Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[мирођија]

Mislim da je najbolje pričešćivanje u parohijskoj crkvi, i ko se redovno pričešćuje nije bitno što nije u nekom manastiru gde je išao na poklonjenje.

Ništa Isusova krv i telo nisu tamo posebniji od Njegove krvi i tela u bilo kojoj drugoj crkvi, a pogotovo parohijskoj.

Valja se ići po manastirima, ali koliko sam razumeo, ti boravci u Lepavini su ograničeni uglavnom na te kratke ekskurzije od po nekoliko sati.

Po meni da bi čovek baš onako valjano se pričestio u manastiru, lepo bi bilo da ne samo hodočasti u manastir već da malo i boravi tamo ako mu prilike dozvoljavaju. Pa naravno nakon toga i pričešćiivanje.

            0110_hahaha :bla:

[И.стојковић]

Mislim da je najbolje pričešćivanje u parohijskoj crkvi, i ko se redovno pričešćuje nije bitno što nije u nekom manastiru gde je išao na poklonjenje.

Ništa Isusova krv i telo nisu tamo posebniji od Njegove krvi i tela u bilo kojoj drugoj crkvi, a pogotovo parohijskoj.

Valja se ići po manastirima, ali koliko sam razumeo, ti boravci u Lepavini su ograničeni uglavnom na te kratke ekskurzije od po nekoliko sati.

Po meni da bi čovek baš onako valjano se pričestio u manastiru, lepo bi bilo da ne samo hodočasti u manastir već da malo i boravi tamo ako mu prilike dozvoljavaju. Pa naravno nakon toga i pričešćiivanje.

smej.gif smej.gif bleh

greengrin

0409_feel

[Vlatka]

Na sajtu manastira Lepavina postoji "Uputstvo za poklonike" tu piše da oni koji žele da se pričeste moraju postiti sedam dana na vodi ili najmanje tri . Takođe to piše i na vratima manastirske crkve. Otac Gavrilo je dosta strog ali i pun ljubavi. Naravno onaj ko je prvi put u manastiru i ko ne posjećuje sajt ne može to da zna. Žao mi je radi onih koji se nisu mogli pričestiti. Pričest je velika radost i kada nam je uskraćena osjećama se odbačeno i možda i nepravedno kažnjeni. Molim Vas da se ne ljutite na oca Gavrila. Poslušnost je velika vrlina a otac Gavrilo naš veliki duhovnik koji se mnogo trudi i mnogima pomaže.

[o.Gavrilo]

                                                                             

                                                     

                                                                         

          http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pokret_koljivara_duhovno_liturgiki_preporod_i_grka_crkvena_bratstva/

[Guest свештеник Иван]

Mislim da je najbolje pričešćivanje u parohijskoj crkvi, i ko se redovno pričešćuje nije bitno što nije u nekom manastiru gde je išao na poklonjenje.

Ništa Isusova krv i telo nisu tamo posebniji od Njegove krvi i tela u bilo kojoj drugoj crkvi, a pogotovo parohijskoj.

Valja se ići po manastirima, ali koliko sam razumeo, ti boravci u Lepavini su ograničeni uglavnom na te kratke ekskurzije od po nekoliko sati.

Po meni da bi čovek baš onako valjano se pričestio u manastiru, lepo bi bilo da ne samo hodočasti u manastir već da malo i boravi tamo ako mu prilike dozvoljavaju. Pa naravno nakon toga i pričešćiivanje.

Свака Ти је ка Његошева 

[stamenko]

MNOGI VERNICI MISLE DA JE POST DIJETA

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5104_post%20dijeta.jpg&size=500

Zašto zanemarujemo duhovni značaj verskih praznika

Božićni post počeo je juče, ali malo ko će se od pravoslavaca odlučiti da posti sve dane do 7. januara. Veliki broj je i onih koji će ga zaobići, posebno zbog svinjokolja i novogodišnjeg slavlja. S druge strane, i samo obeležavanje posta uglavnom se svodi na trpezu koja po dobrom starom običaju mora da bude bogata. O duhovnoj strani posta i vrednostima, malo ko razmišlja.

Vesna Marjanović, etnolog, objašnjava da se u našem narodu uglavnom posti prva i poslednja nedelja posta.

– Tako je od davnina, a neke duhovne elemente koji ga prate kao što su pomirenje, uzdržavanje od seksualnih odnosa i kažnjavanja dece malo ko je poštovao. Sve je ostalo, do danas, na nivou retorike – kaže ona.

Koliko se kod nas zaista i kako posti, međutim, nikad nije preciznije ispitivano, ali se zna da pečenjare najviše prasetine prodaju za Svetog Nikolu.

– Kod Rusa, na primer, a slično je i kod Grka, ustanovljeno je da manje od pet odsto vernika posti ceo post, uskršnji, koji je svakako glavni, ali ništa nije bolje ni za božićni, koji je blaži. Verovatno je slično i kod nas, mada neki sveštenici kažu da je taj procenat i manji – navodi Živica Tucić, verski analitičar.

Ipak, prof. dr Ljubivoje Stojanović, sveštenik iz beogradske crkve svete Petke na Kalemegdanu, kaže da sve više mladih prilazi crkvi i posti na pravi način, odnosno da duhovni aspekt posta prati adekvatna ishrana tih nedelja. Na jelovniku su samo namirnice biljnog porekla i riba, dok su meso, jaja i mlečni proizvodi potpuno isključeni.

– Najvažnije je shvatiti da post sam po sebi nije cilj, nego sredstvo, post nije nešto što je naređeno, već ga treba doživeti. Post nije gladovanje, ili dijeta, već je njegov smisao u činjenju dobrih dela, u jačanju zajedništva. To nije mučenje, već čovek posti zato što hoće, a ne zato što mora. On se kroz post bori protiv svojih poriva, slabosti, trudi se da pomogne drugima oko sebe – objašnjava Stojanović.

Hrišćanima je međutim, navodi Tucić, važno samo da ispune formu, često ne uzimajući u obzir njegovu duhovnu dimenziju koja treba da je u centru.

– Kod nas podosta vlada verska neprosvećenost onih koji sebe smatraju vernicima. Misle da je sve ispunjeno i dovoljno ako slave, poste i proslave slavu. Danas svuda u hrišćanstvu vlada nihilizam, relativizam, hedonizam, vernik želi sam da odlučuje šta mu je iz vere prihvatljivo, šta da komotno prihvati i čini – kaže Tucić.

I Vesna Marjanović ističe da se post doživljava više u materijalnom kontekstu, da je važna samo spoljna slika i da se sve završava zastupanjem posnog kuvara. Većina mladih, smatra Marjanovićeva, post ne doživljava duhovno. U trendu je razmišljanje: „Sad ću da postim, pa ću da oslabim“ ili „Danas sam pojela čokoladu, nema veze, sutra neću“. Ako postoji potpuno posvećivanje crkvi i poštovanje svih pravila, iza toga obično stoji neki tragičan događaj, smatra naša sagovornica.

– Post je jasno definisan, koji su dani posni i kako se posti. Čovek ne sme da bude gord u veri. Ako neko hoće da bude vernik, treba da izbegava opravdanja, pogotovo ekonomska, jer trpeza ne mora da bude bogata ako je u ime vere. Ukoliko neko ne zna kako treba da postupi, crkva će ga rado uputiti. Ima osoba koje će sveštenik razrešiti posta, kao što su trudnice i bolesni – kaže Stojanović.

Na sveštenicima je, ističe on, da pokrenu svest i da ukažu na radost posta, na pričešće, da afirmišu želju vernika i da ga podstaknu da ide dalje, da sazreva u veri.

Slava i rođendan
Na doživljaj posta i njegovog značaja uticao je i 50 godina dug period komunizma, ali posle oslobađanja stega devedesetih, kako kaže Vesna Marjanović, videlo se da je obeležavanje slava i posta ostalo duboko u svesti naroda. Retko gde se nije obeležavala slava, čak su i komunisti slavili pod motom dečjeg rođendana. O trpezi se nije mnogo vodilo računa, ali je bilo važno da se slava, i krijući, ipak obeleži.

V. Marić-Brajković | 28. 11. 2010. - 00:02h | Foto: Beta |
Izvor: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/220380/Mnogi-vernici-misle-da-je-post-ustvari-dijeta

[дибидусрус]

"Gde je ljubav, gde je Hristos?"

U poslusanju, eto gde je!!! dada

0442_feel

Тачно, то управо сада сви осећамо.

Моје је мишљење да онај који иде у манастир, треба да слуша правило тог манастира. У манастиру се зна ред и он се поштује.

А тај ред може бити у супротности с "редом" епископа коме манастир припада. Е сад, ако ја идем у неку светињу, и желим да се лично припремим постоји лични пост, који ја могу себи да одредим, ако таком желим. То је као лек од било које болести који пијемо. Тај пост није везан за Причешћивање. Ако су у манастиру рекли и на сајту написали треба се придржавати. И још ако је епископ с тим упознат. Ја то незнам. У епископској власти је да неком манастиру одобри своја посебна правила само за тај манастир. И има разлога за тако нешто.

[мирођија]

MNOGI VERNICI MISLE DA JE POST DIJETA

Na sveštenicima je, ističe on, da pokrenu svest i da ukažu na radost posta, na pričešće, da afirmišu želju vernika i da ga podstaknu da ide dalje, da sazreva u veri.

Slava i rođendan

Na doživljaj posta i njegovog značaja uticao je i 50 godina dug period komunizma, ali posle oslobađanja stega devedesetih, kako kaže Vesna Marjanović, videlo se da je obeležavanje slava i posta ostalo duboko u svesti naroda. Retko gde se nije obeležavala slava, čak su i komunisti slavili pod motom dečjeg rođendana. O trpezi se nije mnogo vodilo računa, ali je bilo važno da se slava, i krijući, ipak obeleži.

V. Marić-Brajković | 28. 11. 2010. - 00:02h | Foto: Beta |

Izvor: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/220380/Mnogi-vernici-misle-da-je-post-ustvari-dijeta

         Код нас, у Чачку, масовно људи посте.И раде то све правилније и душекорисније.Подаци из

медија увек касне за оним са терена.И људи доста воде рачуна и о понашању у посту.Да се придржавају

хришћанских душекорисних особина.

         Мој парох каже да се у мом крају људи процентуално више причешћују него пре рата.Слава Богу.

И светиње се јако поштују.Али људи желе да свеопшта слика друштва и породице буде боља.Треба се на

некога угледати у доброти и поштењу.

         Доказ је била слика са сахране нашега +Патријарха Павла.

  Не волим да цитирам дневне новине Курир, али погледајте ово...као прилог посту...

NOVI PAZAR - Dobro na dobro ide!

Priča o Dušimiru Vuksanoviću iz podgolijskog sela Pačevine, koji već petnaest godina živi sam u bespuću teško bolestan i gotovo nepokretan, kao i o komšijama koje se brinu o starcu, dovela je prekjuče na planinu Dušimirovog ispisnika, 82-godišnjeg Gvozdena Paunovića, penzionera iz Čačka.

Na pragu kuće Vuksanovića nesvakidašnji susret dvojice neznanaca, od prekjuče prijatelja i braće, prošao je uz suze, emocije...

- Morao sam da dođem i vidim Dušimira, da ga obiđem, pomognem koliko mogu - bile su prve reči Gvozdena, koji se na daleki put, od Čačka do bespuća Golije, uputio sa unukom, iako je i sam u poodmaklim godinama, narušenog zdravlja.

Gvozden je pune tri decenije radio teške poslove u Švedskoj, tamo je sahranio majku i suprugu. I sam je, kaže, dugo bio teško bolestan, jedva se izvukao.

- Ja sam imao nekoga da se stara o meni, a Dušimir u ovoj pustinji nema nikoga sem divnih komšija, dobrih ljudi koji nisu dozvolili da se čovek muči, da bude gladan... Zbog toga sam ovde, da upoznam ovog hrabrog čoveka, ove hrabre ljude, njegove komšije, da mu predam skromnu pomoć. Posebno me je ganula činjenica da država tako malo brine o ovim ljudima, domaćinima poput Dušimira, koji bez lekova, bez hleba, bez pomoći umiru po planinskim bespućima - pričao je Gvozden prekjuče na planini.

Na pragu kuće u Pačevini zaplakali su obojica, zagrlili se...

- Hvala Gvozdenu, Bogu se molim da ga čuva, da mu da dobro zdravlje, što duži život... Ne mogu da verujem da još ima ovakvih dobrih ljudi - uspeo je i stari Dušimir da se zahvali darodavcu.

Zoran Šaponjić

Da ne ide u dom!

- Dušimir je u teškoj nevolji ne zbog nerada već zbog teške bolesti koja ga je zadesila i koja može svakome od nas da se dogodi. Planirao sam da deo ušteđevine potrošim pomažući ljudima po selima koji su se našli u ovoj situaciji.

Nadam se da će brzo pomoći i Centar za socijalni rad u Novom Pazaru i da će Dušimir ostati da živi ovde, u selu koje voli, gde su mu koreni, to jest da ga neće terati u neki starački dom - kaže Gvozden, rođeni Užičanin koji poslednjih godina živi na relaciji Čačak-Geteborg.

Pare će dizati komšije

Gvozden je Dušimira prekjuče darivao sa 200 evra, da mu se nađe pred zimu, a još 1.000 evra položio je na račun koji je na Dušimirovo ime otvorio u novopazarskoj AIK banci. Ovlašćenje da podignu novac imaće Dušimirovi komšije iz sela, kad im zatreba da mu kupe namirnice, lekove.

- Želja mi je da Dušimir ostane ovde u selu, nikuda da ne ide odavde, da poživi što duže, životom dostojnim domaćina... Želja mi je da ovim gestom animiram i druge da pomognu i u ovom i u drugim slučajevima, da ovi dobri ljudi, domaćini opkoljeni nevoljom, vide da nisu sami - kaže Gvozden.

Dvojica prijatelja ugovorili su na rastanku, ako Bog da, novi susret na proleće.

Vesti: GOLIJA, Dušimir Vuksanović, poklonio 1.200 evra, Gvozden Paunović iz Čačka

          http://www.kurir-info.rs/srbija/poklonio-dusimiru-1.200-evra-62167.php

[JESSY]

Све ја то прихватам и слажем се ...али морам признати да ме то све доста збуњује јер нисам доста јака у својој вери...Збуњује ме та различитост ...Управо на нашем форуму има доста постова у вези причешћивања који се разликују од поменутих правила која важе за манастир Лепавину...и онда прихватиш нешто што не можеш свуда да примениш...Слажем се да се треба причешћивати у својој парохијској цркви, али не видим разлога да то исто не чинимо и у било којој другој цркви или манастиру кад смо на литургији јер нас Господ зове на свакој литургији да приђемо светој чаши...и сјединимо се с њиме...Сада стварно не знам шта да мислим  и како да се понашам... 1000000001010 89898989898989 Некако ми је чудно да се час понашам овако а час онако....Волела бих да ми неко помогне...

[o.Gavrilo]

                                                                          1000000001010

Патријарх српски Павле

О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Шта за духовни живот хришћанина значи Св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете Тела сина човечијег и не пијете Крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв је моја право пиће”. Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив „са страхом Божијим и вером приступите!” сви су у реду прилазили и причешћивали се. Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у Св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети” и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху”, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије (Хлеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње”. У исто време, хришћани су све то, држали у установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну”. У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су и Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава припреме за њега. За Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небеско били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу” и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом Причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Св. Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено... само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.

Због оних првих Црква је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила 40-одневни пост пред Васкрс: „Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће”. Оне друге, пак, Св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често”, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.”

Но од свих средстава чишћење душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?” и, кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!” Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда, не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Против оваквог механичког приступа Св. Причешћу, у православном свету свештеници-пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и за време мрса, при чему некима да посте два-три дана, некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста. (...)

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

[мирођија]

                        1000000001010

[obi-wan]

Све ја то прихватам и слажем се ...али морам признати да ме то све доста збуњује јер нисам доста јака у својој вери...Збуњује ме та различитост ...Управо на нашем форуму има доста постова у вези причешћивања који се разликују од поменутих правила која важе за манастир Лепавину...и онда прихватиш нешто што не можеш свуда да примениш...Слажем се да се треба причешћивати у својој парохијској цркви, али не видим разлога да то исто не чинимо и у било којој другој цркви или манастиру кад смо на литургији јер нас Господ зове на свакој литургији да приђемо светој чаши...и сјединимо се с њиме...Сада стварно не знам шта да мислим  и како да се понашам... prst ka dole 89898989898989 Некако ми је чудно да се час понашам овако а час онако....Волела бих да ми неко помогне...

Ako mene pitas - oslobodi se ODMAH potrebe da imas jedno kruto i stegnuto pravilo, kakvo god da je...

Daj mesta zivotu...

Upamti - Oci nas uce da je poslusnost iznad posta i cak i iznad molitve!

Kad ides kao gost u kucu nekog domacina, ti se ponasas onako kako je red i obicaj u toj kuci...

I nema da te boli glava...

@Mirodjija

Moze li neki link za ovaj text o coveku sa Golije?

`Fala... 1000000001010

[JESSY]

hvala

[мирођија]

@Mirodjija

Moze li neki link za ovaj text o coveku sa Golije?

`Fala... 1000000001010

    Извињавам се,поставила сам у текстуа ево и овде...

    http://www.kurir-info.rs/srbija/poklonio-dusimiru-1.200-evra-62167.php

[o.Gavrilo]

                                                                   Bogorodicaaaaaa

                                                     KORISNO JE PROČITAI I OVE KOMENTARE

                                                                         SA OVOG LINKA

                                                       

                                                  http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5094