Свето причешће

[Милан Меденица :)]

књигу коју отац помиње имате у мом потпису и писци припадају светим Кољиварима prstgore

[Дијана.]

0205_whistling  t4431   

da, dosta je krace u molitveniku!

[malaMaia]

Ja sam trebala da postim od ponedeljka i u sredu da se pricestim... juce sam zaboravila i jela eurokrem , a duhovni post mi jos teze pada, mislim na poneke psovke i sl... I sad da li da idem da se pricestim!? Osecam da nisam dostojna da primim Sveto Pricesce...

[malaMaia]

Hvala na odgovoru... nisam ni otisla...

[Walter]

Hvala na odgovoru... nisam ni otisla...

Maia,.. pa pita$ nekog od Otaca ili Teologa na forumu ..ako nema$ koga drugog... ili i ako ima$ a nisi zadovoljna odgovorom ..trazhi.. kucaj..otvorice se...

Ima ona knjiga o priche$civanju od sv.Nikodima ..ima je tu negde na forumu...

[malaMaia]

Ok, hvala...

[Лазар Нешић]

Tekst preuzet iz knjige Vera svetih Katihizis Istočne Pravoslavne Crkve od svetog Vladike Nikolaja Žičkog

1. Šta je sveta tajna pričešća?

To je sveta tajna u kojoj pobožni hrišćani pod vidom hleba i vina primaju istinito telo i krv Gospoda našeg Isusa Hrista.

2. Zašto je sveta liturgija najvažnija od svih crkvenih bogosluženja?

Zato što ona prikazuje čitavu dramu Hristova života od Njegovog rođenja do Njegovog vaznesenja na nebo.

3. Koji je najvažniji momenat na svetoj liturgiji?

Osvećenje hleba i vina koje vrši episkop ili sveštenik.

4. Zašto se ova sveta tajna vrši neprestano u crkvi?

Zašto je Hristos zapovedio: „Ovo činite za moj spomen" (Lk. XXII, 19).

5. Zašto je potrebno da se pričešćujemo?

Zato što od toga zavisi naš večni život. Hristos je rekao: "Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan" (Jn. VI, 54).

Не радим ово готово никад, али сада сматрам да се наведена питања, тј. одговори на њих морају мало кориговати и допунити. Иако је у питању сам свети владика Николај, ипак сматрам да неке ствари захтевају додатно објашњење и да би их свети владика лично сам допунио. Иначе, страхујем да се разбољевамо од романтичарске и сентиментале представе о нашим светитељима, оцима, теологији, итд.

Дакле, прво опште неке напомене:

а) готово у целокупном одељку Катихизиса вл. Николаја, посвећеном "светом причешћу", нема помена појма Евхаристије. Код њега се ради о "светој тајни причешћа", а о светој тајни Евхаристије (што самтрам да би у црквеном духу било много правилније и богословски прецизније написати и рећи) ништа. Зашто то кажем? Зато што је причешће, иако најважнији наравно, ипак само један моменат Евхаристије. Јер онда испада како је причешће некакав одвојени део Литургије и Евхаристије. Дакле, треба рећи света тајна Евхаристије, а не причешћа.

б) мени је као теологу јасно у каквом је времену и простору (историјско-друштвено-географском) живео о радио свети Николај. Његов дорпинос је огроман за то време, па чак и данас. Он је велики теолог. Ипак, он је човек свог времена, што значи и недостатака свог времена. У овом одељку о причешћу се показују ти недостаци у светотајинској теологији, која је помало посттридентски (да не кажем схоластички) интонирана: причешће уместо Евхаристија, наглашавање "драмског" и "комеморативног" момента литругије, потенцирање видљивих знакова светих тајни (хлеб и вино), тј. римокатоличком теологијом речено: истицање оног signum (знак) над оним res (садржајем) у светим тајнама. да будем искрен, до данашњег дана у једним нашем уџбенику за Литургику (од протојереја и професора Лазара Мирковића) стоје неке потпуно римокатоличке и тридентске ствари. Нпр, света тајна се формулише као "видљива радња којом се даје невидљива благодат" (што је буквално препис са римокатоличког Сабора у Триденту), као и одрђење броја светих тајни на 7 (препис са истог сабора), па онда одвајање светих тајни и обреда (као да све што се у Цркви врши није света тајна), итд.

ц) један од одлика схоластичке теологије је одваја "битне моменте" од "небитних". А ми знамо да је у Цркви, а посебно на Евхаристији, све битно. Дакле, ово сецирање интегралног искуства Евхаристије и светих тајни је нешто што морамо лечити.

Ок, то је нешто опште. Ако желимо да будемо искрени према себи и владици Николају, то морамо кориговати и допунити.

А сада, да пређем на питања и одговоре:

1. Šta je sveta tajna pričešća?

To je sveta tajna u kojoj pobožni hrišćani pod vidom hleba i vina primaju istinito telo i krv Gospoda našeg Isusa Hrista.

Ово је, несумњиво, тачно. Али, захтева допуну.

Наравно, треба рећи евхаристија уместо причешће. Евхаристија је и:

а) света тајна заједнице Бога и човека

б) света тајна заједнице Бога и творевине (целог света)

ц) света тајна конституисања (прављења) Цркве (оцо је много важно, јер без евхаристије нема Цркве, јер Евхаристија чини Цркву, тј. предходи јој у најпотпунијем смислу)

ц) икона Царства Божијег

д) предукус вечног живота

е) света тајна сакрвности и сателесности са Христом

2. Zašto je sveta liturgija najvažnija od svih crkvenih bogosluženja?

Zato što ona prikazuje čitavu dramu Hristova života od Njegovog rođenja do Njegovog vaznesenja na nebo.

Ово је оно што сам већ горе написао. Тридентско и схоластичко наглашавање "драме" литургије, као и "комеморативно" сећање на Христов живот и смрт и васкрсење, итд. Дакле, једна сентиментализација богослужења и свете тајне. Да признам, има овога чак и код православних (источних) светих отаца, посебно код светог Германа Цариградског (то је сад широка тема).

Видимо да овде потпуно одсуствује свака еклисиологија, христологија, светотајинска теологија и антропологија обожења, на рачун психолошког сећања и позоришног изображавања живота Христовог.

Питате се, па шта онда фали?

Зашто је Литургија најважнија?

Ја бих овако допунио:

а) зато што Литургија јесте МЕСТО сусрета између човека, Бога и целокупне творевине

б) зато што без Литургије (просто-напросто) нема Цркве. Нема. Као што каже папа Рацингер: Литургијски неактивна Црква је - мртва Црква!

ц) зато што је место наше међусобне људске заједнице и љубави (или би макар требало да буде)

д) зато што је извор живота вечног, предукус васкрсења мртвих и Царства Божијег

3. Koji je najvažniji momenat na svetoj liturgiji?

Osvećenje hleba i vina koje vrši episkop ili sveštenik.

Ово је схоластичка класика: подела на "битно" и "небитно". Учење о "моменту освећења" (о томе ближе и опширније други пут) је римокатолички хардкор.

Шта треба исправити?

Па, све је битно на литургији. Све. И освећење се врши током целе Евхаристије. Целе.

Јер, ако је неки моменат "битан", то је ОКУПЉАЊЕ ОКО ХРИСТА! Без тога је свако "освећење" труло. Мртво. Беживотно.

Толико о томе.

4. Zašto se ova sveta tajna vrši neprestano u crkvi?

Zašto je Hristos zapovedio: „Ovo činite za moj spomen" (Lk. XXII, 19).

Ово је тачно, али опет занемарује све оно што сам изнео код 1. питања. Погледајте опет горе!

"Врши се непрестано" јер без Евхаристије нема ничега осталог.

5. Zašto je potrebno da se pričešćujemo?

Zato što od toga zavisi naš večni život. Hristos je rekao: "Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan" (Jn. VI, 54).

Ово је лепо речено, а ја бих додао:

а) јер тако чинимо, правимо, рађамо Цркву

б) бивамо у заједници једни а другима

ц) преко нас спасавамо све створено

д) иконишемо Царсто Божије, царство живота вечног

Ето, ја сам имао, за сада, толико.

Хвала вам на пажњи.

[jermel]

Ja sam trebala da postim od ponedeljka i u sredu da se pricestim... juce sam zaboravila i jela eurokrem , a duhovni post mi jos teze pada, mislim na poneke psovke i sl... I sad da li da idem da se pricestim!? Osecam da nisam dostojna da primim Sveto Pricesce...

Од онога од кога си добила такво правило припреме пред причешће треба и да тражиш одговор на своје питање, јер послушање у смирењу је изнад поста и молитве.

Тражи благослов па ако је благослов да се причестиш , ти се причести, а ако је благослов да се припремиш и причестиш други пут ти уради тако.

st-porfirije

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће?

Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех, забранити да се причести?

Ако можемо, на који начин?

Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени?

Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера - вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас(...) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности.

С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор. 11,27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист а «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника.

Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1 Јн.4,18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу.

И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу.

Хајде да, после ових општих напомена, изблиза погледамо ваша питања.

Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Κόπ­τη итд.), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу.

Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење.

Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима.

Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту.

На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме,

од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «...приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици.

Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос.

[Милан Меденица :)]

има ли коме да наслов није јасан?

[w.a.mozart]

E pa tolko sam se radovao kad sam ovo pročitao da sam se oduševio i morao da prevedem i postavim... znam da imamo temu o menstruaciji i pričešću ali ovo zavredjuje posebnu pažnju- dakle,evo koliko je tačno ono o kanonima koji zabranjuju pričešće u vreme perioda i tome slično a tek o higijenskim sredstvima VO VREMJA ONO ITD. da NI NE GOVORIMO LOL...

Čovek koji se u ovom pisaniju obraća svetom Avgustinu Kenterberijskom je u svoje vreme bio papa tj. episkop rimski

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/print/lat

da ne razglabam dalje.... izvolite

http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95

[w.a.mozart]

Biće mi posebno drago ako nekoj od sestara sa foruma ili van istog pomognemo u dilemi koju će (možda) da ima u predstojećim danima posta a i nadalje...

[Лазар Нешић]

У време када сам први пут пронашао овај текст, за мене је био откровење ... иначе, има један поп у Лесковац (једини ваљда) који никада није бранио женама да се причешћују у време менструалног циклуса ...ето, можда је он и раније читао ово.

[w.a.mozart]

a možda je išo na filing... to su ti pravoslavni fluidi-prožimaju nas perihorezom lol

[Sherlock H.]

klapklap klapklap klapklap