100 српских врхунских стручњака из света против продаје Телекома

[Crveni Baron]

Избори се добијају тако што поделиш што више плата и пензија, а како си до пара дошао уопште није битно. Људи су потпуно изгубили компас да паре не падају са неба него морају да се "направе", тј. привреда мора да створи неку вредност па да то уђе у економске токове.

Пази ти изјаве нашег председника:

"Tadić smatra da najbogatiji ljudi u Srbiji, kojima pripada i Beko, treba da razmisle na koji način treba da državi i građanima daju deo svog bogatstva."

"On je, tokom posete Sandžaku, rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem."

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/tadic-beko-da-narodu-da-deo-bogatstva-61107.php

Кад се сетим да смо социјалистима викали "бандо црвена"...

Raspitaj se kako ide to u svedskoj. Sa progresivnim oporezivanjem. Ja sam prte za "svedski model"  nego za "cileanski".

[florenntina]

Пази ти изјаве нашег председника:

"Tadić smatra da najbogatiji ljudi u Srbiji, kojima pripada i Beko, treba da razmisle na koji način treba da državi i građanima daju deo svog bogatstva."

"On je, tokom posete Sandžaku, rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem."

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/tadic-beko-da-narodu-da-deo-bogatstva-61107.php

Кад се сетим да смо социјалистима викали "бандо црвена"...

A tek zdravstveni sistem koji gricka oko 2milijarde budzeta i to vecinom kroz javne nabavke. Kad bi se samo to procesljalo, sigurno bi moglo da se ustedi 500 miliona... Sto se tice sistema oporezivanja, mislim da bi trebalo razmisliti o progresivnom sistemu oporezivanja. Mada, opet naglasavam NOVAC nije problem, problem je njegova upotreba. Ako mi imamo dobru ideju, moze se doci i do novca. Pa mi mislim vec placamo penale zato sto kredite za puteve dobijene mislim od MMF-a nismo jos poceli da koristimo jer nisu bili spremni ni projekti ni izvodjaci...

[Grizzly Adams]

A koliko rezonuju oni koji se nabiguzavaju dok deca po africi umiru a sve to rade sa mojim parama odnosno nasim.

Брате, прво - за децу у Африци криве су владе држава Африке. Ми можемо да помогнемо, али нема никаквог разлога да осећамо некакву кривицу за туђи грех. Друго, нико не може са твојим парама да ради ништа што му ти ниси дозволио. Ако нећеш да држиш паре у банци, натрпај их у сламарицу и решен проблем.

Raspitaj se kako ide to u svedskoj. Sa progresivnim oporezivanjem. Ja sam prte za "svedski model"  nego za "cileanski".

Мени се то уопште не свиђа. Порез треба да буде исти за све, а не да успех кажњавамо.

[Crveni Baron]

Брате, прво - за децу у Африци криве су владе држава Африке. Ми можемо да помогнемо, али нема никаквог разлога да осећамо некакву кривицу за туђи грех. Друго, нико не може са твојим парама да ради ништа што му ти ниси дозволио. Ако нећеш да држиш паре у банци, натрпај их у сламарицу и решен проблем.

Nije bas tako, ne mogu ih drzati u slamarici jer sam na gubitku. A zlato ne mogu da kupim.Mislim na "zlato" a ne na nakit. A sa parama koje drzim u banci rade sta hoce , finansiraju sve moguce razbojnike sa istim.

[Grizzly Adams]

Nije bas tako, ne mogu ih drzati u slamarici jer sam na gubitku. A zlato ne mogu da kupim.Mislim na "zlato" a ne na nakit. A sa parama koje drzim u banci rade sta hoce, finansiraju sve moguce razbojnike sa istim.

Е видиш сада овде проблем. Прво кажеш да се ти банкари "набигузавају", да финансирају "разбојнике", тј. генерално да су неморални, а онда кажеш како од њих имаш користи и не желиш да од тога одустанеш. Зар то онда тебе не чини саучесником у неморалном делу? Ти онда зарађујеш на "разбојништву".

Срећом, ствар је ипак мало другачија - банке финансирају људе који стварају и од чега сви имамо користи. То су људи који покрећу друштво и којима треба да будемо захвални што наша деца живе безбрижно.

[florenntina]

У кризи смо управо из супротног разлога - зато што су банке давале кредите свакој будали...

Sad se vracamo opet na onu drugu temu... A zasto su "banke davale kredite svakoj budali"???

Zasto se to desilo bas sad, a nije pre???

[Grizzly Adams]

У кризи смо управо из супротног разлога - зато што су банке давале кредите свакој будали...

Sad se vracamo opet na onu drugu temu... A zasto su "banke davale kredite svakoj budali"???

Zasto se to desilo bas sad, a nije pre???

Због суровог, неконтролисаног капитализма и грамзивих банкара...

Шалим се, наравно. :cheesy:

Десило се због низа државних интервенција које су наводно "штитиле угрожене". Почев од "Community Reinvestment Act", па државних агенција Fannie Mae и Freddie Mac и тако даље. Укратко, низом државних регулатива направљен је систем који је банке приморавао да дају кредите "висиког ризика" (тј. људима који не могу да врате), а онда те људе још и штитио од законске обавезе да позајмљени новац врате.

Тако је још једном - јубиларни хиљадити пут - држава "помажући сиромашнима", гурнула милионе људи у беду и сиромаштво. Ево једног лепог објашњења како систем функционише, само се не помињу узроци:

The Crisis of Credit - by Jonathan Jarvis

[Crveni Baron]

Е видиш сада овде проблем. Прво кажеш да се ти банкари "набигузавају", да финансирају "разбојнике", тј. генерално да су неморални, а онда кажеш како од њих имаш користи и не желиш да од тога одустанеш. Зар то онда тебе не чини саучесником у неморалном делу? Ти онда зарађујеш на "разбојништву".

Срећом, ствар је ипак мало другачија - банке финансирају људе који стварају и од чега сви имамо користи. То су људи који покрећу друштво и којима треба да будемо захвални што наша деца живе безбрижно.

Pa ne samo ja vec smo svi saucesnici u tom lancu. I to nije problem kada se pare koriste "od cega svi imamo koristi", i pojedinacno i opste dobro. Ali tema je bila da svi mi moramo da drzimo pare u banci jer ne mozemo da novac pretvorimo u zlato i da ga drzimo u slamarici (ukinut zlatni standard). Na stranu sto to nije dobro i bolje je ovako. Ali ovako su banke pune novca i sada neko moze da ode u banku i podigne 5 milijardi "tudjih" para i da "privatizuje" neku firmu, Telekom na primer. E sada ti meni reci cijije taj telekom. Moja gazda kod koga radim je napravio novu halu, kupio lom stvari i ja mu kazem svaka cast kolikati je firma a on mi odgovara-Nije moja vec bancina.

citat:

"Property is any physical or intangible entity that is owned by a person or jointly by a group of people. Depending on the nature of the property, an owner of property has the right to consume, sell, rent, mortgage, transfer, exchange or destroy their property, "

a link je dole

http://en.wikipedia.org/wiki/Property

i sada mi reci dali neko ko podigne 5 milijardi kredita moze da proda ili renta nesto bez saglasnosti banke a sto je pribavio tim kreditom?

T imas sada i kod nas hipotekarne kredite za stan. Niko ne moze da raspolaze sa tim stanom osim banke. Jeli taj neko "privatni " vlasnik?

[Juan Valdez]

KAD BI...

Kad bi jelen imo krila,

to bi brza ptica bila.

Kad bi lutka znala šiti,

mogla bi mi švalja biti.

Kad bi lebac pado s neba,

svak bi imo kolko treba.

Kad bi mlekom tekla Sava,

sir bi bio zabadava.

Kad bi uvek bio maj,

pećima bi bio kraj.

Kad bi Dunav bio vreo,

svak bi riblje čorbe jeo.

Kad bi... al' što ne mož' biti,

o tom nemoj govoriti!

Čika Jova Zmaj

[ego]

Кредит се не "добија" него се "има". Кредит није новац који ти банка даје, него је кредит поверење које си стекао својим претходним поступцима, па на ти на основу тога неко даје "позајмицу".

Рецимо нешто овако (интересантно је од 3:15):

А коме би се иначе могло више веровати доли себи?    89898989898989

Постоје и сличне варијације:

Саговорник Блица објашњава како се преко оф-шор фирми легално избегава плаћање пореза и да се оснивање таквих фирми не може забранити све док постоје порески рајеви. Он подсећа да је добит фирме ствар пореског планирања, односно „штеловања”, а захваљујући вези са оф-шор фирмом која је оснивач, постоје бројне могућности да домаћа фирма прикаже минималан профит и самим тим плати мањи порез.

"Оф-шор компанија фактурише услуге фирми овде, на пример за истраживање тржишта, пропаганду, консалтинг, софтвер, организацију и слично. Фактура може бити 50.000, али и 500.000 евра и више. За фирму у Србији то је трошак који аутоматски значи мању добит и мањи порез. Међутим, то је за аматере", каже он.

Бизнисмени који неће главобоље са папирима једноставно позајме новац од своје оф-шор фирме. "Она наводно да кредит фирми у Србији и то по камати много већој од тржишне. Јасно је да фирма сама себи плаћа камату, али јој се то свакако броји у трошкове и смањује добит", открива тај извор.

Коначни резултат је исти, добити или нема или је на папиру много мања него стварно. При том, порез на добит у Србији од 10 одсто третира се као прилично низак, тим пре што је ефективна стопа, односно она која се у просеку плаћа, тек пет одсто.

http://www.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=430545

[Пантелејмон Нови]

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/220200/Najbogatiji-covek-na-svetu-zainteresovan-za-Telekom

[ego]

ШТА ЋЕ СЕ ДЕШАВАТИ АКО НАЈБОГАТИЈИ ЧОВЕК НА СВЕТУ КУПИ „ТЕЛЕКОМ"

Карлос Слим диже цену импулса за 100%?

[Grizzly Adams]

ШТА ЋЕ СЕ ДЕШАВАТИ АКО НАЈБОГАТИЈИ ЧОВЕК НА СВЕТУ КУПИ „ТЕЛЕКОМ"

Карлос Слим диже цену импулса за 100%?

Александра Смиљанић је потписник и изгледа идејни творац овог текста с` почетка теме па ме уопште не чуди овако генијална изјава:

Smiljanićeva, kao izričiti protivnik privatizacije najprofitabilnijeg srpskog preduzeća, ističe da će država prodajom „Telekoma" izgubiti svaku kontrolu nad njim.

Како то Александра замишља да нешто продаш и задржиш "контролу" остаје да нам објасни... 4chsmu1

Друга ствар, изводити такве закључке на сумњивом поређењу Србије и Мексика је крајње неозбиљно. То су две сасвим различите државе и економије. Било који власник ће цене постављати према тржишним условима у Србији, а не према цени у Боцвани или својим "лошим навикама".

Овде постоји нека интересна група која не жели приватизацију Телекома по било коју цену и шири празне приче.

[ego]

Јован Б. Душанић: Продаја Телекома

Продаја Телекома је сасвим логичан у серији погрешних потеза који се повлаче од „српске октобарске револуције“ када су се власт определила за погрешан модел економске политике којом се реформише српска привреда. Због тога ћу, на овој трибини, у првом делу говорити о ширем економском контексту који је неминовно довео до продаје Телеком-а, а у другом делу ћу се осврнути и на ову конкретну продају.

Тек после промене власти (2000. године) створени су услови да се приступи суштинској економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво временско кашњење био је огроман недостатак, али је то – у исто време – била и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су пролазиле друге привреде у транзицији. Нажалост, уместо да се посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавина права и стварању оптималних услови за конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, наши „реформатори“ су се (после 2000. године) определиле за један универзалан, већ готов неолиберални програм економских реформи – базиран на тзв. Вашингтонском договору разрађен од стране ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и УСАИД-а. Оваква политика се, у последњој деценији ХХ века показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана (европске постсоцијалистичке и земље Латинске Америке). Вашингтонски договор у својој суштини јесте један „лепо упаковани“ кодификовани програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, те уског копрадорског слоја који се формира у земљи. Основни елементи на којима се темељи Вашингтонски договор су: стабилизација, либерализација и приватизација.

Наши реформатори су стабилизацију, углавном, свели на стабилан курс динара, тачније политику прецењеног курса динара, која »поскупљује« домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје »јефтинија«. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и »гушења« домаће производње. Пошто на овој трибини има много оних којима економија није професија, илустроваћу то једним једноставним примером. Претпоставимо да је наше предузеће производи овакве катедре за којом стојим и извози их у САД за 100 долара по комаду. Крајем 2000. године укупни трошкови око производње и извоза катедре, претпоставимо, да су износили 6.000 динара. Пошто је тада курс долара био 66 динара, наше предузеће је за извезену катедру добијало 6.600 динара и добро је пословало. Шта се догодило у међувремену? За ових десет година (према подацима Републичког завода за статистику) цене су више него учетворостручене, те укупни трошкови производње и извоза исте ове катедре сада износе 24.000 динара, а за 100 долара колико се остварује извозом добија се сада око 7.800 динара (тренутни курс долара је 77-78 динара). Очигледно да је само због прецењеног курса динара производња морала да буде већ одавно обустављена.

Радикална либерализација, која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти, допринела је додатном »гушењу« домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Истина и развијене земље имају једноцифрене царинске стопе али оне, у исто време, имају и многобројна ванцаринска ограничења (дозволе, квоте, атести, сертификати, посебне дажбине и таксе, уверења, итд) која су често ефикаснија у заштити домаћих предузећа од класичних царина.

Стабилизација и либерализација довели су до »гушењем« домаће производње и обарања вредност наших предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су, добрим делом, у праву они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, наши реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.

Задржимо се сада мало дуже, после либерализације и стабилизације, на приватизацији – трећем од основних стубова досадашње економске политике.

Х Х Х

Наши реформатори су одмах после „српске октобарске револуције“ приступили изради новог закона о приватизацији. Основна идеја која је захтевала доношење новог закона, према предлагачима законског текста, јесте да се уместо дотадашње бесплатне поделе (и продаје са попустом) акција запосленим, иде искључиво на продају, те да се кроз (транспарентан – како су тада волели да говоре) процес приватизације дође до квалитетних стратешких партнера, који ће од лоших друштвених/државних створити добра приватизована предузећа. Тако би, по замисли аутора овог закона, наша предузећа добила не само квалитетне стратешке партнере него би и држава (кроз продају) добила значајна финансијска средства. Највиши представници извршне власти тврдили су да ће до краја 2002. године на наше просторе, кроз приватизацију, доћи најмање 10 од првих 100 највећих светских компанија које ће да уведу светске принципе пословања, уложе значајна средства у инвестиције новокупљених предузећа и учествују у трошковима транзиције.

Упозорења (истина ретка) домаћих економиста да одабрани начин реформисања српске привреде и изабрани модел приватизације није добро решење нису узимана у обзир. Није се обазирало ни на искуства других држава у транзицији. Тако на пример, на саветовању о приватизацији која је одржана на Економском факултету у Београду у априлу 2001. године (непосредно пре доношења Закона о приватизацији) гост из Словеније проф. др Јанез Прашникар је између осталог рекао »желим да успете и нисам дошао овде да вам солим памет, али нисам сигуран да сте изабрали добар пут« и пренео њихова искуства. Истакао је да словеначка економска и политичка елита, после дуготрајне расправе почетком 90-их година прошлог века, долази до закључка да треба одустати од идеје продаје неприватизованих предузећа, јер ће мало ко бити спреман да инвестира на подручје који граничи са регионом (Балкан) који је веома нестабилан. Проценили су да је мало вероватно да ће у земљу стићи солидни стратешки партнери, те да се може очекивати долазак спекулативног капитала од кога би било више штете него користи. Словенија се одлучила за инсајдерски тип приватизације, тако да су у око 90% словеначких предузећа радници постали већински власници, а држава је задржала у своме власништву предузећа из стратешких области као што су банкарство, енергетика и телекомуникације.

Данас видимо да смо кроз приватизацију – уместо најављиваних највећих светских компанија које ће да уведу светске принципе пословања, уложе значајна средства у инвестиције и финансирање социјалних програма – добили углавном домаће „контраверзне бизнисмене“ (међу којима и светски значајне наркобосове и шверцере цигарета) и белосветске спекуланте, који су кроз приватизацију „опрали“ новац, „очерупали“ предузећа, а раднике „избацили“ на улицу.

О транспарентности самог процеса приватизације више се и не говори, а многе приватизације прате, за сада само, медијске, приче о корупцији – продаја шећерана (бившем високом функционеру Демократске странке) за по 3 евра; продаја жељезаре у Смедереву за 23 милиона долара (у време ванредног стања, директном погодбом, где је дугове железаре од 1,7 милијарди долара на себе преузела држава Србија – за 23 милиона долара US Steel је добио не само железару без дугова него још «приде» и Луку Смедерево, ФК Сартид и још понешто, да би убрзо јавно објавио продају фудбалског стадиона ФК Сартид по почетној цени од 36 милиона долара); продаја три цементаре (Беочин, Нови Поповац и Косјерић) по цени мањој од оне коју је исти инострани купац цементаре у Беочину био спреман да плати само за ту (једну) цементару у време старог режима, када је Србија била под економском блокадом, итд.

О „транспарентности“ приватизације цементара најбоље говори изјава мр Млађана Динкића (интервју НИН-у) из августа 2003. године, коју је дао после милионског доларског трансфера новца са Сејшелских острва на приватне рачуне, Зорана Јањушевића – саветника за безбедност премијера Србије Зорана Ђинђића, Немање Колесара – шефа кабинета премијера Србије, те господина Јаковљевића – ангажованог у швајцарској фирми »Холцим«. Господин Динкић ово плаћање повезује са провизијом исплаћеној за »услуге« извршене око приватизације цементара у Србији. Истина о цементар и у Беочину ништа не говори, али за приватизацију преостале две цементаре – Нови Поповац и Косјерић – каже: «Документа која су стигла тендерској комисији и завршна процедура заиста су изгледали потпуно чисто. Проблем је што је тендер очито намештен пре тога, у неформалним контактима. Јер ако је Колесар као председник Управног одбора цементаре Нови Поповац преко Јаковљевића сазнао колико је швајцарски »Холцим« био спреман да плати, онда је том истом Колесару који је уједно био и шеф кабинета премијера, остало да грчки »Титан« пријатељски убеди да они иду са нешто нижом ценом како би за узврат добили другу цементару у Косјерићу, онда то свакако није чист посао.» А када то каже „инсајдер“ мр Млађан Динкић у то не треба сумњати јер он сигурно добро зна како се то ради.

Интересантно да, поред мале медијске „прашине“ доскора није било озбиљнијег ширег јавног противљења начину како се врши приватизација у Србији. Постојали су појединачни протести радника предузећа која се приватизују, али шири јавни резонанс до сада је имала само приватизација НИС-а, где су највећи критичати били представници тзв. Друге Србије (или како рече наш песник представници ЕУропске Србије). Међутим, њима није сметало то што држава продаје једно од стратешких предузећа из области енергетике, него су били против тога што се као купац појављује руска компанија.

Продаја Телеком-а имала је последњих месеци нешто шири јавни одјек (истина само по интернет сајтовима и у ретким средствима масовног информисања који нису под контролом власти). Ради се, наиме, о продаји природног националног ресурса који доноси загарантоване високе приходе. Телеком је најпрофитабилније српско предузећа, које је и у јавности синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленим, те завидну одговорност за друштвени бољитак. Телеком успешно послује и добро се бори на тржишту и поред конкуренције у мобилној (Теленор, ВИП) и фиксној (Теленор). У јавну расправу укључили су се и аргументе против ове приватизације износе и најкомпетентнији стручњаци телекомуникација и електротехнике из земље и дијаспоре. Наводећи и неке економске аргументе против продаје Телеком-а они, пре свега, изражавају своју забринутост за будућност информационо-комуникационе индустрије (заинтересовани купци су углавном оператори под контролом влада других земаља, па се може очекивати да ће Телеком са српских бити преусмерен на добављаче из земље оператора купца) и истраживачког развоја, као и образовања будућих генерација у овој области (чиме ће будућност електротехничких факултета у Србији и Републици Српској, бити доведена у питање – а ради се о факултетима који су познати и признати свуда у свету). Такође, истичу да не треба заборавити ни безбедносни аспект овога проблема (контрола података и прислушкивање) – главне комуникације војске, МУП-а и тајних служби обавља се преко Телеком-а.

О економским разлозима због чега држава мора да има стратешку контролу над Телеком, говорићу нешто касније, а сада да видимо шта смо постигли водећи овакву економску политику у последњих десет година.

Х Х Х

Као резултат досадашње економске политике индустријска производња у Србији је у 2009. години била за 15,4% мања него у 1998. години – години када смо били већ шест година под међународним економским санкцијама, а број запослених је у 2009. години (годишњи просек) био мањи од 1,9 милиона, мада је у 2001. години у Србији било више од 2,1 милиона запослених лица. Такав „резултат“ је постигнут и поред чињенице да је Србија у последњих десет година остварила девизни прилив од око 35 милијарди долара само по основу прихода од приватизације и нових задужења у иностранству (процењује са да је исти толики девизни прилив остварен и од дознака грађана из иностранства). И поред тога, сва та огромна средства, углавном, су усмерена у текућу потрошњу, чиме се стварао привид успешности економских реформи које се спроводе у Србији и остваривање обећаног „бољег живота“, а у Србији је у последњој деценији мало шта изграђено.

Штавише, Председник Србије пре пар дана (сајт Демократске странке, 08.11.2010.), одговарајући на питање новинара због чега државне институције (Влада, Скупштина, Председништво) не плаћају рачуне за комуналне услуге (неизмирени дуг за струју, грејање и воду износи стотине милиона динара), рече да држава не плаћа комуналије зато што нема новца, а нема новца зато што је слаба привреда, те да је он о томе сазнао из медија због чега се лоше осећа.

У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији била већа од бруто домаћег производа (у неким годинама чак за 35%) или једноставно речено више смо трошили него што смо стварали. Држава се годинама понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради осим што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код комшија (инокредити) и све то одмах „протраћи“ на „бољи живот“ (текућу буџетску потрошњу). Било је јасно да „бећарска економија“ (продај, позајми и потроши) – како сам је назвао још 2003. године – неће моћи дуго да траје.

Највећи део имовине смо продали (углавном је остало још нешта од „породичног сребра“ (пре свега, ЕПС и Телеком) што свака озбиљна држава задржава под својом стратешком контролом), а већ смо презадужени (спољни дуг за последњих 10 година је од 6 порастао на преко 30 милијарди долара) да тешко можемо више да се значајније задужујемо и то је неминовно довело до колапса српске привреде. Наши реформатори сада за економски суноврат Србије окривљују глобалну кризу. Истина, светска економска криза допринела је да се ми брже суочимо са неминовним тужним крајем „бећарског“ живота, али се фундаментални узроци колапса српске привреде крију, превасходно, у погрешној економској политици, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.

Сада када је српска привреда доживела колапс креатори (светска олигархија, на челу са ММФ), реализатори (политичка и економска елита на власти) и пропагатори – убеђивачи (експонирани медијски економисти) економске политике која се у Србији води већ десет година, напокон нам саопштавају да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да се неопходне корените промене у економској политици („реформа реформи“) и они се сада нуде као спасиоци који ће битно другачијом економском политиком – од оне коју су креирали, спроводили и проповедали у последњој деценији – грађанима обезбедити толико обећавани „бољи живот“. Како ће изгледати та нова – битно измењена – економска политика нисмо могли да сазнамо од њених креатора, реализатора и пропагатора – убеђивача, али се јасно види да наши реформатори и даље настављају са (рас)продајом „породичног сребра“, а први конкретни примери, те нове политике, јесте продаја Телеком-а.

Х Х Х

Које су њихови аргументи за продају Телеком-а видећемо на бази изјава по једног од истакнутих представника креатора, реализатора и пропагатора – убеђивача оваквог економског курса.

Креатори. Шеф делегације Европске уније у Србији изјавио је недавно (Тањуг, 11.11.2010) да је добро што ће Телеком Србије бити продат и додао да би требало приватизовати и Електропривреду Србије и друге државне фирме. Држава Србија и даље контролише више од 40% друштвених предузећа, док је тај проценат у новим чланицама ЕУ (Румунија, Бугарска) био упола мањи у моменту њиховог пријема. Он нам то саопшти, али нам не рече зашто то није добро и за његову земљу где држава има стратешку контролу у области телекомуникације и енергетике. И како то да нам као пример за углед наводи нове, а не старе, чланице ЕУ, а код нових зашто нам за пример не наведе успешније земље (на пример, Словенију) него управо Румунију и Бугарску.

Развијене земље осталим земљама натурају неспутано деловање тржишта и повлачење државе из привредне сфере, а код себе раде другачије. Њихов принцип do what we say, not what we do – ради онако како ми кажемо, а не онако како ми радимо – они спроводе са невероватном упорношћу и лицемерјем. Изненађује како је много земаља које то прихвата, те у њима велики број оних који то ревносно реализују у својим земљама (политичке и економске елите на власти) и са одушевљењем пропагира (медијски експонирана интелектуална квази елита).

Само да појасним. Када говоримо о светској олигархији ми под тим појмом, једноставно речено, подразумевамо веома сложену и разнородну свеукупност крупних транснационалних (и њима потчињених) корпорација и банака, научних, консултантских и правних институција које их опслужују, међународних економских и финансијских организација које раде у њиховом интересу, те разних формалних и неформалних организација (невладине организације, медији, лобисти …) које утичу на формирање јавног мнења. Без обзира на сву њену аморфност светска олигархија у пракси делује веома координирано због једноставне чињенице да је повезује исти економски интерес – слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда великог броја земаља у циљу стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима неких сатанских сила него објективним економским интересом крупног капитала.

Још 2000. године сам написао да, у циљу реализације сопствених интереса, светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност (дужничко ропство); подстицањем политичке нестабилности и хаотичног стања у друштву (стални притисци и уцењивања); подривањем ауторитета државе и њених темељних институција (владе, парламента, судства, армије…); потискивањем националне свести деструктивним деловањем анационалних страних идеологија; релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука …) као и позитивног наслеђа националне историје; корумпирањем и деморалисањем домаће елите; формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност); обликовањем јавног мнења кроз средства масовног информисања која се стављају под контролу фактора ван земље (и који представљају својеврсну медијску машину за промоцију компрадора и сатанизацију истинских патриота) итд. Колико се у томе успело у Србији можемо сами да се уверимо.

Реализатори. Са највишег (формално првог) места у држави смо могли да чујемо (интервју за дневни лист Пресс, 03.04.2010) „да држава продаје део акција Телеком-а зато што држава не треба да управља привредом. Када Влада не би продавала државне компаније, Србија би била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом. Ако је све то тако, како објаснити чињеницу да је држава највећи акционар доминантних телекомуникационих оператора (и да над њима има стратешку контролу) у многим европским модерним земљама са тржишном економијом (Немачка, Француска, Норвешка, Шведска, Финска, Швајцерска, Белгија, Луксембург, Словенија…), али и у Русији, Кини, Јапану… Затим, како онда објаснити да последњих неколико деценија, као и у време актуелне економске кризе, управо „комунистичка“ Кина бележи огромне економске успехе, са којима не могу да се упореде „модерне земље са тржишним економијама“.

Надаље, у интервју читамо: Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне. Продаја Телеком-а у суштини значи да једно предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик.“ Раније, када је приватни (по правилу, 100%) власник био и менаџер, приватна својина је била ефикаснија од државне и тада је то могао да буде „аксиом“. Данас када имамо огромну дисперзију власништва великих компанија (највећи приватни акционари располажу само са неколико процената власништва) дошло је до раздвајања власништва и управљања. Управљање је (и код приватних и код државних компанија) увек посао професионалних менаџера, али државно власништво обезбеђује стратешку контролу над оним компанијама чија важност превазилази пуки комерцијални интерес (као што су на пример, телекомуникација, енергетика, банкарство, водоснадбевање…).

Због тога приватизација не гарантује да „предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик“. Уосталом држава је раније продала Мобтел норвешкој државној компанији Теленор, која (мада државна) спада у ред светски најуспешних компанија у овој области. Тако смо кроз приватизацију нашу државну компанију, у једној од најпрофитабилнијих области економије, препустили у руке државне компаније друге земље. Тешко је и овде (са становишта интереса Србије и огромне већине њених грађана) видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику?

У истом интервју можемо да прочитамо тврдњу да ћемо после приватизације српских државних компанија добити нове власнике – велике мултинационалне компаније, а што ће „позитивно утицати на корпоративно управљање“. Међутим, и овде се поставља питање колико ће од тога користи имати Србија и њени грађани. Вероватно ће купљена фирма улазећи у састав нове велике компаније постати ефикаснија, али као карика у транснационалној компанији која и убире користи те повећане ефикасности (робно-новчаним трансакцијама унутар транснационалних компаније профит остварен у нашој земљи лако се пребацује у иностранству, и у значајном износу избегава плаћање пореза у буџет Србије). Од државних чиновника се очекује да предузимају мере које ће позитивно утицати на Србију и њене грађане, а не транснационалне компаније и њихове централе у иностранству.

Искуства других привреда у транзицији које су иностраним операторима продале телекомуникације показују да су, у већини случајева, нови власницима као прве мере предузели смањење броја запослених, повећање цена телекомуникационих услуга и смањења улагања. То показују примери и наших суседа (Хрватске, Македоније, Црне Горе и Мађарске) који су продале своје доминантне операторе Дојче Телекому, а Дојче Телеком за сада у јавности „слови“ за највероватнијег купац и нашег Телеком-а.

Користећи најновије податке компаније „Cullen International“ која је званично ангажована од стране Европске комисије за анализу телекомуникационог тржишта земаља југоисточне Европе које нису у ЕУ, проф. др Александра Смиљанић наводи да су цене најниже у Србији. Тако су цене мобилне телефоније у Хрватској два пута веће него у Србији, а код фиксне телефоније цене локалних импулса (у Србији на пример 56% од укупног саобраћаја је локални) су од 4 до 10 пута скупље у региону него у Србији. Подаци из наведене анализе показују да је знатно веће оптерећење запослених у земљама које су продале своје операторе Дојче Телекому, него у централи у самој Немачкој. Тако је оптерећеност Дојче Телекому у самој Немачкој 289 корисника по запосленом, а у Хрватској 463, Македонији 800, а Мађарској 806. Из овога произилази да запослени у земљама које су продале своје операторе нису отпуштани зато што су вишак, него да би Дојче Телеком остварио што већи профит. Оптерећеност у Телеком-у Србије износи 372 корисника по запосленом, што је слично са земљама у којима оператори нису продати странцима (Шведска – 347, Словенија – 356, Француска – 377, Белгија 390).

Иста анализа телекомуникационог тржишта земаља југоисточне Европе које нису у ЕУ показује да су улагања у телекомуникациону инфраструктуру била највеће у Србији. Телеком Србије је куповином већинског пакета Мобис-а из Републике Српске (за 646 милиона евра) и лиценце за трећег оператора у Црној Гори (М:тел) постао регионални телекомуникацини лидер. За развој својих делова компаније у Републици Српској и Црној Гори до сада су уложена и значајна додатна средства, те многи процењују да ћемо продати већински пакет комплетног Телеком-а Србија за мањи износ од оног који је уложен само у његове делове у Републици Српској и Црној Гори.

Пропагатори – убеђивачи. Још невероватнија објашњења у вези продаје Телекома можемо да чујемо од бројних истакнути пропагатора погрешне економске политике. Тако, на пример пре пар дана (28.10.2010) економски коментатор недељника Време пише: Кад је реч о економској нужности да се сада прода Телеком Србија, Влада и водећи политичари су на највећој муци, јер они из својих разлога нису довољно објаснили грађанима Србије у колико крупним економским проблемима се налази земља. .. У јавност је убачена једна у суштини бесмислена тема – да се новац који ће се добити продајом Телекома неће користити за покриће хронично растућег буџетског дефицита, то јест да ће новац од продаје бити стављен “у развојну функцију”… А наравно да ће он, у суштини и пре свега, покривати очекиване неиздрживе буџетске дефиците Србије у наредним годинама. И у томе начелно нема ништа погрешног. Да ли оне опозиционе странке које су се већ изјасниле против продаје Телекома доиста сматрају да Србија треба да дође у ситуацију да нема новца да исплати државне чиновнике, полицајце и војнике, учитеље и докторе, сиротињу и пензионере и да због тога треба надаље да смањује буџет који је релативно четири пута мањи од словеначког?

До сада су се континуирано сваке године значајни приходи од Телеком-а сливали у државни буџет којима се покривао добар део расхода државе. Продајом Телеком-а ми трајно остајемо без тих редовних годишњих прихода буџета, па се поставља питање где ће се наредних година обезбеђивати тај недостајући новац, како рече колега Боаров, за исплату државних чиновника, полицајаца и војника, учитеља и доктора, сиротиње и пензионера. Сликовито речено, поставља се питање: зашто би добар домаћин продавао најбољу краву која му сваке године даје по једно теле и млеко свакога дана ?

Невероватна „бећарска“ логика – наших економиста неолиберала – која нам се нуде као политика „бољег живота“, па чак и као „економија здравог разума“. Неоспорно је да се продајом већинског пакета акција Телеком-а могу обезбедити средстава која ће омогућила наставак „бећарског живота“ још годину-две (толико је трајала и финансијска инјекција добијена продајом мањинског пакета Телеком-а 90-их година ХХ века), а после ће на ред да дође Електропривреда Србије и још понешто (Србијашуме, Србијаводе…) што је преостало за продају.

Међутим, од креатора, реализатора и пропагатора овакве економске политике у Србији никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: а шта после када све распродамо?

Одговор је више него очигледан. Довољно је само погледати искуство земаља чијим нас „утабаним стазама“ воде наши „реформатори“, ево већ пуну једну деценију. Вашингтонски договор разрађен је крајем 80-их година ХХ века и прво је примењиван у земљама Латинске Америке где је уништио многе земље. Неке државе (Бразил и Аргентина, у првом реду) успеле су да напусте „утабане стазе“ економског неолиберализма, а неке то још увек не успевају, као на пример Мексико.

Мексико је, спроводећи неолиберални програм реформи, доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство), а затим је био присиљен, како би добио кредите од ММФ-а и САД, да америчким компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања. Иностране инвестиције усмеравају су у такозване «макиладоре» (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у ропским условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено никакво синдикално организовање. Штета коју Мексико има од «макиладора» процењује се да износи око 15 милијарди долара годишње, а огромна маса становништва живи у условима беде и обесправљености која није забележена у Мексику ни у време диктатуре Диаса (крајем ХIХ и почетком ХХ века).

До каквог је стања доведена ова земља могли смо да видимо ових дана када је власт кренула у обрачун са наркобизнисом (који је достигао огромне размере). Та акција је изазвала масовне народне немире и жестоке сукобe (добро опремљене) полиције и (осиромашеног и очајног) народа, који је доведен у такво стање да и наркобосови доживљава као мање зло од представника власти сопствене државе.

Х Х Х

Где смо сада и шта треба да радимо ?

Непосредно после „српске октобарске револуције“ наступио је тријумфализам ДОС-а када на јавној сцени није било места било каквим дисонантним тоновима који би могли да поремете општу слављеничку атмосферу. Ипак успео сам да убедим уредника дневног листа Данас да објави моје текстове (“Рецепт за колонијалне земље”, 30.10.2000, те “Да ли су нам потребне радикалне економске реформе?”, 8.11.2000) критички интониране према економском програму ДОС-а – „Програм радикалних економских реформи у СРЈ“ – који су урадили економсти Г 17. Уредник ми је тада рекао да моје текстове објављује пошто зна да сам на првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био (као нестраначка личност) кандидат за републичке парламентарне изборе на листи Демократске странке, али да и даље сматра претеривањем моју тврдњу да ћемо се (уколико се буде реализовао економски програм који предлаже Г 17) кроз десет година питати „да ли је за Србију била погубнија последња деценија XX или прва деценија XXI века“.

Нажалост, показало се да то ипак није било претеривање. Подсетимо се да је ДОС-овска власт у реформе ушла после десетогодишње, изузетно неуспешне, политике претходног режима у коме је дошло до распада земље, огромних издатака везаних за грађанске ратове вођене у окружењу, доласка стотине хиљада избеглица, уништене привреде хиперинфлацијом, економским санкцијама и НАТО агресијом, итд. Иако смо 2000. године »стартовали« од ниске основице, а уз то је дошло до скидања економских санкција, бесплатних донација и додатног задуживања у иностранству, те продаје имовине кроз приватизацију, после десет година реформи ми и даље имали уништену привреду и стагнацију материјалне производње, забрињавајуће велику и растућу незапосленост, масовно сиромаштво са разореним системом социјалне заштите, енормни раст задужености према иностранству и велико разочаране грађане.

Свако од нас данас може да упореди садашње са стањем од пре десет година и могло би се закључити да је оно, ма колико то парадоксално звучало, данас теже него 2000. године, и то не само због тога што је, у међувремену, држава (рас)продала огромну имовину, додатно се значајно задужила у иностранству и, углавном, тај огроман прилив девизних средства усмерила у текућу буџетску потрошњу (без значајнијег ефекта на привредни раст). Разлог томе налази се и у следећем. Прво, после пада једног неуспешног режима постојала је велика нада и народна енергија која се могла каналисати ка истинској модернизацији Србије, а коју је тешко спровести уколико се за њу не може да придобије велики део сопствених грађана који ће бити убеђен да се реформе спроведе у њиховом интересу. Друго, крај XX и почетак XXI века био је период динамичне светске економске коњуктуре и експанзије, а сада се светска привреда налази у озбиљној економској кризи, што ће се неповољно одразити и на српску привреду. И треће, погрешном економском политиком не само да је пропуштено драгоцено време него су учињена и озбиљна погоршања у многим сегментима привреде.

Стиче се утисак да многи заборављају да је економија друштвена, а не нека апстрактна наука, те да се и реформе не спроведе да би се постигли неки номинални показатељи, толико драги нашим економистима – неолибералима, (као што су: стопа инфлације, стабилан курс националне валуте, стопа либерализације привреде, учешће приватног сектора у друштвеном производу, учешће страног капитала и слично) него да би се реформом обезбедило благостање што већег броја грађана. Сама чињеница да, и после десет година, реформе нису прихваћене од огромне већине наших грађана је de facto критика начина на који су реформе спровођене али и најбоља потврда њихове неуспешности.

Где смо стигли после десет година „реформи“ илустроваћу ћу са три податка (која су много речитија од многих номиналним економских показатеља), а који сведоче о огромној егзистенцијалној угрожености, безнађу и безперспективности великог броја грађана Србије. Први, у другом граду по величини у Србији – Нишу од 300.000 становника, запослено је само 43.000 људи, а од тога броја чак 38.000 прима плату из буџета (Политика, 28.01.2010). Други, у Црној Трави је у фебруару ове године рођена прва беба у општини за последњих 18 месеци (НИН, 11.02.2010). Трећи, према последњој листи Светског економског форума Србија се по одливу мозгова налази на неславном претпоследњем месту – 132. од 133 рангиране земље (лошија ситуација него што је у Србији је једино у Гвајани).

Али зашто то спомињати када експоненти светске олигархије боље од нас знају како смо на „добром путу“ ка „бољем животу“, те званично проглашавају Србију земљом-лидером у реформама, главног српског економског реформатора најбољим министром финансија на свету, а најревноснијег пропагатора (Центар за либерално-демократске студије – ЦЛДС) најбољим институтом из земаља Западног Балкана и једним од 10 најбољих у земљама централне и источне Европе. Такође смо недавно могли да прочитамо и изјаву дипломате из ЕУ како је прослеђивање кандидатуре Србије за чланство у ЕУ Европској комисији награда председнику Србије који разумно управља неразумним народом.

Х Х Х

Из провалије у којој смо се нашли неће бити лако изаћи. Овако погубна економска политика води се у интересу светске олигархије и крупног капитала који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у сиромашним земљама обликује политички и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима, те истовремено онемогуће било какву озбиљну критику. То се може видети и на примеру продаје Телеком-а. Политичке странке владајуће коалиције су донеле одлуку о продаји Телеком-а, а и највећа опозициона странка ништа не предузима нити се озбиљније супроставља томе. У медијима се (са изузетком једног недељника и неколико интернет сајтова) не поставља питање да ли Телеком треба продати странцима или не (то се узима као већ готова ствар) него се расправе воде о томе да ли ће добијена средства од продаје бити искоришћена за „крпљење“ државног буџета, враћање инокредита или изградњу путева. Тако ћемо фингирати „озбиљну“ јавну расправу о томе да ли ћемо од средстава добијених продајом Телеком-а градити аутопут од Београда према Црној Гори или „кружни прстен“ унутар целе Србије (а нисмо били у стању да у последњих десет година – када је Србија имала огромне девизне приливе – довршимо ни обилазницу око Београда – која је добрим делом била урађена још 90-их година ХХ века у време економске блокаде Србије).

Мада је за људе из власти и таква јавна расправа непожељна. То лепо илуструје недавне изјаве потпредседника Владе Србије мр Божидар Ђелић који (сајт Б 92, 21.11.2010) каже да логика ствари налаже да треба прво дозволити да се законито, транспарентно и у интересу грађана Србије и Телекома спроведе приватизација (мада је више него очигледно да она није ни законита ни транспарентна, а најмање у интересу грађана Србије – примедба ЈБД), а потом да се о расподели средстава од продаје расправља најпре на нивоу владајуће коалиције и затим у парламенту, те да се избегну мане јавног живота, где се разговара о тим темама у медијима.

Очигледно да се и у случају продаје Телекома (као и о дугим важним питањима у друштву уопште – од стране елите на власти и њихових многобројних пропагатора, „независних“ средстава информисања, невладиних организација…) намећу у јавној расправи ирелевантне теме како би се скренула пажња са кључног проблема. Они који покушавају да укаже на кључни проблем бивају (на више или мање лепе начине) маргинализовани. Сведоци смо како је у жижи јавног интересовања није питање продаје Телеком-а или питање Косова (где српске власти -свесно или несвесно- управо у последње време бележе озбиљне поразе), него је као централна тема наметнута тзв. „парада поноса“.

И поред чињенице да ће се Телеком продати странцима, без обзира на све рационалне аргументе који говоре да то не треба чинити, ова трибине и сличне јавна дебата су од велике користи јер се повећава критична маса грађана која схвата чему све то води. Због тога се надам да ће касније бити много теже продати ЕПС и остало мало „породичног сребра“ које још нисмо продали, те да крају дође и од радикалног заокрета у вођењу економске политике која би обезбедила истински економски просперитет.

Управо због свега тога треба користити сваку прилику како би се што већем броју грађана објаснили суштински разлози због чега је дошло до економског (али и моралног, те сваког другог) суноврата Србије и зашто смо се нашли у овој провалији. Непрестано треба објашњавати које су последице стратешких одлука које се у Србији доносе да би и грађанима било јасно да ли оне служе да се у провалију још дубље сурвамо или да се из ње постепено избавимо. Када тога буде свестан критичан број грађана онда се може очекивати и акција које ће нам омогућити да се полако и мукотрпно извлачимо из провалије у којој смо се нашли.

Ако је досадашњом неодговорном политиком „поједена“ наша, не дозволимо да се то чини и са будућношћу наредних генерација – наших потомака.

Ауторизовано излагање на трибини Фонда Слободан Јовановић, која је одржана у Задужбини Илије М. Коларца 25.11.2010. и била посвећена продаји Телеком-а Србије.

01.12.2010. Извор:

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/11/29/jovan-b-dusanic-prodaja-telekoma/

[Crveni Baron]

Smiljanićeva, kao izričiti protivnik privatizacije najprofitabilnijeg srpskog preduzeća, ističe da će država prodajom „Telekoma" izgubiti svaku kontrolu nad njim.

Како то Александра замишља да нешто продаш и задржиш "контролу" остаје да нам објасни... 319.gif

Друга ствар, изводити такве закључке на сумњивом поређењу Србије и Мексика је крајње неозбиљно. То су две сасвим различите државе и економије. Било који власник ће цене постављати према тржишним условима у Србији, а не према цени у Боцвани или својим "лошим навикама".

Овде постоји нека интересна група која не жели приватизацију Телекома по било коју цену и шири празне приче.

Napisano je "svaku" kontrolu. A kako se zadrzava kontrola nad necim sto prodas? Tako sto zadrzis 20-30% akcija i niko pa ni onaj ko ima eventualno 50% ne moze vuci potreze koji ugrozavaju tvoje  interese. A to rade sve razumne i normalne drzave na planeti. Nema ni jeddne evcropske drzave koja ne kontrolise blok akcija u "svom" telekomu.