Пронађи себе и поклонио си највећи дар овом свету

Бог ствара сваког човека, укључујући и тебе, са толико лепоте у њему, талената и креативности… 

Погледај свако дете које долази на овај свет. Мило, нежно, прелепо у својој различитости… а онда убрзо бива несхваћено, одбачено и збуњено. Неразрешено наслеђе породичних траума и повреда које смо искусили на сопственој кожи, попут тужног мираза остављамо потомцима. 

Незалечене ране нас одраслих крваре по невиној деци. Не само нашој биолошкој деци, него и по детету у нама, лику Божијем у нама… Детету кога одбацујемо и често га се стидимо, јер ни не знамо како би му пришли у себи. 

Временом научимо да се скривамо од себе и од других погрешно убеђени да не вредимо, да је вредно оно што другима “треба” од нас, а не оно што ми јесмо у нашој суштини. Заборавимо да искрено другом можемо дати само онолико колико смо научили да примамо од Бога.

И тада, будући уплашени, посумњамо у Бога у нама и поверујемо више људима него Богу, покушавајући да постанемо све оно што други од нас директно или индиректно очекују да будемо: забавни, спасиоци, насмејани иако нам се плаче, груби, жртве које треба спасавати, успешни/неуспешни и одвећ уморни од тога, добра девојчица, опак момак, побожног изгледа…

То, да би требало да будемо оно што други очекују од нас, а не оно за шта нас је Бог створио, то је уверење збуњеног детета у нама. Детета које је морало да напусти себе и постане све оно што је другима потребно да не би изгубило однос са онима до којих му је стало, који су му били неопходни. Бог није такав. Христу си потребан баш онакав какав јеси, каквог те је замислио када ти је даровао живот. Слободан од стега примораности туђих очекивања, ослобођен љубављу Божијом да пожелиш да пружиш другом оно што му је на корист у мери у којој видиш да можеш. Слободно да пожелиш, а не “јер мораш”. 

Да, баш тебе и сваког од нас је са љубављу стварао посебног и непоновљивог, као сликар који ствара сваку слику потпуно другачију, а лепота одише у свакој од њих. И баш тебе позива да са њим изградиш посебан однос, такав какав неће имати ни са ким другим. Да будеш слободан и искрен према њему и себи и да храбро покајањем прихватиш делове себе које откриваш да греше.

Не заборави да те Бог зна боље него ико други и да те је са разлогом створио таквим. Веруј му. Веруј његовом гласу у теби.

И не, пронаћи себе не значи одбацити и презрети све људе око себе, него одбацити старе обрасце по којима смо са њима функционисали и својом унутрашњом променом, усаглашавањем са ликом Божијим у себи, призивати и њих стрпљиво, упорно и са вером на један нови, међусобно узрастајући однос. 

Међутим, често нас паралише страх од промене, јер нам је непозната. Дражи нам је извесни јад, него јад неизвесности (др Брус Пери). И тако посумњамо да у нама има ичег доброг и лепог. Лакше је отписати добро и лепо у себи, него се суочити са страхом од промене. Таква сумња је погрешна, јер њоме негирамо и лик Божији у нама.

Чим човек открије то да га само паралише страх од спознаје себе, јер верује да ће тиме изгубити однос са другим људима, већ тада је закорачио један корак ближе себи.

Погледај само твоје пријатеље. Сигуран сам да већ препознајеш у њима толико лепог и доброг, толико дарова од Бога којим су украшени, одраз Бога у њима. Они често то сами не виде код себе, баш као што ни ти не видиш то код себе и збуни те када неко други примети то лепо и добро у теби. Нема ту места за гордост, јер све то лепо и добро у нама јесте дар од Бога (талант). Наше је да га не одбацимо, него умножавамо и радујемо се, јер тиме идемо у сусрет Христу већ овде и сада.

Пронаћи себе, значи почети живети усаглашен са Истином у себи. Тада се остварује циљ са којим Бог ствара сваког човека: Тада човек постаје дар свету. Зато знај, када повређујеш друге и када они повређују тебе, то ниси ти и то нису они. Тада ни ти ни они не идете ка циљу. То је твоја и њихова незалечена бол које само очајно жели да је неко види и приђе јој с’ љубављу. Зато се понавља упорно и понављаће се све док не наиђе на љубав Христову у теби.

Највећи дар који можеш поклонити свету јесте то да будеш оно што дубоко у себи осећаш да јеси, да верујеш Божијој замисли о теби и тој клици коју осећаш у грудима. Да Христом у себи скинеш окове који те спутавају у томе, да се ослободиш, јер тада кроз тебе Бог постаје још присутнији у овом свету, а ти му постајеш сатрудник у његовој тајни спасења свих људи. И којим год послом се бавио, где год живео, био у браку или не, тада Христос кроз простор који му ти отвараш остварујући себе кроз њега, просветљује таму овог света. 

др Данило Михајловић