Свето причешће

[Благовесник]

Није ово лично препуцавање. Ако жели бити доследан себи не би требао да се јавља

(наравно, то не мислим ја), јер се гордо и ребнитељски дуго противио дијалогу са осталим хришћанима који не припадају Православној Цркви.

[Sophrosyne]

- Verujem da je naš cilj odgovorno Pravoslavlje. Čin Svete Liturgije ukazuje da je svaki ocrkovljeni pravoslavni hrišćanin, pričasnik Tela i Krvi Hristove. U mnogim pravoslavnim crkvama parohijani nisu obavezni da idu na ispovest pred Sveto Pričešće, kao što su na to obavezni episkopi, sveštenici i đakoni Ruske zagranične crkve. Da li smatrate da bi mi trebalo da razmotrimo usvajanje takve prakse?

- Ne, ja ne mislim tako. Primamljivo je videti da neki prilaze putiru bez prethodne ispovesti i to smatrati „odgovornim Pravoslavljem,“ ali ja ne mislim da bi takva praksa značila odgovornost u našem vremenu.

Dozvolite mi da objasnim. U našem, veoma globalizovanom svetu mnogi vernici su postali prilično nestalni, putuju tako iz jedne u drugu parohiju,  iz jedne u drugu crkvu širom sveta. Često redovno posećuju nekoliko crkva ili uopšte ne idu u crkvu. Ova pokretljivost, menjanje mesta boravka, donela je sobom fenomen potpuno stran svetotajinskom životu Crkve: anonimnost. Sveštenik često ne zna ko su ta nova lica koja gledaju u njega i prilaze putiru.

Ali, u ovom slučaju,  nije sveštenik ono što mene brine. Savremena pastoralna teologija, kao i savremena psihologija, govore nam da sve veća anonimnost u našem svakodnevnom životu dovodi do samoće i depresije u velikom obimu. Mi pripadamo kulturi koja poštuje privatnost drugih, a time, neminovno, i anonimnost. To takođe utiče na način kojim mi izražavamo ili prikrivamo svoj duhovni život. Kultura ispovedanja bilo koje vrste izaziva velike unutrašnje proteste. Razgovarati sa bilo kim u vezi našeg odnosa sa Bogom nama je veoma teško.

Ali izgleda da Crkva ima unutrašnji mehanizam borbe sa anonimnošću: dođete do putira, ali prvo morate da kažete svoje ime; možete učestvovati u tajni Svetog Pričešća, ali pre toga morate reći kako se zovete. Tajna pokajanja u činu ispovesti ide korak dalje: vi morate otkriti sve što vam leži na savesti, ustvari, morate  razgovarati sa drugim članom Crkve Hristove, sveštenikom, i opet navesti svoje ime. Kao što se vidi, mi smo prinuđeni da razbijemo ovu ljušturu anonimnosti u kojoj će se neko od nas naći pre nego što pristupi Svetoj Čaši.

Zbog mnogih vernika koji se nalaze u tom stalno pokretnom i vrlo anonimnom postojanju, mislim da bi bilo mudro za Rusku pravoslavnu crkvu da zadrži uslov da se svaki vernik ispoveda bar pred Sveto Pričešće. Dok su mnogi od nas članovi tradicionalnih  parohija, i ne poznaju ono o čemu ja ovde govorim, moramo shvatiti da je za neke vernike ova „ljuštura anonimnosti“ realnost. Za takve ljude ispovest omogućava njihovu zajednicu sa Hristom kroz sposobnost da komuniciraju sa drugim članom Crkve, u ovom slučaju, sveštenikom. Nepotrebno je reći da ova praksa zahteva pastirsko rasuđivanje, i ja sam često viđala sveštenike i episkope kako pristupaju ispovesti i Svetoj Tajni pričešćivanja sa ovakvim rasuđivanjem.

Neophodno je reći da je sve ovo, gore navedeno, ni manje ni više samo moje lično mišljenje.

Monahinja Vasa Larin

odlomak iz :

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5231

[дибидусрус]

- Verujem da je naš cilj odgovorno Pravoslavlje. Čin Svete Liturgije ukazuje da je svaki ocrkovljeni pravoslavni hrišćanin, pričasnik Tela i Krvi Hristove. U mnogim pravoslavnim crkvama parohijani nisu obavezni da idu na ispovest pred Sveto Pričešće, kao što su na to obavezni episkopi, sveštenici i đakoni Ruske zagranične crkve. Da li smatrate da bi mi trebalo da razmotrimo usvajanje takve prakse?

- Ne, ja ne mislim tako. Primamljivo je videti da neki prilaze putiru bez prethodne ispovesti i to smatrati „odgovornim Pravoslavljem,“ ali ja ne mislim da bi takva praksa značila odgovornost u našem vremenu.

Dozvolite mi da objasnim. U našem, veoma globalizovanom svetu mnogi vernici su postali prilično nestalni, putuju tako iz jedne u drugu parohiju,  iz jedne u drugu crkvu širom sveta. Često redovno posećuju nekoliko crkva ili uopšte ne idu u crkvu. Ova pokretljivost, menjanje mesta boravka, donela je sobom fenomen potpuno stran svetotajinskom životu Crkve: anonimnost. Sveštenik često ne zna ko su ta nova lica koja gledaju u njega i prilaze putiru.

Ali, u ovom slučaju,  nije sveštenik ono što mene brine. Savremena pastoralna teologija, kao i savremena psihologija, govore nam da sve veća anonimnost u našem svakodnevnom životu dovodi do samoće i depresije u velikom obimu. Mi pripadamo kulturi koja poštuje privatnost drugih, a time, neminovno, i anonimnost. To takođe utiče na način kojim mi izražavamo ili prikrivamo svoj duhovni život. Kultura ispovedanja bilo koje vrste izaziva velike unutrašnje proteste. Razgovarati sa bilo kim u vezi našeg odnosa sa Bogom nama je veoma teško.

Ali izgleda da Crkva ima unutrašnji mehanizam borbe sa anonimnošću: dođete do putira, ali prvo morate da kažete svoje ime; možete učestvovati u tajni Svetog Pričešća, ali pre toga morate reći kako se zovete. Tajna pokajanja u činu ispovesti ide korak dalje: vi morate otkriti sve što vam leži na savesti, ustvari, morate  razgovarati sa drugim članom Crkve Hristove, sveštenikom, i opet navesti svoje ime. Kao što se vidi, mi smo prinuđeni da razbijemo ovu ljušturu anonimnosti u kojoj će se neko od nas naći pre nego što pristupi Svetoj Čaši.

Zbog mnogih vernika koji se nalaze u tom stalno pokretnom i vrlo anonimnom postojanju, mislim da bi bilo mudro za Rusku pravoslavnu crkvu da zadrži uslov da se svaki vernik ispoveda bar pred Sveto Pričešće. Dok su mnogi od nas članovi tradicionalnih  parohija, i ne poznaju ono o čemu ja ovde govorim, moramo shvatiti da je za neke vernike ova „ljuštura anonimnosti“ realnost. Za takve ljude ispovest omogućava njihovu zajednicu sa Hristom kroz sposobnost da komuniciraju sa drugim članom Crkve, u ovom slučaju, sveštenikom. Nepotrebno je reći da ova praksa zahteva pastirsko rasuđivanje, i ja sam često viđala sveštenike i episkope kako pristupaju ispovesti i Svetoj Tajni pričešćivanja sa ovakvim rasuđivanjem.

Neophodno je reći da je sve ovo, gore navedeno, ni manje ni više samo moje lično mišljenje.

Monahinja Vasa Larin

odlomak iz :

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5231

Апсолутно се слажем са неким деловима текста. Постоје практични проблеми и решења, што се тиче Причешћа на свакој служби. У Русији генерално гледајући је то исповест. Углавном се обавља за време Литургије. Не бих сада да коментаришем време обављања исповести.

За свештеника је врло тешко, а и он може бити у тешкој ситуацији, када на позив прилазе њему сасвим непознати људи. Питање, барем у Русији које он поставља је да ли се дотични исповедио. Али не увек.

Зато је заиста потребно поновно, као што је до револуције и било у Русији, рађање парохијалног система. Тога у Србији има.

Један од проблема, који се јавио код нас у Србији, управо због слободе да човек може ићи на службу где хоће, тј, да нема неку посебну припадност некој парохији или црквеној општини довела је до појаве зилотизма, и осталог чега смо ми сведоци.Да не помињем Љуљке. Црква није полиција да контролише, постоји слобода.

Али немојмо свештеника доводити у врло непријатну ситуацију да пред Путиром испитује верника, шта је где је одакле је , зашто је. То се не ради пред Путиром.

[w.a.mozart]

citiraću v.Atanasija-o ispovesti za vreme liturgije...

NE TREBA DA SE ISPOVEDA... treba da shvati da se tu dešava nešto mnogo veće i bitnije od njegove tj. njene ispovesti  smej.gif

[дибидусрус]

Господине брате Вофганг, наравно, ал овако је свештеницима и народу лакше. А лакше не значи  правилно и да тако зреба да остане. Ево данас , неки добар дечко био. Чудноме гледао кад сам реко да исповест и Причешће нису повезане ствари. Ал зато ми нису хтели да сипају Свету Водицу у флашу од кока ќоле, јер нисам скино налепницу.

[Guest - . . .-]

На расколничком сајту тзв. "Епархије рашко призренске у егзилу" је постављен текст са њихове "службе" од 16. јануара:

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г.Г. Артемије служио је у недељу, 3/16. Јануара, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, уз саслужење осам свештеномонаха и два свештенођакона. На Литургији је присуствовао верни народ из свих крајева Србије. Особиту пажњу овог празничног дана, привукли су бројни верници из Ниша који су по први пут у већој групи дошли у љуљачку светињу да са Владиком Артемијем, Његовим монаштвом и осталим поборницима Истине и Светог Предања, поделе недељну празничну радост и укрепе се духом који извире из овог најновијег извора живе воде Православља. У својој беседи Владика је говорио о светом Јовану Крститељу и Светој Тајни Покајања и Исповести, у светлу припреме за дочек Преславног празника Богојављења (беседа се у целини налази у прилогу). На Светој Литургији Владика је причестио и мањи број мале деце.

У знак захвалности за архипастирску борбу против јеретика екумениста, мало стадо из Ниша је Владици Артемију овом приликом уручило икону Светог Николе. Нишлије су за наредне празнике најавиле организованију и бројнију посету. Тиме, како сами рекоше, желе да и сами дају свој допринос борби против надирућег свезла екуменизма и лажних пастира, који у својим последњим очајничким трзајима говоре о својеврсном „Православном екуменизму“ Преподобног Јустина Ћелијског.

Ово што сам подвукао ми је упало у очи. Да је срећа да се нико није причестио јер то што им дају братија љуљачка и није причешће. Но, оно што се овде истиче као исправна пракса јесте то да се не причешћују одрасли. Знате ли зашто? Па једноставно, зато што се причешћује безусловно везује за пост. Када није пост онде се не причешћује. Потпуно уврнута евхаристиологија и еклисиологија која је довела до свега овога. О овоме није битно бити учесник Литургије, важно је да бути присутан.

[Милан Меденица :)]

Господине брате Вофганг, наравно, ал овако је свештеницима и народу лакше. А лакше не значи  правилно и да тако зреба да остане. Ево данас , неки добар дечко био. Чудноме гледао кад сам реко да исповест и Причешће нису повезане ствари. Ал зато ми нису хтели да сипају Свету Водицу у флашу од кока ќоле, јер нисам скино налепницу.

тако је лакше било и кољиво да се за мртве освештава недељом у невреме, па су настали Кољивари као противници ''лакшег'' и посветили се до једног ...

а то за налепницу је за ударати главом у амвон.

[Милан Меденица :)]

На расколничком сајту тзв. "Епархије рашко призренске у егзилу" је постављен текст са њихове "службе" од 16. јануара:

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г.Г. Артемије служио је у недељу, 3/16. Јануара, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, уз саслужење осам свештеномонаха и два свештенођакона. На Литургији је присуствовао верни народ из свих крајева Србије. Особиту пажњу овог празничног дана, привукли су бројни верници из Ниша који су по први пут у већој групи дошли у љуљачку светињу да са Владиком Артемијем, Његовим монаштвом и осталим поборницима Истине и Светог Предања, поделе недељну празничну радост и укрепе се духом који извире из овог најновијег извора живе воде Православља. У својој беседи Владика је говорио о светом Јовану Крститељу и Светој Тајни Покајања и Исповести, у светлу припреме за дочек Преславног празника Богојављења (беседа се у целини налази у прилогу). На Светој Литургији Владика је причестио и мањи број мале деце.

У знак захвалности за архипастирску борбу против јеретика екумениста, мало стадо из Ниша је Владици Артемију овом приликом уручило икону Светог Николе. Нишлије су за наредне празнике најавиле организованију и бројнију посету. Тиме, како сами рекоше, желе да и сами дају свој допринос борби против надирућег свезла екуменизма и лажних пастира, који у својим последњим очајничким трзајима говоре о својеврсном „Православном екуменизму“ Преподобног Јустина Ћелијског.

Ово што сам подвукао ми је упало у очи. Да је срећа да се нико није причестио јер то што им дају братија љуљачка и није причешће. Но, оно што се овде истиче као исправна пракса јесте то да се не причешћују одрасли. Знате ли зашто? Па једноставно, зато што се причешћује безусловно везује за пост. Када није пост онде се не причешћује. Потпуно уврнута евхаристиологија и еклисиологија која је довела до свега овога. О овоме није битно бити учесник Литургије, важно је да бути присутан.

искрено, ја не видим разлику између љуљачког и јудиног ''причешћивања''.

надам се да је Бог неку искрену душу и причестио тамо и да се тај скупина кампера неће осудити тим будалаштинама које праве.

[Semberac]

Али разумите оче Иване и ти брате Медо да у многим нашим Епархијама НЕМА причешћа ван поста (зато што слабо ко пости све постове и среду и петак).

Мада и ви оче Иване сте рекли да се сваке седмице може причестити само онај који је црквен, који пости, који иде редовно на литургије итд. Ја претпостављам да се код вас скоро сви причесте на литургији, зар не?Дал су сви они црквени људи, дал нема оних који не посте никада, али ето чули су како се треба сваке седмице причестити?Дал са тиме они не наносе себи гријех?

Не знам, нисам паметан, али то је моје размишљање.

[Semberac]

Односно има причешћа ван поста...али рецимо од 100 људи који дођу у храм, причести се 10 дјеце и 2-3 одраслих.

[Милан Меденица :)]

Али разумите оче Иване и ти брате Медо да у многим нашим Епархијама НЕМА причешћа ван поста (зато што слабо ко пости све постове и среду и петак).

Мада и ви оче Иване сте рекли да се сваке седмице може причестити само онај који је црквен, који пости, који иде редовно на литургије итд. Ја претпостављам да се код вас скоро сви причесте на литургији, зар не?Дал су сви они црквени људи, дал нема оних који не посте никада, али ето чули су како се треба сваке седмице причестити?Дал са тиме они не наносе себи гријех?

Не знам, нисам паметан, али то је моје размишљање.

немој молим те да ме малтретираш глупостима и патетичним апологијама да је стомак проблем код верника. није наша Црква јурудика па да се понаша сваки свештеник и владика ко малоумник па на грамски тас да ставља све што изађе из уста верника или што му уђе туда.

пракса Цркве је снисхођење а не акривија, како су неки самоуображено уверени.

а те ПОГРЕШНЕ праксе РЕТКОГ причешћивања на нивоима парохија и епархија су малоумне, срамотне, нецрквене и надасве богоборне. зато људи и потпадају под будалаштине као што су буквална митарства и остале десне манифетлуке.

немој да размишљаш по том питању јер ниси свештеник, него слушај кога треба и свете па прочитај књигу из мог потписа.

[Semberac]

Значи ако мој владика у Бијељини каже да се не могу причестити ако рецимо нисам постио среду и петак, ја да му кажем "Ма ко си ти, ја знам боље од тебе. Рекао ми је Милан Меда да је нецрквено ако се не причестимо сваке недеље"? :cheesy:

И шта значи ретко односно често причешћивање?Имаш ли неку цифру?

Ево ја се годишње причестим отприлике 15-20 пута...дал је то ријетко или често?

[Милан Меденица :)]

узми лепо књигу, поклони себи и још неком и прочитај, у тој књижици ти пише и ''мера'' причешћивања.

слушај владику, ал слушај га по Писму, а не ко монаха Артемија што слушају ко Господа.

[Guest - . . .-]

Али разумите оче Иване и ти брате Медо да у многим нашим Епархијама НЕМА причешћа ван поста (зато што слабо ко пости све постове и среду и петак).

Мада и ви оче Иване сте рекли да се сваке седмице може причестити само онај који је црквен, који пости, који иде редовно на литургије итд. Ја претпостављам да се код вас скоро сви причесте на литургији, зар не?Дал су сви они црквени људи, дал нема оних који не посте никада, али ето чули су како се треба сваке седмице причестити?Дал са тиме они не наносе себи гријех?

Не знам, нисам паметан, али то је моје размишљање.

Нажалост, не причећују се сви који долазе јер има и одвише оних који проповдају непричешћивање, па су људи растргнути. Они који код мене долазе редовно они се и причешћују редовно. Најпре моја породица. Нама је незамисливо да се не причестимо сви заједно. Замисли какав бих ја био родитељ и супруг када се ја причестим (јер свештеник се увек причешћује) а моја породица не.

Из свега овога испада да свештеник се причешћује "по правилу службе" јер он "мора", док народу није то омогућено.

Ово је заиста највећи проблем и све се ово дешава због причешћа. Артемије је направио раскол због причешћа и то одговорно тврдим.

[Semberac]

Како то мислите оче да је Артемије направио раскол због причешћа?

Јесте, а дал би ви вашој жени дозволили да сваки пут приђе путиру ако би знали да она никада не пости?

То је моје питање: Ко може да се причести сваке недеље?