Црква никада није празна

Одлазећи из Валаамског манастира са Севера Русије, отац Назарије је имао жељу да посети неке од пустињских манастира. Многи његови познаници су хвалили места у насељима козака на Црном мору као одговарајућа и добра за монашки живот. И тако је тамо пошао отац Назарије, а пратио га је његов ученик Иларион. Пут је водио кроз Вороњешку губернију. По казивању његовог ученика догодио се један значајан догађај на овоме путу...

Једне суботе возећи се на таљигама са коњчетом стигли су у неко село и замолили су за одмор и преноћиште у дому свештеника. Свештеник их је срдачно примио и пошто је говорио са оцем Назаријем, искрено је стекао према њему дубоко поштовање.

Када је било време да се служи свеноћно бдење које се обично служило суботом увече на недељу, отац Назарије је приметио да се свештеник не спрема за служење бдења, те га је упитао: «Оце, зар се код вас свеноћно бдење за недељу служи рано ујутру?» Свештеник је одговорио да га веома ретко служи и да не намерава ни ујутро да га служи. Рекао је: «Иако је моја парохија велика, иако у њој нема расколника, нико од сељана не долази чак ни у дане црквених празника у цркву. Скупе се једино да би играли у црквеном дворишту, а у цркву чак и не завире, тако да је црква увек празна – тако су охладнели, а уз њих сам се и ја олењио, мислећи да кад они не долазе у цркву, немам за кога ни ја да служим. Зато врло ретко и служим.»

Отац Назарије је приметио да свештеник чини велику грешку и да је то искушење дошло од непријатеља нашег спасења.

«Иако људи из ваше парохије и не испуњавају најпрече дужности, ви сте, као пастир, дужни да чврсто, без колебања извршавате своје обавезе.

Црква Божија никада не може бити празна. Од времена освећења цркве у њој се налази чувар престола Господњег – Анђео. Онда, ако ваши парохијани и не долазе на богослужења која ви вршите, она ће увек бити пуна анђела, чувара њихових душа, јер при сваком славословљу Божијем, због пламене љубави према Господу, анђели Божији пре свега бивају саслужитељи и славословитељи. Они би испунили свету цркву и присуствовали вашем служењу.

Када бисте се ви, усрдно испуњавајући своје обавезе ради спасења своје душе, молили за своју паству, да Господ загреје њихова срца и обрати их ка покајању и молитви, тада би Господ, ради ваших молитава, заповедио анђелима – чуварима да се приближе душама људи, да их они подстакну на молитву и да их наговоре на усрдност према богослужењу које ви вршите у светој цркви, где у божанственој литургији за њих приносите жртву умилостивљења пред Господа.

Шта ћете у Дан Страшнога Суда Божијег рећи као одговор за пропаст ваше пастве, када ви , са своје стране, нисте ништа урадили да бисте их преобратили и спасили?»

Ганут у дубину душе оправданим речима оца Назарија, свештеник му је рекао: «Помозите ми, старче и поучите ме, и ја ћу се потрудити да испуним оно у чему ме посаветујете».

Отац Назарије му је рекао тада: «Сада ћемо, оце, поћи у цркву Божију. Наредите да се звони за свеноћно бдење и спремите се са црквењацима за служење свеноћног Богослужења, а отац Иларион и ја ћемо вам помоћи.».

Звонили су за служење свеноћног бдења и служба је почела. Заиста, у почетку се нико није појавио у цркви, а онда је дошло око десетак стараца и старица. Шестопсалмије је читао отац Назарије, а катизме отац Иларион. Када су прочитали Јеванђеље, изнели су га на средину цркве. Отац Назарије је заједно са оцем Иларионом пошао да се поклони и целива Јеванђеље, док сви присутни који нису били на то навикнути нису ни пришли да се поклоне. Старац им је пришао и објаснио им каква је корист од освећења ако се сада овде поклоне светом Јеванђељу и старци и старице су онда пришли, поклонили се и заблагодарили. Отац Назарије је разговарао са њима и посаветовао их је да кажу и укућанима и суседима колико је корисно да буду на богослужењима у цркви и да се освештају поклоњењем и целивањем Светог Јеванђеља и других црквених светиња.

После шесте песме, отац Назарије је читао Пролог: неколико старица је изашло да би се са укућанима заједно вратили у цркву, тако да се већ окупило око тридесетак верујућих људи. При изласку из цркве старац је са парохијанима разговарао о потреби и користи молитве у цркви Божијој.

Ујутро је свештеник служио Божанствену литургију и отац Назарије је у уобичајено време читао поуке из књиге. На литургију се окупило нешто више народа него на свеноћном бдењу. Када се мало одморио после службе, отац Назарије је приметио да се у дворишту цркве скупља много народа, а свештеник му је објаснио да се народ тако окупља на сваки празник да би се провеселио. «Хајдемо и ми», рекао је отац Назарије свештенику, «узмите минеј». Изабрали су погодно место покрај цркве, сели су и старац је заповедио свештенику да наглас чита житије светога чији се помен слави тога дана. Старци су се обрадовали видевши оца Назарија који се јуче упознао са њима и прво су му они пришли. Наговорио их је да седну и саслушају житија светих. С времена на време прекидао је читање и поучавао их је. Број слушалаца се умножавао и отац Назарије се од свег срца обрадовао што се код православних пробудила жеља да слушају духовну беседу.

Следећег дана је био празник посвећен Тихвинској икони Мајке Божије и свештеник је, по савету старца, служио и свеноћно бдење и литургију, као и за све празнике који су затим уследили. Парохијани су видно показали своје расположење за молитву и сваким даном било их је све више на богослужењима.

Отац Назарије је, уз свештеников наговор, остао преко две недеље, не пропустивши ниједну прилику за беседу и поучавање истинској хришћанској побожности како сељане из овог места, тако и оне који су из суседних места долазили код старца да би се користили његовим духовним поукама. Сви су га искрено заволели. Свештеник је, постао његов духовни син и најусрдније је испуњавао поуке оца Назарија и у њему видео оруђе, Богом послано, како за његово спасење, тако и за његову паству.

Старац се опростио са свештеником и парохијанима који су га заволели, кренуо на пут који води у насеље козака уз Црно море.Обишао је места која су толико хвалили, али није нашао ни једно где би се дух његов могао смирити јер му се чак ни карактер ових обитељи није свидео. Без оклевања је пошао назад, с намером да се настани у Саровској пустињи у којој је и започео свој монашки живот.

Желео је на повратку да обавезно посети свог духовног сина. Догодило се да је отац Назарије стигао у село управо док су звона оглашавала недељну литургију.

Народ, који се у великом броју окупио у цркви, видевши старца, само што га није на рукама донео од кола до цркве. Свештеник, обрадован његовим доласком, већ је служио проскомидију. Старац је са сузама заблагодарио Господу због тако чудесне промене, видевши да је црква препуна народа.

Народ се са страхопоштовањем тискао око старца да би добили благослов, а свештеник је одслужио Божанствену литургију и загрлио старца, показивајући и своју и његову радост, и говорећи присутнима да је тако многобројан сабор плод молитава оца Назарија. Света Црква више није могла да прими народ, тако да се и припрата испунила верујућима.

Пошто је провео неко време у овом селу, отац Назарије је на одласку замолио пастира и паству да иду даље и да поставе добар почетак побожном испуњавању својих обавеза. Спремио се за пут, праћен сузама свештеника и свих његових парохијана, који су изашли да испрате свог старца, оца и доброчинитеља, како су га прозвали парохијани. Пратили су га неколико километара изван села, а свештеник се дописивао са оцем Назаријем цео живот.

Стигавши у Саров, он је у шуми, покрај речице Саровке, из љубави према тиховању, подигао себи пустињску келију. По казивању његовог ученика, кад год би имао снаге волео је да током ноћи шета по шуми и напамет изговара молитвословље дванаест псалама. У келију се враћао са изласком сунца. Више пута се догодоило да у непроходној шуми сусретне медведе, али га они никада нису напали. Корачао је без страха, увек се препуштајући вољи свог Господа.

одломак из књиге - Валаамски старци