Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

“Човјек као умно биће, земаљска је слика највећег ума Логоса, самог Бога“

Његово Преосвштенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у уторак Шесте седмице Великог и Часног поста, 3. априла 2012. године, у амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, предавање под називом “Антропологија цјеловите личности“.

За уводу у тему предавања, које је одржано пред препуним амфитеатром високошколске установе у Никшићу, Преосвећени Епископ се послужио првим страницама Библије у којима се говори о стварању свијета и човјека. Оних шест дана за колико је Бог све створио, а посљедњег дана створи Господ и човјека, не треба схватати у дословном значењу ријечи, онако како бројимо дане, јер је то, према ријечима Владике Јоаникија, библијски, симболички језик, који носи дубљу истину. У стварању свијета и човјека има сличности, али има и разлике.

“Цио свијет и космос, све је створено заповијешћу Божијом. Рече Господ: “Нека буде и би“ небо и земља, море, ријеке, планине, долине, биљни, животињски свијет. Све је то створено заповијешћу Божијом, а човјек је створен на другачији начин, на начин што је био савјет Божији, приликом којег се први пут помиње множина Онога Који ствара “Да створимо човјека по свом образу и по подобију“. То је важан детаљ. Био је, дакле, савјет и, по православном учењу, то је савјет Трију Светих божанских личности Оца и Сина и Светог Духа, у чему се, већ, огледа неко предназначење откривења Свете Тројице.“

“Ми православни смо прихватили учење да је Бог један, па о Богу, најчешће, и имамо појам у једнини, али Бог је један и Тројица. Дакле, на првим страницама Библије налази се то предназначење откривења о Светој Тројици које се касније, кроз Божанско откривење које је забиљежено у Светом Писму, полако открива у Старом завјету, а у Новом завјету у потпуности, односно онолико, колико је то потребно за спасење рода људског и цијелог свијета. И то што је човјек створен на завршетку дјела Божијих, на завршетку укупног стваралачког чина, има значај. У томе видимо да је човјек створен као круна цијеле творевине, као свијет у малом, као микрокосмос. Све што има створени свијет, и небо и земља, све је сажето у човјеку. Човјек је биће које повезује тварни и нетварни свијет, створено и нестворено, јер је он створен по слици и по прилици Божијој или по образу и по подобију.“

Иако Свети апостоли и Свети Оци, хришћански мислиоци и теолози, који су се бавили овом темом, имају различите приступе, ипак, се њихови ставови своде на заједничко поимање. Када је о духовној природи човјека ријеч постоји неколико различитих дефиниција, које нијесу баш све прихваћене, јер је нешто од тога православна мисао полако одбацивала, односно на другачији начин дефинисала.

“Један од највећих теолога свих времена Свети Григорије Богослов се изразио смјело, рекавши да је људска душа излив Божанства или, просто, дио Божанства. То касније нико није понављао, нити развијао мисао у том правцу, а на основу укупног мишљења Светог Григорија Богослова таквом формулацијом он је само назначио значај теме образа и подобија Божијег. И код Светих Отаца постоје различита дефинисања образа и подобија. Шта значи то да је човјек створен по образу и по подобију? Овдје се, прије свега, мисли на духовну природу човјека, на његову душу, његов ум, његову вољу и скоро сви се слажу, да се од најранијих времена, ипак, највише истиче ум.“

“Човјек као умно биће, је земаљска слика највећег ума Логоса, самог Бога. Међутим, временом је ово мишљење додефинисано, па ће, рецимо, Свети Фотије Цариградски назначити да осим онога око чега се сви слажу, да се под образом и подобијем подразумијева стваралачки дар човјека или моћ стваралаштва, да је човјек, заправо, Творац у малом, Бог је свесавршени Творац, а човјек је Његов сатворац или Творац у малом. Ту се, наравно, подразумијева и дар слободе, јер стварати може само слободна личност. Стварање уопште је, иначе, интересантна тема, Божанско стварање, људско стварање, стваралачки чин као такав, умјетност, култура као плод људског стварања, све је то јако интересантно за сваког човјека, који има интересовања за духовне вриједности.“

“А шта је подобије, које се, такође, тумачи на различите начина? Под подобијем се подразумијева оно према чему човјек стреми, нека задатост коју човјек носи са собом или, филозофски речено, нека његоа ентелехија, оно што га вуче ка савршенству. Можемо рећи, да је то оно уподобљење Богу као Прволику кроз вјеру, кроз подвиг, кроз сусрет слободне људске личности са својим Прволиком, дакле, оно савршенство према којем човјек стреми, а то је потпуно уподобљење и сједињење са Богом, али без сливања, без губљења индивидуалности, без губљења личности, јер то је однос љубави. Кроз љубав се личности не губе једна у другој, него се потврђују једна кроз другу. Човјек се показао као сатворац Богу при самом чину стварања, да кажемо, ипак, накнадно јер је Господ ,кад је створио небо и земљу и све што дише и све што живи, извео Адама да свему да име, све именује.“

““Адам, као словесно, логосно биће у коме се осликава вјечни Логос Божији, Творац препознавао је логосе сваког бића и цијеле творевине, јер се у њему сасредоточију логоси цијеле творевине. Свети Оци од најранијих времена хришћанства су се бавили овом темом, нарочито Свети Максим Исповједник, а и Свети Григорије Палама. Наш Његош је дјело своје најдубље пјесничке имагинације и најдубље мисли насловио са “Луча микрокозма“. Постављајући суштинско питање у “Горском вијенцу“ “Шта је човјек, а мора бит` човјек“, опет видите једну задатост, а у “Лучи“ каже “Тајна чојку човјек је највећа“. Његош има појам Бога као Творца. За њега је Бог Творац, phitis, “творитељном занјат поезијом“, а нарочито је истицао значај човјека као пјесника. И код њега је присутна та антрополошка идеја човјека као слике и прилике Божије, као творца у малом и сатворца Вјечном Творцу“, казао је, између осталог, у предавању „Антропологија цјеловите личности“.

Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког, који је на Филозофском факултету у Никшићу излагао на позив Вијећа студената високошколске установе, присутно свештенство и бројне студенте поздравио је, у име организатора, Огњен Јововић предсједник ове студентске организације.

[Guest]

[Guest]

Служен помен за покој душа долских и свих пивских мученика

У суботу, 31. марта, на празник Светог Кирила Јерусалимског, служена је Света заупокојена Литургија у храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима у Пиви.

Литургијом је началствовао јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве, уз саслужење јеромонаха Јефтимија, игумана Пивског манастира, јеромонаха Арсенија, игумана манастира Косијерево и свештеника Остоје Кнежевића. Како је уобичајено од раније да се током Великог и Часног поста, одслужи помен за покој душа страдалих житеља пивског краја у Другом свјетском рату, и овом приликом је, у молитвама пред Господом, поменуто свих 1918 имена уморених мјештана Пиве. Међу њима су поменута и она 522 житеља села Дола, махом нејачи, стараца и жена, са којима је било и 109 дјеце, млађе од седам година, а који су 7. јуна 1943. године страдали у злочиначком походу припадника “Принц Еуген“ дивизије са усташама-муслиманима из гатачког среза и околине Пиве.

Сабраном народу обратио се свештеник Миодраг Тодоровић, говорећи о обретењу главе Светог Јована Крститеља, коме је посвећен храм у Долима, подигнут за покој душа долских мученика. Према ријечима оца Миодрага глава Претече Христовог три пута је склањана од очију народа, али се она опет показивала, јер се Света глава, каква је била глава Крститеља Господњег Светог Јована, не може склонити, она држи читав свијет.

“Глава Јована Крститеља јесте истинита глава, јер се та глава наслања на ону главу која је темељ, која је угаони камен, која је глава Цркве, а то је сам Христос Господ и Спаситељ. Зато страдање невиног народа, на празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, које је било у Долима, а почело је раније, чини ми се да је на Спасовдан почела Голгота Пиве и наставило се и касније послије Обретења, али је на тај дан било најужасније и најкрволочније, јер је тада пострадало највише људи, највише дјеце на једном мјесту. Зашто су овдје пострадала и дјеца, јесу ли и она убијена због гријехова наших, гријехова нас одраслих или зато што су била дјеца те истинске и праве главе“, запитао је јереј Тодоровић.

Он је додао да се главе, најчешће оне које су путеводитељи свом народу, често помињу кроз нашу историју – глава Лазарева, глава Карађорђева, а и данас су многе главе које откупљују свој народ, које га чувају и указују на прави пут.

“

То нијесу главе које тргују, главе које мијењају мишљења из дана у дан, него су то оне главе, које се труде, које воде и указују на овај пут, који је једини потребан, а све остало нам се придодаје. И, заиста, данас, у овом Часном и Великом посту, нема љепшег, светијег мјеста и достојнијег мјеста да се на њему окупимо и причестимо Светим тајнама Христовим. Они који су овдје пострадали, страдали су да би посвједочили да су Христови, и упоредимо то страдање кроз које човјек свједочи вјеру, свједочи да је његов живот вјера, да је његов живот та глава, упоредимо га са страдањем за неке овоземаљске, пролазне ствари, као, на примјер, кад неко неког лиши живота зато што је богат или што су се посвађали или, као што понекад код нас бива, зато што је неко некоме прекосио мрглин или му рекао грку и опору ријеч“, нагласио је отац Миодраг.

Људи који су овдје пострадали, бесједио је свештеник Тодоровић, знали су ко им је глава. Они су и нама оставили завјет да је живот без те главе бесмислен, да је живот без вјере бесмислен, јер завршава смрћу. Смрт, односно полагање живота за ту главу и за вјечни живот, најљепша је тапија и најљепши залог за вјечност, казао је јереј Миодраг Тодоровић, закључујући на крају своје бесједе:

“Зато данас, када овдје служимо свету службу Божију и када се сјећамо људи који су тако посвједочили своју вјеру, ми, истовремено, осјећамо и једну радост што су ти људи своје животе положили за Пут, за Истину и Живот и што и ми данас знамо да је једино достојно ићи тим правим, уским путем који води у живот вјечни и на том путу преставити се и прећи из овог у онај вјечни живот.“

“То је избор који смо направили када смо кренули са Кирилом и Методијем, то је насљеђе Кирила и Методија. То је пут којим је ишао Свети Сава, то је пут који је посвједочио Кнез Лазар, то је пут који су посвједочили Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки и наша изворна култура. Наша поезија, наше сликарство, све је прожето тим истинским правим путем и све њему служи. Наши обичаји, наши храмови, наши људи, све оно што је истинско и богоугодно служи и пребива на том путу. Нека би Бог, који нас је овдје сабрао, укријепио и пробудио читав наш народ да знамо да су оваква мјеста најбољи учитељи, путеводитељи и будитељи народа.“

Током Литургије, која је служена у спомен-цркви Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, обављено је причешће. Свештенство је, у присуству вјерног народа, опојало мјеста на којима су 7. јуна 1943. страдали долски мученици.

[Guest]

Владика Јоаникије служио на Велику суботу у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Велику суботу 14. априла Литургију Светог Василија Великог у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је више свештеника наше Епархије и монаха Манастира. Током богослужења, којем је присуствовао велики број вјерника, обављено је саборно крштење у којем је Свету тајну крштења примило 20 нових чланова Цркве Божије. Новокрштени су заједно са сабраним вјерницима, који се постом и молитвом припремају за најсветији хришћански празник – Васкрсење Христово, приступили Светом причешћу.

[Guest]

Страсна седмица обиљежена у никшићком Саборном храму

Недјеља страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу обиљежена је молитвено богослужењима, која су у присуству бројних вјерника, од Велике сриједе до празника Васкрсења служили свештеници архијерејског намјесништва никшићког и свештеномонаси наше Епархије.

На Велику сриједу је служена Света Литургија пређеосвећених дарова, а истог дана одслужена је Света Тајна Јелеосвећења. Вјерни народ, који је учествовао у овој Светој служби, помазан је освећеним уљем уз благослов свештенства да им Света Тајна Јелеосвећења буде на исцјељење душе и тијела и да у миру, љубави, праштању и слози дочекају свијетли дан Васкрсења Христовог.

Литургија Светог Василија Великог служена је на Велики четвртак у никшићком Саборном храму. Велико бденије, у којем се читало 12 Јеванђеља Христовог страдања, служили су у вечерњим сатима: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор (Миловић), секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, протојереј Драган Крушић, јереји Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, Здравко Ђуровић, Данило Зиројевић, Миодраг Тодоровић, Остоја Кнежевић и ђакон Никола Маројевић.

На Велики петак ујутру су одслужени Царски часови, увече Вечерња служба са изношењем плаштанице, а у наставку јутрење са Статијама и Литија вјерног народа у којој је ношена плаштаница око храма. Након читања Светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа вјерницима се обратио ђакон мр Никола Маројевић.

“Овај дан – Велики и страшни петак – препун је символике и скривеног значења за људски род и његово спасење. Од оптужбе, осуде, све до распећа Христовога. Исус Христос ни на крсту не престаје да свједочи и проповиједа, нудећи човјеку котву спасења. Оче, опрости им јер не знају шта раде (Лк. 23, 34). Нема у Његовом срцу ни трунке љутње, срџбе, бијеса – само блага помиреност и спремност на жртву. Нема љубави равне овој. Порука небеска – свеспасоносна Христова са крста одјекује у свим временима: нема васкрсења без крста. Нема љубави без жртве“, казао је ђакон Маројевић, додајући да је крст окосница свеколиког постојања, нарочито оног унутрашњег. У крсту се све сабира и њиме се све мјери.

“Човјек мора своју душу убијелити по узору на Христове хаљине. Чедношћу и чистотом живота. Разапињањем страсти, немоћи, слабости, помисли, неваљалих ријечи, злих дјела. Зато, на крст свог бића прикујмо мржњу, завист, љубомору, невјерје, маловјерје – они су погубни за човјека. То су пилати и ироди сваком истинском хришћанину. То је символика Христовог пристанка да страда на крсту. Он је као Бог могао да избјегне да страда као човјек. Нема лаког и безболног страдања и умирања. Али, Он као Свељубећи Богочовјек – прихвата крсно страдање не би ли пâлом човјеку опипљиво показао пут спасења. Нема грешника који се не може спасити ако се покаје. Оном разбојнику на крсту, чим се покајао, Христос отвара двери раја. Варава – непокајани разбојник – силази са крста и одлази у таму овога свијета. Ко се данас сјећа Вараве – спашеног разбојника? Нико, без неког озлојеђења. А нема дана да се не помене покајани разбојник. И тако ће бити до свршетка свијета и вијека. На крсту се задобија васкрсење, не силаском са њега“, поручио је ђакон Никола Маројевић.

[Guest]

Васкрсење Христово саборно и молитвено прослављено у храму Светог Василија Острошког у Никшићу

На празник Васкрсења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, уз саслужење више свештеника и свештеномонаха наше Епархије.

Литургији је присуствовало више стотина вјерника, који су се причешћивали из шест путира.

У току Свете службе Божије свештеник Остоја Кнежевић је прочитао Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Сабраном народу су по завршетку празничног богослужења дијељена васкршња јаја.

[Guest]

[Guest]

Васкршњи пријем у сједишту Епархије будимљанско-никшићке

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уприличио је, поводом празника Васкрсења Господа Исуса Христа, на Васкрсни понедјељак 16. априла свечани пријем у катедралном манастиру наше Епархије Ђурђевим Ступовима.

Традиционалном пријему, који је уприличен на други дан Васкрса, одазвао се велики број званица, међу којима и предсједник општине Беране г. Вука Голубовић, као и предсједници Црквених општина, те предсједници и чланови Црквених одбора из сјеверних општина Епархије будимљанско-никшићке и друге личности из привредног и културног живота Берана, Бијелог Поља, Андријевице, Плава, Мојковца, Рожаја. Преосвећени Епископ Јоаникије је присутном свештенству, свештеномонаштву и гостима свечаности честитао најсветији и најрадоснији хришћански празник – Васкрс, захваљујући им на љубави и пажњи којом помажу нашу Свету Цркву Православну.

“Срећан празник васкрсења Христовог, који радује цијелу Цркву Божију, радује Небо и земљу. Ово је празник радости, празник свјетлости Божије, која просвјетљује таму нашег живота, јер је Господ Исус Христос својим Крстом исцијелио нашу природу, својом животворном крвљу изливеном искупио наше гријехе, очистио нас и просвијетлио. Својом смрћу и силаском у доње свјетове просветио је таму ада, а у трећи дан јавио се као побједитељ смрти, учинивши и нас учесницима радости и судионицима Његовог васкрсења“, казао је Његово Преосвештенство.

Христос је, нагласио је Владика Јоаникије, не само побједитељ смрти него и побједитељ гријеха. Он је род људски уздигао изнад слабости, изнад ограничења, отворио му нове видике и зато смо, на овај свети и свијетли празник, призвани да се сабирамо и обнављамо наше заједништво, призвани да живимо у љубави и миру међусобном.

“Господ нам је дао ново стање, нови живот, нову радост, ново осјећање и зато смо дужни да превазилазимо своје и слабости својих ближњих, које има свако од нас, али наша вјера нас уздиже изнад наших мана и недостатака, призива нас на мир и на љубав. То је она љубав коју је Господ донио и којом је загријао наша срца, то је онај огањ љубави Светог Духа Божијег који је Он донио на овај свијет, говорећи да доноси огањ који ће бацити на земљу. То је огањ Божанске љубави, огањ који просвјетљује наше мисли, спаљује наше гријехе, а, истовремено, обнавља нашу природу и просвјетљује наше видике да видимо лице Божије, да видимо лице брата свог“, рекао је у обраћању Епископ будимљанско-никшићки.

Он је искористио прилику да подсјети да манастир Ђурђеви Ступови, прославља осамсто година постојања, па се овогодишње Васкршње сабрање, према ријечима Преосвећеног Владике, може сматрати дијелом свечаности, које ће се, поводом овог значајног јубилеја, организовати на највишем нивоу.

“Овај наш Васкршњи сабор, можемо сматрати, да је дио наших јубиларних свечаности, пошто полако улазимо у осамстогодишњицу манастира Ђурђевих Ступова, коју ћемо, ако Бог да, прославити на највишем црквеном и државном нивоу. Захваљујем г. Вуки Голубовићу, предсједнику општине Беране што је прихватио да буде члан Одбора за прославу осамстогодишњице наше светиње. Поздрављам, такође, и предсједнике Црквених одбора и предсједнике Одбора за изградњу и обнову наших светиња, све добротворе, приложнике, пријатеље, који, од свег срца, помажу нашу Свету Цркву, наше храмове и наше свештенике. На такав начин, његујући заједништво и помажући једни другима, не посустајемо, него се увијек кријепимо.“

“То нам даје велику снагу, јер Господ љуби оне који чине добро својим ближњима. Дај Боже да тог добра буде што више у нашим светињама, у нашим породицама, у нашим домовима, у нашим селима и градовима. Дај Боже да огањ вјере православне све загрије и духовна обнова, коју је Господ донио роду људском, да нас све захвати. Хвала вам на вашој љубави и вашој пажњи, на овом заједништву и још једном вам честитам празник васкрсења Христовог, који нека свима буде на радост, здравље и спасење“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

[Guest]

На Васкршњи понедјељак Света Архијерејска Литургија служена у Светој Петки у Расову код Бијелог Поља

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско- никшићки Г. Јоаникије служио је на Васкршњи понедјељак 16. априла, Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Петке – Параскеве, у Расову код Бијелог Поља.

Бесједећи о “празнику над празницима“ , Владика Г. Јоаникије каже да је Васкрсење Христово темељ наше свете вјере и свега онога што чинимо.

“То је темељ ових светих богослужења и темељ свакога доброга дјела, јер тек ако је, оно што чинимо прожето вјером и славом васкрсења има праву вриједност. Васкрсење Христово као празник прослављамо у току ове седмице и сваки дан је као један дан; свих седам дана и зато ову седмицу називамо Свијетлом седмицом, јер је свјетлост Васкрсења засијала из Гроба и обасјала цио свијет. Господ, који је на Велики петак излио своју животворну крв за наше откуpљење и наше спасење, умро je на крсту и сишао у доње свјетове и ослободио душе оних који су раније преминули и увео их у своју славу; и васкрсао у трећи дан и својом свјетлошћу обасјао доње и горње свјетове, небо и земљу. Обрадовао и Анђеле и људе и Духове преведних, и цијела творевина се измијенила Његовим спасоносним дјелом.“

“Када је на Велики петак Господ био разапет (пише о томе у Светоме писму): “Сунце помрча, земља се затресе, темељи земље се усколебаше, гробови се отворише и устадоше неки раније преминули праведници“. Дакле, са распећем Христовом састрадавала је цијела творевина. Али је Његово распеће било животворно и већ је силазећи у доње свјетове Христос васкрсао неке раније праведнике. А са овим васкрсењем цијелом роду људском је дао могућност васкрсења, јер Његова дјела су таква да се не односе само на Њега, него нас Господ чини учесницима својих дјела, па нас тако чини и учесницима Његовог Васкрсења. Сваки онај који вјерује у Христа Господа Распетога и Васкрслога, носећи свој крст у овоме животу, већ доживљава и радост васкрсења и постаје духовно још овдје учесник Његовог васкрсења, а у дан свеопштег Васкрсења мрвих наћи ће се у заједници са својим Господом. И зато празнујемо и прослављамо и сабирамо се. Празнујући и прослављајући нашег Господа ми и своје заједништво обнављамо и утврђујемо. Јер Господ, који је показао своју надмоћ и силу над смрћу, показао је и своју силу и надмоћ над гријехом и над сваким недостатком људске природе. Тако и нас чини учесницима те своје славе и уздиже нас изнад гријеха и даје нам способност да превазиђемо своје слабости и своје мане. Па тако и на овај Свети празник и они који су у завађи, који су подлегли људским слабостима призвани су да се помире, јер нас је Господ обновио. Обновио је наше срце и наше мисли, па тако се обнавља и љубав међу нама. И зато се сабирамо овако у великом броју чинећи сабор Господњи. Сабирајући се у цркву, у заједницу Светих, а тој заједници је глава Господ, Васкрсли Христос. У тој заједници су живи и они који су преминули, они који су наставили свој живот на небесима. Анђели и људи и цијела творевина се радују овоме празнику. Као што народ говори, данас се радује и птица у гори и цвијет у пољу, јер ова радост је свеопшта. Да није васкрсао Господ од наше свете вјере не би, заправо, остало ништа. Остала би можда само једна прича “о једном од праведника“ који је дошао на овај свијет, онако како су људи гледајући чудеса Христова говорили о њему, да је „нови пророк“ или “ово се јавио неко од старих пророка“. О овоме је писано у Светоме писму али људи тада још нијесу разумијевали пуну истину, а нама је Господ својим Васкрсењем открио истину а нарочито када се вазнио на Небо и када је ниспослао Духа Светога и нама даровао силу истине да разумијемо Његова дјела онако као што је говорио својим ученицима: “Када Ја одем од вас послаћу вам другог Утјешитеља, Духа истине који ће вас увести у сву истину“, истакао је Његово преосвештенство.

“Сабирајући се на света богослужења и призивајући Духа Светога, познајемо истину да је Господ међу нама и у нама и да се настањује у нашим срцима, да нам ниспошиље своју благодет и своју милост, и да нам дарује своје обновљење и да нас дарује својом силом. И ево данас, настављајући празновање Васкрсења Христовога, сабрали смо се у овом светом храму који се зида, и који заправо представља нас, живу цркву. Јер овај сабор, сабрани данас овдје, је црква Божија а овај рукотворени храм је само слика, и то блиједа слика вјечне и неразориве цркве Божије, која је заснована на крајеугаоном камену васкрслом Христу Господу. И зидамо храм овај у којем се Богу молимо, а истовремено зидамо цркву у својој души, цркву у нама и међу нама. И сабирамо се и на нас се излива благодат Пресветога Духа и осјењује нас слава Васкрсења Христовога. И то је оно што нам доноси велику радост. А исто тако, радост је и градња овога светога храма, и ево ја морам да изразим своју радост што је народ у овоме мјесту честитоме тако сложно започео градњу овога светога храма и што је за кратко вријеме урадио доста. Нека вам Бог и Света Петка – Параскева, којој храм овај посвећујемо, буду на помоћи и нека буде срећан овај данашњи празник. Ако се овако будете Богу молили, и у цркву сабирали и међусобно љубили и поштовали и његовали међусобно заједништво, и ако будете могли увијек да превазиђете све своје мале неспоразуме које као људи имате међу собом, а тога има свуда, јер сви смо подложни таквим слабостима, али смо призвани ријечју Божијом да слабости своје превазилазимо и да се увијек међусобно измиримо и да пребивамо у љубави; ако тако будете живјели и његовали међусобну љубав, овај храм Божији ћете брзо завршити, и што је најважније, у њега ћете уградити своју вјеру, свој труд, наду и љубав, и оставити добро завјештање своме потомству, закључио је владика Јоаникије.

[Guest]

Невјерје апостола Томе је, заправо, трагање за вјером и жеља за личним сусретом са Господом

На Томину недјељу Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника наше Епархије, уз присуство бројних вјерника из Берана и околине.

Честитајући празник Васкрсења Христовог сабраном народу Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је у својој бесједи говорио о апостолу Томи, чију душу је растрзало дубоко невјерје о васкрсењу Христовом. Он се у свом срцу радовао вијести о васкрсењу Христовом, али је хтио да се увјери тиме што ће ставити руку у Његова ребра прободена.

“Свети апостол Тома, један од Дванаесторице Христових ученика, није се, по Божијем промислу, удостојио да, као и остали ученици, види васкрслог Господа. Када су остали апостоли говорили “Видјесмо васкрслог Господа, Христос је васкрсао“, он се својим срцем радовао тој ријечи и тој вијести, али је његову душу растрзало још дубоко невјерје и сумњао је да Онај, Кога је на крсту гледао тако немоћног, својом смрћу уништава највећег непријатеља рода људског, а то је смрт. Онај Који је сахрањен као мртав, лежао у гробу, је својом смрћу и својим погребењем, ослободио све људе смрти, сишао је у доње свјетове, унио свјетлост у адску таму и испразнио ад, искупио сав род Адамов“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки и истакао:

“Сви ми на површан начин гледамо ствари и, углавном, превиђамо оно што је најважније. И апостол Тома је као и сваки човјек, а човјек је слабо биће, површно посматрао све што се догађало и није му била довољна вијест коју је о васкрсењу Христовом чуо од својих најближих, од Светих апостола него је, иако је све то било по Божијем промислу, говорио “Докле не опипам прстима својим Његове ране од клинова и докле не ставим руку своју у ребра прободена Његова, нећу вјеровати“. У таквом ужасном стању живио је Тома неко вријеме. Невјерје је растрзало његову душу. Како бисмо назвали Томино невјерје? То је било распињање и трагање за вјером, то је била жеља за контактом, за личним сусретом са Господом“.

Многи су, према ријечима Његовог Преосвештенства, тумачили да је Онај Који се јавио апостолима, заправо, привид Христа, да се то апостолима привидио Господ и да то није реалност, што многи јеретици и секташи и данас говоре.

“Зато апостол Тома и каже “Докле не опипам руком својом и не ставим прсте своје у ребра Његова нећу вјеровати“. Он је могао повјеровати да се Господ узнио у слави, али није могао да вјерује да је Онај Господ, Који је тијелом својим пострадао, васкрсао са тијелом, шта је и било. Такве унутрашње противрјечности су растрзале његову душу и по томе видимо колико је човјек слаб, али видимо и колико је милостив Господ Спаситељ наш Који није хтио да остави свог ученика, него се у осми дан, као што говори Свето Јеванђеље, дакле у недјељни дан, дан свог васкрсења, јавио опет Дванаесторици својих ученика, који су били заједно и пред свим апостолима позвао Тому “Томо пружи руку своју и опипај рукама својим ране од клинова и не буди невјеран, него вјеран“.

Господ је својим гласом укријепио Тому да приђе и опипа тијело васкрслог Господа и у том моменту, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, он је осјетио силу Божанства Христовог.

“Додирнувши Његово тијело, осјетио је апостол Тома да је то Господ, да је Господ васкрсао са својом људском природом и да је људска природа у Христу Исусу побиједила смрт. У том тренутку Свети апостол Тома је исповиједио Господа на најузвишенији начин, рекавши: “Господ мој, и Бог мој“. Овим ријечима исповиједио је апостол Тома Господа Бога творца неба и земље, Који је постао Бог и Спаситељ и Светог апостола Томе и сваког од нас појединачно, исповиједио Га је на најкраћи, али и најузвишенији начин, јер кад имамо истину онда нам не треба много ријечи“.

Све што се догодило на свети дан Томине недјеље догодило се не само ради Апостола томе, него ради нас и ради нашег спасења, поручио је Његово Преосвештенство и своју бесједу закључио ријечима:

“Немојте, драга браћо и сестре, да се поколебате када у вама настану какве сумње, када разум не може да схвати и све протумачи. Треба бити чврст када ђаво почне да убацује сумње у нашу душу, тада треба остати на свом мјесту и тражити још ближи додир са Господом. Можете мислити како се душа Светог апостола Томе потапала у патњу и мрак, али је Апостол Тома био јак и све то издржао, није се поколебао, није отпао, него је само тражио ближи контакт са Господом. И добио га је. Дај Боже да и ми, на тако близак начин, доживимо Господа и Спаситеља нашег, да Га доживимо кроз Цркву, кроз Свете Тајне, јер се ми непрестано Њиме причешћујемо, хранимо се небеским хљебом и примамо самог Господа и Спаситеља у своју душу и у своје срце.“

[Guest]

Владика Јоаникије на Побусани понедјељак служио помен у манастиру Самоград

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Побусани понедјељак, 23. априла Свету Литургију јерејског чина у манастиру Шудикова код Берана.

Касније, истог дана, Преосвећени Епископ је одслужио помен ктиторима, приложницима, добротворима и свештенослужитељима манастира Самоград, као и помен прецима и сродницима мјештана села Пријелози у бјелопољској општини, гдје се налази древна светиња манастир Самоград.

Овом приликом Његово Преосвештенство се сабраном народу обратио пригодном бесједом. Он је казао да су дубоки коријени наше свете вјере православне и коријени нашег народа, што свједоче бројне светиње, међу којима и древни Самоград, који се посљедњих година обнавља.

“Знали смо за Самоград и да овдје постоје старе светиње, али тек када смо почели да на овом мјесту служимо света богослужења, када смо подигли ову цркву-брвнару и открили старе темеље, од тада као да живимо нови живот. Обнова светиња представља духовну обнову нас самих, нашег памћења и, ево, на овај свети дан у данима Васкрсења Христовог, на Побусани понедјељак, овдје се окупљамо из два разлога. Први и најважнији је да прославимо Васкрсење Христово, а други да се сјетимо наших предака који су преминули, да благу вијест о Христовом васкрсењу донесемо на ово свето мјесто, и да, у славу и част васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поменемо наше претке, који су се упокојили у вјери православној, у нади у свеопште васкрсење“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.

Сјећајући се наших сродника, поручио је Преосвећени владика Јоаникије, ми приносимо молитве за њихово спасење, надајући се да ће васкрсли Господ својом свјетлошћу обасјати све оне који су уснули прије нас и да ћемо сви заједно, милошћу и благодаћу Божијом, постати учесници Његовог славног васкрсења.

“Као што ми овдје, у ове свијетле дане, осјећамо радост васкрсења Христовог и постајемо учесници радости, коју је Он донио овом свијету, имамо осјећај, имамо вјеру да, на исти начин, и наши упокојени преци са нама заједно славе васкрсење Христово. Васкрсење Христово обасјава и нас овдје на земљи и оне који су већ на небу, радује небо и земљу и у тој радости су заједно анђели, људи, светитељи и ми, све нас заједно прожима Дух Свети и покреће да славимо Христа Господа Спаситеља нашег у Коме је живот и нама и онима који су се упокојили, јер је Он Извор живота, Извор спасења и Извор радости.“

“Нека Господ упокоји душе свих за које се Богу помолисмо, свих ктитора и свештенослужитеља светиња које се овдје налазе, свих наших предака и преминулих православних хришћана. Свима нека Господ да вјечног покоја и вјечног наслађења новим животом у Христу Исусу Господу нашем, вјечном радошћу да нас све Господ удостоји“, казао је у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Сабраном народу обратио се и Драган Недовић, предсједник Одбора за обнову манастира Светог Пантелејмона у Пријелозима.

“Благодарим дубоко у свом срцу Господу на овом дану, у којем смо се сабрали овдје да се сјетимо наших предака и на овом богоугодном сабрању. Подсјетићу вас на ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који своју духовну дјецу поучава да чувају успомену на своје претке и да се моле за њихове душе, јер, како каже Патријарх Павле, кад се молите за њихове душе радујете се ви, радују се они и анђели на небу. То је доказ да смо на правом путу кад год чинимо оваква сабрања.“

“Покушавам да у свом сјећању призовем дан када смо почели да се молимо Богу за наше претке, који су се на различитим странама борили за исте циљеве и сјећам се када смо, Преосвећени Владико, трећег дана Светог арханђела, дочекали нашег драгог госта Његово Преосвештенство Епископа захумско-херцеговачког Г. Григорија. Скупио сам тада храброст да Вас замолим за благослов да одслужимо парастос нашим упокојеним сродницима који су, у Другом свјетском рату, били припадници Краљеве војске у отаџбини, као и онима, који су се борили на страни партизана. Бог је хтио да тај дан буде записан у историји Црне Горе, свиђало се то некоме или не, али то се Богу свиђа и душама наших предака“, поручио је Драган Недовић.

Он је овом приликом предложио да се дан, у којем се у молитвама сјећају Пријеложана страдалих током Другог свјетског рата, назове даном молитвеног сјећања на претке и на Самоград.

[Guest]

Живећи на земљи да се хранимо небеским хљебом

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу, 28. априла Свету Архијерејску Литургију у Пивском манастиру. Током богослужења замонашена је искушеница Босиљка Кулић Кујунџић, добивши монашко име Ефросинија.

Преосвећеном Епископу Јоаникију је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Вјерницима, сабраним у светом богослужењу, архипастирском поуком се обратио Његово Преосвештенство владика Јоаникије, говорећи о заповијести коју је Господ Исус Христос упутио оним пет хиљада људи који су кренули за Њим, након што их је нахранио земаљским хљебом: “Трудите се не око јела које пролази, него око оног јела које остаје за живот вјечни“.

“Сви знамо које је то јело и колико човјек има брига око земаљског јела које пролази, а ова Његова поука не односи се само на јело и пиће него на сва земаљска задовољства. Упутио је оне који су кренули за Њим да се више труде око оног другог јела, око оног другог и трајног задовољства. Које је то друго јело Он нам је сам открио, јер је дошао да себе да за живот свијета и да нам донесе небески хљеб којим треба овдје да се хранимо. Живећи на земљи да се хранимо небеским хљебом.“

У овом свијету чије се обличје мијења, Господ, према ријечима Његовог Преосвештенства, нас путнике и пролазнике на земљи није оставио без онога што је трајно, него нам је дао небески хљеб који представља ону радост, оно задовољство и живот који не пролази.

“Вјечни живот је оно око чега треба највише да се трудимо мислећи, прије свега, на своју душу, а мислећи на душу побринућемо се и за оно што тијелу треба. Међутим, ми преоптерећујемо своје тијело и оно највише страда од онога што му је непотребно, од вишка јела и пића, од вишка задовољстава земаљских, која остављају велике посљедице и на душу и на тијело. Ко своје тијело навикне на уздржљивост, њему је много лакше и има веће могућности да угађа Богу. Ко се навикне да стално угађа тијелу оптерећује и своје тијело, а не водећи рачуна о својој души, њу запоставља и душа много страда“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Он је казао да се у овој Господњој поуци налази све оно што је потребно људима да би у овом свијету нашли пут спасења. Изгледа лако, међутим, човјеку, сматра Преосвећени Владика, није лако да испуни ову заповијест Божију.

“Шта би било тешко у томе да тијелу дајемо само онолико колико му треба и да се потрудимо да своје тијело ставимо у службу душе, да га учинимо органом службе Божије, јер човјек је створен као цјеловито биће, с тим што душа треба да има власт над тијелом. Тек тада тијело добија своје савршенство и добија здравље, јер му је и намјена да служи души, а намјена душе и тијела јесте да служе Богу. Ипак, мало је оних који у томе успијевају, мало је оних који бригу о души и о ономе што је небеско, што је непролазно, што је вјечно стављају испред онога што је земаљско, али Господња поука је спасоносна. Само да ову заповијест човјек испуни и све оно што она значи, испунио би, заправо, цијело Јеванђеље, измијенио би потпуно свој начин живота и нашао душевну храну у угађању и служењу Богу, у славословљу Пресветој Тројици и непрестаном призивању имена Божијег живог и животворног. На тај начин би нашао душевно и духовно задовољство и ријешио многе проблеме које често не можемо да ријешимо“, истакао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

Током богослужења он је замонашио искушеницу Пивске обитељи, осамдесетчетворогодишњу Босиљку Кулић Кујунџић, давши јој монашко име Ефросинија.

“У ове свете дане свијетлог Васкрсења Христовог имамо велику радост у нашим храмовима, а данас овдје, у древној светињи Пивском манастиру, ми смо се окупили да одслужимо ову свету службу и да духовно подржимо нашу нову сестру монахињу Ефросинију, као што је она све нас подржавала, који је знамо од раније, а знамо је по добрим дјелима, по несебичности, по доброчинствима, по томе што је водила рачуна понајвише да угоди Богу и ближњима, да чини добро и да у томе буде истрајна. Бог јој је дао да има истрајност у чињењу добрих дјела и не само ми овдје, него широм свијета, на свим просторима гдје Срби живе, многи су чули за нашу сестру Босиљку Кулић, од данас монахињу Ефросинију“.

Осамдесетчетворогодишња Босиљка је оснивач и дугогодишњи предсједник Кола српских сестара “Свети Сава“ из Баошића. Породица Кулић из Пиве, од које потиче монахиња Ефросинија, дала је нашој Светој Цркви православној пет монаха, који су се подвизавали у манастиру Успенија Пресвете Богородице у Пиви.

“Нека буде срећно и благословено ово монашење, а овај монашки чин нека донесе радост сестри Ефросинији, која је добила име по Светој Ефросинији Полоцкој, великој светитељки, подвижници, монахињи, игуманији коју поштује, нарочито, руски народ. Она да јој буде помоћник у данима њеног живота, да јој буде узор да иде њеним стопама и да, приводећи полако дане овог земљског живота већ овдје, добије радост новог живота, вјечног живота у Христу Исусу. Оно што је кријепило сестру Босиљку, током њеног животног пута, је вјерност Цркви, вјерност Богу, вјерност Крсту Часном, њена воља, љубав и труд да испуни ријеч Божију о љубави према Богу и о љубави према ближњима. То је најкраћи, најбољи, најсигурнији и најпоузданији пут и нека је слава Богу Који је тај пут открио сестри Ефросинији“, казао је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

[Guest]

Владика Јоаникије на празник Светих жена Мироносица служио у Шавнику

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих жена Мироносица и литургијског спомена светих мученица Агапије, Хионије и Ирине, у недјељу 29. априла, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика Георгија у Шавнику.

Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке: архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела, јереји Остоја Кнежевић и Драженко Ристић, надлежни парох. Литургији, коју је појањем пратило сестринство манастира Подмалинско, присуствовао је вјерни народ овог краја, а њима се надахнутом архипастирском бесједом обратио Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је подсјетио на јеванђељски догађај приликом рођења Господа Исуса Христа, када су се Богомладенцу Христу у Витлејему поклонили мудраци са Истока, принијевши Му на дар злато, смирну и тамјан.

“То су били скупоцјени дарови, јер су источни мудраци, сматра се, били краљеви малих области на Истоку, који су чули стара пророштва да ће доћи Спаситељ свијета у овај свијет Који ће бити и цар и свештеник. Злато које су Му донијели мудраци указује на царску моћ и царску власт Господа Исуса Христа. Тамјан указује на свештенство Христово, јер је Он Архијереј вјечни, Владика над свим владикама и Свештеник над свим свештеницима. Смирну су принијели зато што је Он Спаситељ свијета, дошао у овај свијет да своју животворну крв излије за спасење свијета.“

“То је велика тајна и за анђелске умове и за светитеље Божије, нико је исцрпити не може, а ми је можемо доживјети по мјери наше вјере када учествујемо на светим богослужењима, јер тада, нарочито, дјелује Дух Божији. То је дух мудрости, дух разума, дух силе, дух светиње који просвећује наш ум и укрепљује га да нешто можемо схватити више него што је то дато простим људима“, казао је Његово Преосвештенство.

Божић, према ријечима Преосвећеног владике Јоаникија, има сличности са празником Васкрсења Христовог. Као што мудраци, на дан Његовог славног рођења, дођоше да дарују Богомладенца Христа тако и жене мироносице, оне које су слушале проповиједи и бесједе Господа Исуса Христа док је ходао по земљи, осташе вјерне Христу Исусу на Крсту распетом.

“Апостоли су се, видјевши Га на Крсту распетог, разбјежали, јер су подлегли људској слабости, а те жене, које су пратиле Христа и апостоле и радиле обичне свакодневне послове, остале су са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Богословом. У Светим Јеванђељима пише да их је било свега пет-шест, вјероватно да их је било и више, можда петнаестак. Сви су се разбјежали када су видјели Господа на крсту. То их је ужаснуло, страх је ушао у њихова срца, али те жене се нијесу уплашиле. Сигурно да су се и оне плашиле, али не у тој мјери, и остале су са Господом Исусом Христом. Можда су биле охрабрене примјером Пресвете Богородице Мајке која није напуштала Господа ни приликом Његовог страдања или примјером Светог Јована Богослова, али, свакако, су биле мотивисане љубављу. Њих је Господ удостојио да прве буду свједоци Васкрсења Христовог“, бесједио је сабраним вјерницима Епископ будимљанско-никшићки.

Владика је истакао да су жене Мироносице урадиле слично као и мудраци са Истока, који су принијели дарове Богомладенцу Христа. Оне су, из љубави према Ономе Који је умро на крсту и Кога нијесу заборавиле, намјеравале да отворе гроб и, по старом обичају код источних народа, излију мирисне материје на покојника.

“Међутим, нашле су одваљен камен од врата гроба и празан гроб Христов, и анђела Божијег који им је јавио им радосну вијест о васкрсењу Христовом ријечима “Што тражите живог међу мртвима. Устаде, није овдје, идите јавите Његовим ученицима“. Као што је Господ Исус Христос, приликом рођења, био повит у пелене, тако је, приликом сахране, био повит у дугачко платно, плаштаницу. Свете Мироносице су дошле да дарују Христа, иако је већ био мртав по њиховом мишљењу, јер је Христос стварно умро на крсту, али је и васкрсао. Миро које су донијеле указује на смрт Христову, да је Христос стварно умро, а сви ови догађаји свједоче о оваплоћењу Христовом, да је Бог сишао са Неба и из љубави према људима примио људску природу и постао човјек.“

“План Божији је био, од вајкада, да се Син Божији сједини са људима и да прими људску природу, а знак да је примио људску природу је и то што је био положен у колијевку приликом рођења и повијен у пелене, што је на крсту излио своју животворну крв и умро тјелесном смрћу, као и сви људи, да би нас ослободио од смрти. Он је као један од нас, мада је Он Син Божији, али је и син човјечији. Он је својом људском природом побиједио смрт. А то, заправо, значи да са Њим и сви ми имамо прилику да постанемо учесници Његове побједе над смрћу“, нагласио је Његово Преосвештенство.

Благосиљајући сабрани народ, међу којима је био и велики број дјеце, полазника школе вјеронауке у Шавнику, Преосвећени Епископ Јоаникије је поручио да је најважније присуствовати светим службама Божијим, а Господ ће, како је казао, све њих својом мудрошћу, благодаћу и човјекољубљем просветити и научити ономе што је најпотребније.

“Најважније је да се научите Светој вјери православној, јер Света вјера даје светињу и радост, она човјека чини човјеком. Ништа велико у овом свијету није створено без вјере. Погледајте великане нашег народа од Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, па до Његоша, Владике Николаја и других великих људи и јунака рода нашег. Сви су они били, истовремено, и хероји вјере. И они који су оволике светиње у племену дробњачком подизали, подизали су их са великом жртвом и зато што су били испуњени вјером, што су знали шта је то најважније у овом животу.“

“Требали бисмо чешће да се састајемо, јер овакви разговори, овакви сабори, оваква свенародна богослужења, нарочито, када су празници, доносе велику радост и велика Божија милост се излива. Богу је угодно кад се Његов народ сабира на светим богослужењима недјељом и празницима. Нека вас све Бог благослови, вас и вашег свештеника оца Драженка, који је, заиста, предан овој светој служби и може многима служити за примјер. Будите сигурни да ће се и на Шавнику излити Божија милост, на овом народу, на овим горама, на нашим старим светињама и огњиштима, само ако се будемо Богу молили и трудили да чинимо добро“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

У шавничкој парохији, осим манастира Бијела, постоји десет сеоских цркава, посвећених Светом великомученику Георгију, међу којима је и Саборни храм у самом Шавнику.

[Guest]

Помен жртвама НАТО бомбардовања Мурина

У понедјељак, 30. априла, на тринаесту годишњицу НАТО бомбардовања Мурина, свештенство Епархије будимљанско-никшићке служило је помен невино страдалим жртвама из овог мјеста.

У једном од најтежих злочина током НАТО агресије на СР Југославију, који се десио 30. априла у мјесту Мурино, на сјеверу Црне Горе, погинуло је шесторо људи од којих су троје била дјеца. Тим поводом, на годишњицу страдања, код Спомен-чесме у Мурину помен су служили свештеници беранско-андријевичког намјесништва: протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички, протојереј Драган Ристић, јереј Стаменко Станковић, пароси берански и отац Жељан Савић, парох горњополимски и гусињски. Помен са свештенством наше Епархије служио је и отац Мијаило Бацковић, парох горњо-грбаљски.

У молитвама пред Господом поменута су имена дјеце Јулије Брудар, рођене 1989. године, Оливере Максимовић, рођене 1986. године и Мирослава Кнежевића, рођеног 1985. године, као и имена њихових страдалих суграђана Вукића Вулетића, Милке Кочановић и Манојла Коматине.

У помену страдалим житељима Мурина сабрали су се бројни мјештани из овог и других крајева плавске општине, родбина и пријатељи унесрећених породица, а обиљежавање годишњице НАТО бомбардовања организовала је НВО “Удружење жртава НАТО ваздушних напада 1999. године“.