Немогуће је скинути анатему са Лава Толстоја

[florenntina]

Овакве ствари могу да се ураде из обичне сујете.

Вјера без дјела је слијепа, дјела без вјере су мртва. Потребна је симфовнија вјере и дјела.

Могуће је имати дјела, а не имати вјеру. Могуће је имати дјела, а застранити у начину погледа на свијет.

Mogu, slazem se. Ipak vecina nije spremna ni da se odrekne ni jednog para cipela a ne da se usudi tj. osmeli ziveti ideju tako radikalnu za Tolstojevo vreme...Mene licno to najvise fascinira kod Tolstoja... Njegova hrabrost da zivi svoju veru, ideje u koje je duboko verovao i koje je propagirao....

[w.a.mozart]

činjenica je da mnogi sektaši imaju vuiše vere od pravoslavnih-posebno kad sprovode u delo svoje ideje

[Иван Недић]

Бити анатемисан не значи бити избрисан из црквене евиденције. Каква глупост!

[Иван Недић]

Када се неко искључи (истера) из неке организације, сасвим је логично да ће бити избрисан из евиденције те организације.

Као да никада у њој није био?

[angst]

Значи да би се зарадила анатема, мора се бити јеретик. А атеисти?

Ево, Пеђа покушао да буде анатемисан (избрисан из црквених евиденција) и сад ће морати да се тера са њима по судовима јер црква не дозвољава "уништавање историјских података" и "духовно самоубиство" (не знам како другачије да назовем инверз "духовног рођења (крштења)).

http://ateisti.com/p...stitu-podataka/

Јеретици су анатемисани по аутоматизму - то подразумева и Пеђу. Такође сам објаснио да је и екскомуникација по аутоматизму. Дакле он не само што је екскомунициран (што значи да није уопште, ни на који начин члан цркве), него је и анатемисан.

[Sherlock H.]

Значи да би се зарадила анатема, мора се бити јеретик. А атеисти?

Kao sto je Angst vec objasnio, da bi neko bio anatemisan nije potrebno da to crkva razglasi. To je je jedino sto ona i radi: konstatuje da je neko svojim zivotom sam sebe odelio od crkve.

Dakle, prakticno, svaki krsteni koji je ateista nije clan crkve.

[obi-wan]

Pa moguce, na ovom nivou svesti, ali to nije razlog da njegova razmisljanja toliko anatemisemo, narocito ako se uzme u obzir da je ziveo svoje ideje...

Што се тиче његовог односа према Цркви, исмијевао је управо сваки вид хијерархије, од свештетнства, св.тајни, Причешћа, Литургије итд...заговарао је апсолутну "слободу" појединца да вјерује у Бога како хоће и да се понаша како хоће....што је свакако трагично размишљање. Наравно та његова слобода није ништа друго него суштински један вид ропства.

Da, ali to je bilo u skladu sa njegovim dubokim ubedjenjem... Ne vidim zasto bi takav nacin razmisljanja bio vid ropstva...I ropstva cemu? Zasto mislis da su manji robovi oni koji veruju u institucije nego Tolstoj koji nije verovao u njih? Mislim, cisto razmisljam....

A kako ti zakljucujes da to nije razlog? Na osnovu cega?

Ili mislis da je Crkva toliko nisko spala pa olako lupa anateme kako stigne?

Ne zaboravi - i Arije je ziveo svoje ubedjenje, i svi ostali jeretici, i ideolozi raznih izuzetno naopakih i sunovratnih ideologija.

To sto neko zivi svoje uverenje ne znaci da je to uverenje automatski dobro i istinito.

[florenntina]

A kako ti zakljucujes da to nije razlog? Na osnovu cega?

Ili mislis da je Crkva toliko nisko spala pa olako lupa anateme kako stigne?

Ne zaboravi - i Arije je ziveo svoje ubedjenje, i svi ostali jeretici, i ideolozi raznih izuzetno naopakih i sunovratnih ideologija.

To sto neko zivi svoje uverenje ne znaci da je to uverenje automatski dobro i istinito.

Ne znam, mozda si u pravu. Ali ja Tolstojev odnos sa crkvom dozivljavam pre kao borbu, u smislu trazenja odgovara, nego kao neko nipodastavanje... On, da nije priznavao istinski crkvu, iako na neki svoj uvrnuti nacin, ne bi imao potrebu da se toliko konfrontira...

Razmisli i sam... Kada ti do nekoga ZAISTA nije stalo, ti njega prosto zaboravis. Sve dok imas potrebu da nesto dokazujes i da se "mucis" sa nekim, tebi je stalo do odnosa jer i kroz konflikt covek potvrdjuje postojanje drugoga.

Seti se na primer da je, kad je napustio svoj dom, njegova prva stanica bila Optinska pustinja, a druga manastir u kome mu je sestra zivela kao monahinja...

Ja racionalno potpuno razumem tvoje argumente i prihvatam ih, ali bih slagala ako bih rekla da nemam saosecanje i divljenje prema ovom velikom coveku koga i pored svih nedostataka koje je imao i koje mnogi svedoce, ipak vidim kao jednog iskrenog Bogotrazitelja...

[Guest о. Агапије]

 

Odgovor Tolstoja na odluku sinoda Ruske pravoslavne crkve o njegovoj ekskomunikaciji

Да ли неко зна нешто више о бекграунду Толстојевих уверења и вере ?
Да ли је имао некаквих утицаја теософије, антропософије ...

Очигледно је присутан "хуманизам" у његовом учењу али у оном најнаивнијем облику ... јако ме неки делови подсећају на ставове атеиста ("хуманиста").

У сваком случају, корисно је прочити овај његов спис.




Učenje crkve je laž i skup praznovjerja i vradžbina


U početku nisam htio da odgovaram na odluku Sinoda o meni, ali je ova odluka izazvala vrlo mnogo pisama u kojima me meni nepoznati korespodenti – jedni psuju zbog onoga što odbacujem ono što ja i ne odbacujem, drugi me savjetuju da povjerujem u ono u šta ja nisam prestao vjerovati, treći izjavljuju da imaju isto mišljenje, u šta sumnjam da u stvarnosti postoji, i izražavaju saosjećanje, na koje sumnjam da imam pravo; i odlučio sam da odgovorim i na samu odluku i da ukažem na ono što je u njoj nepravedeno, i na pisma koja mi šalju nepoznati korespondenti.
Odluka Sinoda uopšte ima mnogo nedostataka. Ona je nezakonita ili namjerno dvosmislena; ona je proizvoljna, neosnovana, nepravična i, osim toga, sadrži klevetu i podstrekava na ružna osjećanja i postupke.
Ona je nezakonita ili namerno dvosmislena zato što ako ona hoće da bude isključenje iz crkve, ona ne zadovoljava one crkvene propise po kojima se može proglasiti takvo isključenje, ako je ona, pak, izjava o tome da onaj ko ne vjeruje u crkvu i njene dogme ne može ni da joj pripada, onda se samo po sebi razumije da takva izjava ne može imati nikakav drugi cilj, sem taj, da pošto to u suštini nije isključenje, liči na isključenje, što se upravo i dogodilo pošto je tako i shvaćeno.

Ona je proizvoljna zato što u svim navedenim tačkama okrivljuje samo mene za nevjerovanje, dok ne samo veliki broj nego i skoro svi obrazovani ljudi u Rusiji zastupaju takvo nevjerovanje, i neprestano su ga izražavali i izražavaju i u diskusijama, i u predavanjima, u brošurama i knjigama.
Ona je neosnovana zato što ističe da je glavni povod što se ona pojavila sve veće širenje moga lažnog učenja koje sablažavanja ljude, a meni je, međutim, vrlo dobro poznato da jedva ako ima stotinak ljudi koji sa mnom dijele isto mišljenje, i da je širenje mojih spisa o religiji, zahvaljujući cenzuri, tako ništavno da većina ljudi koji su pročitali odluku Sinoda nema ni pojma o tome šta sam pisao o religiji, što se dobro vidi iz pisama koja dobijam.
Ona sadrži očiglednu neistinu tvrdeći da je crkva pokušavala da me urazumi, ali da su njeni pokušaji ostali bezuspješni, a u stvari ničega sličnog nikad nije ni bilo.
Ona predstavlja ono što se pravnim jezikom zove kleveta, jer u njoj ima namjerno neistinitih tvrdnji koje idu na moju štetu.

Ona, najzad, podstrekava na ružna osjećanja i postupke, jer je, kao što se moglo i očekivati kod neprosvijećenih i nepromišljenih ljudi izazvala ozlojeđenost i mržnju prema meni koja dovodi i do prijetnji ubistvom, i koja se ispoljava u pismima koja dobijam. „Sad si ti predan anatemi i posle smrti dopašćeš vječitih muka i izdahnućeš kao pas... prokletstvo tebi... matori đavole... proklet bio“ – piše jedan, drugi prekorijeva vladu što već nisam zatvoren u manastir, i pismo mu je puno psovki. Treći piše: „Ako te vlada ne ukloni – mi ćemo te sami natjerati da ućutiš“, pismo se završava prokletstvom. „Imam ja načina, nitkove, da te uništim“, piše četvrti... Slijede nepristojne psovke. Znake takve ozlojeđenosti poslije odluke Sinoda primjećujem i u susretima s nekim ljudima. Na sam dan 25. februara (1901), kad je odluka bila objavljena, šetajući trgom čuo sam riječi upućene meni: „Evo đavola u čovjekovom liku“, i da je masa bila drugog sastava, vrlo je mogućno da bi me istukli kao što su prije nekoliko godina istukli čovjeka kraj Pantelejmonovske kapele.

Prema tome, odluka Sinoda je uopšte ružna; to što je na kraju rečeno da se lica koja su je potpisala mole za mene da postanem kao oni, ne čini je ljepšom.
To je tako u opštim crtama, a u pojedinostima je ova odluka nepravična u sljedećim stvarima. U odluci se kaže: „U svijetu poznati pisac, po rođenju Rus, po kršenju i vaspitanju pravoslavni, grof Tolstoj, sablažnjen ohološću svoga uma, drsko je ustao na Gospoda i na Hrista njegovog i na njegovo sveto dostojanstvo, javno se pred svima odrekao hraniteljice i vaspitačice matere svoje, crkve pravoslavne“.
To da sam se ja odrekao crkve koja sebe naziva pravoslavnom, potpuno je tačno. Ali ja se nje nisam odrekao zato što sam ustao protiv Gospoda, već, naprotiv, samo zato što sam svom svojom dušom želio da mu služim. Prije nego što ću se odreći crkve i sjedinjenja s narodom koje mi je neizricivo drago, ja sam, posumnjavši po nekim znacima u istinitost crkve, posvetio nekoliko godina da bih učenje crkve izučio teorijski i praktično: teorijski – pročitao sam sve što sam mogao o učenju crkve, izučio i kritički analizirao dogmatsku teologiju; praktično – strogo se pridržavao, tokom više godina, svih propisa crkve, posteći sve postove i posjećujući sva bogosluženja. I ja sam se uvjerio da je učenje crkve teorijski lukava i štetna laž, a praktično je skup najgrubljeg praznovjerja i vradžbina koje potpuno prikrivaju sav smisao hrišćanskog učenja.

I ja sam se stvarno odrekao crkve, prestao sam da ispunjavam njene obrede i u zavještanju sam napisao svojim rođacima da ne puste k meni crkvene sluge kad budem umirao i da moje mrtvo tijelo sklone što brže, bez ikakvih zaklinjanja i molitava nad njim, kao što se sklanja svaka odvratna i nepotrebna stvar da ne bi smetala živima.
Ono međutim, što je rečeno da sam ja „posvetio svoj književni rad i talent koji mi je od Boga dat na širenje učenja suprotnih Hristu i crkvi“ itd. I da „u svojim djelima i pismima koje sam razaslao u velikom broju svojim učenicima i po cijelom svijetu, a naročito u granicama naše drage otadžbine, propovijedam s fanatičkom revnošću nipodaštavanje svih dogmi pravoslavne crkve i same suštine hrišćanske vjere“ – to je netačno. Nikad se nisam brinuo za širenje svoga učenja. Istina, ja sam u svojim djelima iznosio svoje shvatanje Hristovog učenja i nisam ta djela sakrivao od ljudi koji su željeli da se s njima upoznaju, ali ih nikad sam nisam štampao; ljudima sam govorio kako ja shvatam Hristovo učenje samo onda kad su me o tome pitali. Tim ljudima sam govorio ono što mislim i, ako sam ih imao pri ruci, davao im svoje knjige.
Zatim je rečeno da ja „odbacujem Boga, u svetoj trojici slavljenog stvoritelja i sodržatelja svega, odričem se gospoda Isusa Hrista, bogočovjeka, iskupitelja i spasitelja svijeta, koji je stradao nas radi i našega radi spasenja i vaskrsao iz mrtvih, da poričem bezgrešno čovječansko začeće Hrista gospoda i djevičanstvo prije rađanja i poslije rađanja prečiste Bogorodice“. To da ja odbacujem neshvatljivu trojicu i basnu o padu prvog čovjeka, koja u naše vrijeme nema nikakvog smisla, bogohulnu istoriju o bogu koga je rodila djevica da bi iskupio rod ljudski, to je potpuno tačno. Međutim, Boga – duha, Boga – ljubav, jedinoga Boga – početak svega, ne samo da ne odbacujem nego ništa drugo i ne priznajem da postoji osim Boga, i sav smisao života i vidim i izvršavanju božje volje izražene u hrišćanskom učenju.

Još je rečeno: „ne priznaje zagrobni život ni nagradu prema zaslugama“. Ako se zagrobni život razumije u smislu drugog dolaska Hrista, pakla s vječitim mukama i đavolima, i raja kao stalnog blaženstva, onda je potpuno tačno da ja ne priznajem takav zagrobni život; ali vječni život i naknadu ovdje i svuda, sad i uvijek, priznajem do te mjere da, stojeći prema svojim godinama na ivici groba, često moram da se prisiljavam da ne poželim tjelesne smrti, to jest rođenje u novom životu, i vjerujem da svaki dobar postupak povećava istinsko dobro moga vječnog života, a svaki rđav postupak ga smanjuje.
Rečeno je takođe da ja odbacujem sve tajne. To je potpuno tačno. Sve tajne smatram niskim, grubim vradžbinama koje nisu u skladu s pojmom Boga i hrišćanskih učenja i, osim toga, smatram ih kršenjem pravih zapovijesti Jevanđelja. U krštavanju novorođenčadi ja vidim očigledno izopačenje sveg onog smisla što ga je moglo imati krštavanje odraslih koji svjesno primaju hrišćanstvo; u obavljanju tajne braka među onima koji su se sjedinili ranije, i u dopuštenju razvoda i u osvećenju braka između razvedenih, vidim direktno narušavanje i smisla i slova jevanđeljskog učenja. U periodičnom opraštanju grehova na ispovijestima vidim štetnu obmanu koja samo podstiče na grijeh i uništava strah od sagrešenja.
Isto tako u sveštanju masla, kao i u miropomazanju, vidim metode prostih vradžbina, kao i u poštovanju ikona i mošti, kao i u svim onim obredima, molitvama, zakletvama kakvih je pun trebnik. U pričešćivanju vidim obogotvorenje ploti i izopačenje hrišćanskog učenja. U sveštenstvu, pored toga što se javno priprema za obmanjivače, vidim i direktno kršenje Hristovih riječi koje direktno zabranjuju svakome, ma ko to bio, da se naziva učiteljem, ocem i nastavnikom (Jevanđelje po Mateju, 23, 8-10).


Vjerujem u ljubav, a ne u vradžbine i molepstvija



Rečeno je, najzad, kao posljednja i najveća moja krivica, da ja „ismijevajući najsvetije predmete vjere nisam ni zadrhtao kad sam izložio podsmijehu najsvetiju od svih tajni – pričešće“. To da ja nisam ni zadrhtao opisujući jednostavno i objektivno ono što sveštenik radi dok priprema tu takozvanu svetu tajnu, to je sasvim tačno; ali to da je ta takozvana tajna nešto sveto, a da je jednostavno opisivanje kako se ona vrši bogohulje – to je potpuno netačno. Nije huljenje vjere nazivati pregradu pregradom a ne ikonstasom, i čašu čašom a ne putirom, nego je najstrašnije i najogavnije huljenje, koje nikako ne prestaje, da ljudi, iskorišćavajući sva moguća sredstva obmane i hipnoze – uvjeravaju djecu i prostodušan narod da će ako se na određen način i uz izgovaranje određenih riječi isjeckaju komadići hljeba, pa potom stave u vino, u te komadiće ući Bog; i da će, ako se u ime nekog živog unese taj komadić u sebe, taj biti zdrav; ako se taj komadić unese u sebe u ime nekog umrlog, onda će tome na onom svijetu biti ljepše; i da će u onoga ko pojede taj komadić ući sam Bog.
To je strašno!

Bilo kako da neko shvata Hristovu ličnost, i njegovo učenje koje uništava zlo svijeta, i tako jednostavno, lako i nesumnjivo pruža dobro ljudima, ako ga samo ljudi ne izoipačavaju, to čitavo učenje je prikriveno i pretvoreno u prostačne vradžbine kupanja, mazanja uljem, pokreta tijelom, zaricanja, gutanja komadića i sl., da od tog učenja ne ostaje ništa. I ako jednom neki čovjek pokuša da opomene ljude da učenje Hristovo nije u tim vradžbinama, molepstvijima, službama, svijećama, ikonama, već u tome da ljudi vole jedan drugog, da ne plaćaju zlo zlim, da ne sude, ne ubijaju jedan drugog, onda se digne povika onih kojima su te obmane korisne, i ti ljudi na sav glas, s nepojamnom drskošću, govore u crkvama, štampaju u knjigama, novinama, katihizisima, da Hristos nikad nije zabranjivao zakletvu, (prisegu) nikad nije zabranjivao ubistvo (smrtne kazne, ratove), da su njegovo učenje o neprotivljenju zlu izmislili neprijatelji Hrista sa satanskom lukavošću. (Propovijed Amvrosija, harkovskog episkopa, prim L.N. Tolstoja)

I što je najglavnije, strašno je što oni ljudi kojima je to korisno ne obmanjuju samo odrasle nego, imajući na to pravo, obmanjuju i djecu, onu istu za koju je Hristos govorio da teško onome ko njih obmane. Strašno je to što ti ljudi, radi svojih sitnih koristi, čine tako užasno zlo, skrivajući od ljudi istinu koju je Hristos otkrio i koja im pruža takvo dobro – čijem hiljaditom dijelu nije ravna korist kojiu su oni dobili od svega toga što čine. Oni postupaju kao onaj razbojnik koji ubija čitavu porodicu od 5-6 duša da bi odnio staru potkošulju i 40 kopjejki. Njemu bi rado dali i sve odijelo i sav novac samo da ih ne ubije. Ali on ne može drukčije da postupa. Isto je tako i s religioznim varalicama. Mogli bismo se dogovoriti da dobiju i po deset puta više, da ih držimo u najvećem luksuzu, samo da ne upropašćavaju ljude svojim obmanama. Ali oni ne mogu drukčije da postupaju. I to je ono što je užasno. I zbog toga ne samo da se mogu razotrkivati njuihove obmane nego je to i dužnost. Ako je išta svetinja, onda to svakako nije ono što oni zovu svetim tajnama, već baš ta obaveza da razobličavaš njihove religiozne obmane kad ih vidiš.

Ako Čuvaš maže svoga idola pavlakom ili šiba, ja mogu ravnodušno da prolazim pored toga zato što to što on radi – radi u ime meni tuđeg, svog praznovjerja i ne tiče se onoga što je za mene svetinja; ali kad ljudi, ma koliko ih mnogo bilo, ma koliko staro bilo njihovo praznovjerje i ma kako oni bili moćni, propovijedaju grube vradžbine u ime toga Boga kojim i ja živim, i onog Hristovog učenja koje mi je dalo život i može ga dati svim ljudima, ja ne mogu da to mirno gledam. I ako to što oni rade ja nazivam pravim imenom, onda ja samo činim ono što moram, što ne mogu da ne činim ako vjerujem u Boga i hrišćansko učenje. Ako pak oni, umjesto da se užasnu pred svojim bogohulstvom, nazivaju bogohulstvom razotkrivanje njihovih obmana, onda to samo dokazuje jačinu njihovih obmana, i treba samo da poveća napore ljudi koji vjeruju u Boga i u Hristovo učenje da se uništi ova obmana koja skriva istinitog Boga od ljudi.

Za Hrista, koji je iz hrama izagnao bikove, ovce i trgovce, mogli su govoriti da huli. Kad bi on sad došao i vidio šta se u njegovo ime radi u crkvi, sigurno bi se još većim i opravdanijim gnjevom poizbacivao sve te strašne antimise, i koplja, i krstove, i čaše, i svijeće, i ikone, i sve ono pomoću čega oni, vračajući, sakrivaju od ljudi Boga i njegovo učenje.
Prema tome, eto šta je tačno a šta netačno u odluci Sinoda o meni. Ja stvarno ne vjerujem u ono u šta oni govore da vjeruju. Ali ja vjerujem u mnogo šta u šta oni hoće da ubijede ljude da ja ne vjerujem.
Vjerujem u sljedeće: vjerujem u Boga, koga shvatam kao duh, kao ljubav, kao početak svega. Vjerujem da je on u meni i ja u njemu. Vjerujem da je božja volja jasnije i razumljivije od ičega izražena u učenju Hrista čovjeka – i smatram da je najveće huljenje shvatiti ga kao boga i moliti mu se kao bogu. Vjerujem da je istinsko blago čovjeka u izvršavanju božje volje, njegova je pak volja da ljudi vole jedan drugog i da stoga postupaju jedan s drugim tako kako bi željeli da s njima postupaju, kao što je i rečeno u Jevanđelju – da su u tome zakon i proroci. Vjerujem da je zbog toga smisao života svakog pojedinog čovjeka samo u povećanju ljubavi u sebi; da povećanjem ljubavi vodi svakog pojedinog čovjeka u ovom životu ka sve većem i većem dobru, što više ljubavi bude u čovjeku, to mu poslije smrti pruža još veće dobro, a ujedno – i što on više pomaže da se u svijetu uspostavi carstvo božje, to jest takvo uređenje života u kome će razdor, obmane i nasilje koji sada caruju, biti zamijenjeni slobodnom voljom, istinom i bratskom ljubavlju među ljudima.

Vjerujem da postoji samo jedno sredstvo za trijumf ljubavi: molitva - ne zajednička molitva u hramovima koju je Hristos direktno zabranio (Jevanđelje po Mateju, 6,5 – 13), već molitva za koju je Hristos dao obrazac – usamljena, koja se sastoji u uspostavljanju i jačanju svoga saznanja o smislu svog života i njegovoj zavisnosti samo od božje volje.
Vrijeđala, ogorčavala ili sablažnjavala koga god, smetala čemu god, ili kome god, ili se ne sviđala ova moja vjerovanja – ja ih tako malo mogu izmijeniti koliko i svoje tijelo. Meni samom treba da živim, meni samom i da umrem (i to vrlo skoro) i zbog toga ja ne mogu nikako drukčije vjerovati nego tako kako vjerujem, spremajući se da idem onome Bogu od koga sam proizišao. Ja ne kažem da je moja vjera jednom za sva vremena data istina, ali ja ne vidim druge – jednostavnije, jasnije i koja bi više odgovarala svim potrebma moga uma i srca; ako takvu spoznam, odmah ću je primiti zato što Bogu ne treba ništa osim istine. Vratiti se onome od čega tek što sam s toliko patnji otišao, ja nikako ne mogu, kao što se ptica ne može ponovo vratiti u ljusku jajeta iz koga je izašla.
„Onaj koji počne s tim što zavoli hrišćanstvo više nego istinu, uskoro će zavoljeti svoju crkvu ili sektu više nego hrišćanstvo, i završiće time što će voljeti sebe (svoje spokojstvo) više nego sve na svijetu“ – rekao je Kolridž.
Ja sam išao obrnutim putem. Počeo sam s tim što sam zavolio svoju pravoslavnu vjeru više od svoga spokojstva, zatim sam zavolio hrišćanstvo više od svoje crkve, sad volim istinu više od svega na svijetu. I danas se za mene istina podudara s hrišćanstvom kako ga ja shvatam. I ja ispovijedam to hrišćanstvo i radosno živim i spokojno i radosno približavam se smrti.

(Moskva, 4. april 1901.)

[Guest о. Агапије]

Кажем, присутан је "хуманизам" са морализмом и пијетизмом али у оном најнаивнијем и најпопулистичкијем облику.

[marko_13]

Код Толстоја је постојао класични проблем гриже савести, тако чест међу облокалим богаташима са краја 19. и почетка 20. века.

[antics]

Није то никакав хуманизам, него манија величине. Ако погледате нека од његових познијих дела... на пример "Хаџи Мурата" - кога су комунистички теоретичари у небо дизали - ви видите да је писац одавно изгубио компас и да више уствари и не зна шта хоће да каже, због некакве унутрашње смутње и искреног веровања да је геније, шири од света у коме се налази. Та књига је ужасно досадна, па иако је по обиму мала, по количини бесмисла је огромна.

Хаџи Мурат је одлично дело да се схвати Толстојево паметовање Цркви и његовог пледирања да боље познаје личност Христову од Цркве Христове. Али, трагедија је што у таквом мишљењу он није био усамљен, није био ексклузиван, како је веровао. Пре њега то исто су веровали безбројни протестанти, а у његово време и после њега многи који су веру хтели да сведу на ниво религије, односно митологије, односно скупа морланих поука и причица, које су искористиве у грађанском друштву.

[Оливера Г.]

Спорови о Толстоју

 

 

 

 

Вјачеслав Михајлович Кликов (1939 — +2006) је аутор споменика светом Сави Српском, који је подигнут у близини Светосавског храма на Врачару. Његов дугогодишњи пријатељ – архимандрит Тихон (Шевкунов) сећа се једног занимљивог догађаја који им се десио у време кад је познати руски склуптор почео да се приближава вери у Бога.

***

 

 

Вјачеслав Михајлович Кликов

 

 

У ведар јулски дан 1989. године скулптор Вјачеслав Михајлович Кликов, његов помоћник Георгије Трошин и ја смо се враћали из Дивејева. На путу није било никог. Возио сам „ладу-ниву“. Вјачеслав Михајлович је седео на месту сувозача, а Георгије позади. Спорили смо о Толстом.

Кликов никако није могао да се помири с тим што је велики писац био изопштен из Цркве и што његово одлучење до данас није укинуто.

- Па шта ако је био у заблуди у црквеним питањима? Зато је био прави геније! А његова религиозна трагања данас никога не занимају. Остали су „Рат и мир“, „Ана Карењина“...

Покушао сам да се супротставим, да кажем да нико не негира уметнички геније Толстоја, али треба гледати правди у очи – Толстој је пред крај живота постао беспоштедан и свестан непријатељ Христове Цркве, сам је раскинуо општење с њом, ругао се свему светом што постоји у хришћанству и напокон, одвратио је од Цркве и од Бога огромно мноштво људи, није случајно што га је Лењин називао „огледалом руске револуције“.

Вјачеслав Михајлович је тих година тек прилазио Цркви, то је било његово прво ходочасничко путовање у Дивејево код преподобног Серафима и поновна процена вредности се, као код свих, у њему одвијала тешко и болно. Осим тога, Кликов је и сам пре свега био уметник – таленат, а тим пре генијалност, за њега су још увек били изнад свега и нико није могао да им суди. Поново је почео да нас убеђује да је сваки геније од Бога. Подсетио сам да отац Јован Кронштатски Толстоја није називао само злим генијем, већ претечом антихриста, а његову борбу против Цркве – ђавољим делом, неколико година унапред је предсказао несрећно бекство Лава Николајевича из рођеног гнезда, неуспешан покушај покајања и смрт у потпуној духовној усамљености.

Међутим, све су то биле речи, речи, речи... Нисам могао да убедим Вјачеслава Михајловича, не, не да не воли више Толстоја као уметника, већ да схвати зашто је борба овог великог писца против Христове Цркве била толико страшна да се Свети Синод одлучио на тако тежак корак као што је одлучивање. Схвативши да не можемо да убедимо један другог заћутали смо. Вјачеслав Михајлович је замишљено гледао напред. Кола су јурила путем који се купао у сунцу међу бескрајним пољима.

Одједном сам приметио да се Вјачеслав Михајлович напето извио уперивши ужаснути поглед некуда нагоре.

- ТОЛСТОЈ! – повикао је као туђим гласом, показујући прстом увис.

Ништа не схватајући, погледао сам у небо – и само што и сам нисам повикао: право испред нас, посред јасног тиркизног хоризонта, надвио се заслепљујући бели облак – глава великог писца.

Нагло сам притиснуо кочницу, трудећи се само да не изгубим контролу: није било могуће одвојити поглед од овог призора. Потресена, сва тројица смо изашли на пут.

Ништа слично ниједан од нас није видео у целом свом животу: облак који се надвио испред нас је за запањујућом – скулптурном прецизношћу је понављао Толстојеву главу, познату свима нама по фотографијама и портретима. Сељачка брада, велик, кромпираст нос, високо чело, оштар поглед испод густих обрва... Чинило се да нека чаробна мермерна биста виси на небу.

Неколико секунди нисмо били у стању да изговоримо ни реч, затим смо упадајући један другом у реч почели да делимо своје утиске, понављам, у облаку није било апсолутно никакве двосмислености или нејасноће – испред нас је био Толстој! Нисмо знали шта нас је више потресло: овај природни феномен или то што смо пре свега неколико минута тако ватрено спорили о Толстоју.

Одједном је приказ на небу почео да се мења: налетео је ветар и у облаку су на наше очи почеле бурне метаморфозе. Лице се издужило, кромпирасти нос је попримио потпуно другачији облик – танак, кукаст, грабљиво се извијао изнад усана које су се кревељиле, огромна брада је одлетела и остала је само оштра козја брадица... За неколико тренутака пред нама се догодило претварање у тако страшну мефистофеловску демонску маску да је Кликов, ухвативши се за главу, повикао:

- Схватио сам, схватио сам! Не треба!...

Облак је још неколико секунди треперио изнад нас, чинило се, зато да би се оно што смо видели заувек урезало у наше сећање, затим је налетео вихор и у праменовима је расејао све по небу.

Касније смо се више пута сећали тог дана и тог виђења.

***

 

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Марина Тодић

 

14 / 01 / 2013

 

 

Pravioslavie.ru

[Дејан]

Razumeti veru intelektom je isto kao razumeti Boga naukom, a to znači, nemoguće. Intelekt ima svoju ulogu ali ajde da ga pozicioniramo tamo gde mu je mesto. Svaka čast Tolstoju na intelektualnosti, ali koliki god da si genije nemoguće je da ćeš doći do tačnog zaključka ako su ti polazni temelji sasvim pogrešni. Ako se Tolstoj poziva na Sveto Pismo kako bi opravdao svoje stavove, ajde da vidimo kako je nastalo sveto pismo. Hristos nije napisao niti jednu rečenicu, posle Hrista je ostala smao tajna večera, odnosno Liturgija. Ko jede telo moje i pije krv moju...Liturgija je temelj Crkve, sveto pismo je nastalo 4 veka posle Hrista. Nastalo kako? Lako, nakon Hristovog vaznesenje desio se praznik silaska Svetog Duha na Apostole. Apostoli se ispuniše Duhom. Dok se Hristos nije uselio u srce Apostola, oni su o njemu imali samo intelektualnu predstavu, ljudsko umovanje, on je za njih bio ono što su oni želeli da on bude, a ta predstava je bila pogrešna predstava, tek nakon silaska Svetog Duha oni shvataju ko je Hristos zaista, počinju da propovedaju, čine čuda, govore razne jezike i sl. Zašto tek tada? Zato što sva znanja o Bogu nisu ona koja smo umom zaključili, već ona znanja koja nam je sam Bog, u srcu onih u kojima obitava, otkrio o sebi. Na onovu takvih temelja znanja o Bogu su nastale sve poslanice koje su Apostoli Pisali, koje su u 4 veku objedinjene u Sveto Pismo, a razlog tome je bio gomila ovakvih kao što je bio Tolstoj, koji su pisali neke svoje poslanice i pripisivali ih Bogu. Tolstoj je svakako neko ko zavredjuje pažnju, ali za 2000 god. postojanja Crkve takvih je bilo kao kamenja ispod mosta, ni prvi, ni poslednji, sve već vidjeno.

[Баба]

Razumeti veru intelektom je isto kao razumeti Boga naukom, a to znači, nemoguće. Intelekt ima svoju ulogu ali ajde da ga pozicioniramo tamo gde mu je mesto. Svaka čast Tolstoju na intelektualnosti, ali koliki god da si genije nemoguće je da ćeš doći do tačnog zaključka ako su ti polazni temelji sasvim pogrešni. Ako se Tolstoj poziva na Sveto Pismo kako bi opravdao svoje stavove, ajde da vidimo kako je nastalo sveto pismo. Hristos nije napisao niti jednu rečenicu, posle Hrista je ostala smao tajna večera, odnosno Liturgija. Ko jede telo moje i pije krv moju...Liturgija je temelj Crkve, sveto pismo je nastalo 4 veka posle Hrista. Nastalo kako? Lako, nakon Hristovog vaznesenje desio se praznik silaska Svetog Duha na Apostole. Apostoli se ispuniše Duhom. Dok se Hristos nije uselio u srce Apostola, oni su o njemu imali samo intelektualnu predstavu, ljudsko umovanje, on je za njih bio ono što su oni želeli da on bude, a ta predstava je bila pogrešna predstava, tek nakon silaska Svetog Duha oni shvataju ko je Hristos zaista, počinju da propovedaju, čine čuda, govore razne jezike i sl. Zašto tek tada? Zato što sva znanja o Bogu nisu ona koja smo umom zaključili, već ona znanja koja nam je sam Bog, u srcu onih u kojima obitava, otkrio o sebi. Na onovu takvih temelja znanja o Bogu su nastale sve poslanice koje su Apostoli Pisali, koje su u 4 veku objedinjene u Sveto Pismo, a razlog tome je bio gomila ovakvih kao što je bio Tolstoj, koji su pisali neke svoje poslanice i pripisivali ih Bogu. Tolstoj je svakako neko ko zavredjuje pažnju, ali za 2000 god. postojanja Crkve takvih je bilo kao kamenja ispod mosta, ni prvi, ni poslednji, sve već vidjeno.

 

 

Што би реко један американски философ: Сва руска мисао је усмерена или за или против Бога.