Никад се нисам на те бацио каменом,
нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
једино наша Слутња стоји безгранична.
https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23867/jovan-ducic-duhovna-poezija
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.