Ја-други: О благодатној одговорности...О распетом идеалу љубави

[Никола Ђоловић]

Живот полази од друштвености преко самоће до повратка у друштво. Када се его потврди у свему ономе што је хтео док је грешио, и када човек након покајања обрете благодат обожења у Христу које је кроз осаму стекао, он се враћа у свет да благовести и посведочи њему оно добро које у њему није затекао желевши да му додели нешто сасвим друго. Таква је и старост, на крају, и после свих агонија која је добијала током живота од других, она и даље не жели да остане сама но да сваког угости храном, осмехом или другом пажњом. Из света излазимо не јер мрзимо свет него јер ван њега тражимо Христа који у свету није добро примљен, зато се у њега враћамо преображени светлошћу васкрсења. Баш као што се из осамљене горе враћа Мојсије са светлошћу на лицу да посведочи Бога људима. Христос је васкрсао у свету а не изван њега.

Људи желе да буду потчињени униформношћу да не би у другима видели ипостас по своме нахођењу а и да такви не би могли видети шта у њима живи кријући се иза својих положаја. Богочовек није дошао у свет са славом и чашћу каквом је имао у Оца пред безбројним легионима различите ангелске јерархије, већ скромно. Зашто? Прво, по смирењу а друго, да Га не бисмо гледали кроз «униформност Његове славе» као што се данас радници боје својих директора а немају са њим искрен однос, већ «Лицем ка лицу» да би се остварио слободан однос, па тек онда здравоумно прихватила причасност Његовој слави. То је можда једина власт у универзуму, на небу и на земљи, која се не горди својим положајем и нема зазор од својих. Или???...

[Vaske]

Власт, моћ и снага која је у Бога је истинска, па је самим тим и једноставна. Код људи је све обрнуто изузев ако не подражавају самог Бога. Највећа демонстрација и догађај Божије снаге је уједно и најједноставнији чин, а то је праштање. Тај чин у свијету "директорске" снаге је знак слабости и не води ка користи, резултату. Карактеристика "директорске" власти је што је увијек лажна , јер само пуко подражава божанску власт, а у нјој никад не станује та снага. Другим ријечима, преузима на себе власт али никад и не прима ту моћ, јер ко од " директора" ( то јест нас) заиста може да спусти руку на наше (нечије) раме и каже гријесису ти опрештени.

Субјект нас горди, тјера на криву мисао.Тако је је наша гордост дубоко укорјењена, јер је језички "оправдана" и ми је чувамо као свети закон.

[Никола Ђоловић]

Заиста би требали испитати ту народну свест зашто толико „болује“ да се нађе окупљеном око једног централног догађаја као што су: идеја, уметност, наука, забава, игра, политика, ручак, музика, итд. Мислим да сваки предлог има свој корен у исконској потреби за припадањем заједници. То не открива да је човек друштвено биће, то се већ одавно подразумева, но да има потребу да се оствари као нови народ Божији чији позив још увек не разуме у себи. Човек интуитивно предосећа ту припадност али је не идентификује као такву, но као нешто сасвим друго а што има сличност са историјским уместо са есхатолошким токовима. Зато стрмоглаво жури за оним што је пролазно уместо што је вечно и даје се целим бићем својим макар и безусловно. У томе и јесте јачина бола код промашаја, јер се човек до крајњег идеализма подаје ономе што нема онтолошку вредност.

Нужан показатељ љубави уопште не мора бити мир и радост у оном профаном смислу речи. Напротив, баш тамо где се показују сукоби, ту се откирва и каквоћа, да има много дубљег односа, баш као што се све већа искушења јављају онима који траже приснију заједницу са Богом.

Из сукоба се види да ли си сујетан, па да се "отказујеш" другога по првом наиласку проблема, или си филантроп, те без обзира на "жалац" још увек волиш онога кога трпиш баш због саме љубави.

Идеализам љубави као нечега што не трпи страдање - не постоји! То је сентименталност. Христос нам јасно показује распети идеал љубави - која жели да страда. Љубав без страдања није љубав него имитација љубави. Другим речима, идолатрија којом су задојени многи екстремни протагонисти у име патетике...

[Милан Меденица :)]

зато је мучеништво врх.

[Никола Ђоловић]

зато је мучеништво врх.

Али не свако мучеништво, не оно непромишљено, не оно мазохистичко, не оно непотребно које је утемељено на сумњивој пожртвованости, какво на пример срећемо код родитеља који васпитавају своју децу да постану полуретардирана, него оно мучеништво које је базирано благодатним возглављењем у Христовој многотрпељивости...

[Милан Меденица :)]

Али не свако мучеништво, не оно непромишљено, не оно мазохистичко, не оно непотребно које је утемељено на сумњивој пожртвованости, какво на пример срећемо код родитеља који васпитавају своју децу да постану полуретардирана, него оно мучеништво које је базирано благодатним возглављењем у Христовој многотрпељивости...

 

истина.

то што си описао је самоубиство а не мучеништво. smej.gif

[Никола Ђоловић]

Авај, колико нас има таквих чак и потенцијалних "самоубица"!

[w.a.mozart]

sve ostalo mi nekako i uspeva ali vaspitavanje dece..... 0110_hahaha :cheesy: klapklap klapklap klapklap 0110_hahaha 0110_hahaha confused 4chsmu1 smej.gif

podseti me na onaj vic... otišli Srbi kod Boga pa kukaju li kukaju (šta bi drugo,tu smo neprevazidjeni) Pa dobro,Bože,ovoliko godina,sveti Sava,crkve,blabla..... zašto nam ne daš neku veću zemlju ,neka bogatstva a dao si drugima koji nisu pravoslavni,ne slave slavu.... ne slave Tebe... zašto mi nismo dobili ništa... A Bog će- Nemojte tako... a Djordjevićeva trojka protiv Hrvata...

[Милан Меденица :)]

неимајем децу, ал ко са одраслима - криви помисли, играј корак испред  srcee

[Hana]

Slazem se sa ovim tekstom u potpunosti!

[Милан Меденица :)]

управо због те несаборности и непостојаности појединачних верних у заједници верних наше помесне Цркве не може основати у новије време здраво ткиво које ће надгласати и надјачати тврдо, ожиљкасто, ткиво које упорно самоповређује, цепа ризу Тела Христовог.

кукавичка парадигма 5 мајмуна (сваки нови бива аутоматски претучен кад се маши за банану због идеје о претњи хладним тушем) је управо доказ слабости колико је оштећујућа заједница многобројнија, јача и тврђа у својој прелести од оних који треба уствари да чине мало храбро стадо, али одабрано, у љубави и истини вере, трпељиво на батине и да издржи и сачека још једног тученог који ће подвигом подношења батина усправно са љубопитљивим осмехом на лицу основати и придодати себе у заједницу двоје, па троје, и међу њима заживети Христос као светило вере које ће постати светионик нове обнове у Срба.

цела поента ћелија здравог организма је повезивање у здраво Тело Цркве и зато ђаво урла пржећи задахом на своју војску да ради све супротно томе, и као последицу има управо једни другима верни да ускраћују љубав речима: ниси са мном заједница, не волим те, ти си овакав/онакав, ти си прљав, не дајеш ми, ...

верник је онај који себи забрањује да броји другоме и управо оног који је ван заједнице привољава себи на све начине не би ли једног за Христа придобио љубављу.

сад кад је избор очигледан, питање избора се самонамеће: чија сте војска?

кад изаберете, само храбро иначе ћете и сами почети да цепате ризу Христовог Тела Цркве.

[JESSY]

Знаш шта Медо, ти тако добро мислиш и пишеш, да човек не може да ти парира...преостаје само да лајкујемо 1000000001010 prstgore

[И.стојковић]

Знаш шта Медо, ти тако добро мислиш и пишеш, да човек не може да ти парира...преостаје само да лајкујемо smej.gif 4chsmu1

Ма дајте људи......Меда, мислиииим  bendoff

Шалим се наравно  :bla:

Млади човече, а велики брате у Христу опет

http://t1.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcRVWb8Ooh35TI_P0ZHg06-3H-e_wBAJ5if2oyozJrI8KI5Vmhrs

[Милан Меденица :)]

Знаш шта Медо, ти тако добро мислиш и пишеш, да човек не може да ти парира...преостаје само да лајкујемо smej.gif :bla:

кад се сви посветите пре мене, сетите ме се  4chsmu1 bendoff

[Jadranka1]

facenew22222222

Da,samim tim sto smo Srbi,ne znaci da smo automatski pravoslavni.Stado malo...Daj Boze,da budem u njemu.