др Данило Михајловић: Молитва је пут блискости са Богом

Имам утисак да смо се много удаљили од молитве… Било да се молимо или не, некако нам је молитва постала далека и безживотна. Као да несвесно очекујемо да молити се значи умртвити себе док стојимо пред застрашујућим и далеким Богом… Изгледа да заборављамо да је молитва нешто најнежније, најинтимније и најлепше што нам је дато да бисмо били блиски са нашим Оцем.

 

Често нас од молитве удаљава страх “да ли се добро молим и хоће ли се сада Бог наљутити на мене ако се не молим правилно?!”. И онда временом ту нелагоду која нам се јави током молитве везујемо несвесно за саму молитву и после имамо отпор да се молимо… Та нелагода се превазилази управо молитвом, тј. ако истрајемо у молитви и онда када се буди нелагода.

 

Докле год човек има добру намеру, спремност да послуша свог свештеника/духовника и негује своју жељу са Богом, немогуће је да не научи да се моли. Молитва је урођена човеку. Она је попут духовног инстинкта. Баш као што беба инстинктивно заплаче да дозове родитеља, тако је човековом духу дато да молитвом призива свог Творца, јер молитвом душа тражи онога од кога је створена и ка коме иде. Молитвом човек проналази смисао свог живота (Да, не иде то баш тако брзо како бисмо ми хтели, али то не мења чињеницу да се молитвом долази до смисла живота ако истрајемо).

 

Наша невешта али искрена молитва је попут гукања бебе свом родитељу. Иако беба не изговара још увек оно што жели да каже, да ли то родитеља спречава да је чује и осети? Да ли се мајка радује њеном звуку иако није вешто формулисана мисао? Тако је и са нашом молитвом Богу… Она је нешто најживотније и најспонтаније, она је бујање живота у нама, а не умртвљено понављање речи. Не можеш погрешити ако се искрено молиш Богу макар и својим сопственим речима:

 

“Увек када твоја душа хоће да се моли сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тада ћеш се молити од срца и таква молитва ће се лакше уздићи Господу. Сопствена молитва је плодоноснија од свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се, одушевљава, оживљује…” (Св. Теофан Затворник; из књиге Обитавање безграничног у срцу).

 

Недостаје нам, чини ми се, и стрпљења да се научимо молитви, те онда олако одустанемо ако молитва не иде онако како бисмо желели… Зато се у молитви учимо и стрпљењу. 

 

Не схватамо да је молитва уметност и да је потребно труда и времена да бисмо научили да се молимо: “За уметност молитве важи исто што и за сваку другу: она се не усваја кроз теоретско познавање, већ кроз упражњавање током целог живота” (св. Теофан Затворник).

 

Не ради се о томе да смо научили да се молимо “онда када велика и очигледна чуда почнемо да чинимо нашом молитвом”, него о томе да се у молитви смири наша воља и гордост “што није онако како бисмо ми желели”. Када научимо да у молитви сагледавамо милост и љубав Божију наспрам наших промашаја И ДА ТАДА НЕ ПОБЕГНЕМО ОД БОГА него да смирено останемо да предстојимо молитвом пред њим… тада почињемо да се учимо молитви.

 

Можда се варам, али све више ми се чини да подсвесно молитву доживљавамо као нешто пасивно, као нешто што је “насупрот конкретног делања”…. У смислу: “Да, треба се молити, али зар нећемо још нешто учинити по питању тога и тога…” Бојим се да не схватамо да се управо тек молитвом (у којој присно сједињујемо себе са Христом) мењамо ми и наш однос према спољашњем свету и да тек на тај начин једино и можемо променити то како ћемо се односити према датој ситуацији коју желимо да променимо, тј. како ће то “конкретно делање” да изгледа, а да буде у складу са вољом Божијом. Јер облагодаћени Духом Светим у искреној молитви, благодат Божија обликује наше мисли, срце, поступке… Нема ништа делатније и конкретније од молитве, јер баш молитвом делатно спроводимо речи “да дође Царство Твоје”, јер Царство Божије тада улази у овај свет кроз нас…

 

Није ово “намењена само светитељима”, на ово смо сви позвани. Колико ћемо томе поверовати? Е, то зависи од нас и то јесте простор јачања наше вере… “По вери твојој нека ти буде” (Мт 9, 29).

 

Молитва има невероватно благодатно дејство и по наше тело. У молитви се повезују ум и срце, нашем бићу се благодатним енергијама Божијим враћа рајска целовитост (=исцељујемо се). Нервни систем се ауторегенерише, прелази из симпатичке активације у парасимпатичку, чиме се мења начин дисања, рад срца, рад система жлезда са унутрашњим лучењем… Није без разлога зашто су прве монашке заједнице имале правило да се пет пута током дана помоле. Замисли колико доброга човек прима када молитвом разговара са својим Творцем…и колико би и нама користило да се неколико пута током дана кратко помолимо? 

 

У молитви Христу сви се сједињујемо у једно. Нисмо сами.

 

“Довољно је читања, треба делати. Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш. Тражиш ли унутрашњи живот - ступи у унутрашњост (помоли се)”. Св. Теофан Затворник