Свето причешће

[дибидусрус]

ČOtkad je postalo normalno biti "sezonski" hrišćanin, a anomalija biti to non-stop?

Има једно неколико векова.

[Mиљан Танић]

E, ali to nekoliko vekova nije ništa spram svih vekova kad je bilo normalno biti hrišćanin stalno.

Zato ne treba te uslove za sezonske vernike nametati ovim drugima i još ih proglašavati za neku apsolutnu istinu i uslov i tako...

A to sa "obaveznim" ispovedanjem mi je tek uvek bilo glupo - valjda po našem shvatanju funkcionisanja svetih tajni, "formalna" ispovest (kajao se čovek ili ne) ništa ne znači.

[Guest Оливера]

link=topic=6248.msg290035#msg290035 date=1290072547]

kako može da se živi hrišćanski bez epitimije...  

Po nečijim standardima, ja sam je prva zaslužila. Po drugima ne...I šta onda ostaje? (Mislim pre svega da bih dobila epitimiju, jer se često pričešćujem). 1414_feel

Драга Оља, колико је мени познато, епитимије изриче духовни отац и то само у врло ретким и екстремним случајевима. Моје лично гледиште (и не спорим да је можда и погрешно) јесте да смо се причестили светим Христовим Тајнама чак и ако нам свештеник, из било ког разлога, не допусти да приђемо путиру. Наиме, ако смо смирени у послушању и то је наше причешће (сјединење с Христом Господом који је из Љубави до краја остао послушан Оцу), а свештеник је, употребом своје хијерархијске власти над нама, мистично преузео одговорност за наше грехе као наш молитвеник пред Господом. Тај свештеник, који нас је, на пример, из било ког разлог  (епитимија, пост, исповест...итд.) одбио од путира, свакако се на крају и сам причестио - а нашим послушањем према њему, заједно с њим смо се причестили и ми. Када нас, дакле, свештеник одбије од путира, он то заправо уради како би се причестио уместо нас, молитвено нас пред Господом Христом заступајући за наше грехе, пошто из неког разлога процењује да ми то сами не можемо.

Ne bih se složio - jer takva logika može da proizvede maksimu da se nikad i ne moramo pričešćivati, jer se eto pop pričešćuje u ime svih nas...

@marko: Ok je, hvala mnogo.

@svi ostali: niko, ali niko nije pozvan da priča o tuđem pravu na pričešće i epitimijama i štatijaznam nego duhovnik/nadležni sveštenik dotične osobe.

Ja nemam duhovnika, samim tim, ni epitimiju. Znači, sav greh pada na mene. Zar mislite da mogu ispovedniku svake nedelje da postavljam pitanje mogu li da se pričestim??? To je u Beogradu nemoguće (bar u mojoj parohijskoj crkvi), gde se "čudno" gleda na takve želje...

[Mиљан Танић]

Duhovnik ti je, po difoltu, parohijski sveštenik. Osim ako nemaš nekog "posebnog".

I naravno da se na tu najnormalniju želju (i dužnost, zapravo) hrišćanina gleda čudno, da se ne gleda čudno i da nije anomalija postala normala, a normala anomalija, ne bismo o tome ni pričali sad.

[Mиљан Танић]

I naprosto mi ne ide u glavu kako se ljudi uporno opiru tome da ono što treba da bude normalno postane ponovo normalno, a da se anomalija identifikuje kao takva. Lenjost - jednih da rade svoj posao i prosvetljuju ljude i utvrđuju ih, a drugih da se trude oko svoje ljubavi i pristupa veri.

[rogi]

Čovek koji ne živi hrišćanski valjda nema ni želju da se pričesti. Mislim, nije valjda ni hrišćanin? Zar nije poenta da se podrazumeva da hrišćanin živi hrišćanski i želi što češće da se pričešćuje? Otkad je postalo normalno biti "sezonski" hrišćanin, a anomalija biti to non-stop?

ako je neko hrishcjanin, onda valjda treba prvo da zhivi hrishcjanski. a ne da ga svrbe mu*a za bozhije zapovesti i crkvena pravila a da samo hocje bez ikakvog poshtovanja uzme pricheshcje.

A to sa "obaveznim" ispovedanjem mi je tek uvek bilo glupo - valjda po našem shvatanju funkcionisanja svetih tajni, "formalna" ispovest (kajao se čovek ili ne) ništa ne znači.

naravno, ako se nekajesh, i netreba da se ispovedash, a koja je onda poenta da okaljan gresima za koje necjesh da se pokajesh prilazish svetim darovima?

[Mиљан Танић]

1. To se valjda podrazumeva. No, problem je što se danas PODRAZUMEVA da ljudi ne žive hrišćanski, umesto da im se budi ljubav prema Hristu. A čovek kad je zaljubljen i voli nekog, po prirodi stvari čini sve da ugodi voljenoj osobi - isto važi i za ljubav prema Bogu. I nema apsolutno nikakve potrebe za isticanjem bilo kakvih "crkvenih pravila" ako čovek drži one dve glavne zapovesti - jer kroz njih automatski ispunjava sva zamisliva i nezamisliva pravila. No, rekoh već, lenjost i otupljenost s jedne strane prema narodu dovodi do toga da je lakše reći da niko ne živi hrišćanski i odlučiti da se narod ne može redovno pričešćivati, pri čemu se opet niko ne pita - a kako to sveštenici mogu, kad znamo da su oni ljudi kao i svi drugi, i žive potpuno isto kao i svaki drugi čovek.

2. Pa upravo - ali ljudi pristupaju toj "obaveznoj" ispovesti, kažu kajem se, ma šta da osećaju, obično ispovest bude svedena na "kaješ li se?" - "kajem se", ne zato jer žele da se ispovede (dakle imaju potrebu), nego zato što moraju (imali ili nemali šta da ispovede, kajali se ili ne) i posle toga pristupe Pričešću (patrijarh Pavle je u jednom tekstu kritikovao tu praksu takve ispovesti). Pritom ispovest i nije bitna za Pričešće, jer sama formalna ispovest nije nikakva magijska radnja kojom se s grešnika skida greh, a svi su pozvani da se pričeste uz ljubav, veru i strah Božiji. Šta pokušavam da kažem zapravo... A da, prvo i osnovno: ljubav i trud da se živi podobno Bogu, sve ostalo dođe samo. No, problem je u onima koji su lenji i pravdaju se da "ne mogu" da žive hrišćanski i hoće onda to svoje stanje da nametnu kao "normalno" svim ostalim ljudima. U onima koji smatraju da danas nema podviga, koji podvig gledaju kroz neko samoistjazavanje u pustinji, a ne vide kako je teško i koji je podvig pored svih današnjih problema koje čovek ima (a svako ih ima) i pored sve netrpeljivosti prema veri biti vernik svim plućima, kao da to sve nije nikakav podvig. No, naravno, najlakše je reći "ne mogu ja to" i gledati druge popreko.

Ali ponoviću uvek i ponovo: ključ razrešenja ove zavrzlame je u pričešćivanju sveštenika.

[Милан Меденица :)]

значи по твом и Владимировом тумачењу Пидалиона је свети Никодим условљава свето причешће епитимијиом?

nemoj se praviti blesav.

milion citata od nikodima ima na koje se pozivate vi liberali gde on pricha kako se treba chesto pricheshcjivati. okej. ali isti taj nikodim kazhe da oni koji nisu pripremljeni za prichest netreba da prilaze darovima jer je to bogohulno sa njihove strane. a ko su oni koji su pripremljeni? oni koji zhive po bozhijom zapovestima i crkvenim pravilims pobozhnog zhivota- chiji je najblazhi oblik kodeks kanona jovana posnika. neznam shta tu mozhe da ti nebude jasno.

не правим се ја блесав, него ме вас двојица правите мајмуном.

друго СВЕТИ Никодим, пошто не видим да си променио веру.

богохуљење је нешто друго, а зато сам и питао што се не прилази кад се стоји на Литургији и одакле памет да се стоји ако се не причешћује, па још и одбија позив.

ти као да ниси читао 50. псалам скоро ... покајни се зове иначе.

сећаш се овог стиха?

# Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео;

за жртве свеспаљенице не мариш.

# Жртва је Богу дух скрушен;

срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.

не живи НИЈЕДАН по Божјим заповестима, већ онај који се каје и причешћује. нема савршених, нема савршеног живота, нема безгрешних - СВИ ЉУДИ ПАТЕ ОД СМРТНИХ ГРЕХА.

а један да пресуди другоме, за то треба имати и власт и мудрост од Бога а не сваки мирјанин да анатемише, рашчињава, одлучује људе од причешћа или слично.

зна се ко може то да ради и ЗАШТО, а ко не може.

док год ниси епитимисан ИМАШ ЗАПОВЕСТ да се причешћујеш.

КАД добијеш епитимију онда имаш дужност поштовати је.

једина припрема је пост и молитва, држање заповести није бити паралисан већ кретати се ка савршенству.

илузија и ђавоља је обмана причати људима да се очекује од њих савршенство јер је то Адамов пут био у пад.

Богу се не уподобљава стомаком или телом, већ чишћењем странпутица душе која тера тело да се баца у блато.

молим те да прочиташ светог Никодима и Макарија следеће прииговоре:

ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#glava%201

ПРИГОВОР 3

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p3

ПРИГОВОР 5

Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

ПРИГОВОР 8

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p8

ПРИГОВОР 9

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p9

ПРИГОВОР 13

Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p13

[Mиљан Танић]

Setih se još nečega: Pričešće je lek, ono nas sprečava da činimo greh, podstiče nas da budemo bolji.

[Никола Ђоловић]

Ko ne ispituje svoju savest a pricescuje se - razviija u sebi evharistijski egoizam, a ko uskracuje sebi pricesce i sa ispitivanjem savesti u ime (pseudo)nedostojnosti - razvija u sebi odbojnost prema svetinji....

[rogi]

не живи НИЈЕДАН по Божјим заповестима, већ онај који се каје и причешћује. нема савршених, нема савршеног живота, нема безгрешних - СВИ ЉУДИ ПАТЕ ОД СМРТНИХ ГРЕХА.

.

prvo. to shto ljudi greshe neznachi da treba ukinuta sva pravila i proglasiti jovana posnika budalom shto je lupetao o nekakvim glupavim epitimija koje nemaju veze sa vezom niti veze sa zhivotom, a nikodima agiorita josh vecjom budalom shto kazhe da su kanoni jovana posnika najblazhi koji postoje i koji se moraju poshtovati ako hocjesh uopshte da se prichestish. znachi, to nisam rekao ja, nego nikodim svetogorac, borac sa chesto pricheshcjivanje. kakav licemer od choveka, zamisli, kao hocje da se svi pricheshcjuju stalno, ali, zaboga, kazhe im da moraju i da zhive hrishcjanski i nekrshe zapovesti.

drugo, smrtnih grehova ima samo par (jeres, vrachanje, svetogrdje, preljuba, itd), i to su gresi koji ubijaju dushu. ako imash samo jedan smrtni greh za koji se nisi pokajao, ako danas umresh, nemozhesh u raj, kolko god bio dobar chovek pored tog smrtnog greha. o tome pishe i sam nikodim agiorit u egzomologetarionu, kada pricha o 7 stepeni greha.

док год ниси епитимисан ИМАШ ЗАПОВЕСТ да се причешћујеш.

КАД добијеш епитимију онда имаш дужност поштовати је.

znachi to shto tvoj sveshtenik/ duhovnik npr. nema pojma shta su to kanoni svetog jovana posnika, znachi da ona ne treba da se poshtuju ili praktikuju, taj jovan posnik je to pisao bezveze, sisao iz svog malog prsta neko umovanje, jer takav farisejizam nema veze sa hrishcjanstvom. i opet je tu pretpostavljam potpuno nebitno shto sam nikodim agiorit (koji se selektivno prihvata kao autoritet kada kazhe da se treba stalno pricheshcjivati) kazhe da nesme da se pricheshcjuje onaj ko krshi pravila jovana posnika.

[w.a.mozart]

kakav jurudički trip... malo sam razočaran

ali pazi...

nemozhesh u raj.....

7 stepeni greha.

[Aquilius Cratus]

link=topic=6248.msg293072#msg293072 date=1290209232]

kakav jurudički trip... malo sam razočaran

ali pazi...

nemozhesh u raj.....

7 stepeni greha.

Za takve mrlje garant treba neka teska juridicka hemija. klapklap klapklap smej.gif

[andrej]

link=topic=6248.msg290035#msg290035 date=1290072547]

kako može da se živi hrišćanski bez epitimije...  

Po nečijim standardima, ja sam je prva zaslužila. Po drugima ne...I šta onda ostaje? (Mislim pre svega da bih dobila epitimiju, jer se često pričešćujem).

Драга Оља, колико је мени познато, епитимије изриче духовни отац и то само у врло ретким и екстремним случајевима. Моје лично гледиште (и не спорим да је можда и погрешно) јесте да смо се причестили светим Христовим Тајнама чак и ако нам свештеник, из било ког разлога, не допусти да приђемо путиру. Наиме, ако смо смирени у послушању и то је наше причешће (сјединење с Христом Господом који је из Љубави до краја остао послушан Оцу), а свештеник је, употребом своје хијерархијске власти над нама, мистично преузео одговорност за наше грехе као наш молитвеник пред Господом. Тај свештеник, који нас је, на пример, из било ког разлог  (епитимија, пост, исповест...итд.) одбио од путира, свакако се на крају и сам причестио - а нашим послушањем према њему, заједно с њим смо се причестили и ми. Када нас, дакле, свештеник одбије од путира, он то заправо уради како би се причестио уместо нас, молитвено нас пред Господом Христом заступајући за наше грехе, пошто из неког разлога процењује да ми то сами не можемо.

Ne bih se složio - jer takva logika može da proizvede maksimu da se nikad i ne moramo pričešćivati, jer se eto pop pričešćuje u ime svih nas...

@marko: Ok je, hvala mnogo.

@svi ostali: niko, ali niko nije pozvan da priča o tuđem pravu na pričešće i epitimijama i štatijaznam nego duhovnik/nadležni sveštenik dotične osobe.

Ja nemam duhovnika, samim tim, ni epitimiju. Znači, sav greh pada na mene. Zar mislite da mogu ispovedniku svake nedelje da postavljam pitanje mogu li da se pričestim??? To je u Beogradu nemoguće (bar u mojoj parohijskoj crkvi), gde se "čudno" gleda na takve želje...

Чини ми се да је онима који из објективних разлога нису нашли духовника сам Господ Исус Христос духовник - а са тим својим духовником се срећу управо кроз свето причешће.

@Миљан

Прочитај мало пажљивије шта сам написао: говорио сам о послушању и смирењу као о неопходним врлинама. Да, уколико те духовник држи подаље од причешћа, много је већи подвиг прихватити то у смирењу него саможивошћу и гордошћу презрети духовника кога смо сами изабрали (наравно, уколико смо тај избор извршили према православним критеријумима, пре свега пошавши од парохије од које се удаљавамо само уколико ту није духовна храна погодна спасењу наше душе).

[Mиљан Танић]

@Миљан

Прочитај мало пажљивије шта сам написао: говорио сам о послушању и смирењу као о неопходним врлинама. Да, уколико те духовник држи подаље од причешћа, много је већи подвиг прихватити то у смирењу него саможивошћу и гордошћу презрети духовника кога смо сами изабрали (наравно, уколико смо тај избор извршили према православним критеријумима, пре свега пошавши од парохије од које се удаљавамо само уколико ту није духовна храна погодна спасењу наше душе).

О, савршено сам ја разумео шта си ти хтео да кажеш. Ја сам само илустровао на шта се то већини у глави може свести. Ја сам се свом духовнику извињавао пре неко време што га нисам послушао за Васкрс - рекао ми да се причестим, а ја нисам - што ће рећи да сам свој суд поставио изнад његовог. Но, он човек пун разумевања па ме је пустио да се сам вратим себи - али сам пре тог неког кратког времена схватио да сам погрешио и извинио сам му се. А сложићеш се да је проблем што данашњи парохијски свештеници (из разноразних разлога) не познају духовни живот већине парохијана, те је лакше напросто све одлучити као сезонске вернике и наметати им не знам каква правила (која за њих саме не важе...).