Samopouzdanje vs gordost

[Deki992]

Znam, znam moj dobri mnogonapaceni brate

[Arsenija]

Samopouzdanje se stice u detinjstvu,onda kada smo voljeni na pravi nacin.

Samopouzdanje se gradi tokom celog zivota,ali onu ovek stoji na istom temelju.

Samopouzdanje se stice kada volimo sebe,druge i kad se nikoga ne bojimo osim Boga.

Pomenula bih socijalnu fobiju.   --->  Klikni 

 

Socijalne fobije se, najuopštenije, mogu svesti na strah da će se nešto loše dogoditi. Osoba se može plašiti da će ispasti smešna, glupa, nespretna, inferiorna, neuka, jednom rečju neadekvatna u očima drugih. Prevelika briga o tome šta će drugi misliti u kombinaciji sa predviđanjem najgoreg mogućeg ishoda uzrokuju javljanje raznovrsnog spektra fizioloških manifestacija simptoma. To loše što osoba očekuje da se dogodi, može biti pretstavljeno strahom od konkretne posledice, ali nekada ostaje neverbalno.Osoba ne objašnjava čega se konkretno boji u određenoj situaciji, već samo može da opiše ono što oseća ili što se kod nje manifestuje na fiziološkom planu.

[JESSY]

„Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?

 По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тих људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:

„Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”    
„Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”

Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?

Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.

Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању! У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања? 

Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.

Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф  битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самопоштовање детета због тога јер је дете уверено да ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава:

„Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: `Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.`

Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: `Ти си лош дечак! Не волим те више!` — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да  подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: `Смири се, твој грех се зове гордост`, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота”.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље —  нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.  

По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада `усправљају` — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

А шта чинити са одраслима који су утонули у мисли о својој промашености и безвредности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самопоштовање слањем код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако човек направи одмак од тих својих психолошких проблема у пространство духовног живота, тада тај проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу `ја сам добар` или `ја сам лош`. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у овом свету — да ли је неко учен или неук, глуп или мудар — ту су неважне. Ту не може бити ”адекватне самооцене“. То је онда највећа гордост — давати оцене о себи и другима, рангирати људе. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би требало себе да сматра за безвредну особу која је најгора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја због својих грехова пропасти“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: `Ја сам гори`, већ: `Ја сам грешан`. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”.

Ми не смемо себе сматрати безвредним јер сми образ (лик) Божији. Како ми онда можемо образ Божији сматрати за нешто безвредно? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим се треба ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да узвисује над другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — и то је потпуно супротно од неразумне и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”.

Митрополит Антоније Сурошки је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; оно доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али то добро треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (меланхолији а понекад има све одлике депресије, прим.уред.) управо због сматрања себе ништавним, протојереј Андреј Вороњин подсећа на поздрав древних хришћана који гласи „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћани и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због односа са Богом, а не као плод нашег ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — безвредан, ја свагда говорим: `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`”
 
Аутор: Ина Карпова

 

http://www.prijateljboziji.com/_O-nedostatku-samopouzdanja-/29354.html

[Млађони]

Мислим да је одличам начин за развијње самопоуздања, стављати се у ситуације у којима имамо ниско смопоуздање често и контролисано. Јер је ниско самопоуздање у својој суштини страх од неприхвачености, неразумевања, неодобравања, неуспеха - а зна се како се губе страхови. Излагањем. Али контролисаним, а не кад нам треба тад га немамо. 

[JESSY]

“Samopouzdanje je vrsta ogledala u kome Vi vidite svoju sliku sebe’’.

[JESSY]

Ne bi bilo loše da se čovek podseća svojih kvaliteta i pozitivnih strana i da objasni sebi da njegova pogrešna uverenja dolaze iz detinjstva i da nisu utemeljena na stvarnosti već na mentalnom statusu onih koji su mu takve kritike upućivali. Niko se od nas nije rodio sa lošim osećanjem sebe. Sve bebe misle da su divne. Posle nekog vremena ovo može da se promeni pod uticajem poruka koje dobija od svojih roditelja. Ipak, dete na kraju samo prevodi sebi te poruke, neretko netačno. Zbog toga je nekad teško razumeti gde se nalazi izvor niskog samopozdanja kod neke dece ili ljudi. Nekada su poruke koje su dobijene neodređene ili previše suptilne, nekada doterane materijalom iz dečje fantazije.

[Никола Поповић]

О недостатку самопоуздања

Једном је један психолог рекао да се читава психологија човечанства заправо врти око теме самопоуздања – најчешћа тема коју људи који траже помоћ од психотерапеута прорађују на психотерапији је управо недостатак самопоуздања. Чак иако почетно дођу са другим темама и проблемима, недостатак вере у своје способности и своју вредност се често постави као питање које се разрађује.

Секуларна психологија, на велику несрећу, нема прави одговор на то питање. Највише што она може да пружи је саосећање и подршка човеку да се мало придигне из тешког стања у коме је и да мало подигне своје самопоштовање. Међутим психологија која нема у свом „видокругу“ Бога (и то не „било ког“ Бога као некакав спиритуални елемент који се уноси у психотерапијски процес, већ Исуса Христа на начин на који Га познају искључиво православни хришћани) не може човеку пренети велику истину о његовом самопоуздању и доживљају сопствене вредности како је то лепо рекао протојереј Андреј Вороњин : `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`

С друге стране, хришћани често бркају недостатак самопоуздања са хришћанским осећањем скрушености и смирењем.

Овај јако добар текст се бави управо овим темама.

Уредник сајта „Има наде“

 

Ја себе сматрам најгорим од свих. Да ли је то добар хришћански став?

 

 

            „Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?

 

Смирење као изговор

 

По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тах људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:

–          „Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”

–           „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”

 

Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?

Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање:

Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.

Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању!

У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања?

Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је:

„Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.

Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.

Протојереј Борис Левшенко наставља:

„Са чиме се најчешће сусрећемо?

—    “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”.

—    “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”;

—    Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”.

 

А по Виктору Слободчикову:

„Са духовне тачке гледишта, то је управо представља гордост, само окренуту наопако:

– `Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам`.

Такође и мисао:

– `Па, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан`,

је несумњиво од гордости”.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом.

По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф  битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”

 

Недовољно хваљена деца

 

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самопоштовање детета због тога јер је дете уверено да ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују.

Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава:

„Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: `Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.`

Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: `Ти си лош дечак! Не волим те више!` — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да  подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља:

„Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: `Смири се, твој грех се зове гордост`, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота”.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду.Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље —  нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

            Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.

По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада `усправљају` — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

 

Не оцењуј туђу вредност!

 

А шта чинити са одраслима који су утонули у мисли о својој промашености и безвредности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самопоштовање слањем код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако човек направи одмак од тих својих психолошких проблема у пространство духовног живота, тада тај проблем губи на својој оштрини:

„Пред Богом нема појмова у смислу `ја сам добар` или `ја сам лош`. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у овом свету — да ли је неко учен или неук, глуп или мудар — ту су неважне. Ту не може бити ”адекватне самооцене“. То је онда највећа гордост — давати оцене о себи и другима, рангирати људе. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би требало себе да сматра за безвредну особу која је најгора од свих?

По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја због својих грехова пропасти“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: `Ја сам гори`, већ: `Ја сам грешан`. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”.

Ми не смемо себе сматрати безвредним јер сми образ (лик) Божији. Како ми онда можемо образ Божији сматрати за нешто безвредно? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим се треба ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да узвисује над другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла:

„А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.” (1 Кор 4, 3-4).

 

Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — и то је потпуно супротно од неразумне и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”.

 

Митрополит Антоније Сурошки је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари;оно доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али то добро треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

 

Људима који су подложни унинију (меланхолији а понекад има све одлике депресије, прим.уред.) управо због сматрања себе ништавним, протојереј Андреј Вороњин подсећа на поздрав древних хришћана који гласи „Радуј се!”:

„Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћани и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због односа са Богом, а не као плод нашег ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — безвредан, ја свагда говорим: `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`”

 

Аутор: Ина Карпова

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Правмир.ру

 

Захваљујемо се  м.Киријаку и Јовици М. који су својим великодушним прилогом (новчаним, временским и организационим) допринели да велики број превода на овом сајту изађе на видело српској читалачкој публици.

 

извор: http://www.imanade.org/o-nedostatku-samopouzdanja/

[feeble]

O samopouzdanju iz ugla islamskih psihologa

 

 

Zanimljivo mi je bilo sto ovaj psiholog rece kako se na Balkanu ljudima ubija samopouzdanje na ovaj nacin

[JESSY]

Samopouzdanje iz 3D vizure

 

Kao što znamo da nije zlato sve što sija, isto tako ne možemo znati koliko samopouzdanja osoba zapravo ima. Prečesto se dešava da osoba koja deluje veoma samouvereno ustvari je vrlo nesigurna, ali je isto tako i obrnuto. Pored toga, svako je samouveren na nekom životnom polju, a nesiguran na nekom drugom. Pitanje je da li dominiraju polja sigurnosti ili nesigurnosti.

 

Još jedna klopka vezana za samopouzdanje odnosi se na na privid samozaštite. Često ćemo reći: “Jao, ja to neću uspeti” kako bismo se zapravo unapred spremili za neuspeh, kako bi nam bilo lakše. Oceniti nekog kao samouverenog ili nesamouverenog je klizav teren i zbog toga što previše razmišljamo o tome kakav utisak ćemo ostaviti na druge. Shodno tome, osobe koje često nailaze na komentare da deluju uobraženo mogu da, iz želje da promene taj prvi utisak, počnu da deluju nesigurno.

U svakom slučaju, samopouzdanje ili samouverenost polarizovan je pojam. To znači da ima dve krajnosti. U jednoj potcenjujemo sebe, a u drugoj precenjujemo. Ovde govorimo o fenomenima iluzije superiornosti i iluziji inferiornosti. Naravno, nije dobro ni jedno ni drugo. Naučno utemeljeni rezultati istraživanja pokazali su da postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, a osim što nisu u stanju da objektivno procene svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih. Psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel Univerziteta u Americi istražili su ovaj pojam i nazvali ga Daning-Krugerov efekat. Osobe koje sa njim imaju iskustva često nameću svoje mišljenje po svaku cenu i smatraju sebe ekspertom u oblastima u kojima su laici. Pored toga, često smatraju druge manje sposobnim nego što oni zapravo jesu. Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. Učesnici su značajno precenjivai sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente. Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili najlošiji, smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

 

Ovaj fenomen se u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije potcenjuju svoje sposobnosti sa ciljem da napreduju. Obrnuta slika slična je Sokratovoj čuvenoj tezi “Znam da ništa ne znam”. Kako je on bio veliki mudrac, ova izjava se ne odnosi na nisko samopouzdanje, već na svest da nikad ne znamo sve i da što više saznajemo zapravo otkrivamo koliko toga još ne znamo.

Samosvest je u direktnoj vezi sa samopuzdanjem. Radi se o tome koliko objektivno procenjujemo sami sebe, svoje slabije i jače strane. Ipak, koliko god se mi trudili da budemo objektivni prema samima sebi, uvek smo u određenoj meri subjektivni. Osim toga, na našu procenu nas samih u velikoj meri utiče mišljenje drugih, posebno značajnih drugih. A oni su možda u potpunoj zabludi i tako se stvara začarani krug.

Ako se radi o nedostatku samopouzdanja kao ustaljenom problemu, može nam pomoći da zapisujemo situacije u kojima smo postigli nešto što nikako nismo očekivali. Važno je da se osvrnemo na to zašto smo mislili da to nećemo uspeti i kako to da ipak jesmo. Recimo, dok sam radila u sektoru odnosa sa javnošću u jednoj agenciji, svako jutro imala sam zadatak koji je bilo neophodno završiti u prvih sat i nešto od dolaska na posao, a prvi put sam se susrela sa tim tipom zadatka. Problem je u tome što je to jedan veoma obiman i detaljan zadatak koji se radi za klijenta (samim tim greške mogu dovesti do narušavanja ugleda agencije). Osim toga, taj zadatak obuhvata informacije na dnevnom nivou tako da je nemoguće započeti ga unapred, a nije bilo tako jednostavno doći na posao ranije jer je zgrada zaključana (iako sam ja uspela da sredim da na početku dolazim ranije). Dodatni stres stvaralo mi je to što sam ja oduvek sve zadatke i obaveze obavljala značajno pre vremenskog roka, a ovde sam na početku probijala vremenski rok. Bila sam veoma obeshrabrena zbog toga i mislila sam da to niklad neću rešiti. Pokušavala sam da vežbam slične zadatke tokom slobodnog vremena. Kroz samo par dana završila sam zadatak u okviru vremenskog roka, a ubrzo i pre roka.

Pored samopouzdanja kao relativno ustaljene osobine ili stanja, postoji samopouzdanje u vidu raspoloženja, promeljivo na dnevnom nivou. Svi znamo i suočavamo se sa momentima kad nam samopouzdanje drastično opadne, nekad i bez dovoljno konkretnog povoda. Upravo kao prva pomoć u ovim situacijama pre četiri godine razvila sam jedan metod. Nazvala sam ga “Lična samoposluga pohvala”. Radi se o svesci pohvala. Tokom 2011. godine u jednu šarenu svesku upisivala sam najveće i najoriginalnije pohvale koje sam dobijala (koje se nisu ticale fizičkog izgleda). Upisivala sam pohvale i muškaraca i žena, svih uzrasta i zanimanja i meni bližih i daljih osoba. Imala sam nekoliko kriterijuma:

• 1. Da pohvalu smatram relativno objektivnom (smislenom)
• 2. Da verujem da ju je osoba iskreno dala
• 3. Da je originalna

 

 

U godinama koje su usledile, svaki put kad bih se osećala nesigurno, uzela bih tu svesku i pročitala nekoliko pohvala. Uglavnom mi je odmah bilo bolje. Neke od mojih omiljenih pohvala iz sveske su:

• 1. Da nema takvih kao što si ti ne bi bilo muzike (ovu pohvalu sam dobila kad sam bila tužna što ne umem da pevam, a toliko volim muziku, međutim pišem poeziju).
• 2. Sve što stvarno želi, ona to i postigne.
•  

Verujem da svako može da sastavi nekoliko ovakvih zapisa i proveri da li mu pomažu. U svakom slučaju, ne gubi se ništa ako se proba, a može da nastane inspiracija koja će nas odvesti u drugom – možda spisateljskom – pravcu.

 

https://mail.google.com/mail/u/0/?shva=1#inbox/150dc29c119413fe