Лажна сценографија

[Боривоје Марковић]

Лажна сценографија

Извор: http://www.otacmilic.com/

Последњи догађаји везани за Цркву Божију, која борави на простору земље Србије, све више прете да оставе дубље трагове, како у историји Цркве тако и у животима овдашњих православних хришћана. Трагајући за истинитим тумачењем истих, присећам се једног дијалога из деведесетих година, вођеног на Богословском факултету СПЦ у Београду.

Уважени професор догматике пита студента: „Кажи ми Милоје, у чему је разлика између нас православних и протестаната, као и нас и римокатолика?“

Прозвани студент одговара: „Па, ми православни верујемо у правога Бога.“

„И они кажу тако“, додаје професор, „али који је то прави Бог?“

Милоје наставља: „Ми верујемо у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.“

Испитивач не одустаје: „Па зар и они не исповедају Тога Бога?“ Студент збуњено ћути.

Прекидајући мучну тишину професор показује добру вољу и наставља: „Замисли да си у друштву једног Италијана и једног Немца, први је римокатолик, а други протестант (лутеран), они су дошли у у Србију и од Тебе, као теолога, желе да сазнају шта је Православље, у чему је разлика између њихове вере и Твоје?“

Мало охрабрен Милоје наставља: „Ми имамо Свету Литургију, причешћујемо се истинским Телом и Крвљу Господа Исуса Христа“.

„И они иду на службу и причешћују се“, додаје професор као да провоцира и Милоја и све присутне који слушају испит и проверавају сопствено знање.

„Мучени“ Милоје је читао препоручену литературу за испит, али оваква питања и дискусије није срео. Нервозан и очајан почиње да износи неке фразе којих се сећа из Богословије, а за које поуздано зна да неће задовољити професора, јер ни њега самога нису убедиле:

„Они имају филиокве, они не посте, користе бесквасне хлебове за причешће, кажу да је папа непогрешив, говоре о безгрешном зачећу Пресвете Богородице, протестанти не прихватају Свето предање и Апостолско прејемство, Свето писмо им је главни стуб вере и тумаче га по личном нахођењу итд“. На крају потпуно искрено и отворено Милоје закључи: „Професоре ако они и кажу да верују у истог Бога као ми, лажу, друга је то сорта људи.“

Да би помогао и Милоју и свима нама професор је на крају питао врло помирљиво: „Јеси ли некад био на западу, односно јеси ли икад разговарао са неким римокатоликом или протестантом?“

„Нисам” – одговорио је Милоје у име свих нас. Добио је шестицу на дар и то је била реална мера нашег и Милојевог (не)знања.

Из поменутог дијалога сам схватио да студирање није само пут до дипломе, већ могућност да човек постане озбиљан и одговоран трагалац за Знањем и за божанском Мудрошћу утканом у свет и човека. Покушавајући да стекнем дар богословског мишљења, дуготрајним читањем и молитвеном жељом уочио сам да је Црква у историји само тројици људи доделила епитет „богослов“, али то не спречава нашу гордост да се сваки средњошколац, који ступи на праг Богословије, одмах закити истим.

Од Тита и патријарха Германа, до Милошевића и патријарха Павла, много је догађаја који су директно утицали на време Тадића и патријарха Иринеја, на наше време. У прилог истине сведочим да сам као студент '91. године могао да купим сваку књигу са богословском тематиком издату у оквиру СПЦ, а слично је било и '92. године. Од 1993. креће права експанзија црквених садржаја. Вишедеценијски пост је прошао, тржиште је гладно Бога! Пише се и преводи све и свашта, штампа се и слика, снима и преснива, са благословом и без благослова. Милион крстића, милион икона, милион касета и милион људи на митингу, то је био циљ. Деловало је као нестварно. Задовољни епископи, задовољни политичари, добро поповима, а и калуђери се не буне и уз све то народ пева „Нико нема што Србин имаде“. Могао је човек помислити да је комунизам пропао, али и да је најављивани рај на земљи ипак стигао. Да ли је ово време Цркви Божијој донело више добра или зла само Бог зна, а на историји остаје да понуди коначан суд. Сведочећи пред таквим судом истичем да су о Цркви и духовности почели да говоре и верујући и неверујући, и они који су били у Цркви и они који су били против Цркве. Блаженопочивши патријарх Павле је успео да зацели ране комунистичког раскола у Америци, али је на жалост оставио иза себе гнојну рану у Телу Цркве, оличену у лицу и делу епископа рашко-призренског Артемија, кога је он лично предложио на то место. Ових дана је та рана метастазирала и након што су исцрпљени сви покушаји Цркве, пријатеља и лекара, оболели део је сам отпао од Тела Цркве.

У неколико претходних текстова покушавао сам да опишем дијагнозу наших дана и данас са сигурношћу закључујем: Код ових људи, сада већ секте артемијеваца, дошло је до страховитог сужења свести, до гушења и потискивања суштинских људских црта. Њихова нетрпељивост, сродна љубомори, усијавала је фанатизам видевши свуда и на сваком месту неверство и издају. Све и свакога су сумњичили откривајући унутрашње и спољашње завере („Ко продаје веру за вечеру”). Фанатик опседнут манијом гоњења осећа да је окружен непријатељима и због тога увек ДЕЛИ свет на два дела, „са мном или против мене?!“ Сви који не мисле као умни организам секте постају јеретици, јер је једини улог Истина, њихова истина. Њихова ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, тако да самозвани борци за веру, пуни унутрашњих страхова од блиске пропасти, плаше друге, истовремено заборављајући да Истина не зна за страх. Највећи грех фанатичних артемијеваца лежи управо у томе да своју идеју и своју истину поистовећују са собом. Такви људи не могу имати ауторитета изнад себе, такве ни Васељенски сабор не би разуверио у погубност одвајања од Цркве и неистинитост својих ставова. Макар видели својим очима да Свети Огањ силази на свећу патријарха српског Г. Иринеја рекли би да је то фотомонтажа и део ватиканске завере против њих и нашег напаћеног народа.

Зашто је то тако? Проблем објективне стварности и суштинске побожности није лако решити. У лажном решењу врло је пријатно сматрати себе јединим чуварем истинског православља или истинског „титоизма“, нема разлике. „После мене потоп“ теза је која огромном енергијом храни људску сујету и људску гордост.

Артемије и његови следбеници нису пали на догматици, знају они у чему је разлика између нас и римокатолика, нас и протестаната, они су пали јер су нетрпељиви. Нису смогли снаге и љубави да сачекају да се Православна Црква и сва њена чеда, која бораве у земљи Србији и широм света, саборском одлуком покатоличе, како они годинама најављују. Нису они слушали добронамерна питања: „А шта ако се не покатоличимо?“. Стварали су буку да не би никога чули, ни Сабор, ни Синод, ни браћу. Нису хтели да чују, јер нису хтели да послушају.

И тако путујући циркус пљеска и пева монаху Артемију хранећи Његову СУЈЕТУ, а он њима даје лажну сценографију, ја сам владика и где сам ја ту је Бог. Ово је прича за све оне, који из богословски неписмених медија не могу сазната шта се стварно догађа у Цркви Божијој.

Када ме на путу заустави полицајац и каже да сам возио 18 км изнад дозвољене брзине у насељеном месту, као човек и као хришћанин признам грех речима: „Крив сам“. Покушам да га умолим за људско разумевање, јер сам из неког разлога журио и врло често будем услишен. Ово је азбука елементарних правила комуникације.

На другој страни бивши владика Артемије, годинама крши правила Цркве Божије, возећи 300 км преко дозвољене брзине.

- Са грчким старокалендарцима, а без икакве потребе јавно је прозивао Васељенског патријарха („Екуменизам и време апостасије“)

- Неканонски отворио црквену радњу на територији архиепископије београдско-карловачке, уз тражење лажног сведочанства о правом власнику од г. Милоша Јанићијевића (2006. г)

- Претворио епархију рашко-призренску у приватну и личну Цркву(2002. Е бр 435 и 2003. Ебр 399)

- Није извршавао одлука Светог Архијерејеског Сабора и Св. Синода (2006. Ебр 442 итд.)

- Неканонски се мешао у јурисдикције других епископа (освештао антиминс за Цркву Св. Саве у Солуну итд)

- Свесно закидао новац од принадлежности свештеника, упућен као помоћ од стране Министарства вера (око 12. 000 евра по свештенику, укупно близу 500.000 евра)

- Овластио и дао епархијски печат Дед Команију, косовском Албанцу да у име епархије прода црквени простор у Ђаковици, уз жалосну констатацију да је новац (150 хиљада евра) мимо црквеног рачуна стављен у приватни џеп, као да је продата приватна, а не црквена имовина.

Несавесно и неодговорно управљање црквеним добрима може се наћи у великом броју поступака и дела која су оставила неизбрисив траг за време управљања епархијом рашко-призренском. Секта артемијеваца безобразно и неозбиљно тражи преко медија наводно доказивање кривице и поштовање судске процедуре, правећи буку да се ради о монтираном процесу и политичкој освети. Све наведене прекршаје видели су чланови Светог Архијерејског Сабора СПЦ, као и објективна јавност и на основу чврстих доказа, годинама молили и преклињали, сада већ бившег епископа Артемија, да се смири и покаје и да одстрани од себе оне који пропасте и Њега и Цркву. Ни у једној институцији друштва не би имао оволико времена и оволико љубави, да се отрезни и да му се, у то сам потпуно сигуран опрости, као да ништа није било. Лично се не слажем са таквом политиком „чувања Цркве“, зарад лажне љубави и мира у кући. Сви покушају да се прљав веш не износи пред комшије, пропадају, јер се тако заборавља: да ништа нема тајно што се неће сазнати нити тајно што се неће открити, јер оно о чему се причало тајно проповедаће се са кровова. И последњи тужни аргумент артемијеваца како има много оних којима је пре Њега требало судити, јер су гори од Артемија, само додатно потврђује Његову реалну кривицу и улазак у отворен сукоб са Црквом Божијом којој је до јуче припадао. Сви они епископи и свештеници који су се показали као неодговорни сведоци Царства Божијег, које долази у Сили и Слави, врло је могуће да су криви пред Богом и пред људима, али су показали и показују бар минимум одговорности остајући у својој Цркви и слушајући Њен глас.

Црква има своју сценографију јер је наша Служба у свету јавна, ми се не кријемо и зато је могуће да секташи направе грађевину која обликом подсећа на православну богомољу. Такође је могуће да се људи лажно представљају облачећи се у одећу православних архијереја и православних свештенослужитеља. Такви могу да узму и богослужбене књиге наше Цркве и да чак имровизујући литургијски доживљај и његову сценографију створе код присутних психолошки осећај молитвеног општења са Богом. Такву слику може да уприличи позориште, али не само позориште, јер је таква слика, у недељу (28. 11. 2010.) виђена на територији Жичке епархије у селу Љуљаци, где је, сада већ евидентно, секта артемијеваца наставила јавно пљување по Цркви Божијој, започето прошле недеље у Дубоком потоку. Непријатељи Цркве имају разлога да ликују, али нека и они знају да Цркву Божију не могу уништити својим неодговорним делима ни владике ни попови, нити народ. Многи су земљотреси Њу потресали, али је Она остала чиста и светла као права Невеста Христова. Проходећи кроз историју носила је и носи ране на своме Телу, као што је и Христос у историји био рањен и разапет. Те ране јој задају како Њена деца, тако и Њени непријатељи, али Њу тај бол увек додатно јача и храбри да ће све ово што се сада догађа проћи и да ће Господ доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.

Црква, дакле остаје непоколебива тврђава вере и Истине пред свим искушењима, а пред новоформираном сектом, на религиозном пољу Србије, предстоји раст или урастање. Треба изаћи из пелена, проходати и сачекати да зуби порасту, треба проговорити разговетно, треба школу учити, итд. На многа питања на која нису одговорили пионири и перјанице новоформиране секте (Жарко Гавриловић и Симеон Рукумијски, војловчани и владика Никанор, Јелена вазнесењска и политички комесар бораца за веру Влада Димитријевић, један од Лазаревих или више њих, Милоје и Сара, те Креманац и остала братија) мораће да одговори новоизвикани архијереј, бивши владика и још мало монах Артемије. Да ли је кренуо путем руског Диомида или црногорског Мираша или неким трећим путем видеће се… Да ли је само Његова литургија исправна или се још може ићи на службе неких архијереја и неких свештеника Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве? Постоје ли такви спискови? Где се крштавати, а где венчавати? Кога звати деди и оцу на опело? Како врбовати нове чланове?

Ова питања и многа друга отварају мноштво тема доказујући колико је тешко, правити сценографију, писати сценарио, градити будућност, бити владика, а све то без Божијег благослова.

[Зорица екс Милева]

4chsmu1 :cheesy: :cheesy:

[Јефимија Крунић]

Izvanredan tekst oca Milica! Hvala  klinac 0110_hahaha 0110_hahaha

[JESSY]

dada eheeeej

[Владан]

dada