Болести душе, грех, ропство душе и дубина пада

...сви много гријешимо.
(Јак. 3, 2)

Човек је својим актом одбацивања Бога раскинуо везу између духовног и физичког света, и физички свет је заједно са собом потчинио ропству трулежности и смрти, заменивши законе љубави законима мржње и свеопштег непријатељства.
Прва последица греха било је слабљење човекове природе у сваком смислу. Онемоћали дух није могао да сачува своју владавину над душом и телом. Кад је онемоћао унутрашње човек је пао и спољашње. Трудећи се у зноју лица свог морао је да ради за парче хлеба.
Међутим, обично су човекове духовне очи слепе и он не види како му душа умире. Он је роб својих навика и склоности које су се у њему учврстиле, те нема снаге да се ослободи њихове власти.
Св.прав. Јован Кронштатски каже: “И сам трептај срца у нестрпљивости је већ грех и унутрашње се кажњава истог часа.”
Старац Алексеј Мечов грехом сматра и нестрпљиви покрет душе. А пошто ће се судити нашој души, а не телу, свака греховна мисао представља мрљу на одећи душе.
У погледу жеља душа не може имати оправдања. Она је слободна да жели добро или зло и да следи своје осећање за истином или лажју.
Бездан мисаоног греха лежи у дубини наше душе и у скривеним тежњама срца, скривеним од света, а најчешће и од нас самих, које Господ ипак види (скривена жеља ка самообожавању, скривено бунтовништво слуге који Бога осећа као јарам и противи Му се).
Св. Петар Дамаскин пише: “Наши грехови по броју премашују морски песак, а по својој тананости су као прашина, многима су непознати. Грех је овладао ливадама душе укључујући њене најскривеније одаје.”
Св.прав. Јован Кронштатски: “Нико нека не мисли да је грех нешто од мале важности; грех је страшно зло које душу убија и сада и у будућем веку.”
Колико дубоко грех пушта корење у срцу грешника и у читавом његовом бићу! Он грешнику даје свој вид којим он види ствари потпуно другачије него што оне јесу по својој суштини ПРИКАЗУЈУЋИ ИХ У НЕКАКВОМ ЗАМАМНОМ ОБЛИКУ.
По правилу, сви смо ми горди и веома високо ценимо себе, сваки успех у животу приписујемо својим заслугама и врлинама, задовољни смо собом, смејемо се туђим грешкама.
Свт. Филарет, митрополит Московски пише: “Кад човекова душа ври огњем Божанске жеље овај духовни огањ истовремено јој служи и као делатна сила и као заштитни панцир.”
Отшелник Диоки: “Онај чија душа није везана за Бога и којим влада било која страст постаје налик на животињу.”

схиигуман Сава Остапенко

(одломак из књиге "Покушај грађења хришћанског погледа на свет")