Велики четвртак

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1061-veliki-cetvrtak

Тропар, глас 8.

Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

Кондак, глас 2.

Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац.

Бденије уочи Великог Четвртка посвећено је Пасхалној вечери, коју је Христос прославио са својих дванаест апостола. Главна тема овог дана је сам обед на коме је Христос заповедио да се Пасха Новог завета поједе у знак сећања на њега, на његово сломљено тело и његову крв, проливену за отпуштење грехова. Поред тога, централни део литургијског времена на тај дан чини и Јудино издајство и Христово прање ногу ученицима. Овим последњим, прањем ногу ученицима, Христос јасно указује на црквено поимање власти, не као на владањенад другима, већ као служење другима. На бденију на Велики Четвртак чита се одељак о Господњој вечери из Јеванђеља по Луци, 22 гл. Овај одељак је богословски значајан зато што Спаситељ на Тајној вечери, када указује на хлеб и вино као на своје тело и крв, повезује причешћивање апостола, и свих верних касније, са учешћем у будућем Царству Божијем, и то када каже да, од овога рода виноградскога неће пити, док не дође Царство Божије и ову пасху неће јести, док се не испуни у Царству Божијем. Дакле, сам Спаситељ директно повезује свету евхаристију, свето причешће, са нашим учешћем у будућем Царству Божијем. Зато на крају Тајне вечере и говори апостолима, рекавши им да ово чине у његов спомен, да им тиме, причешћем, завештава, даје у наслеђе, само Царство Божије. Због тога нас Христове речи: ово чините у мој спомен, у контексту литургијског времена, повезују најпре са историјским догађајем Тајне вечере као установљења светог причешћа, али нас тај спомен уједно упућује, повезује и чини учесницима будућег Царства Божијег.

Међутим, важно је нагласити да је Црква присуство Царства, сада и овде, пре свега у светој евхаристији, као што је то сам Христос показао на Тајној вечери. Како се ова тајна остварује? Ми можемо говорити о светој евхаристији као о присуству будућег сабрања народа Божијег око васкрслог Христа, захваљујући дејству Духа Светога. Он је тај који својом благодаћу, својим дејством- које увек подразумева увођење бесмртности у смртност, вечности у време, Царства Божијег у историју-дакле, Он својим дејством, омогућава да једном остварени догађаји из историје спасења, па и они који ће се тек десити, како видимо у молитви анамнезе, буду доступни и присутни за нас сада и овде , у сваком тренутку историје, и то онда када служимо свету евхаристију.

Када узмемо у обзир овај богословски контекст , јасно је зашто је у раној Цркви света евхаристија представљала саборно дело које је подразумевало учешће свих. Једноставно, у раној цркви причешће није било обавеза и дужност, већ егзистенцијално питање, или постајеш учесник вечног живота дарованог људском роду и свеколике  твари у Христу, или не.

На светој Литургији на Велики четвртак чита се о Господњој вечери из свих Јеванђеља и све богослужбене химне односе се на ту исту тајну. Тропар на  Велики четвртак управо то сведочи: Када су се славни ученици за време вечере умивањем просвећивали, тада се безбожни  Јуда болешћу среброљубља помрачивао и безаконим студијама  тебе праведног судију предао. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са учитељем, према свима добри Господе, слава теби.

Божанствена литургија Светог Василија Великог служи се на Велики четвртак повезано са вечерњем. После читања праобразно- месијанских места из 2.Мојсијеве, из књиге о Јову, из књиге пророка Исаије, као и из 1. Коринћанима 11,23-32, одељак о установљењу свете евхаристије, о достојности и недостојности за св.причешће, у контексту недостојности појединих коринћана због подела и мржње која је завладала међу њима, дакле, после тога, чита се дуго јеванђеље о последњој вечери. Следећа песма замењује херувику на приношењу у литургији и пева се за време и после причешћа: Прими ме данас Сине Божији за причасника тајне вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу ти дати целив као Јуда већ као разбојник са крста исповедам те, помени ме Господе у царству своме. Ова песма показује поменуто повезивање прошлости – тајне вечере, и будућности (помени ме Господе у царству своме) са садашњошћу, односно са литургијским временом, са литургијским данас, Великог четвртка.

Јутрење Великог петка се обично служи претходне вечери, и носи назив: служба светих и спасоносних страдања Господњих. Главно обележје ове службе јесте читање дванаест одабраних делова из Јеванђеља, од којих се сваки односи на Христово страдање. Први део који се чита је одељак из Јеванђеља по Јовану 13,31-18,1. То је Христов разговор са апостолима који се завршава такозваном првосвештеничком молитвом,која основу јединства Цркве поставља у јединству Свете Тројице– да сви буду једно, као ти Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао (Јн.17,21). Последње Јеванђеље говори о печаћењу гроба и постављању страже (Мт.27,62-66).

Када је реч о овим јеванђелским читањима, довољно је поменути да прво од њих започиње Христовим речима победе на путу за Гетсимански врт:Сада се прослави Син Човечији! Необичност ових Спаситељевих речи је у томе што се у њима слава Божија, не повезује са силом и моћи Божијом, као што то бива у свести обичних људи, већ се слава Божија повезује са предстојећим страдањем Сина Божијег. Страдање дакле, открива славу Божију, односно кроз добровољно страдање и погребење, Христос побеђује наше највеће непријатеље, пропадљивост и смрт. Реч је о таквој тајни Божијег промисла, која нам указује на  начин Божијег деловања у свету, на начин Божијег откривања људима, у контексту чињенице да Господ никада не намеће своју љубав и увек поштује слободу човека. Управо зато се у отпусту Страсне седмице и помињу драговољна Христова страдања. Најсавршенији израз те слободе у деловању Сина Божијег у свету јесу оне речи са крста, које слушамо у овим јеванђелским читањима: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио, Мт.27,46- речи усамљености, богоостављености, речи које изражавају отуђеност и одвојеност човека,људске природе и свеколике твари од Бога. Тајна спасења и јесте у томе, да све ово постаје искуство Личности Сина Божијег и управо зато што Син Божији, као један од нас, пролази кроз то искуство страдања,смрти и богоостављености, зато је спасење и могуће, јер све то човек сам не може да превазиђе, док Христос, остајући веран Богу Оцу,остајући веран свом идентитету Сина  Божијег, и то до смрти на крсту, превазилази ове наше највеће непријатеље, јер пропадљивост и смрт нису могли раскинути везу љубави, заједницу љубави, која од вечности постоји између Оца и Сина.

Ових дванаест Јеванђелских читања о Христовом страдању стављењо је између различитих делова службе. Целокупно појање односи се на Спаситељеве муке и везано је за јеванђеља, пророчке књиге и псалме. После шестог јеванђељског читања додају се Господња блаженства, а посебан нагласак ставља се на спасењу разбојника који је признао Царство Христово.

На часовима Великог петка понавља се јеванђеље Христовог страдања, а сваком часу додају се месијански одељци из старозаветних пророчких књига, нарочито из књиге пророка Исаије, који се због прецизности описа Христових страдања, код Светих отаца назива старозаветним  јеванђелистом,  као и одељци из посланица св. апостола Павла, који се односе на човеково спасење кроз Христово страдање.

На Велики петак се не служи Света литургија, због истих оних разлога о не служењу евхаристије у дане поста. Наиме,Света литургија је увек пасхална прослава заједнице са васкрслим Христом, а будући да је великопосни период заправо припрема за Васкрсење Христово, литургијски поредак подразумева да се не служи евхаристија током седмичних дана поста.

јереј др Бобан Димитријевић, сабрат храма Светог цара Константина и Јелене