Драган Кобиљски - Kако мислити и како живети?

Зашто нас зову родитељима "страдале" деце?
Нису наша деца страдала несрећним сплетом околности, наша деца су убијена (стрељана, ликвидирана) са врло јасном намером, планом и жељом за фаталним исходом....ништа се ту случајно није десило...случајно су се само неки спасли...
И како сада живе, дишу и уопште постоје родитељи убијене деце? Kакво је детињство и младост браћи и сестрама, каква је старост бакама и декама? Kакав је зивот рањених и колике су трауме преживелих?
Kолико је ту заправо светова разорено?
Може ли се ово поправити? - не може! Могу ли се деца вратити? -  не могу!
А да ли је важно ипак утврдити одговорности у овом злоделу? - Вазно је!
Важно је како се никад овако нешто не би поновило.
Нико од нас није судија ни на овом свету, а понајмање на "оном" свету и нико не покушава то да буде, али да зло не би остало само зло, морала би макар поука из ове трагедије да се понесе.
Утврђивање одговорности и законска казна не представља нашу осуду. Она представља став друштва да су радње које су до зла довеле неприхватљиве и да за циљ има његово уређење.
Ни покајање ни опрост немају за последицу ослобођење од одговорности, нити би са тим требало да се меша.
Бог ће прихватити искрено покајање, наш опрост ће значити наставак живота без беса и гнева, а подношење одговорности и изрицање казнених мера имају за циљ стварање и гајење друштвено прихватљивих норми понашања.
Ми јос нисмо стављени на искушење, нити је од нас неко тражио опрост, ни са ким нисмо загрљени плакали над сликама или телима наше убијене деце - кажу непријатно им је да гледају....и упорно се труде да објасне како је све било у реду:
-  дете са потпуним одсуством емпатије излагано од стране родитеља садржају  непримереном његовом емоционалном развоју и обучавано у стрељани - не би требало да је у реду
- детету доступно оружје у кући - не би требало да је у реду
- оглушење родитеља на савете о потребној психолошкој подршци и детаљном испитивању детета услед "кризе свести" - не би требало да је у реду, јер је за последицу имало заташкавање случаја детета које је заправо требало да се лечи
- промена смене и одељења без и једног писаног трага у виду Молбе/Захтева и Одобрења, где ће јасни разлози за предузимање таквих мера бити наведени и надаље процедурално праћени...- не би требало да је у реду, јер доказује одсуство систематичног и организованог приступа
- пласирање неистина о вршњачком насиљу и виктимизација злочинца - не би требало да је у реду, јер доводи до стварања идола погубних за ово друшрво
- видео снимци и скрнављење идентитета жртви, њихових породица и потенцијалних жртви - не би требало да је у реду из свих морално етицких и безбедносних норми
Толико тога није у реду...
Неправда боли, извртање чињеница боли, језива реалност боли, покушаји избегавања одговорности боле, а ми?
Ми треба да наставимо да подносимо коментаре о злочину, о правном поступку, о нама и насој побијеној деци, да подносимо јавно доступне видео снимке где нашу децу у црним џаковима смештају у камион, да имамо стално пред очима фото документацију наше стрељане деце упорно уверавајући себе да имају спокојан израз лица, да се утешно и са захвалношћу враћамо последњим пољупцима и додирима у Градској капели где смо макар имали прилике да их последњи пут уснуле видимо...да гутамо сузе, сузбијамо крике, јер су нам руке на пола остале празне....и да подносимо своју бол...
И знамо ми да нико "осим" злочинца "није хтео" лоше, али лоше (не)чињење је имало кључну улогу у овој незапамћеној трагедији.
Подношење одговорности за изабране поступке је минимум на који друштво, које жели боље, има право.

https://www.facebook.com/kobiljski.dragan/posts/10230194497783408?ref=embed_post