Епархија будимљанско-никшићка

[Срђан Ранђеловић]

 

Часови вјеронауке при никшићком Саборном храму

 

 

 

Зашто постојимо? Зашто Бог допушта да се зле ствари дешавају добрим људима? Ко је био Авраам или Исаак и какве они везе имају са нама? Да ли је Библија бајка или истина? Шта је учио Христос? Има ли неко јачи од смрти? Шта је душа, а шта спасење? Зашто се крштавамо и зашто смо хришћани? Откуд то да смо хришћани? Зашто је то било битно нашим прецима? Шта је Литургија, чему служи и шта нам говори? Да ли је Црква прогонитељ или заштитник науке? Какав је смисао црквених прописа и обавеза вјерника? Да ли су вјера и разум супротстављени или сагласни?

 

 

Ово су нека од питања о којима ће бити ријечи на новом програму вјеронауке која почиње у петак 8. новембра 2013. при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Настава је намијењена средњошколцима као и старијим основцима. Ради лакшег праћења часова пожељно је основно познавање историје старог вијека за шести разред основне школе. Програм у трајању од 24 лекције обухвата изучавање Светог Писма – Стари и Нови Завјет и Светог Предања – свега онога што нас Црква учи, а није непосредно изложено у Светом Писму.

 

Настава се одржава по стандардима православне катихетске науке, уз помоћ савремених метода и наставних средстава. Вјероучитељ је дипломирани теолог Богословског факултета СПЦ у Београду – Коста Дојић.

 

По завршетку програма свим редовним учесницима биће свечано уручена диплома о окончању наставе. За 15 најуспјешнијих полазника на завршном испиту биће организована наградна наставно-рекреативна екскурзија у априлу 2014. Настава је бесплатна и одржаваће се једном седмично у вечерњим часовима у просторијама Парохијског дома у Никшићу. Предавања су отворена за све заинтересоване, како крштеним тако и некрштеним ђацима. Заинтересовани могу попунити уписнице у: Саборној цркви Светог Василија Острошког; у књижари "Духовни Центар“ у Карађорђевој улици; у Епархијском киоску поред Парохијског дома; као и у ресторану "Пасха“ у улици Народних хероја.

[Срђан Ранђеловић]

Молитвено сабрање у манастиру Подмалинско

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 3. новембра 2013, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Подмалинско код Шавника.

 

Саслуживали су је свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке: јереј Драженко Ристић, парох шавнички, отац Небојша Грдинић, јеромонах Јеротеј, сабрат манастира Ђурђеви Ступови и ђакон др Никола Маројевић. На Литургији је са пјевнице одговарао архимандрит Исаија (Крговић), игуман манастира Бијела код Шавника.

 

Заблагодаривши на показаној љубави мати Катарини, игуманији манастира Подмалинско која је позвала на молитвено сабрање у ову свету обитељ, Преосвећени Епископ Јоаникије изговорио је бесједу посвећену недокучивој тајни велике љубави и милости Божје.

"У нашој светој вјери, драга браћо и сестре, има доста ствари које се могу исказати ријечима и доста онога што се не може објаснити и што не подлијеже никаквом објашњењу, него се, просто, вјерује, осјећа, доживљава. И у самом нашем животу дешава се доста тога што се може ријечима рећи, али и доста тога што се не може објаснити, већ се само може доживјети и не потпуно исказати. И по томе се види да се вјера поистовјећује са нашим животом. Ипак, оно што је најважније јесте да је Господ благоизволио, са својом великом љубави и милости, да дође у овај свијет, да се оваплоти од Пресвете Дјеве Богородице, да постане човјек, да буде као један од нас. Међутим, како и зашто не може се објаснити, осим ако кажемо да је Богу све могуће и да је то промисао Божји, љубав Божја, као што и јесте, тако учинила, да је Господ из љубави дошао у овај свијет, а како би другачије, када смо Бога познали као саму љубав“.

 

 

"Свети апостол Јован Богослов каже "Бог је љубав“, Његов начин постојања је љубав, Он се тако открио, Он се открио као Отац наш Небески, не само као Бог Свемогући Творац неба и земље, него као Отац Који милује и Који је послао Свог Сина у овај свијет да би нас усиновио, да бисмо добили слободу дјеце Божје. Све ово о чему говоримо, све то доживљавамо у Светој Литургији, на светој служби Божјој и није без разлога речено да је Литургија највећа тајна, да је Литургија нешто што обухвата све, и небо и земљу, и анђеле и људе, и живе и оне који су преминули и да у њој учествују и словесна бића и цијела творевина да се радује светој служби Божјој. Такве су ове свете службе које нас сабирају, препуне тајни, препуне благодати, препуне милости Божје, препуне истине Божје“.

 

"Ко долази често на свете службе Божје, драга браћо и сестре, и оно што није могуће објаснити ријечима он ће схватити, јер ће га Сам Господ научити, као што каже Свети Јован Богослов "А ви сте примили помазање и како вас то помазање учи, тако и чините“. Шта је то помазање? Можемо рећи да смо помазање примили кроз Свету тајну крштења, миропомазања и Света тајна миропомазања је, управо, то, а шире гледано Сам Дух Свети Који пребива у Цркви, Који је извор мудрости, утјехе, доброте и свих осталих дарова Божјих, Он ће научити оне Који Бога љубе, само је важно да они ту љубав показују. То је оно што је најважније, да учествују у светим службама, да учествују у саборној молитви, да учествују у сабору Господњем“.

 

"Овај наш мали сабор овдје на земљи припрема је за вјечни сабор у Царству Божјем, јер Литургија нас уводи, света служба нас уводи у Царство Божје и ми када учествујемо на светим службама, молећи се Богу, хранећи се небеским хљебом, причешћујући се Светим тајнама Христовим, предокушамо Царство Божје већ овдје на земљи. Нека је слава Богу Који нас је данас сабрао овдје у овој старој светињи, у манастиру Светих арханђела, манастиру Подмалинско, овдје гдје су се наши преци сабирали, који су ову светињу бранили и обнављали је послије многих страдања и пустошења. Дао је Бог да се у ово наше вријеме она обнови, дао је Бог да пропоје, да се у њој служи света служба Божја, како су наши стари говорили овог свијета, као и онога. Нека је свима срећна света служба. Хвала нашој мати Катарини која нас је сабрала данас овдје у ову свету обитељ. Богу нашем, у вјернима својим дивном на овим светим службама Њему слава, част и поклоњење сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!“, бесједио је Његово Преосвештенство Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

Након Литургије уприличена је трпеза љубави на којој је настављено заједничарење у славу Божију и Светих угодника Његових. На радост сабраних неколико духовних пјесама, на српском и грчком језику, отпјевали су Лука Цицмил и попадија Катарина Грдинић.

[Срђан Ранђеловић]

 

Прослава Митровдана у Ђурђевим Ступовима

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у петак 8. новембра 2013. на празник Светог великомученика Димитрија Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

Преосвећеном Владици у Светој служби Божијој саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво катедралног манастира Епархије будимљанаско-никшићке.

 

 

У литургијској бесједи Епископ Јоаникије је казао да су прва три вијека хришћанства, иако су била вријеме гоњења Цркве, заправо, славни период Цркве Божје, јер се вјера у Христа свједочила животом, ријечју, дјелом, а врло често смрћу, проливањем крви.

 

“Замислите како је живјети у некој држави, а таква је била паганска, безбожна римска империја, која је само зато што је неко хришћанин судила на смрт, која је ислеђивала по народу, а нарочито по државним службама, у војсци, да ли се неко Часним крстом крсти и тајно моли Богу. Они који се јавно моле Богу и јавно исповиједају вјеру у Христа, одмах су принуђавани на одрицање, а ако нијесу хтјели да се одрекну слиједила је најстрашнија смрт. Како је у тим временима било бити хришћанин! Било је у току тих 300 година и времена затишја, да није било толико гоњења ислеђивања, али је пријетњи увијек било“.

 

“Хришћанство је било потискивано на сваки могући начин, јер су осјетили властодршци, који су били развили систем владавине и у тај систем уклопили старе, многобожачке култове, био је развијен култ цара као божанства, знали су да ће Христова вјера, да ће Христов крст да поруши то идолопоклонство, незнабоштво, да разори ту лаж и обману, али су се одупирали крсту Христовом све док хришћанство, жртвама великих мученика није преовладало. Почетком 4. вијека, у оном тренутку када хришћанство полако узима маха да заузме и царски двор, појављују се највећи свједоци вјере Христове – Свети Димитрије, Свети Георгије, Свети Прокопије, Света Катарина и многи други светитељи, који су својом крвљу, својом смрћу, својим исповиједањем потврдили вјеру. Због тога кажемо да је, гледајући уназад у историју Цркве, вријеме гоњења било златно вријеме исповиједања вјере Христове, вријеме када је Црква можда и највише напредовала“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

 

 

Он је истакао да је Свети Димитрије имао смјелост и снагу да у таквом времену исповиједи вјеру хришћанску. Ту смјелост му је, према ријечима Његовог Преосвештенства, дала света вјера православна, коју је он љубио свим својим бићем.

 

 

“Шта мислите, драга браћо и сестре, да ли би Свети Димитрије имао снаге да у том времену исповиједи вјеру хришћанску. Знао је, наравно, шта ће га чекати, не само да исповиједи вјеру, него и да се супротстави силној римској империји и да одбије наредбу царску да он гони и ислеђује хришћане, а он не само да није гонио и ислеђивао, као високи државни чиновник војни, него је бранио хришћане и то јавно. Знао је шта га чека, али откуд њему толика смјелост? Ту смјелост му је дала света вјера православна, коју је он свим својим бићем љубио, Црква му је дала ту снагу, ту силу, ту непобједивост. Дакле, ништа га није могло поколебати, ни пријетње, ни затвор, ни сама смрт. Био је у затвору избоден копљима, али га је Бог одмах прославио великим чудесима, прославио га је чудесима још за живота, али га је још већим чудесима прославио послије смрти и обдарио његове свете мошти точењем Светог мира, а то је, нарочити, знак да је тај човјек угодио Господу и да се испунио дарова Светог Духа. Један од дарова Светог Духа је истакање Светог мира из његових светих, освећених костију“.

 

 

“Велики чудотворац и дан-данас прослављан, заштитник Цркве, заштитник града Солуна и свог великог храма, али не само Солуна него се сматра да је заштитник Сибира, а у овом прошлом рату штитио је и град Невесиње. Када су муслимани кретали, били се добро спремили и потпомогнути од разних свјетских сила, да заузму Невесиње, Невесињци су на Митровдан, уз велике жртве момака јунака, одбранили свој град. 72 момка изгибоше, али одбранише свој град. Говори се да је неки старац, молио се Богу, имао виђење Светог Димитрија, који је био обучен у војничкој униформи и питао га “Гдје ћеш, Светитељу, шта се то догађа“, а његова униформа била је обагрена крвљу. “Идем да помогнем српски народ у Босни“. Тако се негдје чуло да се неки Светогорац молио Богу. Велика су чудеса Светог Димитрија. Он је брзи помоћник, као и Свети Георгије, као и многи други светитељи, Свети Николај. Они који су у овом животу угодили Господу, стичу већу слободу пред Богом. Светитељи као што је Свети Димитрије су само истакнути од Бога као примјери Цркви за сва времена. Да није његове светости давно би пао у заборав, ма колико врлина у овом животу имао, али га је Бог пројавио, Бог га показао и дао нам га за примјер, дао нам га као заштитника и помоћника. Зато је ово велики празник, драга браћо и сестре, нарочито овдје у Ђурђевим Ступовима гдје кад славимо Светог Ђорђа, увијек призивамо и Светог Димитрија“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Владика Јоаникије служио је Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Б. Пољу

 

 

 

 

Његово преосвештенство епископ будимљанско никшићки владика Јоаникије са свештенством Српске православне цркве освештао је радове изведене на цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу. Тим поводом одржана је и света литургија, литија око светиње, а онда и народни сабор.

 

Овдје смо данас ради обнове звоника, да бисмо га ставили у литургијеку богослужбену употребу и обрадовали светом службом Светог Арсенија, али и обиљежили славу братства православне омладине „Краљ Милутин” нагласио је владика Јоаникије у обраћању вјерном народу.

 

Говорећи о Светом Арсенију, чији празник је јуче слављен, владика је подсјетио да је Св. Арсеније обилазио цркве у долини Лима које су Немањићко наслеђе и служио у цркви Светих апостола Петра и Павла.

 

- Служио је и у манастиру Вољавцу, а свој свети живот скончао је у манастиру Црнчи, који је задужбина великог хумског кнеза Мирослава, казао је Јоаникије, додајући да је као епископ Арсеније посјећивао стару Будимљанску епископију чије је сједиште било у Будимљи, као и Хумску епископију, чији је центар био у Бијелом Пољу.

 

- Наставило се житије Арсенијево и након његове смрти и као што су мошти Светога кнеза Лазара ишле од Раванице до Сент Андреје, тако су и мошти Светога Арсенија ишле од Пећке патријаршије до Сарајева. Оно што се зна једно вријеме биле су у манастиру Шудикови, код Берана, а онда у Довољи, па Добриловини, Морачи, па на Медуну и Ждребаонику и у манастиру Косијерево. Пред Аустроугарском силом, пренесене су у манастир Ждребаоник гдје и данас почивају бесједио је владика додајући да је митрополит Амфилохије у манастиру Ждребаоник обновио Арсенијев ћивот, дао честицу моштију и наново га обукао у свештене одежде „да света служба божја не престаје и да се наставља у све вјекове”.

 

Владика је похвалио све што је досад урађено на цркви Светих апостола Петра и Павла. Рекао је да се обнова наставља и захвалио свим добротворима и приложницима.

 

На првом мјесту захвалио је Црквеној општини Бијело Поље која је све покренула и осмислила, правећи дугорочан план за обнову.

 

- Ушло се у програм прекограничне сарадње и за обнову ове знамените светиње добијена су средства од ЕУ. А како и не би када је Мирослављево јеванђеље писано, настало овдје и постало свјетска културна баштина. Свакако да и ова црква заслужује да постане дио те баштине као и манастир Сопоћани, Пећка патријаршикја и Грачаница, које су већ стављене на листу заштићених светиња о којима се брине Унеско. Кад све завршимо, и кад се изграде здања око цркве како је то некад било, позваћемо све добротворе, приложнике, пријатеље, да свима лијепо и како је то уобичајено захвалимо, поручио је владика Јоаникије.

 

Према ријечима старјешине цркве протојереја Дарка Пејића на оба звоника стављени су нови оловни покривачи и нови крстови.

 

Крстове је израдио Звонко Дробњак из Бијелог Поља, а платила их је и приложила храму породица Ранка Радовића.

 

Оловни прекривач платила је Црквена општина. Тиме је завршена прва фаза обнове светиње. Планирано је да се до 2016. године црква комплетно уреди.

 

Предсједник Црквене општине Бијело Поље Ранко Дамјановић каже да је Европска унија за овај пројекат опредијелила 120 хиљада еура.

 

- Све се ради кроз пројекат прекограничне сарадње, гдје су партнери Епархија будимљанско никшићка и ТО „Златибор”, под називом „Кроз културу и туризам”. Истекла је прва година трајања пројекта тако да смо и тим поводом данас организовали духовно сабирање са жељом да вјерни народ и сви људи добре воље виде како радови напредују, рекао је Дамјановић.

 

Он се нада да ће од прољећа, кад вријеме дозволи, бити настављени послови на коначном завршетку јужног звоника, уређењем његове унутрашњости и коначном завршетку радова за које је ЕУ одобрила средства.

 

Дан братства православне омладине „Краљ Милутин”

 

У склопу ових свечаности обиљежен је и Дан братства православне омладине „Краљ Милутин“, који славе мали јубилеј – деценију постојања.

 

Предсједник братства православне омладине је Хаџи Драгиша Јеремић и он је заједно са омладином умногоме допринио да црква у овим тешим временима олакша живот свом народу. Радили су на помагању у изградњи кућа, дијељењем помоћи сиромашним, и добровољним давањем крви, нагласио је протојереј Дарко Пејић.

 

 

Милован Нововић

[Срђан Ранђеловић]

 

У цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу, освећен нови звоник

 

 

 

На празник Светог Арсенија у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу освештан нови звоник, а у наставку служена Света Архијерејска литургија.

 

 

"Свакако да и ова црква заслужује да постане дио свјетске баштине као и манастир Сопоћани, Пећка патријаршија и Грачаница, које су већ стављене на листу заштићених светиња о којима се брине Унеско“, бесједио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско–никшићкиГ. Јоаникије

 

У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у недјељу 10. новембра, Његово преосвештенство Епископ будимљанско–никшићки Г. Јоаникије са свештенством освештао је обновљени звоник, послије чега је одслуженасвета Архијерејска литургија.

Пред великим бројем вјерника, међу којима је био велики број дјеце и омладине,молитвено је обиљежен празник Светог Арсенија, насљедника Светог Саве, а пресијецањем славског колача и народним сабрањем, обиљежена је и слава братства православне омладине "Краљ Милутин“.

 

 

Обраћајући се пригодном бесједом Владика Јоаникије је казао да је обнова звоника урађена ради његовог стављања у литургијску,богослужбену употребу. Он је подсјетио на великог угодника БожијегСветога оца нашега Арсенија, другога Архиепископа српскога и насљедника Светога Саве.

 

"Тешко је описати врлине које је посједовао Св. Арсеније.Свети Сава је од свих епископа и својих ученика, које је довео из манастира Хиландара и Студенице, и поставио их на епископске престоле по српским земљама, изабрао Жичког архимандрита, који дакле до тада није био епископ, да буде његов насљедник. Обичај је од вајкада а и данас је, да се предстојатељ, патријарх или архиепископ једне цркве бира из састава већ постављених епископа који су се већ показали својим радом, трудом и врлином. И свакако да је било много оних, међу епископима тог доба, који су могли достојно заузети то мјесто, али је Свети Сава одредио најдостојнијега, онога који се са њим припремао за службу Богујош у манастиру Студеници, негдје у вријеме док је Свети Сава тамо био архимандрит“, бесједио је владика Јоаникије.

 

 

Он је истакао да је по предању Свети Арсеније имао анђеоски глас. Свети Арсеније је обилазио цркве у долини Лима које су немањићко насљеђе а служио је и уцркви Светих Апостола Петра и Павла.

 

"Служио је и у манастиру Вољавцу, а свој свети живот скончао је у манастиру Црнчи, који је задужбина великог хумског кнеза Мирослава. Он је, као епископ посјећивао стару Будимљанску епископију чије је сједиште било у Будимљи, као и Хумску епископију, чији је центар био у Бијелом Пољу”, бесједио је Владика.

 

Он је истакао да је Арсенијево житије настављено и послије његове смрти.

 

 

"И као што су мошти Светога кнеза Лазара ишле од Раванице до Сент Андреје, тако су и мошти Светога Арсенија ишле од Пећке патријаршије до близу Сарајева. Оно што се зна, једно вријеме биле су у манастиру Шудикови, код Берана, а онда у Довољи, па Добриловини, Морачи, па на Медуну и Ждребаонику и у манастиру Косијерево. Пред аустроугарском силом, пренесене су у манастир Ждребаоник гдје и данас почивају”, бесједио је владика и истакао да је митрополит Амфилохије у манастиру Ждребаоник обновио Арсенијев ћивот, подијелиочестицу моштију и наново га обукао у свештене одежде "да света служба Божја не престаје и да се наставља у све вјекове”.

 

Преосвећени Владика Г. Јоаникије је похвалио све што је досад урађено на цркви Светих Апостола Петра и Павла и нагласио да се обнова наставља, захваљујући свим добротворима и приложницима.

 

"На првом мјесту захвалио је Црквеној општини Бијело Поље, која је све покренула и осмислила, правећи дугорочан план за обнову. Ушло се у програм прекограничне сарадње и за обнову ове знамените светиње добијена су средства од Европске Уније. А како и не би када је Мирослављево Јеванђеље писано, настало овдје и постало свјетска културна баштина. Свакако да и ова црква заслужује да постане дио те баштине као и манастир Сопоћани, Пећка патријаршија и Грачаница, које су већ стављене на листу заштићених светиња о којима се брине Унеско. Кад све завршимо, и кад се изграде здања око цркве како је то некад било, позваћемо све добротворе, приложнике, пријатеље, да свима лијепо и како је то уобичајено захвалимо”,поручио је владика Јоаникије.

 

 

На оба звоника стављени су нови оловни покривачи и нови крстови, које је израдио Звонко Дробњак из Бијелог Поља, а платила их је и приложила храму породица Ранка Радовића. Оловни прекривач платила је Црквена општина. Тиме је завршена прва фаза обнове светиње. Планирано је да се до 2016. црква комплетно уреди.

 

Од прољећа када вријеме дозволи, биће настављени послови на коначном завршетку јужног звоника, уређењем његове унутрашњости и коначном завршетку радова за које је ЕУ одобрила средства. У првој фази обнове ЕУ је опредијелила 120 000 евра.

 

Неуобичајено велики број дјеце и омладине уз вјерни народ присуствовао је резању славског колача и прослави Дана братства православне омладине "Краљ Милутин”, који по ријечима Хаџи- Драгише Јеремића слави 10 година постојања. "Бјелопољска православна омладина покренула је више племенитих акција како у помоћи за изградњу кућа, тако и дијељењу помоћи сиромашнима. Ту су и добровољно давање крви и велики број других активности којима смо оплеменили наш град”, казао је хаџи-Драгиша Јеремић.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Служба јелеосвећења у манастиру Ђурђеви Ступови

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих Козме и Дамјана, Свету службу јелеосвећења у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

Преосвећеном Владици у служби јелеосвећења, на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, саслуживало је више свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Светој служби помазивања освећеним уљем, кроз које дјелује благодат Божја, призвана на исцјељење душевних и тјелесних болести и немоћи, присуствовао је вјерни народ овог краја. Њима се пригодним словом обратио Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

 

"Нека свима буде на здравље ова Света Тајна јелеосвећења коју смо извршили, ослањајући се на ону апостолску ријеч: "Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“. Молили смо се Богу, драга браћо и сестре, за опроштај наших гријехова, јер као што видимо у свим овим молитвама за здравље најприје се молимо за опроштај гријехова, да нас Господ ослободи од грјеховних бремена, од грјеховних прљавштина, од рана грјеховних да нас исцијели, а онда, преко исцјељења душевног, Господ дарује и тјелесно здравље. Такође, видимо да је веома важно да знамо да се кајемо за своје гријехе, да знамо да се смиравамо и да знамо да се ослањамо на Бога за све оно што од Њега тражимо и што од Бога желимо“.

 

"Дакле, све су те поуке јасне, једноставне и у суштини није их тешко извршити али, шта нам то смета? Смета нам наша сујета, смета нам гордост, сметају нам разне заблуде, разна помрачења, то је оно што представља велике препреке, иначе, уколико се човјек смири, уколико крене правим путем онда се, заиста, догађају велике и дивне ствари са сваким од нас“.

 

"Нека нас Господ умудри и просвијетли, нека нас научи, нека нам дарује снаге да носимо Његов крст, да идемо Његовим стопама, да идемо путем спасења, да све што чинимо у овом животу буде нам на спасење, а нарочито да, увијек и свагда и свуда, призивамо Његово Свето име и да прослављамо Пресвету и Живоносну Тројицу Бога нашег Оца и Сина и Светог Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

 

Свети Козма и Дамјан су били љекари, бесребреници и чудотворци. Ова двојица светитеља су били рођена браћа, родом из Рима, као деца су крштени и у хришћанском духу васпитани. У хришћанској традицији помиње се да су имали велику благодат од Бога да лијече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нијесу тражили никакву награду, само су захтијевали од болесника да верују у Исуса Христа. Наслиједивши велико имање, они су га милостиво раздавали сиромашнима. У то вријеме царовао је у Риму цар Карин. Пред њега су гонитељи хришћанства довели браћу Козму и Дамјана, оковане у ланце. Послије дугог испитивања цар им је наредио да се одрекну вјере у Исуса Христа и принесу жртве римским боговима. Међутим, Козма и Дамјан не само што нису послушали цара, него су га још и савјетовали да он призна „јединог истинитог Бога“. Свети мученици Козма и Дамјан рекли су му "Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку умјетника." Каже се да је, послије чуда учињеног над самим царем, кад су га чудесно исцијелили од тешке болести, и цар сам исповједио вјеру у Исуса Христа и пустио браћу. Они су наставили да проповједају хришћанство и исцјељују болеснике. Због тога што су се прочули позавидио им је неки љекар, негдашњи учитељ њихов, и, под изговором да беру љековите траве, извео их у планину и побио камењем.

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

 

Предавање јеромонаха Рафаила (Бољевића) о окултној агресији

 

 

У организацији Црквене општине Никшић, у четвртак 15. новембра 2013.године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему “Окултна агресија“ одржао је јеромонаха Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине.

 

У духовном разговору са вјерним народом, сабраним у дому Светог Василија Острошког у Никшићу, отац Рафаило је упозорио да нам је демонска сила, односно сатана, ђаво, кнез таме, што је тема назначеног предавања, пришао превише близу, ушао и чак дјелује кроз нас. Пројава његовог дејства, према ријечима о.Рафаила, најбоље се сагледава кроз наш однос према Цркви и Светом Јеванђељу.

 

 

“Немамо ли однос, литургијски однос према Цркви и не читамо ли Свето Јеванђеље, знајте да је у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје, тамо гдје она постоји труди се да је што је брже истисне из свијести. Погледајте, браћо и сестре, да ли у вашим душама постоји овај непријатељ који нас одваја од јединог Пријатеља, јединог човјекољупца Господа нашег Исуса Христа, Коме у Цркви сви ангели и светитељи поју вјечну пјесму, коју дај Боже да и ми научимо, заволимо и појемо у свештеној и светој области у Царству Небеском“, казао је јеромонах Рафаило.

 

Предавање “Окултна агресија“ наишло је на велику пажњу присутних, који су, по завршетку вечери, узимали благослов од оца Игумана и у непосредном разговору са њим тражили одговор на недоумице и проблеме које живот ставља пред нас. У наставку доносимо изводе из овог веома занимљивог и надасве душекорисног излагања.

 

“Дозвавши својих 12 ученика даде им Господ власт над духовима нечистим да их изгоне, власт својој Цркви кроз Дванаест апостола, а прва пројава те власти односи се управо на нечисте духове. Пажљивом читаоцу Јеванђеља, а таквих је врло мало, не може да промакне ова чињеница и директно указање на постојање нечистих духова, не може да му промакне велика утјеха да људи, примивши власт од Бога, могу да их изгоне демоне, не да се препиру, полемишу, нити рвају са њима, него да их изгоне, браћо и сестре. Власт коју Бог даје није било каква власт, то је врховна власт. Изнад те власти нема друге, све остале су испод ње од серафимске, херувимске, па свих оних власти, сила и моћи светих бестјелесних сила, које нису мале“.

 

 

“Ако послушамо Господа и Његову ријеч, јер оних Дванаест апостола су, са великом пажњом, ишли за Христом оставивши, при том, све, како тумаче Свети Оци. Оставили су и сопствено расуђивање, потпуно су се испразнили, што је савршени облик послушања, које се труде да одрже монашки редови Православне Цркве, савршено послушање гдје се воља Божја усељава у човјека и освећује му ум, воље, срце и кости и такви послушници имају власт над демонима. Један од таквих је и онај који нас окупља и чува у овом граду, уколико смо пажљиви, Свети Василије Острошки Чудотворац, послушан гласу Господњем и вољи Божјој, те примивши власт, изгони нечисте духове и исцјељује сваку болест и немоћ у народу. Ту силу Господ је оставио Апостолској Саборној и подвуцимо данас, важно је, Православној Цркви. Пред демонима, пред мрачним силама, кнезовима таме не може да опстане нико до Православна Црква Апостолска Црква, која је, једина, примила власт над духовима нечистим. Ниједна друга заједница, зовимо је како год хоћемо, нема ту власт. Ако нама то није јасно мрачним и тамним силама јесте“.

 

“Међутим, тамне силе нијесу наивне. Та борба није једноставна. Силу да их изгонимо дао нам је Бог. Власт, дакле, имамо и ми, браћо и сестре. За пажљивог читаоца јасно је да сила противничка није мала, јер власт којој се покорава мора бити Божја власт, а не људска, не мудрост овог свијета, да не говоримо о наоружању или интелигенцији, о моћима разума или уопште пале људске природе, са свим овим новим техничким достигнућима од којих се не може дисати више, те силе која је све баналнија, све нижа. Пред том силом демон не дрхти, он је уопште не сагледава као силу, него искључиво од силе Божје. А чиме нас то Господ, браћо и сестре, штити? Штити нас благодатном силом Својом. Шта је то благодат? То је енергија Божја, сила Божја, пројава Бога у свијету кроз Цркву Апостолску, кроз оних Дванаест апостола које је Господ сабрао и на које ће касније сићи страшна сила Божја, Дух Свети Бог Свети Један од Тројице и Који ће кроз њих да мијења ствари. И пројавити је на транспарентан начин“.

 

“Демони су се плашили имена Светих апостола, јер су апостоли на самом почетку проповједи ушли у директан сукоб са силама таме. У житију Светог Јована Богослова имају страшне сцене, велики маг који је пројавио велику демонску силу, нешто што данас гледамо на филмовима и у разним анимацијама, то је исто оно што су магови и тамна сила радили у оно вријеме. Велика чудеса. У сукобу са силом апостола све је то нестајало, све је то бјежало, све се то покоравало. Коме? Обичним људима, рибарима. У нашој Цркви постоји један, назовимо га грубо, „канал“, мистични канал или света тајна свештенства – велика сила коју имају попови и владике. Преко тог канала мистичног, јер преко свете хиротоније рукополагања прелази од Светих апостола, оних Дванаест којима је дата власт над нечистим духовима, да их изгоне и да исцјељују сваку болест и немоћ у народу. Она се протеже и тече кроз свету Цркву, кроз свете тајне, конкретно кроз свету тајну свештенства и да се до дан данас налази у Цркви и нуди народу Божјем као моћна заштита, непоколебљив бедем и моћно разорно оружје у борби против, не крви и меса, него против духова из поднебесја, како каже апостол Павле, против кнезова и власти таме“.

 

 

“Област кроз коју се крећу више нијесу Небеса одакле су свргнути, али их има у поднебесју неко вријеме, а онда и у људској природи. Сатана је преварио прародитеље, прамајку и праоца (проблем пада, првог гријеха), пробивши опну слободне воље, заправо, није је он пробио него смо ми отворили вољу, а он је добро одиграо, вјешто и ушао у нашу природу. Загризли смо, браћо и сестре и сила демонска је повриједила човјека, ушла у њега, при том, дубоко га ранила и оштетила, смртно ранила, убила и то је почело да траје, рана да се шири, смрт да напредује агресивно до тога да смо почели да се клањамо животињама, да се клањамо творевини. Страшно идолопоклонство! Ђаво нас је свему научио, разним техникама, окултним наукама, а све је то кулминирало у култу и у жртвоприношењу.

 

“Свети цар Константин равноапостолни, сјетимо се и тога, имао је онај чувени бој са Максенцијем, који је био наоружан, не само са војном силом него и окултистима свих врста. Константин је био свјестан тога и знао је да не иде само на човека и на војну силу, него да ће демонска сила да помаже, а није била мала. И баш у том тренутку и у тим мислима да не може сам, јавља му се знамење Часног Крста, знамење побједе над тамним силама које су на Крсту побјеђене. На Крсту Господ наш Исус Христос, примајући смрт добровољно ради нас, Својом раном нашу затварајући, Својом смрћу нама живот дарујући, Својим силаском у гроб и ад, сатрије смрт и растури адске тамнице и од тог тренутка демони се Крста ужасавају, страшно га се боје, Крста, који држи вјера православна, Црква Божја, Архијереји Цркве Христове Апостолске. Крст у рукама архијереја и наши крстови, који ће бити прикопчани за тај крст Господњиј кроз послушност Цркви и литургијски живот у њој, не било какво живљење, животарење, него живи живот, литургијски живот од кога се тамне силе боје“.

 

 

“Имамо велику агресију, окултну агресију, а оно што нас, нарочито, забрињава, помало и љути, јесте баш та агресија. Зашто таква агресија, зашто такво улијетање у тор Господњи. Говоримо о агресији окултизма на наш хришћански православни светосавски народ. Узрок такве дрскости, такве агресије, такве охолости која се пројављује, видите, ових дана, на Светог Петра Цетињског “ноћ вјештица“ у средњим школама са благословом директора, наставника разредног старјешине, да кажемо, на регуларном државном нивоу. У вртићима – богиња јесени, да не набрајамо сад широку понуду исцјелитеља, астролога, врачаре, биоенергетичаре, видимо, дошло је, а све ће више тога бити, психо-фит ординације. Сви они нуде излечење и помоћ, а ко су, заправо, они? Демони, браћо и сестре, они ћете, заиста умирити, демон то може, али неће ти дати мир који превазилази сваки ум, који ти Христос и Црква дају, него привремени да би немир био вјечан, праћен шкргутом зуба“.

 

“Све више се демонска, тамна сила пројављује и кроз науку, кроз философију, ако је више икоме и стало до мудрољубља, па макар то било и погрешно, сад то хероин глача, телевизија асфалтира. Сад смо мање-више сви постали навијачи, навијамо за тенисере, кошаркаше, понекад са службе отрчимо кући да не пропустимо одлучујуће минуте. Све је више тетовираних, а тетоважа је у стара времена била иницијација у демонским култовима. Све више је тог демонског духа и у умјетности, да не говорим о музици, о филмовима, о позоришту, поготово авангардни, алтернативни театри. То су браћо и сестре обреди, ритуали. И над нашим народом се врши обред, то треба да знамо. Оно што видимо то је само један дио од оних великих енергија, које су усмјерене да нам главу спрште и свијест покоре. Једна од пројава демонског присуства, и то од великих пројава, јесте и масовно чедоморство. Абортус, по ријечима архимандрита Рафаила Карелина, по нашем мишљењу једног од најозбиљнијих аутора Православне Цркве 20.в.и 21.в., није само гријех, него има много дубљу позадину и представља жртвоприношење.“

 

 

“Некоме се жури и паника га је ухватила од присуства Цркве, као да му само она смета, ништа му друго не смета, сметају му свештеници, монаштво му смета зато што има планове, јер се плаши благослова Цркве и главе Цркве. Он то зна, а не жели да ми знамо и служи се разним триковима, објашњењима, тумачењима, ми упадамо у замку. Многе ствари, многе појаве које агресивно наступају и мијењају једна другу, ми не називамо правим именима. Напад на Цркву је велики и небјашњив, видите, нема је нигдје, не дозвољава се, а са ове стране, напад за нападом и све већи степен агресије који кулминира у овим новим шетњама (парада поноса). Наша немоћ је проузрокована слабим односом према Христу, према Његовом имену, према Његовој ријечи, према Његовој вољи, према Његовим апостолима, према учењу, према предању и аскетском и догматском и литургијском. Треба имати апостолске позиције, треба имати тврду вјеру и ствари називати својим именом“.

 

“Крајње је вријеме, јер долазе дани и биће јако компликовано, биће све већа пројава отвореног демонизма. У свијету је то већ пројављено, ми смо овдје још увијек заштићени, крвљу и благословом предака, не бих рекао нашим животом и нашим ставовима. Нама је дато вријеме и мисилим да је одлучујући тренутак да одреагујемо саборно, како Господ воли, црквено, литургијски. Ако је Господ са нама ко ће против нас, ако је Господ са нама све силе небеске су са нама, сви светитељи су са нама, Мајка Божја је са нама. Ту нема борбе, ту је рат завршен, ту се пева велико славословље, ту се служи света Литургија, ту је литургијска трпеза постављена на видику непријатеља наших. Тако Господ ратује, не ратује, него торжествује са својом дјецом, напунивши путир, извадивши агнец и почевши моћно са „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа и сабра, и данас и увијек док год буде вјекова и ту нема више нико да се мијеша. Али да ли има нас?“

 

“Морамо вјеру своју да утемељимо на Јеванђељу, четири Јеванђеља, ријеч Божја, Господ Исус Христос, наша Црква. То је врло проста комуникација, само ако хоћемо да је слушамо, али нико никог неће да слуша. Јеванђеље, браћо и сестре, не може без њега! Ако ја као свештеник не стојим на јеванђељу, ја празнословим и моја прича може само да умори и да обмане и ту нема никакве вјере. Таква прича не изазива вјеру. Вјеру изазива проповјед, јер нема вјере без проповједи, а проповјед у цркви не може да буде сем од ријечи Божје, тако каже велики учитељ Цркве Божје, апостол Павле. Вјера бива од проповједи, народ да би повјеровао мора да чује проповјед, а проповјед треба да извире и да се снажно и сво вријеме темељи на ријечима Божјим, а њих имамо у четири јеванђеља и не само јеванђеља, имамо дивна дјела апостолска. То је свештена књига, имате посланице Светих Апостола. Са овим у срцу ти више не можеш да умреш, “Небо и земља ће проћи“, каже Господ, “а ријеч моја неће проћи“. Ријеч Божју у Цркви примљену, у срцу похрањену носимо у живот и то вјечни. Са Јеванђељем у срцу ми јако добро осјећамо гдје је област окултног и ту је јасна граница, и оно не може да приђе, а камоли да буде агресивно, зато што се ријечи Божје плаши, а она је у срцу нашем“.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

 

Литургијско сабрање у Моштаници код Никшића

 

 

 

На празник Преподобног Јоаникија Великог у недјељу 17. новембра 2013. Света Литургија служена је у храму Светог апостола Томе у Моштаници код Никшића.

 

 

Свету службу Божију служили су свештенослужитељи архијерејског намјесништва никшићког: јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, јереј Данило Зиројевић и свештеник Мирко Вукотић. Богослужењу је претходио чин малог освећења цркве, јер је храм Светог апостола Томе оскрнављен, приликом недавне провале анатемисаног распопа Мираша Дедејића у овај дом Господњи, што је изазвало узнемирење и револт локалног становништва.

 

 

Сабраним мјештанима бесједио је отац Слободан Јокић, а потом се пригодном ријечју обратио и свештеник Мирко Вукотић, новопостављени парох у Моштаници.

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Изложба резбарених икона Рада Пижурице

 

 

 

 

 

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу у уторак, 19. новембра 2013. године, отворена је изложба резбарених икона аутора Рада Пижурице из Никшића.

 

Бројну публику, окупљену у Црквено-народном дому, поздравио је у име Црквене општине Никшић, која је и организатор изложбе, јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је истакао да је рад на дуборезу врло тежак и прецизан, и тражи бескрајну вољу и пуно мирноће, побожности и времена, што аутор Раде Пижурица, иначе по струци инжењер, несумњиво посједује. Вјера му је дала наду, мир и спокојство, а кроз вјеру он је добио ријетки и лијепи Божји дар да буде дуборезац, тј.иконорезац.

 

Изложбу је, пригодним словом, отворио Драган Бојовић, ауторов колега и дугогодишњи пријатељ, а Раде Пижурица је искористио прилику да са неколико ријечи захвали свима који су га подстакли да његов рад угледа свјетлост дана.

 

Излужба, коју чини 80-ак експоната, у дрвету резбарених икона, минијатура, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког биће отворена недјељу дана.

[Срђан Ранђеловић]

 

Вече Братства православне омладине Светог Василија Острошког из Никшића

 

 

 

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у уторак 26. октобра 2013, одржано је културно-умјетничко вече под називом "Весели се праху Немањића“.

 

Вече српске родољубиве поезије, пјесме и бесједништва, уприличено поводом обиљежавања деветстоте годишњице рођења Светог Симеона Мироточивог и двијестоте годишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша, организовало је Братство православне омладине Светог Василија Острошког из Никшића.

Сабрању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је у кратком поздравном слову, благословио рад Братства.

 

 

"Захваљујем омладини на свему што раде и посебно на организацији ове вечери, посвећене Стевану Немањи Светом Симеону Мироточивом и Петру II Петровићу Његошу. Лијепо се подесило да у истој години прослављамо два велика јубилеја: 200 година од Његошевог рођења и 900 година од рођења Стевана Немање. Кроз те двије личности српски народ је показао раскош својих талената, а нарочито раскош стваралачког дара и подвижничког порива“.

 

 

Могли бисмо наћи много сличности између Стевана Немање и Његоша; овом приликом је важно да истакнемо да они представљају наше памћење, нашу свијест, наш понос, а кроз то постајемо свјесни својих коријена. Ако будемо свјесни својих коријена онда ће и наш поглед у будућност бити увијек ведрији. Ту ведрину, на неки начин, увијек, доносе млади и зато, код год млади нашто раде, то је пуно енергије, пуно полета, пуно стваралачког одушевљења и то је оно што је за Цркву драгоцјено и што ми увијек благосиљамо. Нека буде благословено ово вече и благословен рад Братства православне омладине никшићке Светог Василија Острошког Чудотворца“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

 

 

У име Братства православне омладине обратио се Лука Цицмил, предсједник. "Надахнути љепотом храмова које смо обишли и напојени ријечју архипастира Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја коју смо чули у Високим Дечанима на нашем мученичком Косову и Метохији, ријечју нашег Владике Г. Јоаникија у Ђурђевим Ступовима, само су дописане странице сазнања ставили печате нашег постојања као народа Божјег“.

 

 

"Вечерас смо се сабрали да се поново напојимо са непресушних извора духовности Светог Симеона Мироточивог и Светог Петра II Петровића, два донебесна стуба око којих се може садјенути васцијела васељена, а не само наш род српски који их је изњедрио. Први отац Оца наше нације, а први до њега Ловћенски тајновидац којима је поклон и дивљење и молитва да умоле Господа за напредак рода њихова. Слава им и милост. Са њима да поменемо и оне који су ишли њиховим стазама таман у ово доба године 1918. у Подгорици, видјевши простор гдје се родио и гдје сад почивају Свете мошти Симеонове у једној држави, на чијем је „крову отаџбине“, како рече Свети Владика Николај, творац Луче микрокозме и стихова којима је везао Црну Гору за небесје, а који данас чами на мјесту мимо своје воље, дубоко испод темеља цркве задужбине“.

 

 

"Славећи ове Божје угоднике рода нашег, славимо самог Творца од Кога смо добили неке дарове, које нећемо од вас сакрити, напротив. Оно што мислимо да вриједи кроз ријеч, стих, корак, пјесму све износимо пред вас, а само оно што вам се учини вриједно понесите у свом сјећању“, рекао је Лука Цицмил.

Чланова Братства су били носиоци цјелокупног програма, посвећеног обиљежавању три значајна јубилеја: 17 вјекова Миланског едикта, 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог и 200 година од рођења Владике и пјесника Рада Томова.

 

 

Изводе из Завјештања Стефана Немање – језика, гробова и костију, "Слова утјехе Светог Саве Светом Симеону“ од Теодосија, дијела житија Светог Симеона и народне пјесме „Куд се ђеде цар Немање благо“ у форми драмског комада "Српско благо“ извели су Дарко Јаничић, Марко Ковачевић, Урош Радовић, Небојша Бубања, Рашо Булајић, Небојша Касалица и Микан Јововић.

 

 

Стихове Посвете праху оца Србије из Горског вијенца казивао је Дарко Јаничић, војводу Драшка представио је Урош Радовић, а монолог игумана Стефана имао је Александар Вујовић. Избором стихова из Горског вијенца представила се Ања Милићевић. Говор Његошеве мајке Иване и оца Тома над Његошевим одром интерпретирали су Бојана Радовић, Спасоје Томић и Марко Ковачевић. Аманет Црној Гори казивале су Јелена Мирковић, Анђела Чуровић и Милодарка Матијашевић.

 

 

На вечери "Весели се праху Немањића чланови Братства су нас подсјетили на стихове најзначајнијих српских стваралаца: Обраћање Светом Сави, Слободана Ракитића, казивала је Тијана Грбовић, стихове Васка Попе, инспирисане обновом манастира Хиландара, Сања Миљанић, пјесму Васкрсење Ловћенског врха говорио је Небојша Касалица, Симониду и На Газимастану, Милана Ракића, Милица Мркајић и Марко Ковачевић, Сан Пресвете Богородице у Витлејему Маријана Шебек, а запис Исидоре Секулић о национализму казивале су Ивана Мирковић, Николина Бабовић и Дијана Костић.

 

 

Публика је бурним аплаузом поздравила и наступ фолклорне групе Братства православне омладине Светог Василија Острошког, те говор Мајора Гавриловића у извођењу Спасоја Томића и музичку композицију Пукни зоро, коју је пјевао Лука Цицмил уз музичку пратњу Ивана Ђукића, Стефана и Василија Тољића.

 

На овој културно-умјетничкој вечери наступили су браћа Лука и Андрија Васиљевић, изводећи, у пратњи хора Светог новомученика Станка, пјесму Изнад греха, док је хор Преподобне мати Ангелине отпјевао пјесму Тврд је орах воћка чудновата, по мотивима Горског вијенца, као и композицију Видовдан.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Владика Јоаникије служио у Павином Пољу

 

 

 

 

 

 

У суботу 23. новембра 2013, на празник Светих апостола Олимпа, Ераста, Родиона и других с њима, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је свету архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу у Вранешкој долини.

 

Владици су саслуживали архимандрит Јоаникије Зиндовић, јереј Никола Скопљак и свештеник Зоран Бубања, а молитвеном сабрању је присуствовао вјерни народ вранешког краја, који с љубављу и великим трудом обнавља ову древну светињу, задужбину Вукана Немањића.

 

У архипастирској бесједи Преосвећени Епископ је говорио о Светим апостолима, помоћницима оних 12 великих ученика Божјих, од којих су неки, ширећи спасоносну науку Господњу стизали и до наших земаља.

 

"Данас у овај свети дан, драга браћо и сестре, прослављамо Свете апостоле, ученике великих апостола које, такође, називамо апостолима из броја Седамдесеторице. Било је дванаест великих апостола, али Господ је у, одређеном моменту, када се ширила блага вијест, благоизволио да изабере још седамдесеторицу нових апостола који су били помоћници великим апостолима. Зашто то помињемо? Зато што је врло могуће да је неко од апостолских ученика из првих времена хришћанства долазио и до ових наших земаља, сигурно, до Приморја - тамо су биле брже комуникације, тамо су се подизали први храмови и до Охрида, али видимо да је и до ових гора врло рано допрло хришћанство. О том свједоче цркве у Затону из 9. вијека и још мало даље у Самограду из 7. вијека; онда можемо претпоставити шта је све било прије. Зацијело су томе претходили вјекови христијанизације у овим нашим предјелима.“

"Чувена је лимска долина, али ништа мање није славна ни долина ријеке Љубовиђе и стара жупа Љубовиђа. То видимо по мноштву храмова који су овдје подигнути, а све то значи да су наши давни преци живјели Јеванђељем Божјим, које је увијек савремено, увијек ново, увијек свјеже. Ако је жупа Љубовиђа, односно долина ријеке Љубовиђе и шира околина, била још у средњем вијеку засута светињама, као небо звијездама, онда то за нас треба нешто да значи и, хвала Богу, видимо да то много значи и у ово наше вријеме. Иако су била нека времена отуђења, али народ, ипак, није заборавио своје коријене; само тим коријенима треба много снаге да оживе, да изнова процвјетају. Као што понекад посјеченом дрвету треба снаге и животворне енергије да из тог коријена израсту нове младице, тако и нама треба данас, јер понекад изгледамо, управо, тако,“ казао је Његово Преосвештенство.

 

Непроцјењиво је богатство које смо наслиједили од наших предака, али, према ријечима Епископа Јоаникија, треба да научимо да чувамо то богато насљеђе које се огледа у многим нашим светињама.

 

"Сада те светиње, драга браћо и сестре, обнављамо. Почели смо од старе Блишкове, а, ево, хвала Богу, стигли смо и довде, те се обнови ова лијепа и красна светиња, која је подигнута у прошлом вијеку на темељима старе, знамените светиње  - цркве Успенија Пресвете Богородице. Било је сачувано памћење о тој старој светињи, зато је ова црква подигнута на њеним темељима. Иако су је ваши преци, претходне генерације чували, она је прилично оронула и дошло је вријеме да се и ова црква обнови. Заблистала је, опет, изнова ова светиња и урађено је, што се тиче спољних радова, за сада све што треба. Много је урађено и у унутрашњости, али нијесмо још све завршили. Настојаћемо да у току наредних година урадимо све што је потребно за службу, да урадимо унутрашњи инвентар, а ако будемо имали могућности, и да живопишемо ову дивну цркву. Она је јако лијепо пројектована, тако је складна и милозвучна, има лијепу акустику и била би права ствар, ако би Бог дао, да се једног дана и живопише. То може да се уради ако направимо лијеп план, па се једне године живопише купола, друге олтар, а сваке наредне године по један зид или по два стуба. Не треба мислити да се све може урадити за једну годину, јер увијек има понешто што треба да се уради у својој Цркви и на своме гробљу.“

 

"Цркве и гробља су огледала народа, као што је дом, кућа огледало једне породице. Ако се потрудимо да дом Божји прво уредимо, онда ћемо имати благослов и знаћемо да уредимо и свој дом и своју кућу. Треба бринути и о једном и о другом. Ако дом Божји запоставимо, може се догодити и да Господ запостави наш дом, али да тога не буде, него да пазимо и дом Божји, да би Господ пазио наше домове и наше породице. Иако се народа одавде много раселило, он није заборавио свој завичај, није заборавио своје светиње и може се много тога урадити и уредити само ако међу нама постоји лијепа комуникација, ако међу нама има братске слоге и љубави. Свакоме су важни његови коријени и његово огњиште, а ово огњиште је знаменито, драга браћо и сестре. Ту је наша снага и наш ослонац, што су овдје коријени дубоки и што је ова долина дала дивне и красне плодове у својој историји,“ поручио је Владика будимљанско-никшићки.

Преосвећени Епископ Јоаникије је захвалио бројним добротворима, приложницима, који су се потрудили у обнови храма Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу. Он је, овом приликом, истакао труд г. Станка Булатовића који у обнови ове светиње учествује од почетка радова.

 

"Желио бих овом приликом да истакнем нашег доброг домаћина и доброг хришћанина господина Станка Булатовића; од када знам за овај свети храм, знам и за њега, знам и за многе од вас, али, признаћете сви да је господин Станко Булатовић био стално поред овог храма и да има велике заслуге, и у вријеме док је овдје био отац Синиша, а и раније свакако, и кад је дошао отац Зоран. Нека га Бог благослови!

 

Али, није он сам, него сви, колико можемо, колико нас Бог покреће и, хвала Богу, имамо приложника не само из овог краја, него и из других крајева, али ћемо их све поменути на пригодан начин и свима  захвалити, ако Бог да, када сви радови буду завршени. Отац Зоран каже да би, ако Бог да, сљедеће године требало да уприличимо једну већу свечаност - да извршимо освећење обновљене цркве; то је, наравно, мало освећење пошто је црква освештана и у њој се можемо Богу молити. Ми ћемо уредити свечаност кад завршимо све радове и тада захвалити свим добротворима, приложницима, да сваки од нас добије заслужено признање.“

 

"Веома сам радостан гледајући како тече обнова цркве и звоника и што сте ово успјели да урадите. Јер, заиста, ова црква то заслужује и надам се у Бога и молим се Богу да ће вас све, због овог вашег труда и ваше љубави, Бог благословити изобилно, што сте се потрудили око ове светиње. Било ми је тужно гледати раније да је много више пажње улагано у гробље него у цркву. Нека то буде подједнако, али, црква, у сваком случају, има предност, јер је она дом Божји, она све нас окупља, и живе и оне који су се упокојили, а, заправо, код Бога су све живи. То је наш ослонац и наше утемељење.

 

Нека вас све Бог награди и обдари, нека вам да снаге за све што чините на славу Божју, вршећи заповијести Божје, творећи вољу Божју, трудећи се да покажете љубав једни према другима. Нека вас Господ за то оснажи и укријепи“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.