Aristotel

[shalom777]

Kao mladić, Aristotel je pohađao Isokratovu školu retorike, a nakon toga odlazi u Platonovu akademiju,gde će ostati sve do Platonove smrti.

Aristotel je predstavnik realističke filozofije, sistematskog perioda, koji je bio strogi racionalista, bez emotivnog naboja.

Od Aristotela su ostala djela, među kojima izdvajamo:Politiku,Metafiziku ,Nikomahovu etiku i ostale.. U svojoj –Metafizici-, Aristotel je iznio stav:Svi ljudi po prirodi teže saznanju,koji, može se reći, objedinjuje stavove njegovih prethodnika.

Po uzoru na Platona, osniva akademiju *Licej.* Za razliku od škole svog učitelja, čiji je bio cilj da obrzuju filozofe- državnike, Aristotelova Akademija trebala je služiti sticanju konkretnih saznanja iz različitih oblasti.

Podjela nauka po Aristotelu:

1)  POETSKE: poetika, gramatika, retorika

2)  PRAKTIČNE: ekonomika, politika i etika

3)  TEORIJSKE: matematika, fizika i filozofija( Kod Platona, samo matematika i fizika)

Što se tiče praktičnih nauka, one se  ne trebaju shvatati kroz prizmu fizičkog djelovanja(fizičkog rada), već kao nauke koje se, prvashodno, bave organizacijom, i , kao takve, na većem su stepenu od teorijskih nauka.

ONTOLOŠKO  UČENJE:

Kod Platona susrećemo se sa učenjem o savršenom, vjčnom svijetu ideja ili idealnih formi, (eidos-grč.- forma,oblik) i svijetu čulnih (pojedinačnih) stvari.Ova dva zasebna i potpuno odvojena svijeta Platon je dobio hipostazirajući Sokratov- pojam(najviši stepen saznanja).Međutim, Platon je naveo i vezu koja postoji među tim zasebno koegzistirajućim svijetovima: mimezis(podražavanje), participaciju i prisustvo. To učenje o podražavanju, i o potpunoj odvojenosti svijeta ideja i svijeta čulnih stvari, navelo je Aristotela da , kritikujući svog učitelja, oformi učenje o :jedinstvu materije i forme.

On govori da ništa što postoji nije samo po sebi materija ni /idealna/ forma, već da sve što postoji postoji u jedinstvu materije i forme. Tom jedinstvu,Aristotel je tražio i  uzročnika( up. sa Anaksagorom- Nus). To biće nije, kao kod Platona, nepristupačni svijet ideja, već je to untrašnji razlog bića.

Dalje, sve što postoji ima svoj unutrašnji cilj – ENTELEHEJA, preko koje može postati, ima potencijal da postane,- viša forma.

Zaključiti je da Aristotel bježeći od idealizma, zapravo, ide u idealizam. Dakle, ako svaka pojedinačna stvar ima mogućnost da postane viša forma, tako će, na kraju, i nastati jedna potpuno čista i oformljena (najviša) forma.

TEORIJA Shttp://www.svetijakov.org/forum/index.php?action=post;board=29.0AZNANJA

Aristotelova teorija saznanja je racionalistička.On priznaje da je najviši stepen znanja onaj vančulni, ali nikako ne zanemaruje i čulno-iskustveni izvor , koji predstavlja neophodan korak za usvajanje višeg stepena saznanja.

SHVATANJE UMJETNOSTI

Za razliku od Platona koji je govorio da je umjetnost- podražavanje podražavanog, Aristotel je imao jedan prilično racionalan stav. On je tvrdio da umjetnost predstavlja oponašanje jedinstva materije i forme, ali da se umjetnošću, ipak, otkriva nešto novo, nešto što nije sadržano u samom jedinstvu materije i forme.

Nakon Platonove smrti, stvara se klima da se Aristotel osudi za sebeju. Da se Atina ne bi ponovo ogriješila o filozofa( misleći na Sokratovo suđenje i smrt), Aristotel bježi iz Atine, na imanje svoje majke, gdje je i završio svoj život.

ETIČKO-POLITIČKO UČENJE

Svoje etičko-političko učenje, Aristotel je najbolje uobličio u svojim djelima- Politika i Nikomahova etika.

Za razliku od idealniste Platona, realista Aristotel neće svoju državu zamišljati, već će željeti da je unaprijedi.Zato se kaže da je Platonova država- utopijska dok je Aristotelova- topijska(postojeća). Stoga je sasvim jasno da je Aristotel teoretisao o državi, za razliku od Platona, na jedan racionalan i logički način.

Aristotel polazi o  individue, pojedinca. Samo, za razliku od Platona koji se bavio *ispitivanjem* čovjekove duše, Aristotel je čovjeka definisao kao zoon politicon,kao političku životinju, kao društveno biće, kao razumno i moralno biće.

Takvo biće može da opstane samo u zajednici sa drugim ljudima.Onaj koji živi sam, kaže Aristotel, jeste ili zvijer ili bog.

Ta zajednica ljudi je državačiji osnov čini porodica,u kojoj su odnosi hijerarhijski regulisani: dijete je podređeno rodteljima, a žena-mužu.

Aristoel naučava troslojnu struktutu društva:

1)  robovi

2)  srednja klasa- posrednici između robova i vlasti

3)  vlast(grč.- aristoa).Najboji pojedinci.Aristotel je protiv demokratije, on smatra da narodom treba upravljati određena grupa učenih ljudi.

Napomenuti je da za razliku od Platona, kod koga su muškarac i žena- ranoravna bića, kod Aristotela je žena- niže biže, koje mora biti podređeno mužu.Ukras ženje ćutanje.

O sreći, Aristotel je naučavao načelo mjere,koje kaže:ničeg previše, odnosno živjeti *zlatnu sredinu.*Po Aristotelu, biti sretan znači biti ono što jesi!

On je govorio da nije dovoljno posjedovati znanje o dobru i tako biti dobar(Sokrat), vć da nas postupci čine dobrim ili lošim. Prijateljstvo je najveće ljudsko dobro

[Тавита]

TEŽNJA ZA SPOZNAJOM

Svi ljudi po prirodi teže za znanjem. Dokaz je zadovoljstvo u čulnim percepcijama. Pri tim, naime, percepcijama - i to zbog njih samih nezavisno od koristi - ljudi osećaju zadovoljstvo, a najviše od svih pri onoj koja se spoznaje očima. Jer, ne samo da bi smo mogli da radimo, nego i onda kad ne nameravamo ništa da radimo, čulo vida takoreći cenimo najviše od svih ostalih. Razlog je pak tome što od svih čula oči nam najviše pomažu da nešto spoznamo i uočima neke razlike. Po prirodi, dakle, živa bića imaju moć percepcije. Međutim, iz te moći u nekima od njih ne nastaje sećanje, a u drugima nastaje. Stoga su poslednja bića inteligentija i više razborita od onih koji nemaju sposobnost sećanja. Sva ona bića koja ne mogu da čuju zvukove - pčele, na primer ili druge vrste takvih bića - razborita su, ali nesposobna za učenje. Uče, ipak, ona živa bića koja uz čula imaju i sećanje. Zato ljudski rod živi još zahvaljujući umeću i razboritom mišljenju.

Iz sećanja ljudi stiču iskustvo, pa mnoga sećanja o jednoj stvari postaju moć iskustva. Stoga se čini da je iskustvo gotovo slično znanju i umeću, a ljudi znanje i umeće stiču iskustvom.

Graditelje i rukovodioce (na primer) u svakom poslu više cenimo i smatramo da više znaju nego manualni radnici i da su mudriji jer znaju uzroke onoga što rade dok ovi, kao nešto neduhovno, rade i ne znajući šta rade, kao što i vatra gori a ne zna da gori. Neduhovna bića, po svojoj prirodi rade u svojoj vrsti, a manualni radnici po navici, pritom da neko nije mudriji po tome koliko je vešt u praktičnom poslu, nego po tome koliko ima pojma o nečemu i zna za uzroke. Od tih iskustava i spoznaja postavljani su kroz istoriju temelji mnogim naukama ali i matematici. Očito je, dakle, da je mudrost nauka koja se bavi određenim uzrocima i principima.

REDOSLED DUŠEVNIH SPOSOBNOSTI (vegetativna, animalna i razumska duša)

Od duševnih sposobnosti jednim bićima pripadaju sva, nekima par njih a nekima samo jedna. Među te sposobnosti ubrojili smo sposobnost hranjenja, opažanja, kretanja u mestu i razmišljanja. Biljke imaju samo sposobnost hranjenja, a druga bića i sposobnost opažanja. Ako, ipak, imaju sposobnost opažanja, imaju i sposobnost požude, što je prohtev, želja i volja. Sve životinje imaju bar jedno čulo - čulo dodira. Onome kome pripada bar jedno čulo, pripada i bol, ugodne i neugodne situacije, a ko ima to, ima i prohtev, jer prohtev je želja za ugodnim. Jasno je da o duši možemo imati jedan isti pojam kao i o geometrijskom liku. Jer, niti u geometriji ima lika osim trougla i od njega izvedenih likova niti ovde ima duše bez duševnih sposobnosti. I kod likova se može naći opšti pojam koji će pristajati svima, ali neće biti svojstven nijednom pojedinačnom liku. Isto tako je i kod duša. Stoga treba istraživati kakve duše pripadaju različitim bićima; kakva biljci, kakva čoveku i životinji.

Treba da razmotrimo zašto je takav odnos u redosledu duša. Bez sposobnosti hranjenja nema sposobnosti opažanja, ali kod biljaka postoji sposobnost hranjenja bez sposobnosti opažanja. Mnoge životinje nemaju čulo vida, sluha pa ni mirisa. Vrlo malo ima životinja koje mogu da rasuđuju i da misle. Jer onim bićima koja znaju da rasuđuju i da misle, njima pripadaju i ostale sposobnosti.

[JESSY]

Ono smo što neprekidno radimo. Stoga je moć kontrole našeg delovanja moć kontrole našeg karaktera, a moć kontrole našeg karaktera je moć kontrole našeg života.

 

Kada otkrivaš u sebi drugu osobu, to je zaljubljenost. A otkrivanje sebe u drugoj osobi, to je ljubav.

 

Ljubomora je razumska vrlina i pripada razumnim ljudima, dok je zavist prizemna i pripada prizemnim ljudima. Čovek se uz ljubomoru natera da ima dobre stvari, dok drugi uz zavist ne dozvoljava svome komšiji da ima dobre stvari.


Pročitajte više: http://edukacija.rs/izreke-i-citati/aristotel