Петар Кочић

[Владан]

Петар Кочић (1877-1916.) био је српски пјесник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској.

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, замонашвивши се као удов свештеник, постао игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран крајем трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Философију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу. После двије године преселио се у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бања Луку.

Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог свјетског рата на њему су примјећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је 1916. у београдској душевној болници за вријеме окупације.

У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмијелијих подстрекача српског народног поноса и проповједника друштвене правде.
Кочић је написао три збирке приповједака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и двије политичко-социјалне сатире: „Јазавац пред судом“ (позоришни комад) и „Суданија“ (дијалог).

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних дјевојака и жестоких момака“. Моћан дах природе и крјепког, природног и примитивног живота осјећа се y свим његовим приповјеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.
Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смјели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства.

Мјестимично у својим приповјеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповједник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. Кроз Давида Штрпца у „Јазавцу пред судом“ снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживјела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његовог талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смијер и прелази границе Републике Српске.

Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вјечно варан и вјечно искоришћаван сељак који је свјестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће - сузе кроз смијех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосјећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовјечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни пјесник словенског Југа, као Ћипико Приморја, тако је Кочић био пјесник крајишких планина и крјепког живота свога краја.

Хронологија живота и рада Петра Кочића

1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бања Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим монах у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, „једног од старијих родова у том крају“.

1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.

1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.

1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији.

1898. Објављује прве пјесме.

1899. У јуну мјесецу те године матурира, љето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филоcофски факултет бечког универзитета.

1901. У „Новој Искри” и „Босанској вили” објављује прве приповијетке.

1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине”.

1904. Завршава студије и враћа се у отаџбину. У Загребу му излази II књига „С планине и испод планине”.

1905. Службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премјештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд . Те године му излази и III књига „С планине и испод планине”.

1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета”. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.

1907. Покреће лист „Отаџбина” у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповиједака под насловом „С планине и испод планине”.

1908. Тамничи у затворима у Бањој Луци и Тузли.

1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак”. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „Јауке са Змијања”.

1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине”.

1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.

1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смјештен у београдску душевну болницу.

1916. Умире 27. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.

извор. созеб.орг

[Срђан Ранђеловић]

 

Полагањем венаца и букета свежег цвећа у Алеји великана на Новом гробљу у 11 часова почиње програм Кочићевог дана у Берограду, манифестације која се одржава по 48. пут у оквиру књижевно-народног сабора Кочћевог збора.

 

 

Кочићев збор је прошлог понедељка у Парку Петра Кочића у Бањалуци свечано отворио председник Завичајног друштва Змијање Недељко Чубриловић, министар саобраћаја у Влади Републике Српске.

 

После манифестације у Београду, следе програми у порти манастира Гомионица, свечана академија у Банском двору. Финални дан је недеља, 25. август када ће бити органозован велики народни збор на Змијању. Ту ће, уз пригодни књижевни програм бити уручена и престижна Кочићева награда овогодишњем добитнику, проф. др Миљку Шиндићу, саопштило је данас Представништво Републике Српске у Београду. Представнишво у сарадњи са Удружењем књижевника Српске, Завичајним друштвом Змијање и Удружењем књижевника Србије организује Кочицћев дан у Београду на чији ће гроб положити венце у име влада Србије и Републике Српске министри културе Братислав Петковић и Горан Мутабџија, као и представници Завичајног друштва из Бањалуке и два удружења књижевника.

 

Сат касније, у 12 сати, у Чубурском парку, песници Србије и Републике Српске ће цвећем и поезијом окитити споменик Петру Кочићу.

 

У 20 сати у Удружењу књижевника Србије биће књижевно вече под непромењеним насловом: "Змијање у Београду, Српска у Србији", када ће Кочићу у част своје стихове говорити: Ранко Рисојевић, Јованка Стојчиновић Николић и Предраг Бјелошевић из Бањалуке, Елка Њаголова из Варне и Анџела Димчева из Софије (Бугарска), и Милица Јефтимијевић Лилић и Милко Грбовић из Београда.

 

 

 

СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Биљана]

велики народни збор на Змијању

и на збору чувени и надалеко познати 

 

 

 

   

[Данче*]

На данашњи дан 1916. године умро је српски писац Петар Кочић, један од најистакнутијих у српском реализму, национални борац против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. По повратку са студија славистике у Бечу и службовања у Србији био је дуго без посла, осуђиван је и тамновао је у Бања Луци и Тузли. У Бања Луци је покренуо лист "Отаџбина" који је често забрањиван. Описивао је свој планински завичај и судбине малих људи, а у сатирама је оштро критиковао прилике у Босни под аустроугарском. Дела: сатире "Јазавац пред судом", "Суданија", збирке приповедака "С планине и испод планине", "Јауци са Змијања".

 

http://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/novi-sad/vremeplov-preminuo-petar-kocic_632661.html

[Данче*]

Stihovi Petar Kočić


POŠLJEDNJA SUZA

Klonule su mlade grudi, izumrli osjećaji,
A u oku ispijenom pošljednja se suza sjaji.

Iščezli su mili snovi, a život mi kao sjena,
Sa slomljenim duhom luta kroz poljane uspomena.

Kad zastanem, sav zadrhtim, jer se svuda groblje stere,
Groblje sveto slatkih nada, groblje sveto žarke vjere.

Zanesem se i jauknem na zgarištu ideala,
I spustim se s gorkom tugom gdje j' pošljednja nada pala.

Svuda pustoš, nigdje znaka, da se širi život danka!
Sledilo se, izumrlo u grobnici vječna sanka.

I pošljednja suza pade na grobnicu osveštanu
Ostavljajuć' bjedni život izmučenom sirotanu.

1899.

 
PONOĆNI ZVUCI

U ponoćne slatke čase kad caruje anđ'o mira,
Kao bolnik sa postelje, tužno jekne moja lira.

Zašto ciči tako pozno u svečane mirne čase —
Kad ni zefir tihe noći s mekim cvećem ne igra se?

To duhovi noći neme, što nečujno svetom blude,
Dodiruju strune njene, uspomene da probude.

Da podignu crni veo sa prošlosti moje sretne,
Što u mračnom grobu trune, k'o u zimu ravni cvetne.

Oh, vrati me, pesmo mila, na obzorje prošlih dana,
Da s visine srebrozračne bacim pogled duž poljana.

I de u sretno pevah doba, u zanosu burnih snova,
A gde sada tužno leži potavneli niz grobova.

1897.

[Данче*]

Својој будућој жени је писао:

 

"Али треба и ово да знаш: да ћу ја можда по затворима и апсама провести већи део свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и лепшу будућност, загрли се са мном да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати…”

Његове речи су се обистиниле, већи део живота провео је у затвору због борбе за свој народ, а она? Није уопште размишљала, постала му је највећа подршка и љубав.
Док је писао своје текстове питао би је:

“Како ти, Милка, изгледа?” Она би рекла: “Ти нешто оштро пишеш”. А он би додао: “За ову ћу оволико добити, а за ово оволико”, мислећи на затворске месеце.

Умро је 1916. године у болници, духом растројен због свога народа. Неке од последњих речи биле су му:
“У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!”

А данас? Нит Кочића, нит жена Кочића, нит храбрости, нит слободе у храбрости, нит спремности на жртву, нит идеала, нит вере, нит спремности на патњу из идеала.

Певао је своме роду:
"Када ми роду слободе сине
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни'.

Ал' данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили"

Говорио је:"Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а гладан и презрен као пас"

Кочић је умирао у ропству, борећи се.
Данас умиремо у ропству, без борбе.

[JESSY]

Petar Kočić pripada najznamenitijim književnicima iz Bosne. Rodio se godinu dana pre austrougarske okupacije tih krajeva, dakle 1877. godine, u selu Stričićima, u Bosanskoj krajini.

Ceo svoj život proveo je Kočić ili u uslovima okupacije ili aneksije Bosne i Hercegovine. Austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, koje su dotle bile sastavni deo Turske, prethodio je niz bosanskih i hercegovačkih buna, koje su postavljale kao zahteve nacionalno oslobođenje i ukidanje kmetskog položaja seljaštva, jer je ono bilo još uvek u feudalnom odnosu prema agama i begovima. Na Berlinskom kongresu (1878) Austro-Ugarskoj je dato pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, s tim da reši njihova unutrašnja pitanja. Međutim, austrougarskom okupacijom (a ni kasnijom aneksijom) ne samo što ta pitanja nisu rešena nego je došlo još i do pogoršanja položaja seljaštva. Zadržani su feudalni odnosi, a još su došli i tereti koje je donosio sobom razvitak kapitalizma. Ni rešenje pitanja nacionalnog i političkog oslobođenja nije, razume se, bilo u interesu Austro-Ugarske, pa i od toga nije bilo ništa.

Iako sveštenički sin, Kočić je, u stvari, rastao i odrastao u seljačkoj sredini, iz nje poneo najdublje utiske i uticaje, osećanja i shvatanja, što se kasnije i te kako jasno izrazilo i u njegovom političkom i književnom radu. Kada se po ženinoj smrti zakaluđerio, živeo je njegov otac u manastiru Gomionici, gde je Petar Kočić učio osnovnu školu. Tu je i kao gimnazist provodio letnje raspuste i upoznao život i sredinu manastirsku, ali je isto tako bio u stalnom dodiru sa seoskom sredinom i seljacima. I kao što ćemo u više njegovih pripovedaka nalaziti likove inspirisane poznavanjem manastirske sredine (kao što su: Simeun Đak, iguman Sopronija i Partenija, slikani neposredno po živim likovima), isto tako ćemo, još više, u njima nalaziti likove inspirisane seoskom sredinom i njenim ličnostima iz Bosanske krajine i njegovog užeg zavičaja: Zmijanja (David Štrbac, Mijo, Vuk, Čočorika).

Posle završene osnovne škole Kočić je otišao u Sarajevo da uči gimnaziju, ali je tu nije završio, jer je bio isključen zbog jednog svog patriotskog istupanja i protesta protiv austro-ugarskih okupacionih vlasti. Tada je prešao u Beograd, gde je, teško živeći i sirotujući, završio gimnaziju; tu je počeo da piše pesme. Posle završene gimnazije studirao je slavistiku u Beču. Tu je živeo vrlo oskudno, gladovao je, ali ga beda i nevolja nisu slomile; u vreme najteže oskudice, onda kada je, kako sam veli, "go, bos i gladan" čeznuo za svojim planinama i svojim narodom, on se oštro borio protiv oportunističke i kompromisne politike čaršije u Sarajevu i drugim mestima u Bosni. Buntovno raspoložen i borben, Kočić već tada stupa u otvorenu borbu. Tada on piše i svog "Jazavca pred sudom" i svoje najlepše pripovetke.

Posle završenih studija Kočić je prvo nastavnik gimnazije u Skoplju. Zbog jednog sukoba sa predstavnicima tamošnjih srpskih crkvenih vlasti, a i zbog svog živog interesovanja za rešenje agrarnog pitanja u evropskom delu feudalnog Otomanskog carstva, morao je da napusti tu službu. Vraća se u svoju Bosnu i Sarajevo i jedno vreme je sekretar društva "Prosvjeta".

U Sarajevu razvija veoma živu političku delatnost za prava porobljenog naroda i za oslobođenje seljaka-kmeta od feudalne podložnosti agama i begovima; u dva-tri maha on istupa i u korist radnika. Zbog takvog svog političkog rada dolazi u sukob i sa predstavnicima srpske buržoazije u Bosni — čaršijom, i sa austro-ugarskim vlastima, koje ga proteruju iz Sarajeva u Banja Luku. Ovde on pokreće 1907, godine, poznati list "Otadžbinu", koju su još iste godine ugušile okupatorske austro-ugarske vlasti. U leto 1910. godine pokrenuo je Kočić ponovo "Otadžbinu", ali u Sarajevu, dok je početkom iste godine počeo u Banjoj Luci izdavati mesečni književni list "Razvitak", kome okupator nije dozvolio da izlazi duže vremena, nego mu je prvom zgodnom prilikom zabranio dalje izlaženje.

U Banjoj Luci organizuje Kočić borbu protiv Austro-Ugarske, agituje za rešenje seljačkog pitanja (seljačke "prave"), piše članke, drži govore na narodnim zborovima, biva biran za poslanika Bosanskog sabora i postaje politički vođ najborbenije grupe u Saboru, koju su obično, prema njenom organu, nazivali grupa "Otadžbina". Za ovu grupu kaže Veselin Masleša u svojoj knjizi "Mlada Bosna": "Grupa Petra Kočića predstavlja, nesumnjivo, najinteresantniju struju bosanske politike... Talentovan književnik, on je i problemima prilazio afektivno i sa uzbuđenjem. Temperamentan, sa jednim iskrenim patosom, on je više osećao nego shvatao da je agrarno i seljačko pitanje u Bosni najvažnije i da mora da bude osnov svake političke akcije. Seljak je narod, i dok je seljak rob, ne može biti ni narod slobodan. Nacionalna politika mora, prema tome, biti i socijalno-oslobodilačka. Ko se ne bori za slobodu seljaka, taj se ne bori ni za nacionalnu slobodu, jer socijalno ropstvo ne postoji u jednoj slobodnoj naciji. Ovako je Petar Kočić uglavnom obrazlagao svoj politički stav, čime je stvarno izražavao autentičan sadržaj seljačkog nacionalizma i formulisao ga... Sam više književnik nego političar, više buntovnik nego revolucionar, više sentimentalan nego racionalan, svojim sopstvenim snagama nije mogao da iznese ceo pokret, da ga izgradi, da mu da teorijske, političke i organizacione fundamente. Okružen malim brojem ljudi, bez sredstava, nailazeći na ogromne objektivne teškoće koje je valjalo savlađivati — u gradu neprijateljstvo i nerazumevanje, na selu nepismenost, zaostalost i razbijenost — Kočić je teško krčio puteve. Ali, uprkos tome, ipak lakše i brže nego što bi se to moglo očekivati, s obzirom na uistinu teške uslove i velike nedaće".

Kočić je u politmčkoj borbi pravi narodni tribun koji se bori i protiv okupatora i njegove politike i protiv domaćih socijalnih neprijatelja seljaštva, koje obično naziva kmetoderima.

Godine 1911. se osećaju kod njega počeci živčane bolesti: on postaje duhovno rastrojen, prelazi u Srbiju, u Beograd na lečenje i tu, u porobljenom Beogradu, umire u duševnoj bolnici 1916. godine, svestan teške sudbine koja je zadesila srpski narod. Tu je zapisao, u jednom trenutku bola, i onaj svoj teški uzdah: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh".

Kočićevo književno delo je najčešće čvrsto povezano sa njegovim stavom u političkom i društvenom životu: motivi njegovih dela snažno su protkani njegovim gledanjem na stanje i položaj bosanskog seljaka, i njegovim istinskim saosećanjem sa seljačkim tegobama i patnjama. I u svom književnom stvaranju Kočić je najpotpuniji i najsnažniji izraz osećanja, želja, nada, razočaranja, nezadovoljetva i bunta bosanskog seljaka. Svoja nacionalna i patriotska osećanja i političko-društvene ideje i uverenja on je umetnički uobličavao u svojim delima katkad u vidu nostalgije za slobodom, a najčešće u vidu bunta i protesta i oštre satire protiv narodnih i socijalnih neprijatelja.

Svoj književni rad počeo je ovaj naš pisac pesmama, koje je pisao još kao đak gimnazije u Beogradu i koji karateriše plameno rodoljublje. Pripovetke je počeo pisati kao student u Beču. Književnim radom bavio se uglavnom do 1905. godine, kada se sve više posvećuje političkom radu, da samo retko napiše po koju priču, po vrednosti najčešće slabiju od ranijih dela. U periodu do 1905. godine napisao je i svoje najbolje pripovetke i satiričnu komediju "Jazavac pred sudom" (koja je već pre prvog svetskog rata doživela jedanaest izdanja). Tri knjige pripovedaka izdao je pod zajedničkim naslovom "S planine i ispod planine" (1902, 1903. i 1905), a 1910. godine zbirku "Jauci sa Zmijanja".

U svim svojim delima ovaj pisac iz Bosne nije se odvajao od svog rodnog kraja Zmijanja u Bosanskoj krajini i od teškog života bosanskog seljaka. Slikajući u svojim književnim delima svoje Zmijanjce i Krajišnike, Kočić je time slikao i prilike i odnose u čitavoj Bosni, jer je temama svojih pripovedaka obuhvatio mnoge tipične, bitne, značajne i aktuelne pojave bosanskog života uopšte. Stoga Kočića ubrajamo među one naše istaknute kritičke realiste čiji humanistički odnos prema čoveku-paćeniku, ako je i dat u granicama specifičnih prilika i odnosa jednog kraja, ima šire osnove i dublje značenje.

Iako je period u kome je književno stvarao bio relativno kratak, Kočić je u svom književnom delu pokazao dar za zanimljivo i lepo pričanje, za tačnu i često vrlo duhovitu opservaciju, za prodiranje u ljudsku dušu kada je ona u tragičnom rasipanju, za realnu tematiku u kojoj se ogleda čitavo jedno doba. Ali njegov bujni i buntarski temperament, njegova plahovita, borbena priroda, koja se sva uživljavala u nacionalnoj društveno-političkoj akciji, vodila ga je i odvlačila ga na teren oštre političke borbe. I mada je u svom delu pokazao znatnu pripovedačku zrelost, ipak se ne može sa sigurnošću govoriti o tome kako bi se — da se i dalje intenzivnije bavio književnim stvaranjem — u budućem radu dalje razvijao, jer njegove kasnije pripovetke, pisane u kratkotrajnim predasima, počele su u tematskom pogledu da presahnjuju, o čemu dosta uverljivo svedoče i razna ponavljanja u pričanju. Ipak, ono što je ostalo iz njegovog relativno kratkog perioda intenzivnijeg književnog stvaranja pokazuje nekoliko umetnički vrednih dostignuća, izvanrednih slika i pejzaža uobličenih poetskim narodnim jezikom.

[JESSY]

Do sada je uz sabrana dela Petra Kočića objavljeno nekoliko bibliografija. Prvu je izradio Todor Kruševac (Petar Kočić: Djela II, Sarajevo, 1951, str. 369—390), drugu Dragoljub Vlatković i Golub Dobrašinović (Petar Kočić: Sabrana dela II, Beograd, 1961, str. 431—473), treću Todor Kruševac (Petar Kočić: Sabrana djela III, Sarajevo — Beograd, 1967, str. 311—339) i četvrtu Dragoljub Vlatković (Petar Kočić: Sabrana djela IV, Banjaluka–Sarajevo, 1986, str. 109—332). Koncepcijom korespondiraju prva i treća bibliografija, rađene su jednom rukom, od njih odudara druga i četvrta, koje su srodne po prezentaciji Kočićevih posebnih izdanja, inače su različite. Poslednja bibliografija sadrži odeljke u kojima je izražena namera da se prezentuju prevodi Kočićevih posebnih dela, kao i prilozi njegovih pojedinih dela u domaćoj i stranoj periodici i štampi. U njoj je, jednom bibliografskom jedinicom, zasnovan odeljak Prerade i dramatizacije, sledi odeljak Literatura, koji sadrži 1294 bibliografske jedinice.

Ova bibliografija je, koncepcijom i dostignutim, respektabilna — ali ranjiva. Na ovo drugo ukazao je dr Staniša Tutnjević (Politika, 6. jun 1987, str, 11), po izlasku Kočićevog četveroknjižja. Tu činjenicu smo imali na umu u radu na ovoj bibliografiji. Uvažavali smo napore i rezultate svojih prethodnika bibliografa, ali smo ih svojim nalazima uporno proveravali. Služili smo se bibliografijama koje su bile dostupne i pomenutim bibliografima, beležili smo i proveravali njihove navode, posebno one do 1950. godine, ali i kasnije – što je dalo rezultate. Koristili smo i priloge (Ž. Jovanovića, D. Vlatkovića, M. M. Vulina, K. B. Lazića. D. Moračića i dr.) Kočićevoj bibliografiji, objavljene u časopisima, kao i bibliografske jedinice iz bibliografija brojnih časopisa (Srpskog književnog glasnika, Bosanske vile, Letopisa Matice srpske, Života, Izraza, Književnosti, Stremljenja, Mostova, Glasa, Književne istorije i dr.), ali i one bibliografske jedinice koje su zračile određenom novinom, a koje smo nalazili u bibliografskim izborima priloženim uz određena Kočićeva dela ili unete u studije o Kočićevom delu (C. Ristanović: Epik i lirik Petar Kočić, Bijeljina — Šid, 1995, str. 123—136). Konsultovali smo i bibliografiju o Kočićevom delu, unetu u Leksikon pisaca Jugoslavije III (Novi Sad, Matica srpska, 1987, str. 192—200), a koju su sastavili Zdravko Malbaša i Todor Kruševac i zaključili je, proređenim bibliografskim jedinicama, 1983. godinom.

Proučavanjem pomenutih bibliografija zapazili smo da je u drugoj, odeljkom Pisma, proširen bibliografski okvir prve bibliografije i da je odeljak Pripovetke iz prve u drugoj osnažen navođenjem mesta na kojima su objavljivane. Isto tako je u drugoj bibliografiji, u odeljku Literatura, proširen broj bibliografskih jedinica, a koje su poredane azbučnim redom. Rečeno je da je prvu i treću bibliografiju radio Todor Kruševac — u radu na trećoj on ne menja koncepciju, otvara odeljak Važnija posebna izdanja. Njegova bibliografija, u odeljku Literatura, integriše bibliografske jedinice iz prethodnih bibliografija. Do toga je, u istom odeljku, došlo i u četvrtoj bibliografiji, koju je izradio Dragoljub Vlatković. Njegova bibliografija otpočinje odeljkom Posebna izdanja, otvorenim u prethodnoj bibliografiji. Ovom odeljku dodaje odeljke: Prilozi u periodici, Prevodi posebna izdanja, Prilozi u periodici, Prerade i dramatizacije, Literatura. Bibliografiju je, u prvom odeljku, zaključio 1980, a u odeljku Literatura 1981. godine. Pred nama je bilo da nastavimo.

Prihvatili smo naznačene odeljke te bibliografije, ali smo proširili neke njihove naslove, jer oni nisu pokrivali ono što se pod njima našlo, prevashodno ispod naslova odeljaka o prilozima u periodici i štampi. Tu je Vlatković započeo razvrstavanje pojedinih dela objavljenih u zbirnim delima, izborima — i posustao u nameri (osetio težinu zahvata ili nije imao tehniku (!?) — zahvaljujući mogućnostima nove tehnike, taj posao smo okončali). Bibliografske jedinice, u odeljku Literatura, razvrstavali smo po godinama i priložili njihov autorski azbučni registar, smatrali smo da je to mnogo praktičnije od njihovog razvrstavanja u prethodnoj bibliografiji.

Na kraju još nekoliko reči, u znaku numeričkog fakta i komparacije, o našim bibliografskim domašajima i o onom što je zatečeno u bibliografiji koja je objavljena u Sabranim djelima (1986) Petra Kočića. Njen prvi odeljak, Posebna izdanja, zaključen 125. jedinicom, osnažili smo sa novih 19 jedinica u već istraživanom razdoblju, tome smo dodali 44 jedinice, koje se odnose na noviji datum (iza 1980. godine). Odeljak Prevodi posebna izdanja proširili smo sa 15 na 23 bibliografske jedinice, a devet puta smo proširili broj jedinica u odeljku o prilozima prevoda u periodici, izborima i delima, takođe toliko i odeljak o preradama i dramatizacijama (taj odeljak sadrži samo jednu jedinicu, obogaćen je sa novih devet jedinica). Što se tiče poglavlja Literatura, ono je, u pomenutoj bibliografiji, zaključeno 1981. godinom i sadrži 1294 bibliografske jedinice. U vremenskom rasponu koji ona obuhvata pronašli smo još oko sedam stotina novih bibliografskih jedinica, a u periodu iza tog vremena do danas još oko šest stotina jedinica, tako da taj novoizrađen odeljak sadrži 2457 bibliografskih jedinica, što je, bezmalo, dvostruko više nego u prethodnoj bibliografiji.

Naznačene kvantitativne relacije, između prethodne i ove bibliografije, sugerišu deo istine o kvalitetu ove novonastale, drugi deo te istine ukazaće se pasioniranom komparativisti posredstvom ovladavanja prezentovanim materijalom u svakom odeljku ove bibliografije, takođe i sagledavanjem fizionomije i sadržaja pojedinih bibliografskih jedinica, koje su predominantno in situ overene i obrazložene. Međutim, i na kraju, ne smatramo da je posao, u vezi sa stoletnom prezentacijom i recepcijom Kočićevog dela, zapečaćen ovom bibliografijom — uvek se može i bolje i više: trudili smo se da budućima ostavimo što manje povoda da nas kvantitativno i kvalitativno dopunjavaju.

Još nešto, verujemo da ovi bibliografski nalazi već sobom opravdavaju novo izdavanje Kočićevih sabranih dela, a u času kada obeležavamo 125-godišnjicu od rođenja ovog istaknutog krajiškog i srpskog pripovedača i nacionalnog tribuna, razlog je još više da se ova djela ponovo u ovom izdanju štampaju.

[JESSY]

Sabrana djela I

Nikola Strajnić:
O pričavini i učevini Petra Kočića

Kolja Mićević:
Slova — Kočićeva slava

Petar Kočić:
Istinite mejdandžije
Zmijanje / Jablan / Grob Slatke Duše / Đurini zapisi / Kod Markanova točka / Vukov gaj /
Sa zbora / Tuba / Kroz mećavu / Mrguda / Moji poznanici / Rakijo, majko / Jure Piligrap / Tajna nevolja Smaje Subaše / Prosjaci / Papakalo / Ilica Odalica i Lazica Vucalica / Čvrko / Mračajski proto

Petar Kočić
Simeun Đak
Mejdan Simeuna Đaka / Istiniti zulum Simeuna Đaka / Iz starostavne knjige Simeuna Đaka / Zulum Simeuna Đaka


Sabrana djela II

Petar Kočić:
Pjesmarica
Ponoćni zvuci / Proletni zvuci / ("Pridruž' se i ti", veliš mi, druže) / (Spustivši glavu na moje grudi) / (Ja te ljubim divni stvore) / Pošljednja suza / Bar tad hoće l' / Potočić / (U odbljesku bl'jedih zv'jezda)

Petar Kočić:
Lirske proze
Jelike i omorike / Kroz maglu / Kroz svjetlost / U magli / Pjesma mladosti / Jajce / Težak / Molitva / Tavnovanje / Žalobitna pjesma / Kmeti / Slobodi

Petar Kočić:
Lirske sudanije
Sudanija / Niz drum / O, proklete večerašnje večeri!

Petar Kočić:
Jazavac pred sudom

Petar Kočić:
Prikazi, zabilješke, članci
O lirici Đure Jakšića / Naša pjesma / Obrana G. Josipa Milakovića / Kalendar "Vardar" / Prvo viđenje s Jankom / Stevan Sremac / Naša poezija pod apsolutizmom / Milovan Đ. Glišić / Jedna korisna ustanova / Vaso Kondić / "Slatka sirotinja Mihajla Milanovića / Pisci i knjige, V / Pjesme Alekse Šantića / Kad ruže cvetaju / Za srpski jezik / Osman Đikić / Nova knjiga Maksima Gorkog / Jedna famozna svadba / Slike iz stare Srbije i Maćedonije / Beledije / Naša riječ / Kečetove istorijske uspomene / Srbi u Hrvatskoj i veleizdajnička parnica 1909. / Agrarni odnosi u Rumuniji prije zakona 1864. / Gavro Vučković / Naselja srpskih zemalja / Istorija imena Banje Luke / Kmetovsko pitanje u Bosni i Hercegovini / Istorija Srba od Konstantina Jirečeka / O programu obnovljene "Otadžbine" / Bošnjakluk / Porezi pod Turcima / Stojan Novaković / Rđavi i štetni narodni običaji / Balkanski rat i austrijska intervencija


Sabrana djela III

Petar Kočić:
Govori i interpelacije u Saboru Bosne i Hercegovine unutar Austro-Ugraskog Carstva
Šumsko servitutno pravo / Kritika austrijske uprave u Bosni / Rešavanje molbi za zemlju / Jezik u zakonskim tekstovima / Činovničko pitanje / O prenosnim taksama pri otkupu kmetova / Obavezna osnovna nastava / O taksama na molbe iz naroda upućene Saboru / Radničko pitanje / Agrarna politika bosanske vlade / Agrarno pitanje / Izjava o radu Sabora / Povodom jednog zakona koji ne važi za muslimane / O banji u Laktašima / Interpelacije

Prepiska Petra Kočića

Zapisi, pisma i tamničke zabeleške Petra Kočića u rukopisnoj zaostavštini Vladimira Ćorovića
Hronologija života i rada Petra Kočića
Rječnik arhaizama, stranih i manje poznatih riječi i izraza


Sabrana djela IV
Bibliografija
Reč uz bibliografiju

I.    Posebna izdanja
II.   Prevodi — posebna izdanja
III.  Prilozi u periodici, zastupljenost u izborima i delima
IV.  Prilozi prevoda u periodici, zastupljenost u izborima i delima
V.   Dramske, TV, filmske i zvučne adaptacije
VI.  Literatura

Registar autora bibliografskih jedinica, literature
(odnosi se na štampano izdanje Kočićevih sabranih dela)


Televizijski mejdan Simeuna Đaka — monografija o filmu Petra Zeca (Banja Luka, 1999)
Predgovor: Kočić u filmskoj viziji Petra Zeca — Srba Ignjatović
TV-film "Mejdan Simeuna Đaka" / Najavna i odjavna špica sa imenima svih saradnika
Pogovor / Scenaristički pledoaje Petra Zeca — Radomir Putnik
Petar Zec — Beleška o autoru

[JESSY]

Gotovo svi srpski krajevi predstavljeni su u današnjoj srpskoj književnosti: Bosnu valjano zastupa Petar Kočić.* Njegove prve pripovetke, izgubljene među beznačajnim pripovetkama manjih časopisa iz početka XX veka, nisu se primećivale. On je opštu pažnju skrenuo na sebe kada se 1902, u Karlovcima, javila prva njegova zbirka pripovedaka S planine i ispod planine. Druga knjiga, pod istim imenom, izišla je u Zagrebu 1904, treća u Beogradu 1905. Satira Jazavac pred sudom, za nekoliko godina, doživela je jedanaest izdanja. Iako je politika odvukla Kočića na stranu, on ipak ne napušta književnost. Zbirka Jauci sa Zmijanja izišla je u Zagrebu 1910, a satira Sudanija 1911. u Sarajevu.

Prvim svojim pripovetkama Kočić je učinio utisak jakog, svežeg i originalnog talenta. On se tu otkrio kao pesnik mladosti i zdravlja, životne energije i nacionalne snage. Njegovi opisi seoskoga života Bosanske krajine, koju dotle niko nije opisivao u srpskoj književnosti, opisi njenih modrih planina i starih šuma, sveži su, krepki, neposredni, katkada impresionistički. Svuda se oseća dah rascvetale prirode, ritam moćnoga života, sve je nabreklo krvlju i zdravljem. Što je on rekao o prirodi koju je opisivao, može se primeniti na njegove prve pripovetke: "Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom..." Takav je kada opisuje svoje drage krajinske planine, takav kada opisuje ljubav mladih "žestoke krvi".

Samo, ta "radost života" iz prve mladosti se gasi. On nije egoist koji živi za sebe i u svom snu lepote, u prirodi ne gleda samo igre svetlosti i boja no i čoveka koji u njoj živi. Priroda mu sve više postaje okvir, a glavna slika čovek, bosanski seljak, za koga on oseća bratsku nežnost. Kočić je čovek od silne nacionalne energije, moćan izdanak jedne srpske rase koja je mnogo stradala i koja se mnogo borila. Njegov borbeni nacionalizam ima široku socijalnu osnovicu, on je smeo i buntovan duh, i njegova ljubav prema seljaku nije sentimentalnost i saučešće starih, no širok buntovan duh modernih. "O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije!" Gotovo u svakoj svojoj pripoveci on daje izraza svojoj ljubavi za bednog, ogolelog i pritisnutog seljaka, i srdžbi prema nasilju i nepravdi. Taj gorak protest našao je jaka izraza u duhovitoj satiri Sudaniji, parodiji zakonske pravde i sudstva, a naročito u proslavljenom Jazavcu pred sudom, delu koje je, osobito posle 1908, doživelo ogroman uspeh kod sviju slojeva srpske čitalačke publike i do 1913. dočekalo jedanaest izdanja, ćirilicom i latinicom. Agrarne i druge nevolje bosanskog seljaka, lukava, pritunjena, ali nesalomljiva i buntovna, sve je to našlo silna izraza u ovoj izvrsnoj satiri. Tip seljaka izveden je sa veoma mnogo tačnosti i snage, dijalog je vanredno prirodan, sporedne ličnosti su obeležene sa vrlo mnogo reljefa, situacije su vrlo pravilno izvedene, a i u svemu ima toliko satire, gorke i osvetničke satire, da Jazavac pred sudom ide u najbolje satire političke i socijalne književnosti.

Petar Kočić je jedan od najoriginalnijih suvremenih pisaca srpskih. To je umetnik koji je planinu opisivao svežijim i jačim bojama no iko pre njega; to je borben duh i oštar satiričar kakvog nema danas u srpskoj književnosti. Od ostalih srpskih pisaca Kočić se odlikuje čistotom, tečnošću i neusiljenošću svoga jezika. On danas piše jezikom Njegoša i Ljubiše, svežim, neiscrpnim gorštačkim jezikom, punim snage, poleta i slikovitosti, i u tom pogledu stoji nad svima suvremenim pripovedačima srpskim.

 

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=427.0