Причајте с децом 15 минута свако вече пред спавање

Имајући у виду осам релационих потреба, које су кључне? Која је од осам које издвајате најважнија, а без које би најмања штета била?

Све релационе потребе су есенцијалне за добро ментално здравље и здраве односе. Свакако, потреба за сигурношћу је увек примарна. Иако нам је такође важно и да будемо у могућности да остваримо и потребу за узајамношћу заједничког искуства односно садружје/супружје (у зависности да ли се ради о пријатељским или партнерским односима – на енглеском реч је “цомпанионсхип” прим.прев.), да будемо у могућности да остваримо утицај на нашег партнера, да се самодефинишемо, да се ослонимо на другу особу и тако даље. Тако да су све ове потребе на различите начине апсолутно важне за здраве односе.

Да ли је уопште могуће испунити све ове потребе у партнерским односима?

Јесте; уз партнера који је осетљив и свестан. Оно што доводи људе у невољу, јесте када ове потребе нису испуњене/задовољене. На пример он каже: “Она ме више не воли”, а оно што та изјава заправо значи јесте да она не иницира ствари са њим и није су-друг са њим. А, с друге стране, она каже: “О, па он мене више не воли” зато што не може да се ослони на њега и не осећа се сигурно са њим. Једном када су ове потребе испуњене, људи се осећају вољено.

Значи у здравом партнерском односу, потребно је да имамо свих осам релационих потреба задовољено?

Базично, да. Људи свакако могу да живе и без тога да им неке од ових потреба не буду задовољене, али у том случају  је оно што ме брине како и чиме компензују незадовољену потребу односно свој, овако настали дефицит. На пример: развијањем неких деструктивних/самодеструктивних понашања, болести зависности, прељубом, пасивношћу, радохоличарењем итд.

Која од потреба углавном највише трпи у односу и зашто?

Углавном код парова који имају децу и који су веома заузети одгајањем деце поред свих осталих обавеза које морају да испуне, највише трпи, и најпре жртвујемо, потребу за узајамношћу. Интересантно је да, како деца одрастају, парови имају или тенденцију да више испуњавају своје потребе за узајамношћу у односу, или, ако то није случај, да живе два веома изолована живота под истим кровом.

Да ли свако може да испуни те потребе?

То су универзалне потребе сваког од нас. Тренутно се спроводи мултинационално истраживање на више светских универзитета о ових осам универзалних релационих потреба, чији је циљ да засновано на научним доказима потврди оно што смо приметили кроз праксу, а затим постулирали теоријски – а то је да су ово најчешће релационе потребе које баш сви имамо.

Оно што је веома специфично за сваку особу јесте начин на који особи одговара да оне буду испуњене, као и начин на који их она испуњава себи и другоме у односу.

На пример?

Мој осећај сигурности и узјамности у односу, као и начин њиховог остваривања ће бити веома другачији од Вашег или било чијег другог.

Управо због тога наше релационе потребе не може свако да задовољи, као што ни ми не можемо да задовољимо свачије релационе потребе. То је могуће у ситуацијама или где имамо сличне начине задовољавања ових потреба и пре ступања у партнерски однос, или, уколико смо вољни да научимо шта и како је за нашег партнера важно и да му то на такав начин и пружимо, а и наш партнер је спреман да учини исто. Уколико нисмо спремни, или довољно флексибилни да урадимо неке ствари на начин који прија нашем партнеру, а нама је неприхватљив, то неће бити могуће и у том случају је потребно да нађемо некога са киме се боље уклапамо у начинима узајамног испуњавања ових универзалних релационих потреба.

Да ли онда свако може бити добар партнер за нас (пошто савршени не постоји), или ипак постоји неки „тајни састојак“ у одређеној вези?

„Тајни састојак“ је да сваки партнер буде посвећен комуницирању својих потреба другоме и да истовремено буде свестан шта је другоме потребно и да на те потребе одговори. Све је у отвореној и директној комуникацији  – право „од једног срца ка другоме“.

Да ли стварно можемо да очекујемо безусловно прихватање од партнера?

У идеалном случају, да. Сви бисмо волели да будемо прихваћени и вољени безусловно. Али, сви ми радимо ствари другачије него наши партнери, што је нашим партнерима честпо ужасно иритирајуће – и у том тренутку нећемо имати безусловно прихватање.

Од чега људи најчешће одустају у вези? А од чега најчешће одустају због везе?

Самодефиниција, остваривање утицаја и узајамност делују као три најчешће ствари које се жртвују у дуготрајним партнерским односима и у браку, под условом да се у њему осећају сигурно.

Многима је тешко да кажу „не“ партнеру. Колико често људи у покушају да кажу не понашању, кажу „не“ особи?

То је обично последње уточиште. Након што је особа покушавала да оствари утицај и никако није успевала, када други не прихвата оно што она има да каже, онда је један од начина да се носимо са таквом ситуацијом да се повучемо.

Како разумети своје потребе? Ако нисмо научили да ослушкујемо себе, може да буде тешко.. Како онда да чујемо потребе партнера?

То је сврха и циљ дубинске психотерапије. Особама које нису имале прилику да њихови родитељи умеју да се усагласе са њиховим потребама, да их ослушкују и схвате, чак и ако док су били сасвим мали нису имали речи да их искажу; и касније нису имали никога ко их је научио да освесте своје потребе и осећања – и како да их тачно вербализују, најчешће че бити потребна дубинска, развојно заснована, релационо фокусирана психотерапија која ће узети у обзир да је за ментално и телесно здравље и задовољавајуће функционисање у разним животним аспектима потребно помоћи особи да интегрише афекат (емоције), когницију, понашање и физиолошко – телесне аспекте.

Шта то значи?

То значи да буде у стању да се на здрав начин односи према свом телу, да буде у могућности да правилно протумачи шта оно “поручује”, да тачно и логично размишља, да адекватно емоционално функционише и има емоције које су примерене реалности и објективним околностима у смислу врсте, интензитета емоција и да се понаша на најбољи могући начин у складу са овом емоционалном и когнитивном обрадом, а узимајући у обзир који је најповољнији исход за ту особу у том тренутку и у датим околностима, који ће омогућити најздравији избор.

Да научи да разуме себе, како да комуницира са другима, да научи да поштује своје сопствене потребе и да буде у стању да их адекватно изрази и да се поштујући своје и туђе границе за њих заузима.

То је сврха психотерапије. Ја често волим да кажем да је психотерапија превише добра да би се користила само за особе са менталним поремећајима.

Свакоме од нас је потребан добар психотерапеут.

Који је ваш савет за све оне који желе да побољшају свој однос, који можда и није толико лош, али желе да буде још бољи?

Уколико не успевате сами да побољшате свој партнерски однос, идите на партнерску терапију. Нађите доброг психотерапеута који ради са паровима и/или породицама и идентификујте како можете да будете у много бољој комуникацији једно с другим.

Уколико родитељ жели да његово дете буде свесно својих потреба, можете ли нам дати на примеру како родитељ треба да се понаша, имате ли неки савет?

Да: разговарајте с децом редовно о томе шта им је потребно и шта је другим људима потребно.

Седите поред њиховог кревета свако вече 15 минута пред спавање и разговарајте са њима.

Успевао сам да решим многе породичне проблеме тако што сам захтевао од родитеља да седе поред кревета своје деце и причају са њима пред спавање. Често само такво поступање може да донесе велике и повољне промене.

Имате ли неки савет за парове који може да им помогне?

Заправо имам. Искључите телевизоре, компјутере и телефоне, седите на софу једно наспрам другога, скините чарапе, преплетите нага стопала и разговарајте сат времена једном недељно и видећете да ће то променити ствари на боље.

 др Ричар Ерскин

https://www.nedeljnik.rs/pricajte-s-decom-15-minuta-svako-vece-pred-spavanje/