Beograd ove godine dobija policiju za životinje

[maxina]

Užasno mi je da čitam neke napise o životinjama koje su ljudi ovde pisali. Od svoje 15-te godine imam kučiće o kojima sam se brinula i koje sam volela. Ni jedno nije bilo bez svesti o životu i o tome da može biti u opasnosti. 

Ispričaću dve priče  o njima pa da vidimo zaslužuju li životinje status živih bića o koje imaju svest ili ne.

Priča prva: Vraćam se kući i moj pas me prati (običan seoski džukac, bez rase). Prolazimo pored dvorišta jednog od lovaca u selu. (Inače da kažem da su lovci ubijali na svoju ruku sve pse u selu koji nisu rasni lovački psi pod izgovorom da kolju divljač.) Nismo prošli ni 10-ak metara od njegove kapije kada je do mog psa (moram ovde reći da nije bio vezan, što jeste bila moja greška, priznajem) dotrčao lovački pas i napao ga. Moj pas se branio i odbranio bacivši ga na zemlju, a lovac je počeo da viče da će ubiti mog psa, iako je njegov pas kriv. Pošto nisam mogla ništa drugo vikala sam "Miško ostavi ga!" plašeći se da to neće imati efekta. Međutim, moj pas se, posle nekih par minuta samo okrenuo i nastavio put. Nije imao volju i svest? Nisam baš sigurna jer je mogao da izabere da nastavi borbu, i da ubije drugog psa. Ali nije.

Na žalost, pošto je umeo da kolje piliće (koji su mu jeli hranu u našem dvorištu), komšija ga je odveo na kvantaš (pas mu je verovao i pošao je sa njim), koji  on nije poznavao. Tu su ga udarila kola, a prepoznali smo ga po ogrlici koju sam mu ja isplela.

 

Priča druga: Moja keruša Blenta (tako smo je zvali, bila je slatko i pomalo nespretno štene pa joj je to ime tako ostalo), posle prvog poroda je bila sterilisana. Nakon opreacije rekli su nam šta treba da se uradi i kako da se ponašamo prema njoj. Verujte mi, bila je odličan pacijent. Bila je poslušna i pratila je sebe i svoje potrebe. Možda je to i instinkt, mada sumnjam. Za vreme bombardovanja, jedne noći je budila mog oca (koji je tada bio u našoj kući sam) da bi ga izvela napolje. Ništa se nije u tom trenutku čulo, ali je za nekih 10-ak ili 15-ak minuta bio nalet aviona. Instinkt ili ljubav? Nisam sigurna. Na žalost godinu dana kasnije, morali smo da je uspavamo jer je imala veliki tumor na vratu.

Zašto ovo pišem? Reći da su životinje bez ikakve osećanja za drugog, pa nisam baš sigurna da bih se složila.

Uloga policajaca za životinje jeste upravo sledeće:

1) kazniti ovakve kao ja što ne vezuju svoje pse, ali i onog lovca koji je hteo da ubije psa, samo zato što nije rasan i jer je ljut što se njegov pas nije pokazao u borbi..

2) da kazni one ljude koji neodgovorno bacaju štence, pa čak i one tek rođene svuda po gradu i time stvaraju mogućnost da ti štenci postanu divlji i nas grizu.

3) edukacija ljudi o tome kako da se brinu o životinjama, jer ne brinu se svi kako treba čak ni o svojoj stoci, a da ne pričam o drugim životinjama

4) da edukuju ljude o tome kako koristiti razne preparate i lekove i ostale stvari, da, kad ih već jedemo. ne jedemo i otrove sa tim mesom.

5) pomognu ljudima koji nemaju novaca,a ipak se brinu o nekoj životinji, ali i toj životinji da joj bude bolje. 

Barem je tako u Americi (koju kad neko pomene ispada da je sve užas i katastrofa), ali ja bih se složila da to bude, ipak veterinarska služba kojoj pomažu policajci u nekim slučajevima.

Znajući kako se ljudi odnose prema životinjama, mislim da nam je takva služba potrebna.

Ja sam, recimo od svoje mačke naučila šta znači nežno i polako maziti nekoga. Izgleda smešno, ali je ona bila toliko strpljiva i upozoravala me je samo time što je svoje nokte isukala do kože, ne dalje,nije nikog nas ogrebala nikad. Bila je nežna. Instinkt? Razmislite da li je samo to?

Eto, puno napisah. Nadam se da je bar malo korisno.