Jump to content

Колико се искрено приступа екуменском дијалогу?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kada su oca Justina pitali da li je KC crkva on je rekao da jeste crkva ali da nije Pravoslavna.

Iz tog razloga molim sve naše veće pravoslavce od oca Justina  da kc ne zovu organizacijom.

girl_jumping

girl_jumping

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни - Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог.

По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?

Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо.

Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам " латинска јерес". А колико је од тада нових догамата папа измислио и "непогрешиво" одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес.

А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду "Светског савета цркава" донели одлуку: "да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава" (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже "органско" учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени "организам", нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само "делови" ("органски" међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо "органски део" јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо "уди Христови". Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз "органско" сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на "екуменске заједничке молитве", него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - " вера Истине"; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - "љубав Истине" (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста

13/26 новембар 1974.

Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама

Вашег Преосвештенства и светих Отаца

Светог Архијерејског Синода

недостојни Архимандрит Јустин

Magen VeLo Yera'e

מגן ולא יראה‎,

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ “О заједничкој молитви за јединство”

Његовом Преосвештенству Господину Јовану Епископу Шабачковаљевском, Шабац

13/26. новембра 1974

+++

за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Ваше Преосвештенство, Свети Владико,

У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве “на проучење и мишљење” налазе се три папира које је Свети Синод добио од “Бискупске конференције Југославије” из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и “програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975″ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или “грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975″ (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову “грађу” (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског “Тајништва за јединство кршћана”, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено “свим члановима БКЈ”, - дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба “користити то градиво” у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба “послати кратак извештај” (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој “браћи у бискупском реду” (које он поздравља “екуменским поздравом у Христу”!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над “одјељеном браћом”.

Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СП Цркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова “грађа” или “програм” о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај “програм заједничких молитава” припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм “послали свим католичким бискупима у Југославији”. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује “предлог или савет” у вези споменутих молитава.

Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета.

Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац “молитве за јединство кршћана 1975″ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи:

1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему

је “јединство Цркве”, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто “предлог” него управо “програм” (како се вели у заглављу), тј. став о “јединству Цркве”, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и “заједничку молитву”. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај “програм” или став (са својом теоријом о “подели Цркве”, о многим “удовима Цркве”, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем “плану сједињења цијелог човечанства”, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се “прилагођује” том Божјем “плану” и “краљевству”, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај “програм” већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској “сурадњи” и екуменској “заједничкој молитви”?

2) У другом делу овога програма наводе се “библијска питања” која се имају читати “кроз дане молитвене осмине” (18-25, сјечањ-новембар 1975).

Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове.

3) Трећи део поменутог текста претставља “програм богослужења”, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких “екуменских богослужења”. То су, ни више ни мање:

а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, - да ли “у Духу и Истини” (Јн.4,24) не каже се);

б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и због Истине, такође се не каже);

в) јединство у речи (тј. у проповеди, - али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?);

г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их уопште не признајемо?)

Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената - “шутња”, “дијалог”, “исповијест вјере” (које?), “екуменске прошње”, “благослов” (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.

Magen VeLo Yera'e

מגן ולא יראה‎,

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kaple svatého Václava - Znojmo, Svatováclavská kaple - Kapela Svetog Vaclava, južna Morava, Češka

http://cs.wikipedia.org/wiki/Kaple_svat%C3%A9ho_V%C3%A1clava_%28Znojmo%29

Je u Znojmu na južnoj Moravi a nalazi se pored katoličke crkve Svátého Mikuláše (svetog Nikole) u Znojmu.

Na blagdan Svátého Václava - svetog Vaclava po julijanskom kalendaru katolička crkva dozvoljava i omogućava pravoslavnoj Crkvi u kapeli držati svetovaclavsku svetu liturgiju i taj dan mogu istaknuti patrijaršijski pravoslavni križ - krst na toranj u pročelju kapele što se može vidjeti na fotografijama sa patrijaršijskim krstom na taj dan i bez patrijaršijskog krsta u svo ostalo vrijeme preko godine, normalni izgled. Katolička crkva to čini u ime EKUMENIZMA! Njegov blagdan pravoslavna Crkva slavi 28. septembra a blagdan prenosa njegovih mošti iz Boleslavi u Prag (u prašku katedralu Svetog Vida) slavi 4. marta po julijanskom kalendaru.

Katolička Crkva iste blagdane slavi oba u iste dane ali po gregorijanskom kalendaru.

Svatý mučedník Václav, kníže český

http://www.pravoslavbrno.cz/svvaclav.htm

Ostale slike možete vidjeti ovdje:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8658.msg416533.html#msg416533

800px-Znojmo-Nicholas_Square.jpg

450px-Saint_Wenceslas_chapel_in_Znojmo_1.jpg

3051.jpg

5784.jpg

Sveti Vaclav - Svátý Václav, kníže český

Link to comment
Подели на овим сајтовима

O pravoslavlju u Češkoj možete pročitati ovdje:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10341.msg343234.html#msg343234

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10341.msg371340.html#msg371340

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,12606.msg398566.html#msg398566

O pravoslavlju u Poljskoj možete pročitati ovdje:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10559.msg343187.html#msg343187

Mini footage - Mass at pentecost (Prague, Czech Republic)

Xa8vWrsYe64

Ovo nisu grkokatolici već pravoslavci a također ovo nije taj saborni hram

sv. Ćirila i Metodija u Pragu već druga katolička crkva koja je povremeno

na dispoziciji pravoslavnim vjernicima. U Pragu je više raznih pravoslavnih

zajednica tj.  Crkava i pojedine ne znam iz kojih razloga ne služe svoje

liturgije u sabornom praškom hramu Ćirila i Metoda koji inače pripada

autokefalnoj Crkvi pravoslavnoj Českomoravskoj. Nije mi poznato zašto,

da li zbog kanona ili međusobnih nesređenih pravnih odnosa oni radije

onda liturgije služe u katoličkim ustupljenim Crkvama nego u tom praškom

pravoslavnom sabornom hramu Svetih Ćirila i Metodija. Inače grkokatolici

imaju svoje vlastite Crkve svuda po Pragu već nekoliko stotina godina

i svoju prašku arhiepiskopiju tako da nemaju potrebu posuđivati hramove.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta mislite o ovom snimku? http://youtu.be/_-GB47sK_-s

Имао сам прилике да видим овај снимак и раније...

На жалост, у Асизију се овде дешавала синкретистичка манифестација која није утемељена у освештаној пракси Васеленске Цркве. Најгоре од свега било је што је папа Јован Павле II, мислим лично, ставио и кип Буде на часну трпезу. Такође и заједничка молитва са свима овима, не делује баш као привлачан призор.

Али, писали смо већ о овом и на неким другим темама. Данас, у понтификату Бенедикта XVI овакве ствари се више не дешавају - напротив, више се потенцира међухришћански дијалог, од ових заједничких молитава и синкретистичких саслуживања која само уносе немир и раздор међу хришћане.

Рекавши све ово, додао бих ипак још нешто - ми православни ипак морамо да радимо и на превазилажењу наше хетерофобије. Овакве појаве не реба подржавати, али исто тако, не треба ни да нас саблажњавају. Чак и ако неки православни архијереј "молитвено" узме учешћа у оваквој манифестацији, он је тај који ће, пре свега, пред Христом, одговарати за своје мотиве и поступке. Мислим да је овде прикладно подсетити на размишљања светог апостола Павла, управо по оваквим питањима:

О несаблажњавању слабе браће јелом.

"1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.

2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.

3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.

4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.

5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа,

6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега.

7. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се.

8. А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.

9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.

10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?

11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије.

12. А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите.

13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега."

I Кор. 8: 1-13

Овде није у питању само "јело" него свакако и дело.  0311_womens

Natus est Dei Filius, non pudet, quia pudendum est; et mortuus est Dei Filius, prorsus credibile est, quia ineptum est; et sepultus resurrexit, certum est, quia impossibile.

(De Carne Christi V, 4)

http://www.tertullian.org/library.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега.

7. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се. bas vidjeh jedan video kod muslimana  ,od nekog hriscanina koji  na pitanja odgovara  bas o tome  neznam bas sve nisam upamtila al znam dase prica o isusu i trojici i sta znam

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

Мислим да је најбоље да се прво свако од нас добро утврди у вери. Да стекнемо мир у нашој души, нашем уму и нашој држави. Да будемо видело другим народима. Да својим примером прво покажемо како треба живети па да онда идемо на дијалог.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...