О лажној љубомори и унутрашњој црквеној контроверзи

Заправо, сама по себи, ова појава је позната Цркви. Препирали су се и Свети Оци, и у сваком тренутку су постојали њихови интелектуални изазови, њихове опасности, њихове грешке, на које је требало упозорити децу Цркве, а кроз све то откривали су се највештији у речи. Наравно, и сада постоји поприлично идеја или појава чије ширење у црквеној средини у већој или мањој мери угрожава духовно стање верника. А људи који нису равнодушни и ревносно везани за веру не остављају без пажње и без одговора изазове и искушења данашњег дана.

Међутим, никоме није тајна да се често у унутарцрквеним полемикама могу видети примери далеко од светоотачког духа, упркос спољашњи најфинијој реторици.

Као што знате, грех воли да се крије под маском неке врсте врлине. Рецимо, речи о хришћанској љубави могу бити покриће за недостатак вере и љубави према овоме свету, што видимо у екуменизму. А речи о ревности за веру могу бити покриће за страст за осудом и за мржњу и завист које је изазивају. И као што се у првом случају не бавимо љубављу, већ псеудољубављу, тако и у другом случају немамо посла са љубомором, већ са псеудољубомором.

Постоје сасвим јасни критеријуми за разликовање праве ревности за Бога од псеудољубоморе. Навешћемо три таква критеријума.

Истинска ревност се рађа из ватрене љубави према Богу и стога се не може изразити презиром према речи Божијој. Христос је, као што знамо, заповедио да прво лично и насамо искаже своје изобличење ономе на кога имате право, а тек у случају поновљене тврдоглавости, коју сведоче два-три сведока, да о томе обавестите целу Цркву (в. Матеј 18:15-17). Поштовање или непоштовање ове заповести од стране тужиоца може се назвати првим критеријумом.

Свети Оци су то чинили чак и са очигледним јеретицима – Свети Кирило Александријски писао је многа учтива и скромна писма Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим, а Свети Григорије Палама је написао и три лична писма Варлааму, у којима је први пронашао утврдити да ли је исправно разумео своје учење, а затим га упозорио да остави грешку. То су чинили зато што су имали искрену љубав и према Богу и према онима које су корили – јер су желели, по речи Христовој, „да нађу брата свога“ (Мт. 18, 15), а не да се разметају пред гомиле, громогласне речитости.

Али особа која је болесна од мржње и прикрива је љубоморном реториком никада то не чини. Он одмах, чим му се неко није допао, трчи да објави урби ет орби. Никада се неће обратити оптуженом, јер га не занима сам по себи, као личност, као брат, – он је само интересантан као још један предмет задовољења своје мрачне страсти.

Овом приликом подсећају се речи светог Исака Сирина: „Ко поправља брата свога у кавезу, он исцељује свој порок; а ко кога оптужи пред скупштином, повећава муку својих чирева. Онај ко исцељује брата свога у тајности показује силу своје љубави; а ко га посрами пред очима пријатеља његових, тај показује у себи силу зависти“ (Св. Исак Сирин. Речи, 85).

Други критеријум је прелазак на појединца. Свети оци су могли, разоткривајући јерес, да помену име неког јересиарха или неког од идеолога заблуде, ако је ово име већ свима на уснама, и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Али за оце је увек било главно разоткривање грешке или порока, а не прање костију одређених јеретика или грешника. И често су свети оци писали полемичка дела не помињући уопште имена, на пример, то се може видети код Св. Јефрема Сирина у делу „Против истражитеља природе Сина Божијег“, а у Св. Пајсиј Величковски у свом делу „Приговор клеветницима ноетске молитве“. И то је природно, јер је за оце била важна борба са грехом, а не са грешником, са прелестом, а не са заблуделим. А за псеудо-ревнитеље важи супротно – код њих личност заузима централно место,

Псеудо-ревнитељима не пада на памет идеја да разоткрију ову или ону појаву која их је разбеснела без навођења ничијег имена, а ако им се то понуди, такав предлог ће саслушати потпуно без ентузијазма. Потпуно им је незанимљиво да тако пишу, јер ће им тада нестати најважнији подстицај.

Уопште није тешко одредити шта је главно за аутора полемичког текста. У случају светих отаца и истинских ревнитеља вере, ако из текста избацимо упућивање на укорене личности, онда ће се садржај текста тешко смањити и неће трпети. А ако се напади на одређене личности уклоне из текста псеудозилота, онда ће мало тога остати од текста, постаће фрагментарно, некохерентно и бесмислено.

Коначно, трећи критеријум по којем је могуће разликовати псеудољубомору од истинске ревности за веру јесте ситничавост.

Свети оци и сви истински ревнитељи вере одлучивали су да некога осуде само када се радило о свесном, јавном и опетованом проповедању јасних јеретичких ставова, или о отвореном понашању високе личности, показујући да тај човек сматра нормирати оно што Бог назива грехом. Само такве ствари, чињене отворено, свесно и изнова, и које су представљале претњу за многе, биле су у очима светих довољан разлог да се прихвате пера.

Али псеудо-зилоти су потпуно другачији. Довољна је једна нетачна фраза или један непромишљен чин да објаве свети рат и почну да шкрабају оптужујуће чланке.

Свети Оци су ушли у јавну полемику да би зауставили искушење које изазива оно што је већ свима познато, а сами псеудо-ревнитељи генеришу искушења у Цркви, излажући јавности оно на шта без њих нико није обраћао пажњу. Псеудо-етерналисти ходају као лавови који ричу, траже некога да прождеру, гледају запетљаним оком, траже мало познате изјаве или поступке, и уопште сваку ситницу која се може узети као разлог за осуду нове жртве.

Дозволите ми да завршим цитирањем речи светог Игњатија (Брјанчанинова) о овом духовном проблему. У свом делу „О обмани“ он каже да се „треба веома пазити на телесну и духовну љубомору, која изгледа побожна, а у суштини је непромишљена и штетна за душу. Световни људи и многи монаси из свог незнања увелико хвале такву ревност, не слутећи да су њени извори самоуображеност и гордост. Ову ревност зову ревност за веру, за побожност, за Цркву, за Бога. Састоји се у мање или више оштрој осуди и изобличавању суседа у њиховим моралним нетачностима и у нетачностима против црквеног деканата и чина. Обманути лажним појмом љубоморе, неразумни ревнитељи мисле, упуштајући се у то, да се угледају на свете Оце и свете мученике, заборављајући на себе да они, ревнитељи, нису светитељи, али грешници. Ако су светитељи изобличавали грешнике и зле, онда су изобличавали по заповести Божијој, по својој дужности, по надахнућу Духа Светога, а не по надахнућу својих страсти и демона. Ко одлучи да спонтано прокаже брата или му учини примедбу, тај јасно открива и доказује да је себе сматрао разборитијим и врлијим од оптуженог, да поступа по страсти страсти и завођењу демонских помисли. ..

Човек, вођен телесном мудрошћу, никако не може правилно да процени ни своје унутрашње стање ни стање својих ближњих... грешке и недостатке, који су телесном уму изгледали неизмерно велики и важни. Очигледно је да им је телесна мудрост ... придавала тако велику важност. Телесна мудрост види у ближњем такве грехе којих у њему уопште нема: због тога су они који су били понесени безобзирном љубомором често упадали у клевету ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова.