У марту смо, уз помоћ пријатеља, отишли и на Егину, код Св. Нектарија „лично“, што је било незаборавно и чудесно, светитељ нам је помогао, на чему смо му заувек захвални, и после тога смо више пута током ове године били на акатисту у манастиру Раковици, због захвалности светитељу и сталне потребе за живим контактом са њим. Акатист се служи зато што се у манастиру Раковици налази делић моштију Св. Нектарија, који је широм света осведочен као исцелитељ од најтежих болести, а, као што сви знамо и видимо, наш народ је захваћен епидемијом разних болести, укључујући и најтеже. Све ово је неспорно и у домену светиње и најдубље побожности и вере.
Споран је дух манастира Раковице. Пошто живимо на левој обали Дунава, када планирамо да одемо на акатист у Раковицу, обично будемо на литургији негде у центру града, најчешће у цркви Св. Саве, и затим идемо у Раковицу. И редовно, сваки пут, литургија нас у сваком смислу освежи и ободри, а из манастира Раковице вратимо се нерасположени, разочарани, узнемирени, чак саблажњени. У чему је проблем? Можда је проблем у нама, у мени, што не поричем, „моји су греси безбројни“, али, ипак, по својој хришћанској слободи и одговорности, износим своје мишљење и свој став.
Термин акатиста – недељом у 11.00 – је врло незгодан, и није прилагођен ни људима, ради чијих потреба се служи акатист, нити литургији, која је централно богослужење наше Цркве. Имајући у виду савремени градски живот, могућности и начине превоза, сви који желе да дођу на акатист морају или да буду на литургији у манастиру Раковица, која почиње у 8.00 и завршава се око 9.30, и да тако имају сат и по „празног времена“ – до 11.00, или да журе и јуре после недељне литургије, што баш није литургијски. Већ ту се види једна неосетљивост за људе, једна прилична духовна крутост. Током летњег рачунања времена, термин је био померен на 11.30, а са зимским рачунањем времена враћен је на 11.00. Зашто не би могао бити у 12.00, да нико не мора да жури, или у поподневним или вечерњим сатима, када се иначе акатисти служе?
На улазу у манастир дочекују нас манастирски послушници (световњаци) са листом правила и корпама са марамама и сукњама за неприкладно обучене жене. Ту редовно долази до непријатности и сукоба. Нездрава ригидност већ на улазу даје до знања да улазите у један нездраво ригидан простор.
Црква је простор љубави и слободе, а манастир Раковица скоро сваким својим аспектом намеће супротно: индивидуалне потребе и неслободу разних правила. Мислим да се таквим приступом не може ништа правилно урадити. За све ове месеце, само једном сам чуо свештеника који је одржао смислену беседу о правилном црквеном животу, о односу према светитељским моштим у контексту целовитог црквено-литургијског живота, а то би требало буквално сваки пут понављати: да је Христос васкрсао и да је наша вера вера у Васкрсење (што се не осећа у манастиру); да су Његове две главне заповести – љубав према Богу и према ближњима (а не крута дистанца и махање разним правилима); да је основна нота православног живота радост заједнице са Живим и Истинитим Богом и са ближњима (а не чудна смраченост и псеудодуховна преозбиљност и строгост); да уопште није најважнија ствар бити телесно здрав или чак исцељен (а атмосфера на акатисту је толико загушена мукама и невољама свих присутних, које остају изоловане, самозатворене, ван заједнице Цркве, и самим тим неотворене за дејство Божије); да је Црква простор где данашњи обремењени и онемоћали човек треба да одахне као у свом Дому и да удахне непомућено чист ваздух Божијег присуства (а не да буде невољни и принудни послушник неправилне и нездраве побожности „не окуси, не дотакни, не помери“); да монаштво и свештенство треба да имају апостолску службу у овом и оваквом свету, да загрле и приме све намучене и изранављене људе (а не да се као раковичке монахиње или уопште не појављују током акатиста, или кад се појаве –појачавају туробан утисак дистанце према непросвећеном народу; уместо да током миросања после акатиста певају за певницом псалме или духовне песме, њих једноставно нема); да се не прави сувишна фама око воде која се точи у манастиру (да неки мисле и верују да је манастирска вода битнија од Светог Причешћа); да цркве и манастири нису места где се испуњавају индивиудуалне, врло често себичне и егоистичне жеље и потребе, него места где се сви окупљамо ради реалне заједнице са Богом и ближњима, ради учествовања у Тајни Цркве, што је веће чудо од чуда појединачних исцељења; да је Црква оваплоћење и испуњење Божије Воље, наш прави Дом, Очев Дом, наша Најсигурнија Кућа, наш најприснији свети простор и свето место, у коме се понашамо по љубави, а не по видљиво спутавајућим правилима која нас држе на дистанци од Светиње, и зато Цркву и манастир не доживљавамо као своју кућу, као нешто најприсније, него као нешто још увек туђе, недовољно познато и страно.
Врхунски показатељ оваквог необичног духа који влада у манастиру Раковици је то да су све изложене иконе које се целивају – чак и мошти Св. Нектарија! – прекривене најлоном или целофаном! Сваки коментар је сувишан. На сваку моју реакцију или питање зашто је нешто тако, један од горљиво-слепо ревносних послушника одговарао је, прилично зомбирано и несловесно: такав је типик, тако је рекла игуманија, такво је правило, чак је једном рекао: због хигијене!
Иначе, главни храм (у коме се, због величине, не служи акатист) предивно је фрескописан, и заиста изражава сву лепоту и дубину православне вере и црквене уметности. Али, чим уђете у храм, ту су једна или две жене које непрекидно понављају једно те исто: да се фреске нипошто не целивају, да се икона Богородице Тројеручице која је у једној ниши на северној страни нипошто не сме дотаћи руком (пошто је дубоко унутар нише и не може се целивати као остале иконе) „јер је освештана“! Целивајућа икона је у стакленој кутији-витрини (што је уобичајено), а иконе Христа и Богородице испред олтара прекривене су опет целофаном! И све по благослову игуманије. На данашњу примедбу у вези са целофаном, онај слепо-ревносни послушник ми је рекао да ако имам примедбе напишем писмо игуманији или чак патријарху. Какав дух и какав ум стоји иза свега овога? Каква вера и какви „обичаји и правила“, па чак и манастирска, замрачују Бога и Његово реално присуство у иконама, фрескама, моштима и свим освештаним стварима? Зар се управо у Цркви не догађа освештавање нашег целокупног бића (духа, душе и тела) управо причешћивањем, тј. додиривањем и окушањем Светиње? Бојим се да је дух манастира Раковице дубоко нецрквен, превазиђено и непотребно ригидан, неосетљив и несаосећајан према прилично обездуховљеним људима који вапе за смислом и Богом, неснисходљив и неадекватан реалности данашњег живота. Уосталом, кога ће, и како, такав дух привући и задржати у Цркви? И да ли, можда, још негде влада такав дух?
Одмах поред храма, у порти, сахрањени су два патријарха, Димитрије и Павле. Велики људи, због којих, поготово због патријарха Павла, мноштво људи посећује манастир Раковицу. И због њих, и због Св. Нектарија, и због Цркве која је општа ствар целе националне и општељудске заједнице, „због свих и због свега“, требало би да се дух манастира Раковице излечи и оцрквени, да буде истинско црквено уточиште свима, а то нам је данас итекако потребно.
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах