Како то: Један Бог а Света Тројица?

[Sherlock H.]

Meni je najlepse objasnjenje dalo jedno dete kada su ga pitali kako to jedan Bog a tri lica. Rekao je: "kao sto drvo ima koren stablo i grane ( jedno bez drugog ne moze) tako je i jedan Bog". izvinite sto ovako upadam.

Svidja mi se ovo objasnjenje,jer u prvi plan istice to da Otac ontoloski zavisi od Sina i obrnuto."Jer ako je Jedan od iskoni onda su Trojica",kaze sveti Grigorije.

[Александар Милојков]

Milane,mozes li kad budes imao vremena da izneses neko svoje misljenje o ovom tekstu gde se kritikuje upravo mogucnost poznanja Boga. http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf

Уколико овако схватимо Светог Василија, то онда значи да се Богу не можемо ни обратити (молити). Бог се, ипак, познаје као Личност(и) и Бог јесте Личност у апсолутном смислу. Са друге стране, ми заиста не можемо одговорити како то Отац рађа Сина и како исходи Духа Светога.

[Milan Nikolic]

Milane,mozes li kad budes imao vremena da izneses neko svoje misljenje o ovom tekstu gde se kritikuje upravo mogucnost poznanja Boga. http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf

Не видим ко је писао овај текст али видим да га је превео ''Протосинђел Симеон'', противник поретка и хулитељ Епископа. Треба ми извесно време да се упознам са тим текстом, али оно што сам на брзину видео, ради се о знатном проблему који поприма васељенски карактер. То значи да се може десити да се Православље подели око тих питања.

Нема нам друго до да се надамо брзом успостављању Великог Сабора где ће се донети решење ових проблема. Треба добро размотрити та питања и донети јасан одговор.

[ZarkoZ]

Бог је Јединица у Тројици  и Тројица у Јединици

[Александар Милојков]

Један Бог је Отац, како то и кажемо у Символу вере: Верујем у ЈЕДНОГА Бога Оца... Тај један Отац рађа Сина и исходи Духа - један је незамислив без друге двојице. Тако, даље, и исповедамо у Символу вере: након Оца исповедамо и веру у Сина и Духа Светога.

[Milan Nikolic]

Milane,mozes li kad budes imao vremena da izneses neko svoje misljenje o ovom tekstu gde se kritikuje upravo mogucnost poznanja Boga. http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf

Уколико овако схватимо Светог Василија, то онда значи да се Богу не можемо ни обратити (молити). Бог се, ипак, познаје као Личност(и) и Бог јесте Личност у апсолутном смислу. Са друге стране, ми заиста не можемо одговорити како то Отац рађа Сина и како исходи Духа Светога.

Је ли може неко да каже ко је аутор овога текста? Волео бих да прочитам пажљиво овај текст али прво желим знати ко га је писао.

[Александар Милојков]

Неки грчки теолог, не знам о коме се ради, али очигледно не "мирише" +Зизјуласа и сличне. Небитно, треба аргументовано одговорити. Онима који одбијају да потврде да Бога познајемо ка Личност суптоте се самом темељу Откривења. Наиме, Госпдо нам је Бога открио као Оца (Отац означава Личност). Свети Јован Бофослов каже: "А ово је живот вечни: да ПОЗНАЈУ тебе једнога Бога..." То познање јесте личносно познање - ступање у однос са Богом. Ако негирамо тај ниво познања Бога онда смо, свесно или несвесно, деисти - стављаму потпуно преграду између Бога и света. У том случају не можемо ништа изговорити о Богу нити ишта рећи Богу (молити се - јер молитва је парекселанс личносни однос са Богом).

[Sherlock H.]

Izgleda da je autor Georgije Marcelos.

Мишљења о полазиштима и дометима његове телогије у православном свету су, међутим,

подељена. Постоје Озбиљни разлози који доводе у питање основне поставке његовог теолошког

приступа. У овом и неколико следећих бројева покушаћемо да донесемо неколико радова који се

озбиљно и систематски, на посредан или непосредан начин дотичу и теологије Митрополита Јована

Зизјуласа. Њихов аутор је професор Догматике на Теолошком факултету Универзитета у Солуну, г.

Георгије Марцелос (прим. прев).

[Sherlock H.]

Milane,mozes li kad budes imao vremena da izneses neko svoje misljenje o ovom tekstu gde se kritikuje upravo mogucnost poznanja Boga. http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf

Уколико овако схватимо Светог Василија, то онда значи да се Богу не можемо ни обратити (молити). Бог се, ипак, познаје као Личност(и) и Бог јесте Личност у апсолутном смислу. Са друге стране, ми заиста не можемо одговорити како то Отац рађа Сина и како исходи Духа Светога.

Ukoliko ne znamo kako Otac radja Sina i ishodi Duha,kako mozemo reci da mozemo da odgovorimo na pitanje "kako(Bog postoji)"?

[Александар Милојков]

Milane,mozes li kad budes imao vremena da izneses neko svoje misljenje o ovom tekstu gde se kritikuje upravo mogucnost poznanja Boga. http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf

Уколико овако схватимо Светог Василија, то онда значи да се Богу не можемо ни обратити (молити). Бог се, ипак, познаје као Личност(и) и Бог јесте Личност у апсолутном смислу. Са друге стране, ми заиста не можемо одговорити како то Отац рађа Сина и како исходи Духа Светога.

Ukoliko ne znamo kako Otac radja Sina i ishodi Duha,kako mozemo reci da mozemo da odgovorimo na pitanje "kako(Bog postoji)"?

Зато што нам је тако ОТКРИВЕНО кроз Христа: "Нико не зна Оца до Син и ако Син коме хоће рећи." Христос је тај који открива Бога као Оца. Тај факат није плод наше интелектуалне спекулације већ плод откривења Божијег.

[Milan Nikolic]

Због тога мислим, да је могуће објаснити како Отац рађа Сина и исходи Духа. Све је то не само допуштено нашем познању већ је и потребно да нам то буде познање које ће нас одржати у вечном заједништву са Богом, јер такво познање није ништа друго до ступање у личносни и љубавни однос између Оца и Сина и Духа Светога.

Потрудићу се да прочитам овај текст Марцелоса. Такође као Александар већ увиђам да је по среди један крајњи промашај и погрешан приступ богословљу и познању Бога, с тим још већи проблем што се такво богословље представља као осуда над теологијом Зизјуласа и других сличних њему богослова, а још већи проблем је што се учење Отаца тумачи у корист таквих осуда.

Једноставно, проблем је велики јер се таквим изопаченим учењем одбацује личносно ступање у нашу творевину Логоса Божијег кога познасмо и са Којим имамо најприснији однос. Тај однос са Христом је пре свега личносни, а свакако да је у томе присутна енергија Самога Бога. Шта више, однос са Богом је толико присан да се човекова природа у Христу вазнела на небеса са десне стране Оца.

Како онда човек сада познаје Бога ако то познање није у потпуности личносног карактера? Зато нема другог начина ући у Царство и спасити се уколико не ступимо у најприснији однос са Богом, а тај однос је личносни однос који представља познање личносног постојања Бога као Заједнице, тј. љубавног односа Пресвете Тројице.

[Александар Милојков]

Због тога мислим, да је могуће објаснити како Отац рађа Сина и исходи Духа. Све је то не само допуштено нашем познању већ је и потребно да нам то буде познање које ће нас одржати у вечном заједништву са Богом, јер такво познање није ништа друго до ступање у личносни и љубавни однос између Оца и Сина и Духа Светога.

Не то није могуће. Јасно о тој немогућности говоре и Оци. Личносно познање Бога, ступање у однос са Њим, не значи знати како Он рађа Сина и исходи Духа. То су потпуно две различите ствари. У том случају важи апофатика о којој говори Свети Василије Велики.

[Milan Nikolic]

Требало би да видимо како о томе говори Светитељ. Јер може се рађање и исхођење односити на апофатику али једино уколи се има у виду суштина Божија која увек јесте и остаје једна, у том смислу да суштина има своју улогу и у рађању и исхођењу (Сина и Духа).

Међутим, када сагледамо утврђено учење о рађању и ихођењу (Сина и Духа) не из суштине самој по себи, већ из Личности Оца, онда можемо тај вид познања сматрати могућним ,,јер ни Син ни Свети Дух не излазе право из суштине. Наиме, Син се рађа од Оца, а Дух исходи од Оца, односно од личности. Веома је тешко начинити разлику између равни суштине и равни ипостаси, пошто је ипостас та која даје постојање'' (Зизјулас).

[Александар Милојков]

Наравно да рађање и исхођење има везе са суштином (природом) Божијом. Зато и не можемо о томе ништа говорити. Акт рађања и исхођења јесте акт Оца као личности, али не постоји бесприродна личност. Акт рађања је акр рађања јединорођеног Сина (исте природе са Оцем), акт исхођења је акт исхођења  истосуштног (истоприродног) Духа. Личносни акт је и стварање света, али свет није "из природе Оца".

[Milan Nikolic]

Због тога мислим, да је могуће објаснити како Отац рађа Сина и исходи Духа. Све је то не само допуштено нашем познању већ је и потребно да нам то буде познање које ће нас одржати у вечном заједништву са Богом, јер такво познање није ништа друго до ступање у личносни и љубавни однос између Оца и Сина и Духа Светога.

Не то није могуће. Јасно о тој немогућности говоре и Оци. Личносно познање Бога, ступање у однос са Њим, не значи знати како Он рађа Сина и исходи Духа. То су потпуно две различите ствари. У том случају важи апофатика о којој говори Свети Василије Велики.

Такође, како ћемо објаснити Западним хришћанима истину о исхођењу Духа Светога? Да ли је такво објашњење већ осуђено на пропаст из разлога што се то објашњење не може ни дати као потврдно, тј. као нешто што се може познати?

Ако је све то немогуће, како онда ми православни можемо толико инсистирати на правилном исповедању без употребе погрешног Филиоквеа? Знам да се може рећи како је погрешни Филиокве нешто што ствара проблем са поимањем једнобоштва па се из тог разлога треба инсистирати на једном Узроку који је Отац. Али сада је по среди други проблем.

Долазимо до питања каква је улога Сина у исхођењу Духа Светога? Не можемо рећи да не постоји никаква улога Сина у исхођењу Духа само да бисмо задржали један узрок као личност Оца. Слично томе не можемо изоставити улогу Духа у рађању Сина. О том учењу морамо говорити како бисмо решили савремене теолошке проблеме и довели у ред однос са римокатолицима. У супротном теологија ће опет бити прича сама за себе и експонат који затварамо у музејску витрину, без развијања и надопуњавања.