На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:
Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.
У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…
Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.
При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.
Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.
Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија , да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.
Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.
Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.