У манастиру Савина обиљежена прва годишњица од упокојења савинског игумана архимандрита Варнаве

Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге  „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави.

Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило.

Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности.

Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму:

„Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“

Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује:

„Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи.

Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека:

„Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“

На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати.

„Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“

Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати:

„То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“

Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне.

„Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“

Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина:

„Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“

На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера.

Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве.

„Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме.

Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој.

Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге.

На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању.

Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским  Павлом:

„Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“

У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане….

Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005.

Извор: Митрополија црногорско-приморска