Kako kreacionisti objasnjavaju ERV viruse

[grigorije 2]

Ovo je kreacionisticki odgovor  http://www.answersingenesis.org/articles/am/v1/n2/were-retroviruses-created-good

[Aquilius Cratus]

Dragi Aquillo, ja sam (mislim da jedini) matematiku imao 10 na fakultetu, pa ne moraš da brineš, veruj mi. Pogotovo me zabrinjava na koji način tumačiš račun verovatnoće, kao nešto statičko, što ne može ex-post da se upotrebi? Razmisli malo o DNK zapisu i varijacijama u tom zapisu, o.k.?

Nego, kako to da nisi ništa shvatio o čemu sam napisao? Kakvi habilisi, erektusi, bakrači?  1000000001010

Australopitek je majmun (tačnije južni majmun što mu i ime kaže), Ramapitek nešto kao orangutan... par fragmenata sačuvanih, Neandertalac nije ništa drugo neko pravi čovek, sličan Laponcu npr. koji je živeo u ledenom doba i imao rahitis, kromanjonac, običan čovek... i tako dalje...

I nigde nema "prelaznih karika"... nema bato... nema..  (jedino što su evolucionisti kao pronašli bila je neka čudna konjska vrsta, ali i ona je bila falš, jer je prethodnik imao 4 prsta, sledeći u nizu 2, a naslednik 3 itd.?!) Kada kažem evolucija ne mislim na idioadaptaciju ili aromorfozu, već na to, da se iz jedne VRSTE razvija druga VRSTA (u Pismu se kaže da Bog stvara životinje i biljke po svojim vrstama grč. κατά γένος jevr. baramin), to jest da se iz Windowsa 95 razvije Windows XP (tako što će se slučajno program sam tehnički usavršavati, poboljšavati i prilagođavati hardveru, uvek kada budemo palili i gasili kompjuter tokom milijardi godina).

A koliko jači software je DNK? Nema tog hakera da ga shvati, nema. Slažeš se?

Karika koja nedostaje. To je zagonetka za evolucioniste.

Imas ih na stotine hiljda samo treba pogledati i nauciti nesto.

http://www.talkorigins.org/faqs/faq-transitional.html

Sto se tice tvojih pitnja. Da ima ih u svim vrstama i savrseno se poklapa sa ranije mapiraonim evolucionim

granama filogenetskog stabla.

Kvaka je u tome da ljudski genom ima 3 miljarde parova retrovirusa a samih virusa ima negde oko 500. Kolika

je sansa da je to dobijeno infekcijom svake jedinka a koliko da je dobijeno nasledjivanje. To samo kad dve jedinke razlicitih vrsta imaju na potpuno istom mestu u genomu materijal ERVa. E sad zamisli da dve jednike razlicih vrsta imaju ERV matrijal na 14

istih pozicija. To nema teoretske sanse da je rezultat toga da je svaka jedinka zarazena.

To je cist produkt nasledjivanja.

  Sto jasno govori da se najveci broj prenosi nasledjivanjem.

Sto opet savrseno podrzava evoluciju.

[grigorije 2]

Ovo je odgovor evolucionista na  link koji sam stavio

Sve ovo je tacno. Postoji jedan retrovirusni gen koji je inkorporisan u placentalnu ekspresiju, i koji smanjuje verovatnocu imune reakcije majke protiv fetusa.

Poreklo ovoga je virusna infekcija: virus se integrisao neposredno iza promotera placentalnih gena, i virusni geni se aktiviraju u placentalnom tkivu. Pošto ovi geni ukljucuju i supresore imunog sistema, ova infekcija se pokazala u stvari pozitivnom: ono što bi ubilo ili oslabilo organizam na bilo kom drugom mestu je davalo organizmu prednost, jer je smanjilo šansu imunog odbacivanja ploda od strane majke. Prirodna selekcija je zatim obavila svoje, i proširila hromozom sa integrisanim virusom kroz populaciju.

I to je jedna prica, koja nema nikakve veze sa pitanjem koje se u vezi ERV tragova postavlja kreacionistima.

Ostaci HERV infekcija o kojima govorimo nisu funkcionalne kopije, niti se može zamisliti da je to namerno ubaceno u genom. Oni su prepoznati baš na osnovu tipicnog rekombinantnog infektivnog ubacivanja sa flank regionima (genetski ožiljak infekcije).

U okviru ožiljka nema aktivnih gena koji bi mogli imati skrivene funkcije. Umesto toga vidimo veoma jasan ostatak retrovirusne infekcije, sa virusnim genima koji su zatim degenerisali kroz nakupljanje mutacija. Ako neko želi da tvrdi drugacije, neka objasni prisutne flank regione, tragove rekombinacije, i uopšte ociglednu degenerisanu infektivnu sekvencu.

Pošto povrh ovoga razliciti nije slucaj da razliciti naslednici ove sekvence nose razlicite inaktivacione mutacije u tim genima, možemo videti da je ovaj neaktivni ožiljak bio prisutan u genomu na osnovu koga su nastali svi kasniji genomi koji nose isti ožiljak.

Prica o placentalnim genima ERV porekla je pokušaj promene teme - zamislite da je neko optužio Peru Petrovica za ubistvo, a neko drugi vice "eno tamo ima neki drugi covek koji se isto zove Pera Petrovic, i koji ima alibi!" Da li je to sada dokaz da je prvi Pera Petrovic nevin? To što postoji jedan ERV gen koji ima legitimnu funkciju ne znaci da možemo da sve ERV tragove proglasimo funkcionalnim.

[Andronik]

Ovo je kreacionisticki odgovor  http://www.answersingenesis.org/articles/am/v1/n2/were-retroviruses-created-good

Rather than being added on during evolution by accidental endogenization of exogenous infectious agents, at least some ERVs must have been incorporated into the initial design of eukaryotic life. ERVs with fixed chromosomal positions are more likely integral parts of the host genome created in the host, while the more intact ERVs with positional polymorphism may be germline copies of exogenous viruses.

 

Naravno, tako i ja mislim. A zašto to ne bi bilo moguće, ko može to da opovrgne? Ili još gore da iz toga izvuče zaključak (dokaz, ajme!!!), da su ljudi i majmuni potekli iz istih predaka!?

Ko nekome daje za pravo da je jedna pretpostavka, per se nedokaziva, u redu (naučno govoreći), a druga nije? Jer jedno su činjenice, faktografija, a drugo naučno objašnjenje tih istih činjenica (naučna filosofija)... jedno su izračuni, a drugo način (metode i pretpostavke) kako doći do tih izračuna. A sva enigma nauke nije "izračunati" nego odrediti pošten "metod" i poštene "pretpostavke".

1000000001010

[Aquilius Cratus]

@Andronik

Ti ove cinjenice (ukupan broj retrovirusa, broj parova u genomu, identicne pozicije sa drugim vrstama )

nemozes da povezes u smislenu celinu tako da to podrzi kreacionisticki koncept. Dok je jedino smisleno

objasnjenej evolucija.

E sad tebi ostaje da se odlucis da li svesno biras nelogicno objasnjenje ili nesvesno. I jedno i drugo je

samoobmanjivanje.

[Andronik]

Imas ih na stotine hiljda samo treba pogledati i nauciti nesto.

http://www.talkorigins.org/faqs/faq-transitional.html

Sto se tice tvojih pitnja. Da ima ih u svim vrstama i savrseno se poklapa sa ranije mapiraonim evolucionim

granama filogenetskog stabla.

Ti si prevazišao sam sebe. Tvrdiš nešto što ni sami evolucionisti više ne tvrde! Darwin prvi se je nadao da će se te karike vremenom pronaći, a bivalo je sve gore po tom planu. Npr. gde ti je karika za kita? On je sisar jelde? Išla riba na kopno, pa opet nazad u more?

Ili arheopterix koji se pominje na tom linku, pola ptica pola reptil? A niso mogao da pročitaš da su u tim istim slojevima bili pronašli i već potpuno razvijenu pticu? I kako je onda arheopterix mogao ovoj da bude preteča?

Šta reptil je sneo jaje i iz jajeta se pojavilo nešto sa perjem i krilima i kanđama što je slabo letelo? A to je upravo ono što ti i ja govorim (pa i sami evolucionisti), DA PRELAZNIH KARIKA NEMA!

[Crveni Baron]

....

Ja se u te stvari kontam samo povrsno tako da pokusavam da posytavim pitanja koja bi mogla da daju neki logican odgovor tj da logicki prihvatim to ili ne. Ta "pozicija" koja se poklapa na 14 mesta me zanima. Da li ljudski genom se poklaa po tome ili cemu slicnom sa jos nekom zivotinjskom vrstom  ili samo sa majmunima.

A drugo pitanje bi bilo zna li se od cega zavisi ta "poziocija"? Od vremena nastanka ili sta znam sada da ne lupam bez veze?

I da li tih poklapanja ima i kod drugih vrsta? Izmedju dve zivotinjske vrste a ne cioveka i neke druge zveri...

[grigorije 2]

Taj virus se takodje na identicnim pozicijama nalazi kod miseva pa su zato naucnici u mogucnosti da istrazuju ovaj virus. Isti je slucaj i sa ovcama. On se pojavlje na identicnim mestima kod miseva, ovaca, majmuna i ljudi. Kreacionisticki odgovorje Bog je koristio identican mehanizam stvaranja kod razlicitih vrsta, dok evolucionisti tvrde da je rec o konvergencijama.

[Andronik]

Ti ove cinjenice (ukupan broj retrovirusa, broj parova u genomu, identicne pozicije sa drugim vrstama )

nemozes da povezes u smislenu celinu tako da to podrzi kreacionisticki koncept. Dok je jedino smisleno

objasnjenej evolucija.

E sad tebi ostaje da se odlucis da li svesno biras nelogicno objasnjenje ili nesvesno. I jedno i drugo je

samoobmanjivanje.

A zašto ne mogu? Zašto? Zar ti sumnjaš da je Bogu išta nemoguće? Jesi li ti pročito tekst u zagradi? Evo ponovo šaljem: [tt]

Rather than being added on during evolution by accidental endogenization of exogenous infectious agents, at least some ERVs must have been incorporated into the initial design of eukaryotic life. ERVs with fixed chromosomal positions are more likely integral parts of the host genome created in the host, while the more intact ERVs with positional polymorphism may be germline copies of exogenous viruses.

I sada kako ti to objašnjavaš u kombinaciji sa Genetskim Adamom i Genetskom Evom? I šta ćemo sa karikama koje nedostaju? Ajde, potrudi se i pronađi tekstove o tim karikama kojih nema i nema?

I kako je moguće da se riba Latimeria chalumne, šakoperka, koja je dugo dugo važila za prelaznu kariku između riba i amfibija, jer ima šake, koju su nedavno pronašli kod Madagaskara (živi u velikim dubinama) nije promenila ni za mrvicu u 300 mio godina?

A o tim 300 milijonima godina tek moramo da raspravljamo! To jest moramo najpre doći do atomskog i gravitacionog vremena kako bismo mogli shvatiti da je planet Zemlja mlad, a ne star...!

[Crveni Baron]

Taj virus se takodje na identicnim pozicijama nalazi kod miseva pa su zato naucnici u mogucnosti da istrazuju ovaj virus. Isti je slucaj i sa ovcama. On se pojavlje na identicnim mestima kod miseva, ovaca, majmuna i ljudi. Kreacionisticki odgovorje Bog je koristio identican mehanizam stvaranja kod razlicitih vrsta, dok evolucionisti tvrde da je rec o konvergencijama.

Evo dokaza za evoluciju, da su se ljudi razvili iz miševa? E, moj aquilio... maloverni!

E pa bato ako je tako onda imamo super dokaz za pobijanje evolucionisticke teorije. 4chsmu1 4chsmu1

[Andronik]

Da dobro si rekao, to je samo teorija... ali loša. Zanimljivo i čak zapanjujuće po meni je kako su sami evolucionisti loše obavešteni o stvarima koje zastupaju. Pravo šokantno je kako su oni ubeđeni da su pravoslavni hrišćani? U šta oni veruju, u kakvog Boga, u kakvo Otkrovenje, u koje Svete Oce? U kog Adama? Šta je sa prvorodnim grehom? Šta je sa rodoslovom Hristovim u Jevanđelju po Luci? Šta je brojnim eksegezama o stvaranju i padu (npr. Heksameron od sv. Vasilija)? Neverovatno... koja utopija...

Samo jedan paradoks. Po toj teoriji evolucije dakle do Adama na zemlji je carevala smrt, jer je samo tako moglo doći do kao razvitka ljudske rase. I kako onda da je to bilo DOBRO [καλά λίαν], jer sve što je Bog (po Pismu) stvorio bilo dobro? Kako je mogao Bog stvoriti smrt? Katastrofa! 4chsmu1

Stvarno katastrofa... ajd, ako je neko ateista, pa neka lupa koliko mu volja... ali ako tvrdi za sebe da je hrišćanin, onda mu sigurno nije dobro.

Evo jedne fine knjige za početnike na srpskom: Pravoslavni pogled na evoluciju od sveštenika Fimoteja.

Свештеник Тимотеј Алферов

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ

И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ  

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Nauka/Nauka.htm

[Juan Valdez]

Увек се запитам једно - шта би било да ови велеуми не верују? Да ли би и тада ”оповргавали” ТЕ овако стручно и генијално или би је можда ”доказивали” на исти начин. Да ли се затуцан и упоран у глупости човек једноставно рађа, па онда према томе обликује свој поглед на свет тј. поглед на свет бира према својој ограничености или неки погледи на свет заглупљују људе? (При погледу на свет не мислим на просто веровање или неверовање, него на форму отелотворења једног или другог или нечег трећег, небитно.)

[Juan Valdez]

Da dobro si rekao, to je samo teorija... ali loša.

Samo teorija?

O dogmatskom pogledu na ulogu teorije u nauci

dr Milan M. Ćirković, e-mail: [email protected], Astronomska opservatorija, Volgina 7, Beograd ili Departman za fiziku, Novosadski univerzitet, Trg Dositeja Obradovića 4, 21000 Novi Sad

Kada je pre oko godinu dana, tadašnja srpska ministarka prosvete digla prašinu uklanjanjem Darvinove teorije evolucije iz školskih programa, i kod nas se sa visokog mesta začuo (ne)slavni argument kojim kreacionisti već poodavno vitlaju u svojim agresivnim kampanjama širom sveta: “evolucija je samo teorija!” Čovek na ulici, koji se ne bavi profesionalno naukom, makar se i interesovao za njene rezultate na popularnom nivou, teško izbegava da ne bude impresioniran time: pa “svi znamo” da se “teorija” razlikuje od “stvarnosti”, ili da je čak obično u sukobu sa “činjenicama”. Ovo je neiscrpan izvor zabuna, pošto svi termini pod navodnicima u prethodnoj rečenici u nauci znače nešto sasvim drugo nego u svakodnevnom životu. Nažalost, oni koji o stvarima u društvu, pa i školskim programima, odlučuju su obično veoma daleko od nauke, pa su već samim tim – čak i da im ne pripisujemo ideološke ili druge zlonamerne motive – skloniji da prihvate svakodnevni govor u kome je “teorija” maltene pogrdan pojam. U daljem tekstu videćemo da oznaka bilo čega (pa i darvinizma) kao “samo teorije” može biti sve drugo, samo ne pežorativna – naprotiv!

U poduhvatu raščišćavanja zabluda i konfuzija nimalo ne pomaže ponašanje medija, novinara, popularizatora nauke, pa i pisaca udžbenika, koje stvara (uz mali broj časnih izuzetaka) potpuno iskrivljenu i pogrešnu sliku o istinskom naučnom radu i procesu kojim dolazimo do velikih otkrića. Kao što je odavno primećeno, zadatak onih koji pišu o nauci je različit, često i direktno suprotan zadatku samih naučnika. Primer za to su fotografije: kad god se – a to ionako nije čest slučaj – pojavi potreba za fotografisanjem naučnika, to se uvek čini u njihovom radnom okruženju, pri čemu hemičar mora biti u belom mantilu sa epruvetama, astronom u kupoli teleskopa itd. Kako fotografišete čoveka koji misli? Odgovor: nikako, jer to nije medijski interesantno! Stoga u tom svetu fotogeničnosti, propagande i “odnosa sa javnošću” mesta teoretičarima uglavnom nema, što je svakako izvor opasnog iskrivljavanja slike o nauci. Stoga je tužno, ali ne i čudno, da besmislen pokušaj da se evolucija obesnaži pseudoargumentom “samo teorija” nailazi na podršku u velikom delu javnosti, čak i one obrazovane. Sve to ukazuje na neophodnost razumevanja bitnih principa i rezultata filozofije nauke, a posebno onog njenog dela koji se naziva epistemologijom (ponekad, uz oprostivo pojednostavljenje, i teorijom saznanja). Ironično, ovi rezultati koji snažno ističu ravnopravnost, ako ne i primat, teorijskog saznanja su od ogromne praktične koristi u svakodnevnom naučnom radu.

Ova se tema dotiče mnogih važnih pitanja o kojima se nažalost malo govori, a naročito se izbegavaju u udžbenicima: odnos nauke i pseudonauke, pojmovi epistemičke statičnosti i dinamičnosti, zatvoreni i otvoreni terijski sistemi, uloga etike u nauci, te priroda i struktura revolucija u nauci. O njima nažalost ovde ne možemo govoriti, ali zainteresovanom čitaocu svakako preporučujemo literaturu navedenu na kraju teksta. Jednu stvar valja, međutim, odmah istaći: u daljem tekstu govorićemo o teorijama, onako kako se one sagledavaju u svakodnevnom radu naučnika, ali i kako ih sagledavaju, recimo, istoričari nauke, navikli na širu perspektivu. Govorićemo, dakle, o teorijama, a ne o dogmama; razlika je istovremeno i očigledna i neuhvatljiva. Teorija u nauci može postati dogma; kako se to i kada dešava složeno je pitanje kojim se ne možemo baviti, ali valja pomenuti da se to u nauci, a posebno u razvijenim naukama kakve su prirodne, dešava neuporedivo ređe nego u ma kojoj drugoj oblasti ljudske aktivnosti. Doduše, to je donekle kompenzovano time što je dogmatizam u nauci manje oprostiv od dogmatizma u religiji, bankarstvu ili sportu!

Bavi li se nauka činjenicama?

Svakodnevno se suočavamo sa pozivima ljudi koji sebe smatraju racionalnim i modernim da se oslanjamo na činjenice, da se vratimo činjenicama, itd. U popularnoj predstavi, nauka se bavi činjenicama, a činjenice se obično definišu tako da predstavljaju ako ne same eksperimentalne rezultate, a ono neka jednostavna uopštavanja iz njih (“činjenica je da je Zemlja okrugla”). Pokušaćemo da objasnimo kako u ovoj popularnoj predstavi ima jako malo istine, i da je za razvoj nauke sam koncept “činjenice” gotovo potpuno nevažan! Iz njega proističu brojne zablude, kao i ničim opravdana idolatrija eksperimentalnih rezultata koja dovodi do naopakog pogleda na nauku.

Verovatno najznačajnija pojedinačna poruka filozofije nauke sastoji se u onome što se naziva Dijem-Kvajnovom tezom, po imenima francuskog fizičara i filozofa Pjera Dijema (Pierre Duhem, 1861-1916) i američkog matematičara i filozofa Vilarda Kvajna (Willard Van Orman Quine, 1908-2000). Mada ima mnogo verzija, D-K tezu možemo sažeti u sledeći iskaz:

Dijem-Kvajnova teza: Teorija je uvek nedovoljno određena (engl. subdetermined by) eksperimentom.

Kao i u ogromnom broju drugih slučajeva, krajnje elementarna istina ima čitav niz dubokih, ozbiljnih i “na prvu loptu” nesagledivih posledica. Jedna od njih jeste da u nauci nema “čistog” empirijskog saznanja, čak ni u najnaprednijim disciplinama! Zapravo, razvoj neke discipline je korelisan sa razvitkom teorijskih interpretacija u toj oblasti, a ne sa količinom empirijskih podataka (“činjenica”). Posledica toga je i ono što je, mnogo pre Dijema i Kvajna napisao niko drugi do Čarls Darvin (koji je, što se nažalost retko priznaje, značajan i kao filozof nauke): “Začuđuje da tako malo ljudi razume da nijedno posmatranje prirode nema smisla ukoliko nije u korist ili protiv nekog gledišta.” Ono što je Darvin nazivao “gledištem” jeste ono što danas smatramo naučnom teorijom. Jednostavno, zar ne?

Možemo stvar i obrnuti. Zamislimo da na neki način (kristalna kugla, intuicija, ili gledanje rešenja na kraju udžbenika) znamo odgovor na pitanje kako se veličina koju merimo Y menja u zavisnosti od neke promenljive X pre nego što smo sa merenjima krenuli. Bitna posledica D-K teze je da moramo sve empirijske podatke/rezultate merenja uzimati sa rezervom ukoliko imamo teorijskih razloga za verovanje da karakteristike datog merenja (kvalitet instrumenata, uslovi, itd.) nisu dovoljne za diskriminaciju među teorijama. Ovo se često dešava u istorijskim naukama (geologija, kosmologija, evoluciona biologija, isl.) gde je potrebno razlučiti različite načine promene neke veličine sa vremenom, a na raspolaganju su nam merenja koja su ili suviše spora ili suviše brza u odnosu na karakteristično vreme promene.

Kako upokojiti vampira?

Britanski naučnopopularni časopis New Scientist od 25. maja 2002. (kao reakcija na članke u prethodnim brojevima posvećene merenju radioaktivnosti, kao i prilog o političkim potresima u Francuskoj) donosi neodoljivo pismo čitaoca Čarlsa Norija:

“Da li su radioaktivne padavine iz Černobilja i uspon Žan-Mari Lepena u Francuskoj bili pod uticajem engleskog kralja Henrija II? Pogledajte mapu francuskih poseda koje je držao ovaj, najevropskiji od svih engleskih monarha (proveo je najveći deo života u Francuskoj) 1154. godine i imaćete odlično podudaranje sa oblastima u kojima je Le Pen dobio malo glasova u prvom krugu izbora, a još bolje podudaranje sa drugim krugom. Vratite se glasovima francuskog Nacionalnog fronta u sedamdesetim i osamdesetim godina i relacija ostaje na snazi. Potpuno me zbunjuje kako je dobri kralj Henri (koji je govorio francuskim jezikom i znao jako malo engleskih reči) koji svakako nije poznavao nuklearnu hemiju, uspeo da reprodukuje mapu padavina radioaktivnog cezijuma iz Černobilja...”

Krajnje jednostavan uvid u istorijske atlase, kao i u pomenute članke iz ranijih brojeva New Scientista, ukazuje da je korelacija koju je zapazio Nori zbilja izuzetno dobra. Bolja, može se pokazati, od onih na osnovu kojih su učinjena brojna priznata naučna otkrića, od Faradejevog otkrića elektromagnetne indukcije do Habla, cefeida i vasione van Mlečnog puta.

Da li bi i mi trebalo da smo zapanjeni, poput Norija? Ako nismo, zašto je tako? Očigledno, zato što nam se sličnost u geografskom rasporedu čini potpuno slučajna, i navođenje ovih podataka zajedno lišenim bilo kakvog dubljeg smisla. Ali, kako se zapravo u nauci pronalazi smisao? Zašto nam se ova korelacija čini i za jotu manje ozbiljna od, na primer, rezultata nekog psihološkog ili sociološkog istraživanja koje pronalazi, zapanjujuće visok stepen korelacije po opštinama između kvaliteta obdaništa i potrošnje sosa od soje? Tačno je da nema nikakvog nezavisnog argumenta za visoko fantastičnu pomisao da je Henri Plantagenet mogao uticati na rezultate izbora (sama koncepcija bila bi mu verovatno nerazumljiva i šokantna) 800 godina nakon svoje smrti. Ali isto tako nema ni traga ikakvom nezavisnom argumentu (u ovom izmišljenom primeru) da vaspitačice po obdaništima pripremaju decu za konzumiranje kineske hrane! I jedno i drugo je podjednako besmisleno! Ali, zašto nam se ono prvo odmah čini očigledno besmislenim, dok u pogledu drugog nismo tako sigurni, te nam se po glavi mota misao da bi “tu ipak moglo biti nečeg”.

Pored očigledno zabavnog prizvuka (što je svakako i bila Norijeva namera), ovde se radi o nečem veoma ozbiljnom, što zadire duboko u srž naučnog metoda. Reč je o onome što je veliki škotski matematičar i statističar Džordž Adni Jul (G. Udny Yule, 1871-1951) nazvao “besmislenim korelacijama”. U radu iz 1926. godine, Jul je ispitivao korelaciju veoma visokog stepena između produženja života u Engleskoj i opadanja broja venčanja po obredima anglikanske crkve. Primer je interesantan, jer ilustruje podmuklu zamku koju pred istraživača postavljaju besmislene korelacije: na prvi pogled čini se da bi ove dve pojave mogle biti uzročno povezane, iako pravo objašnjenje izmiče. Jul je nakon detaljnog istraživanja zaključio da je svaka uzročna veza između ovih pojava iluzorna, te da je korelacija čista slučajnost. Neko bi mogao primetiti da je verovatnoća takve slučajnosti jako mala. Međutim, to je pogrešno, jer bez obzira koliko malo a priori verovatna podudarnost će se ispoljiti u dovoljno velikom skupu fenomena. Priroda i ljudsko društvo su naprosto toliko bogati fenomenima, da je dovoljno samo zagrebati po tom bogatstvu da bi se pronašle čudesne i sasvim proizvoljne podudarnosti. Ponekad glupe korelacije mogu imati neki dubok i neočevidan uzrok; najčešće, one su samo proizvoljna konstrukcija Zakona velikih brojeva, poput sličnosti oblaka na nebu sa kontinentima, koje svako dete ponekad zapazi. Eto jedne pouke koju istorija nauke često potvrđuje: i za najveće budalaštine se može naći potpora u iskustvu/eksperimentu/praksi... – samo ako se dovoljno traga! A da bismo razlučili hrabre od besmislenih hipoteza potrebno nam je razrađeno i napredno teorijsko saznanje.

Kao što i Nori primećuje, teško da i najneobuzdanija mašta može dati bilo kakvo objašnjenje za korelaciju anžujskih poseda u Francuskoj sa radioaktivnim padavinama iz Černobilja ili antifašističke svesti glasača. Stoga je odlično što su ova dva primera navedena zajedno, pošto su obe korelacije potpuno besmislene, i u saznajnom smislu obe imaju potpuno identičnu, odnosno nultu vrednost. Ovo se može proširiti u opšte pravilo koje bi, otprilike, moglo da glasi:

Ne pripisujte vezi između ma koje dve stvari A i B nikakvu važnost, ukoliko prethodno nemate dobru ideju (odnosno teorijski razlog) zašto bi A i B trebalo da budu povezani!

Ovo ima duboke posledice po naučnu praksu i metodologiju, pošto nasuprot materijalističkoj i pozitivističkoj iluziji o empirijskoj nauci osvetljava druge aspekte naučnog stvaralaštva: intuiciju, inspiraciju, estetiku. Ove pojave su često zanemarivane u svakodnevnoj predstavi koju imamo o naučnom radu, koja je formirana često pod velikim uticajem ideoloških stavova poput logičkog pozitivizma ili vulgarnog materijalizma. No, ukoliko želimo da izbegnemo zamke besmislenih korelacija i razumemo kako se kreće istinska nauka, svakako ih moramo uzeti u obzir. Besmislene korelacije nam ukazuju da je bilo koja generalizacija iz iskustva veoma opasna praksa, kada smo na teorijski novom i nepokrivenom terenu. Ako nemate teoriju kojom se rukovodite, vaš rad, ma koliko on bio temeljan i dugotrajan, osuđen je na propast! Zapravo, stvar je još gora po naivni empiricizam, jer u nedostatku teorije vaša prilježnost u eksperimentalnom ili posmatračkom domenu je kontraproduktivna: što više radite, to ćete nužno uočavati sve više i više besmislenih korelacija! Svaki novi podatak se može zaveriti u besmislenu korelaciju sa svim ostalima, a očigledno je da se sa povećanjem broja podataka broj besmislenih korelacija eksponencijalno brzo uvećava! U ovom svetlu se odlično može razumeti poznata Bolcmanova deviza da “nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije.”

Ovde možemo zastati i razmisliti o dužini i težini puta koji neka naučna disciplina mora preći od svog začetka do one faze u kojoj se smatra “zrelom” naukom. Na dužinu tog puta očigledno ne utiče, barem ne u linearnoj srazmeri, količina dostupnog empirijskog materijala. Da je drugačije, mnoge bi društvene i medicinske nauke bile znatno zrelije od, recimo, astronomije, pošto potonja i dan-danas raspolaže sa krajnje skromnom bazom empirijskih podataka, naročito kada se radi o prostoru van našeg planetarnog sistema. Međutim, nijedan ozbiljan istoričar ili filozof nauke neće se složiti sa ovakvom tvrdnjom, već će, naprotiv, istaći da su astronomske teorije veoma dobro razvijene, sa detaljnim matematičkim aparatom, i omogućuju da se definišu strogi kvantitativni testovi koji svaku od njih potvrđuju ili odbacuju, što je sve obeležje zrele nauke. Nasuprot tome, teorijska osnova većine društvenih nauka, izrazito je slaba, zbog očigledne složenosti fenomena koji su predmet izučavanja ovih disciplina. U društvenim, pa i medicinskim naukama, veoma se često dešava ne samo da se objavljuju rezultati koji nemaju nikakvu, pa ni najudaljeniju, teorijski interpretaciju (“ishrana bogata belim lukom utiče povoljno na učenje stranih jezika kod dece” ili slični zaključci “istraživačkog tima sa univerziteta XY” kakve čitamo po novinama), već i da se čitave oblasti razvijaju oko veličina za koje nije jasno jesu li samo matematički konstrukti ili odgovaraju bilo čemu u realnosti (primer tobožnjeg koeficijenta inteligencije, IQ-a, se neizbežno nameće). Stoga su u ovim disciplinama promene paradigmi daleko češće i dramatičnije, i stoga su ove discipline pod mnogo većim uplivom van-naučnih (recimo političkih ili verskih) uticaja, što su sve simptomi epistemološke nezrelosti.

U slavnim predavanjima na Kaltehu, Ričard Fejnmen je, u jednoj od karakterističnih digresija, napomenuo da se fizičar se po tome i razlikuje od matematičara što on mora znati rešenje neke jednačine pre nego što počne da je rešava! Ovu ideju – koja je takođe blisko povezana sa D-K tezom – Fejnmen je verovatno nasledio od svog mentora, velikog fizičara i možda još većeg filozofa fizike, Džona Arčibalda Vilera, čije poznato Prvo moralno pravilo za mlade naučnike glasi: “Nikad se ne upuštajte u proračune pre nego što znate odgovor! Napravite procenu pre svakog proračuna, pokušajte sa jednostavnim fizičkim argumentima (simetrija! invarijantnost! održanje!) pre svakog izvođenja, pogađajte odgovore na svaku zagonetku!”

Evolucija kao “samo teorija” redux: čak ni tako spektakularne potvrde evolucionističkih doktrina kao što je Bardžesov škriljac u Britanskoj Kolumbiji (gornji deo slike), gde je pronađena izuzetno bogata kambrijska fauna od pre približno 520 miliona godina, ne predstavlja, striktno govoreći “dokaz evolucije”. U faunu Bardžesa spada i ovaj čudesni fosil Opabiniae (na slici gore), bića sa pet očiju i surlom građenom poput creva usisivača, rekonstruisan u svom originalnom okruženju (na slici dole desno). Evolucija, kako Darvinova, tako i ma koja druga uvek ostaje “samo teorija”, u čemu, naravno, nema ničeg lošeg: darvinizam je izvrsna teorija bez koje, po slavnim rečima Teodosijusa Dobžanskog, ništa u biologiji nema smisla.

Ma koliko nam se ovo činilo neobičnim, pa i nastranim, taj osećaj proističe prevashodno iz snage naših predrasuda, a one su, sa svoje strane, često inspirisane pozitivističko ili vulgarnim materijalističkom bojom naočara kroz koje smo navikli da posmatramo svet, pa i naučnu aktivnost. Ako je ideja uspešna (u smislu objašnjavanja fenomena, predviđanja ishoda ogleda ili broja drugih ideja koje iz nje proističu), tada se nje treba držati, ukoliko nije, nikakva količina empirijske podrške, na dugi rok, neće koristiti. Ispostavlja se da su u istoriji nauke ideje dobijene na osnovu često iracionalnih pristupa, poput estetske vrednosti (Ajnštajnova relativnost, Dirakova teorija polja, itd.), često daleko uspešnije od onih dobijenih prostim uopštavanjem iz opita ili prakse. Zašto je to tako, daleko je dublje pitanje, čijem se odgovoru istoričari i filozofi nauke još nisu približili.

Besmislene korelacije se često zloupotrebljavaju u ideološke svrhe tako što se uzročna veza ili insinuira (“Dok žene nisu imale pravo glasa, nije bilo nuklearnog oružja/ozonske rupe/AIDS-a/televizijskih reklama”) ili nameće kao argument (“Statistike pokazuju da među pismenim ljudima ima više homoseksualaca nego među nepismenim; dakle, pismenost čini ljude homoseksualcima.”) za potvrdu autorovih stavova. Naravno, tada smo obično u stanju da besmislenost korelacija prepoznamo. Da li smo sigurni da bismo to uspeli i kada se radi o suptilnijim kontroverzama, kao što je veza ljudskih industrijskih aktivnosti i klime, ili korelacija korišćenja pesticida i pojave određene vrste raka?

Na kraju, prava podela, naravno, ne leži na liniji eksperimentalna/teorijska nauka već jednostavno, kao i uvek, na liniji kvalitetna/nekvalitetna nauka. Ljudima vaspitanim u iluzijama o primatu eksperimentalne nauke nad teorijskom i empirijskog nad teorijskim saznanjem, te zagovornicima dogmatske fikcije da se “eksperimentom utvrđuje istina” (ili još gore, da se “nauka bavi istinom” ili čak “Istinom”) možemo samo preporučiti da se obrazuju u istoriji nauke. Mada možda nije univerzalni lek, ipak može poput penicilina pomoći kod zapanjujuće širokog spektra problema i nedoumica.

IZBOR IZ LITERATURE

Srećna okolnost jeste što smo tokom poslednjih godina, sa više novih izdanja i re-izdanja donekle uspeli da nadoknadimo ogromne propuste izdavač-ke delatnosti iz oblasti filozofije nauke u prethodnim decenijama – stoga ovde navodimo samo izbor iz izdanja na našem jeziku. Praktično sve knjige iz ovog kratkog i subjektivnog izbora mogu se nabaviti u bolje opremljenim domaćim knjižarama.

Dijem,P.: Cilj i struktura fizičke teorije (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci, 2003).

Đorđević,R.: Uvod u filosofiju fizike (Jasen, Beograd, 2004).

Hemlin,D.V.: Teorija saznanja (Jasen, Nikšić, 2001).

Koen,M.R. i Nejgel, E.: Uvod u logiku i naučni metod (Jasen, Beograd, 2004).

Penrouz,R.: Carev novi um (Informatika, Beograd, 2004).

Poper,K.R.: Pretpostavke i pobijanja (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci, 2002).

Vajnberg,S.: Snovi o konačnoj teoriji (Polaris, Beograd, 1997).

[Justin Waters]

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ

И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ  

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Nauka/Nauka.htm

Нажалост отац Тимотеј покушава да покаже да су воде изнад свода могле да буду један омотач водене паре око земље који се сручио на земљу у виду кише за време великог потопа.

Омотач водене паре макар и мале дебљине, направио би велики притисак на атмосферу да људи просто не би могли да живе на земљи због високог притиска, а температура на земљи би порасла као испод стакленог звона таман да се реш испечемо.

Видиш ово су ствари због којих треба опрезно са ТЕ. Не можеш са књигом једном приученог физичара који додуше јесте дипломиран, али без икаквог експерименталног искуства на пољу физике да побијаш читав научни опус стваран 200 и више година од многобројних учених људи.

[Andronik]

Нажалост отац Тимотеј покушава да покаже да су воде изнад свода могле да буду један омотач водене паре око земље који се сручио на земљу у виду кише за време великог потопа.

Омотач водене паре макар и мале дебљине, направио би велики притисак на атмосферу да људи просто не би могли да живе на земљи због високог притиска, а температура на земљи би порасла као испод стакленог звона таман да се реш испечемо.

Hm. Dobro razmišljaš! Međutim, da si pročitao barem Genezu, (1.Mz 1.6.), video bi da taj omotač nije izmišljotina o. Timoteja. (Vidi i 1.Mz 7.11, 1.Mz 6,17).

Posle potopa dolazi do velike promene klime. Npr. prvi put počinje da pada kiša! Pa se pojavljuje duga, što je pre nije bilo.

Pritisak je bio drugačiji, mnogo veći. To se i pripisuje tome da je čovek mogao da živi i po nekoliko stotina godina. (Čak danas na Kavzaku žive do 130 i kusur godina). Npr. kada su paradajz stavili u gasne komore i povećali pritisak, paradajz je izrastao i do 2 metra! Itd.

Ali samo čitaj Timoteja, pa ćemo onda preći na jaču literaturu!  greengrin