Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве.
Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим.
Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти.
Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима.
Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније.
Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса.
Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге.
Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај."
Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се.
„Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела.
- Ово овде је рај, он је одговорио.
„А како се разликује од пакла?
- Овде су научили да се хране.
о. Николај Лудовикос
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.