Мисли у часу бола

Најблажи и најмилостивији Бог веома жели наше спасење. Он нас са великом љубављу чека у своме небеском царству, припремљеном од стварања света. Стога, Он интервенише и „оперише“ на много начина на нашу душу да би је припремио као украшену невесту за Његово царство.
Пошто смо немарни и лењи и не трудимо се довољно за своје спасење, наш љубазни Отац долази да нас просветно пробуди. Ниједан човек не може проћи свој живот без туге, болести, искушења, неправде и сваке врсте потешкоћа.
Долази час када ће се свака душа попети на своју голготу. Човек мора положити многе испите, бити тестиран много, да би постао наследник Његовог царства. Нема другог начина. Овај пут је прво прешао Распети безгрешни Исус Христос; овај пут следили су сви мученици, исповедници, преосвећени, сви свети.
Примећујем ово сада, док ме ужарени бол рака гризе изнутра. Са страхопоштовањем и надом целивам икону Христову и као да Га питам: „Како душа моја да дочека час несносног бола?“. Молим нашег слатког Бога да ми подари здравље, али се надам само Његовој светој вољи. Воља Господња је једина добра и спасоносна; јер само Бог зна када је прави час да душа оде из овога света.
Наша душа није сама. Прате је Анђели и демони. Прате је њена дела. Долази до страшног теста и детаљно се испитује душа. У ком правцу ће се вага преврнути? Ко ће зграбити душу? Анђели или демони? Садашње ствари су завршене; отворена је књига вечности. Хоћемо ли завршити на неподношљивом и несхватљивом месту пакла или у Рају, где ћемо уживати у најслађој светлости Свете Тројице?
Када душа живи осећањем вечности, тада се бол смањује, али још више тада се душа усрдно моли, тражи опроштај грехова и много пута захваљује и прославља Светог Бога што јој је дао прилику да трпи бол.
Шта је ова бол и ово стрпљење пред блаженством које нас чека? Наравно, тело пати, савија се, али какав је то бол у поређењу са мученицима?
Зли ђаво, до последњег минута изласка душе, не престаје да је наговара да покаже кукавичлук и роптање на Бога. Али свеблаги Бог не престаје да укрепљује свог подвижника божанским утехама.
Свети Оци, не остављајте нас. Данас смо слаби, једва вучемо кораке. Немамо врлине; уздамо се у ваше молитве. Ја, грешни, захваљујем свим очевима и сестрама и браћи који се моле за мене, недостојног. Нека нас Свемогући Бог покрије, благослови, заштити децу Своју и целу Цркву Своју, да се Његово Свето Име слави у векове. Амин.

 старац Маркел Каракалски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор