Свечаности су присуствовали представници Народне скупштине Републике Србије, представник Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама пуковник Саво Иришкић, представници Војске Републике Србије, Главни војни капелан Војске Србије са помоћником, помоћник Главног војног имама Војске Србије, амбасадори државних заједница, представници локалних власти, делатници на подручју културе, друштвених институција и друштвених комуникација, представници Његове светости патријарха српског – браћа из Српске православне Цркве, Муфтија србијански Абдулах Нуман и остали верници. Литургију је песмом пратио Екуменски мушки збор с диригентом Братиславом Прокићем.
Надбискуп је свима пожелео срдачну добродошлицу и истакао како је Београд сам по себи град сусретања и прожимања. „Тако је сасвим логично, да желимо посебном пажњом антиципирати празник Сретења и тиме приказати небеску жртву и молити се за нашу државну заједницу“, Србију, рекао је монс. Хочевар.
У проповеди, надбискуп Хочевар је нагласио како је наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. „Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње“, рекао је надбискуп.
После литургије надбискуп Хочевар је госте позвао у кућу Ординаријата на агапе и сусрет у заједништву.
У наставку доносимо проповед надбискупа у целости.
Тражите и наћи ћете
„У даним његовим цветаће правда и мир велик довека…“ (Пс 72,7) Тако, браћо и сестре, пева и обећава псалмиста, који нас уједно својом великом мелодиозношћу и инспирацијом условљава…
„У Његовим данима“, каже, „цветаће правда!“ – Који су то Његови дани? Његови су дани – дани Богочовека Исуса Христа! Од када је Он постао човеком, присајединио се сваком људском бићу и тако постао универзални критеријум свега. Његови су дани дакле онда, када смо ми – свесно и слободно прожети љубављу и обучени храброшћу – мислима, речима, делима и стилом живота – потпуно Његови.
Правда цвета онда, када је човек као појединац или као део заједнице, потпуно Његов. Његови су дани тада и тамо – где су наши односи с Творцем хармонични и динамични; отворени за Његову вољу и прожети Његовом снагом. Где цвате ова и оваква правда, тамо и само тамо рађају се највећи плодови; плодови мира! „Мир није одсутност рата“ – каже мајка Црква у својем најдубљем миленијумском искуству, „већ плод најдубље хармоније свих вредности које живимо и Божије благодати, која у нама делује“.
Имајући, предрага браћо и сестре, пред својим духовним очима ова најдубља спознања, која су дар Духа Светога, а уједно смо свесни, у каквим друштвеним условима на разини читавога света живимо, искрено смо позвани на најдубља промишљања. За нас људе би било данас погубно поновно се предати заводнику, који је првога човека одвратио од свестраног сагледавања стварности и тако се он радије препустио само ономе „што је лепо за поглед и укусно за јело“, како тврди 1. Мојсијева књига – поглавља протологије.
Оваква секуларизација, која је већ онда почела, тј. давање приоритета видљивоме и опипљивоме – може нас поновно гурнути из раја наде; из раја оправданих очекивања! Свето Јеванђеље нас је данас јако опоменуло, „да иштемо, да тражимо, да куцамо…“ (Мт 7,7) Они који се задовољавају само „видљивим и опипљивим“, немају више што тражити! Они траже само већи квантитет; изгубили су осећај за квалитет. Такав начин живота ствара само већа сметишта! Сви ми пак, који смо данас поновно чули пророка Изаију, да је наше богатство у Новорођеном Сину, у Сину Божијем, у Богочовеку Исусу Христу, ми живо осећамо да је наша задаћа тражење квалитета. Откривамо, да је наша снага у рађању новога човека. Сви ми осећамо да би требали имати филозофски и теолошки факултет – да се само симболично изразим – предност. Да би требали ми сви имати као приоритетну задаћу, свим снагама у свим становницима наше драге Земље пробудити жељу и чежњу за трагањем; за тражењем нових људи; за тражењем виших и већих вредности. Људско биће, као и биће сваке племените заједнице, народа или нације, не може се задовољити само са постигнутим; не може бити аутархично – самодовољно. Сви ми знамо из сопственог искуства: nonprogredi – regrediest; сви ми интуитивно осећамо да је једина аутентична срећа и блаженост на земаљском путу, напредовање у позитивном расту; у мистичном сједињењу с Богом, па зато – нужно – у сједињењу са свим људима… са свим становницима Земље.
Ко не носи све људе у своме срцу, не носи нити самога себе; није дакле господар самога себе! Зато остаје биће псовке, незадовољства, мржње и зависности. Ко, дакле, не иште праве путеве, не тражи новог човека и не куца на врата историје, не поседује нити самога себе нити пунину заједништва.
Наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло је свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње. Убеђени смо дакле, да нас сва сећања прошлости – да ли је то крфска декларација, указивање Мајке Божије у Фатими, почетак бољшевистичке револуције, крунисање краља, рађање Краљевине или аутокефалности СПЦ: убеђени смо дакле да нас све то, јер желимо да волимо Бога, води до нових могућности, до лепших решења, до Тајне Ускрса.
Прогласили смо „Годину заједништва“ не само да бисмо непрестано превазилазили све ране, које су се показале пре сто година поводом завршетка Првог светског рата, већ да би све те страшне ране, као што је то у Ускрслом Господу, постале мелем и лек за будућност. Ми се на овим местима, где су се некада захуктавали ратови, непрестано молимо и славимо свете тајне преображења, да управо одатле изађе нова снага васкрсења и преображења. У нашем Богородичином парку стоји и либански кедар, засађен од представника Католичке и Православне Цркве; расте и „стабло мира“, које су засадили председник Владе Србије и амбасадор Аустрије! Али расте и посебно разгранато стабло као што су били разгранати представници свих Европских народа и наше отаџбине, који су у Београду, размишљајући о помирењу, пружајући отворене руке свима онима, који су некада ишли затвореним песницама један против другога.
Поштовани, тко не иште, тко не тражи, тко не куца, тај не прихвата Тајне Богочовека Исуса Христа! Он је раширених руку на Крсту молио Оца за опроштење свих грехова. Ускрснувши од мртвих – тада је наиме било његово тражење новога живота довршено – свима је и свагде поручивао само мир… „Мир вама!“ Како бисмо могли ми, који се радо проглашавамо Његовима, још увек говорити о освети? Смемо ли још увек да будемо прожети негативним предубеђењима једни према другима и ношени предрасудама? Св. Јаков нам је поручио: „Ако у срцу имате горку завист и свадљивост, не узносите се и не лажите против истине! Није то мудрост која одозго силази, него земаљска, људска, ђаволска.“ (Јак 3,14-15)
Браћо и сестре! Ми смо се окупили на божанској литургији да бисмо се напунили небеске мудрости. Да бисмо тражили оно, што је одозго, небеско, непролазно и вечно. Само то позитивно изграђује историју, нашу историју. Али наша историја припрема и метаисторију. Амен.
фото: Вујичић Хаџи Марко
делимична опрема:
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.