Jump to content

Сaопштење САСинода поводом активности монаха Артемија- 16. децембар 2010

Оцени ову тему


Препоручена порука

Štos je u tome da episkopa/biskupa (isto važi i za naše) ne možeš da smeniš osim ako se ne uputi u neku jeres, udari protiv kanona direktno ili zabrlja ekonomski. No, ako te tri stvari ne radi, već luduje u vezi organizacije, politike ili baca klipove u točlove ostalima, to ume da napravi štetu jednaku jeresima, protivkanonskim aktima ili drpanjem para. Procedura je jedina da se sačeka zicer i da se mesto oslobodi za nekog ko je razumen. Sve mi se čini da je to ovde bilo slučaj. Naleteo je na zicer kojeg je sam tražio.

Verbum Domini Manet in Aeternum!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 172
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Смешно ми звучи да је тај прота изградио себи цркву. Цркве се не гради себи него Богу. Ако нећеш добити благослов за њену изградњу онда је не треба ни градити.

Не знам ко је тај прота и ко су његови наследници. Ја сам чуо да је та црква била некад под јурисдикцијом РЗЦ која је сада у јединству са МОСПАТОМ. Ако је тако, онда је прота изградио тај храм са благословом тадашње канонске јерархије Руске Заграничне Цркве. Не знам само да ли је потребно и благослов надлежног епископа на чијој територији се треба изградити тај храм, мислим да треба па тако је упитно како је тај прота могао да изгради ту Цркву, ако није добио благослов жичког епископа који је троновао у то време. Како је РЗЦ у међувремену постала једно са РПЦ, онда је та црква извисила тј постала је ничија, јер је Руси нису узели себи, нити је прешла у власништво СПЦ.

Једно је јасно, литургија се не може служити у храму који не припада једној епархији, која је дио једне Помесне Цркве, која је дио Васељенског православља. Артемије ем рашчињен, ем служио на свом антиминису без благослова иједног епископа на туђој територији, мимо наводно његове епархије, служио литургију у том храму чији статус није уопште јасан, а људи се пале да је то од Бога и да је та служба истовента оној коју је чинио св.Јован Златоусти који је био прогнана на исток царства.

Зато када брат Неша говори да он припада једној Св.Саборној и Апостолској Цркви, он при томе мисли да је Артемије епископ и да је он СПЦ и да он држи континуитет са Св.Савом и апостолима, док ови који "гоне" Артемије наводно су у расколу, што ће рећи читав Сабор СПЦ. Апсурд је да би то било тачно, онда Артемије не само да изопштавањем читавог Сабора нешто постигао, него мора да изопшти и све остале помесне Цркве које нису са њим у канонском јединству него управо са СПЦ. Да је то тачно да он држи континуитет са св.Савом и апостолима, он онда не би кршио ни свој сопствени канонски поредак који умислио, а то је да је у привременом изгнанству из своје епрахије. Да се он држи св.Саве он не би служио на сопственом антиминису изван своје епархије, већ би служио на антиминису епископа који би му дао благослов, или не бу уопште служио јер тренутно му ниједан канонски епископ из СПЦ, нити из друге помесне Цркве не да је такав благослов, нити се још ико из иједне канонске Православне Црвке огласио да да подршку Артемију и да му најави евентуално да ће га аболирати у своје редове.

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мени је сва ова прича мучна и лоша по Цркву...јер никада верници нису били више подељени...

Тешко можеш на каву отићи да се о томе не говори...

Треба лепо ако имају доказе да објаве и заврше...

Па редом..све Епископе...јер овако испаде само бившег Епископа сада монаха Артемија терете а остали златни...а знамо шта се све дешавало и са Епископом Пахомијем и Епископом Никанором, Епископом Василијем...а и доста..доста грађевинских књига по Епархијама би могле фасовати по пар рашчињења...

Magen VeLo Yera'e

מגן ולא יראה‎,

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мени је сва ова прича мучна и лоша по Цркву...јер никада верници нису били више подељени...

Тешко можеш на каву отићи да се о томе не говори...

Треба лепо ако имају доказе да објаве и заврше...

Па редом..све Епископе...јер овако испаде само бившег Епископа сада монаха Артемија терете а остали златни...а знамо шта се све дешавало и са Епископом Пахомијем и Епископом Никанором, Епископом Василијем...а и доста..доста грађевинских књига по Епархијама би могле фасовати по пар рашчињења...

Са тим се и ја слажем. Све то треба да дође под лупу, ако нам је стало до мира и поретка у Цркви.

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Смешно ми звучи да је тај прота изградио себи цркву. Цркве се не гради себи него Богу. Ако нећеш добити благослов за њену изградњу онда је не треба ни градити.

Не знам ко је тај прота и ко су његови наследници.

Dosta se pisalo u novinama o toj crkvi u zadnjih mjesec dana, sveštenik se zvao Toma Marković, izguglaj i pronaći ćeš mnogo informacija. Koliko se ja sjećam (nemam vremena sada da guglam) služio je negdje u inostranstvu i namjera mu je bila da u svom rodnom kraju napravi crkvu ne sebi već svojim zemljacima, valjda nije ranije bilo crkve a ni groblja u blizini. Kad je izgradnja bila pri kraju, on se već bio upokojio, otkrilo se da je testamentom zavještao svoju zadužbinu vjernom narodu a ne korumpiranoj vlasti, kako državnoj tako i crkvenoj, parafraziram. Nakon toga je žički vladika zabranio nekim monahinjama da se tamo nasele i crkva osta pusta. Sve do sada, je l' te.

Evo šta sam našla u presu:

Oni koji su u oktobru 1995. godine prisustvovali osvećenju temelja hrama, kažu da je namera ktitora bila da u njemu napravi starački dom i grobno mesto poput Zejtinlika za srpske emigrante koji su od 1941. do 1945. godine ostali i bez doma i otadžbine. Štaviše, tvrde da pokojni sveštenik ni u snu nije zamišljao da ovde stvara raskolničko zborište, a još manje udomište za odbegle kaluđere. Dokazi za to se, navodno, kriju u samoj crkvi, u hrisovulji koju su ktitori sa tadašnjim episkopom Žičkim Stefanom, položili u temelj hrama, a čija se kopija i danas čuva u ovdašnjoj eparhiji.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/143561/Ljuljaci,+selo+srpskih+razdora.html

Znači imao je blagoslov za zidanje, temelji su osveštani i sve je išlo kako treba do otvaranja testamenta.

Ja sam čak i ovdje na žru čitala članak o toj crkvi ali nema šanse da umijem sada da nađem tu temu. Pokušaću kasnije, kad budem imala više vremena.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Ако је тај "тестамент" тачан- ја заиста немам речи... Дакле, ако неко хоће да зида храм, прво искамчи благослов за зидање, не изврши превод имовине на СПЦ, и на крају неким "тестаментима" је завештава народу. Сада опет идемо у круг: клирици, свештенослужитељи нам не требају, то све народ може сам... и на тај начин нестаје Цркве Божије...

Да ли неко зна: Да ли је ова грађевина поклоњена Артемију или је продана?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мени су то нејасне ствари, како се може храм градити за народ? Шта то значи, да народ држи храм у свом власништву, и одређује ко у њему може служити, а ко не по неком њиховом нахођењу? Па у том храму ће да се служи литургија, коју неће народ служити него свештенство. Због оваквих неспоразума честе су свађе у Канади и Аустралији јер народ неће да схвати да имовина попут манастира и цркви не може да припада њима него она припада Цркви која са њом располаже. Истина је да по законима Канаде и Аустралије, ако је народ платио за неку задужбину, то се она онда води на њих као власнике, али по уставу и канонима Цркве, имовином која спада у храмове, манастире, конаке, пархијске домове и остало, са тим располаже епархија којој припада. Ту сад наступа она прича "ревнитеља" и зилота, да ће се они до крви борити за своје светиње и да безаконици немогу да руководе њиховим светињама...Већ виђено у есфигмену, већ виђено у Рукумији, па и у Канади и Аустралији, а ево сад и у Љуљацима. Ако неко изгради задужбину и не преда је Цркви на старање, тај ко да је није ни изградио.

Неко би рекао, шта има да се инсистира да сваку Цркву коју изгради неки мирјанин, мора да преузме епархија...као да је Црква комунистичка партија која има сву државну имовину у свом власништву. Али то само када би могли поредити Цркву и комунизам. Да не буде...Црква није од овог света, и служба која се врши у њој није од овог света. Када би свако ко може да подгине, имао цркви или манастир и одређвивао ко може, а ко не може да ту служи и катанчио када му се ћефне, на шта би црквено устројство личило, то само Бог зна.

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како је тужно, кад се човек одвоји из јединства, љубави, слоге.... :drugarstvo:

Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца свог.

Псал., 45:10

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како је тужно, кад се човек одвоји из јединства, љубави, слоге.... :drugarstvo:

Још је тужније и страшније када за собом повуче и остале...

да... prstgore

Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца свог.

Псал., 45:10

Link to comment
Подели на овим сајтовима

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2684&tekst=02

Нисмо јеретици

У храму светог Јована Претече привремено уточиште нашло је дванаест одбеглих калуђера из Рашко-призренске епархије. Светиња у којој се тренутно налазе необична је баш као и њихова решеност да не прихвате одлуке Синода Српске православне цркве. Признају да греше и они, али тврде да то чини и друга страна

Задужбина проте Томе Марковића

(клик за увећање)

Када је након вишедеценијског прогонства из Србије, сада већ покојни прота Томислав Марковић одлучио да се родном крају одужи тако што ће на имању свога деде подићи храм божји, Гружани су се више чудили него радовали. “Шта ће му црква, када цркву већ имамо, а и тамо, руку на срце, ретко идемо. Кол’ко ли је само пара у зидине стуцао, могао је и вилу на мору да направи?!”

Времешном свештенику није било стало ни до мора ни до људске доколице, али до народа јесте. Желео је, кажу, да овде направи духовно-визионарски центар, да окупи монахе и омогући да се божја реч свакодневно чује. Желео је, исто тако, да прикупи и кости страдалника, свих оних изгнаника који помреше далеко од родног краја, а којима се отаџбина ни гробом није одужила. Да усред Србије подигне нови Зејтинлик, свето место где ће се млади учити, а старији подсећати.

Желео је много да уради, али није стигао. Умро је крајем зиме 2004. године, а убрзо потом за њим је отишла и његова супруга. Нису имали деце, па је народ са нестрпљењем очекивао отварање тестамента, тек да види шта ће даље са здањем бити.

Знаће Бог коме ће светиња требати

Стриц Тома је имао високо образовање, објашњава Милан Марковић, протин синовац.

- Теолошки факултет је завршио у Београду, а крајем шездесетих година је отишао на постдипломске студије у Беч. Због своје привржености вери и ширења божје речи, био је на удару тадашње Удбе, али и појединих црквених великодостојника. Изгледа да им је баш био “трн у оку”, јер када су му у иностранству нестале путне исправе, Служба је једноставно одбила да му изда нове. Више од тридесет година није могао да се врати у завичај, без кривице је осуђен на трајно изгнанство.

Отац Наум (четврти с десна) са одбеглим братством

(клик за увећање)

Прота Томислав Марковић је већи део живота провео у Немачкој и Енглеској. Радио је као војни свештеник у британској армији, причешћивао је и исповедао православне војнике. Међу њима је било и потомака некадашњих бораца Југословенске војске у отаџбини, оних који у завичај нису могли ни мртви да се врате. Због њих је, кажу, и започео изградњу овог храма у чијој крипти, заједно са женом, данас и сам почива.

- Желео је прота да овде буде манастир - прича Милан. - Задужбину је дизао на имању свога деде, које се простире на површини од осам хектара. Требало је то да буде метох манастира Враћевшнице, монахиње су радо и често долазиле, али је у међувремену стриц умро и покренуло се питање наслеђа. А оно што је у тестаменту писало, очигледно, толико је изнервирало владику жичког Хризостома да је монахињама забранио да више долазе. Једноставно, решио је да светињу осуди на заборав и тихо пропадање.

Шта је било спорно у изјави последње воље старог свештеника? Вероватно то што је написао да своју задужбину, своју муку коју је заједно са супругом Милицом, професором ликовне уметности, стицао целог живота, оставља народу Епархије жичке, али не и “раскалашној власти”, како државној тако и црквеној! На примедбу немачког нотара да појам “народ” и није превише конкретан, односно да нејасна формулација у имену титулара може изазвати велике проблеме, прота се није бринуо.

“Целог живота сам Богу служио и он ће најбоље знати коме ће ово здање највише требати”, рекао је, наводно, времешни свештеник.

Неком божјом промисли, шест година након протине смрти, манастир је поново заживео. Од средине прошле недеље, конак некадашњег прогнаника населиле су одбеглице. Монаси из Црне Реке, Бањске, Дивиних вода и других манастира Рашко-призренске епархије, који нису прихватили одлуку Синода Српске православне цркве о разрешењу дужности епископа Артемија, нашли су овде привремено уточиште.

Или ће се непослушно братство вратити и покајати или ће им, можда, привремени администратор дати канонски отпуст и омогућити да оду где желе. Постоји, нажалост, и треће решење које, чини нам се, нико не прижељкује: да обе стране остану при свом ставу, а тада би цео случај морао да решава Црквени суд. Трагом овог необичног случаја, али и саме приче о необичном задужбинару, упутила се и екипа “Илустроване”.

Протин синовац Милан: „Стриц је своју муку оставио народу”

(клик за увећање)

Неспоразум до неспоразума

Село Љуљаци се по мало чему разликује од већине других у книћанској општини. Сместило се на обе стране речице Груже, крај регионалног пута који од Горњег Милановца води ка Крагујевцу. Од уласка у село, када се преко моста скрене десно, до храма се иде уским кривудавим друмом, на којем асфалта више нема него што има. Пут се завршава на вису изнад села, а даље се може једино пешице или погледом.

Светиња је подно брда, окружена зеленом пучином траве и лишћа. Дочекује нас отац Наум, заменик доскорашњег игумана из Црне реке, оца Николаја. Овде су трећи дан, а од игумана је, каже, добио задатак да организује живот братства. Још се поштено нису ни распаковали, а посла има много. Ваља организовати смештај, одредити послушања, видети од чега ће се и како живети. Ипак, највећи проблем је неизвесност која се, попут облака, надвија над главама одбеглих монаха.

- Нисмо зилоти и јеретици, још мање расколници - започиње исповест отац Наум у великој сали недовршеног конака. - Понајмање секташи, како нас ових дана називају поједини црквени великодостојници. Када смо се замонашили дали смо завет Богу, завет који нам нико не може одузети. Шта год да се догоди, где год да будемо били и радили, служићемо њему.

У јавности је последњих месеци било пуно контроверзи у вези с овим догађајем. Најпре су, да подсетимо, средином прошле године приказане бруталне сцене пребијања штићеника у Рехабилитационом центру у Црној реци и мада то, у суштини, није имало везе са братством манастира. Затим је формирана материјално-финансијска комисија СПЦ која је открила низ малверзација у раду Рашко-призренске епархије, због чега је епископ Артемије умировљен, а монах Симеон Виловски рашчињен.

И премда је владика у целости прихватио одлуке Сабора, један део монаха се није са тим сложио сматрајући да је напад на епархију мотивисан сасвим другим разлозима. До кулминације проблема је дошло 14. фебруара, када је тадашњи администратор владика Атанасије Јефтић, тражио да се закључају врата манастира Грачанице, чиме је спречио улазак монаха из Црне реке који су дошли да се виде са својим доскорашњим духовником и епископом Артемијем. Сцене туче између калуђера узнемириле је јавност у Србији.

- Сукоб у Грачаници је исцениран и неодољиво подсећа на случај на сарајевској пијаци Меркале - објашњава отац Наум. - Ником није јасно коме је било у интересу да нам спречи улазак у манастир, а још мање како су се телевизијске камере одмах нашле на лицу места. Желели смо само да се видимо са владиком, да се посаветујемо шта нам је даље чинити, а то је, очигледно, неко желео пошто-пото да спречи.

Место где почивају добротвори

(клик за увећање)

Наш домаћин објашњава да је суштина проблема то што им је ускраћено право да сами бирају свог духовника, право које припада сваком члану православне заједнице.

- Хтели смо да нам владика Артемије остане духовник, да будемо у епархији у којој ће и он боравити - каже наш саговорник. - То нам је била жеља, али не и услов. Ако не може с њим, можемо бити било где се верска служба и данас обавља у складу са светим предањем, на исти начин као што се то чини стотинама година. Таквих епархија и владика још има у Српској православној цркви, али их је, нажалост, све мање.

Нови администратор митрополит Амфилохије Радовић није им изашао у сусрет, сматрајући да захтев за канонски отпуст није оправдан. Наводно, рекао им је да неће дозволити да секташе по Србији и наложио им да остану ту где јесу. Братство Црне реке то није прихватило. Скоро једногласно су одлучили да оду без канонског отпуста, а њиховим стопама кренуо је и један број монаха из других манастира Рашко-призренске епархије. Привремено су се сместили у етносело Лозница крај Чачка, да би се једна група сада преселила у конак цркве у Љуљацима. У међувремену, митрополит Амфилохије их је позвао да се врате, а сличан позив упутио је и патријарх Иринеј прошле недеље, приликом посете Пећке патријаршије.

Отац Наум признаје да је непослушност велики грех, али је зло и грех, каже, и оно што се с њима чини. Зашто им је ускраћен канонски отпуст, зашто им једноставно не дозволе да оду када се и другима до сада излазило у сусрет, пита се он.

Народ у Гружи је изненађен и затечен доласком монаха. Радује их чињеница да је живот у храму светог Јована обновљен, да ће се остварити жеља њиховог земљака, али се надају да ће се то догодити уз благослов и сагласје црквених великодостојника. Подела је, уосталом, и до сада било превише и никоме, кол’ко знају, добра нису донела. Понајмање Србима.

Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ

Назад

Link to comment
Подели на овим сајтовима

(...)

Мене чуди једна ствар у свом овом лудилу,ако су браћа и сестре који иду тамо икада читали Житија,онда је неизбежно приметити да сви на правди Бога гоњени Епископи су имали лично покровитељство самог Христа и Пресвете Богородице.Бог никада није остављао људе у забуни.Ако је неправедно гоњен неко,дешавала су се разна чуда и доста често се и сама Мајка Божија јављала Архијерејима да потврди да је неко на правдии Бога гоњен. Има толико примера, Свети Јован Златоусти,па ево и Свети Николај Мирликијски када је био удаљен са Сабора и тренутно уклоњен од архијерејске службе јер је ошамарио Арија,одмах се јавио Господ и Мајка Божија неколицини Архијереја и потврдили да је Свети Никола праведник.

Како нико то не разуме?? :(

Па Бог нас никада не би оставио у забуни.

Ih, kud ti zaošija... Pa, da vidimo...

... И тада је, као и свагда, било свештеника и владика који су завидели Јовановој слави, па их царица лако побуни, и они се састану и оптуже патријарха да строго кажњава неисправне свештенике, да је једно дете крстио после подне, да се код куће не моли Богу, да царицу Јевдоксију назива Језавељом, женом порочног цара Ахава и слично. Патријарх се четири пута није одазвао позиву овог одбора да се оправда, зато што је сматрао да је одговоран само Васељенском Сабору, те га овај одбор осуди на лишење архијерејског чина и да га цар казни зато што је вређао царицу. Кад је Јован чуо за ову осуду, рекао је: "Црква Христова нити је самном започета, нити ће самном завршити". По царевој наредби, Јована пошаљу у заточење.

Када грађани Цариграда сазнаше да је Јован послат у заточење, подигоше велику буну, а утом се у Цариграду деси и земљотрес који многи сматраше казном за такво поступање са светитељем, па сама царица би принуђена писати патријарху и молити га да се врати.

Дочек Јованов у Цариграду био је величанствен: мноштво света изашло је лађама да га дочека, и клицањем га допратише до цркве Светих Апостола.

Но, није прошло ни два месеца, а Јован се поново сукоби са царицом. Јован је у цркви прекоревао оне који су држали позоришне представе пред царичином статуом и ометали богослужење у оближњој цркви. Када је Јован, на Усековање, држао у цркви говор, више пута је понављао речи: "Опет Иродијада бесни!" и "Опет иште Јованову главу", а царица држећи да њу под Иродијадом подразумева, сакупи опет онај исти црквени одбор, који Јована, као и пре, осуди на заточење.

У највећој тишини и под стражом, Јована пошаљу у градић Кукус у Арменији, где је провео три године. Јован, међутим, не беше прекинуо везе са Цариградом и врло често се дописивао с пријатељима, због чега цар нареди да се Јован одведе у заточење на саму границу царства, у градић Питијунт, недалеко од Црног мора. Два војника, који су га спроводили, добили су задатак да га успут муче и злостављају, не би ли на путу и скончао. По највећој припеци, гладан и жедан, морао је стари патријарх ићи пешице и гологлав, те стиже до места Комана, где сврати у једну црквицу да се помоли Богу и ту се од умора и напора разболи. Војници га међутим почеше гонити и даље, али кад су видели да више не може ићи, оставе га на миру. Јован се обуче у архијерејско одело, причести се и умре. Ово се догодило на Крстовдан , 14. септембра 407. године, у 62. години његова живота. Оног дана кад је Јован умро, у Цариграду паде јака киша с градом, а после четири дана умре и царица Јевдокија.

Dakle, sv. Jovan Zlatousti, posle lišenja arhijerejskog čina nije skitarao po tudjim eparhijama i raščinjen služio Liturgiju. A drugi put mu nije ni oduzet arhijerejski čin, već je kao patrijarh osudjen i sproveden i izgnanstvo.

Kada je reč o sv. Nikolaju Čudotvorcu, njemu je na samom saboru oduzet i vraćen arhijerejski čin.

Prema tome, valjalo bi za argumente svojih stavova ili razmišljanja uzimati činjenice, a ne proizvoljno tumačenje odredjenih dogadjaja da bi ih potom prilepljivali uz postupke monaha Artemija.

Ili, u žitijima ove dvojice svetitelja piše nešto što mi nije poznato?

Radujem se svakom jutarnjem svetlu... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

U svojoj poslednjoj rečenici naveo sam žitija svetitelja i isključivo na činjenice iz njih mislim. Za ovu priču smatram da nije ni potrebno utvrdjivati nekakvu istorijsku istinu.

Inače, da dodam još nešto, bez komentara...

Prezentacija Manastira Lepavina.

Tankosava Damjanovic

Oče, i Vladika Artemije u ovom filmu govori o duhovnoj veličini Ave Justina i o njegovom divnom duhovnom rukovođenju. Jednom ste baš Vi svedočili o tome kako je sadašnji vladika Artemije, kao iguman manastira Crna Reka, upravo zbog pretnje smrću od strane Šiptara, tražio od tadašnjeg Episkopa Prizrenskog Pavla, da ga odredi za prelazak u manastir Ćelij? Rekli ste tada da mu Episkop, potonji sveti Patrijarh Pavle, nije dozvolio prelazak rekavši bratu Miroslavu, koji je takođe tražio milost da pređe u drugi manastir: „Ti možeš da odeš, ali, tvoj starac (znači, vladika Artemije) će ostati u manastiru Crna Reka, jer su nama potrebni mučenici“.

To je veoma interesantna koincidencija...? A pričali ste i da Vladika Artemije ima veliki dar pisanja?

A eto, po oduci Svetog Sinoda Vladici Artemiju predstoji prelazak u neki manastir izvan mučeničkog Kosova...?

Sve su to čuda Božija, i rekla bih da vladika Artemije sve to treba da doživi kao veliku milost Božiju i da se raduje? Šta Vi mislite, oče?

o.Gavrilo

Sestro Tankosava, moje mišljenje je da je hrišćansko smirenje najjača sila. Kad je sv. Nektarije morao da se povuče u manastir, on je to sa smirenjem prihvatio. Posle svih iskušenja koje je trebao da pretrpi, na njemu se očigledno projavila sila Božja. Vladika Artemije je odlukom Svetog arhijerejskog sabora razrešen upravljanja Eparhijom i umirovljen, i na tu dužnost više ne može da se vrati. Sada može da za sebe nađe manastir i u njemu, poput svoga Ave, posveti isključivo duhovnom delanju. Vladika ima veliki dar za pisanje, ima i veliko znanje, teološko i duhovničko. Posle nas će ostati jedino dela u Gospodu. Možda se ovo iskušenje pokaže kao milost Božja ne samo za vladiku Artemija, nego i za sve nas.

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4695

Radujem se svakom jutarnjem svetlu... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...