Равенски документ

[Toma]

Jos jedan dokument koji ce ostati 'mrtvo slovo na papiru'.

Ne znam kako za vas pravoslavne ali za nas katolike uopće to nije nikakvo mrtvo slovo na papiru.

to što je potpisano, to važi i obavezuje a potpisano je da si nećemo više "podmetat noge" i konkurisat već

suradjivati i pomagati kao hrišćanska braća.

Drago mi je da ste se vi (ne zameri mi na ovoj 'vi' - 'mi' podeli, to je samo lingvisticka

forma koju koristim ovde) drzeci se ovog ugovora - pridrzavali i principa svetog Apostola

Pavla koji diktira u 'pero' Tertija poslanicu RImljanima, gde pise:

17 Mogu, dakle, da se hvalim u Hristu Isusu za sve što sam učinio služeći Bogu; 18 jer se neću usuditi da kažem nešto što Hristos nije učinio preko mene, da bi mnogobošce doveo do poslušnosti, rečju ili delom, 19 silom čudnih znakova i čuda, silom Duha Svetoga, tako da sam od Jerusalima pa naokolo sve do Ilirika ispunio evanđeljem o Hristu. 20 Ali sam pri tom smatrao za čast da ne objavljujem evanđelje onde gde je Hristos već poznat, da ne bih zidao pa tuđem temelju, 21 nego kako je napisano: »Videće ga oni kojima o njemu nije ništa javljeno, i razumeće oni koji nisu čuli«.

Sa druge strane, svi oni kojima Sveta Pisma nisu sveta, njima ni ovaj Ugovor nece biti

nista vise do .... drage uspomene na vreme provedeno na seminaru.

[Zayron]

Jos jedan dokument koji ce ostati 'mrtvo slovo na papiru'.

Ne znam kako za vas pravoslavne ali za nas katolike uopće to nije nikakvo mrtvo slovo na papiru.

to što je potpisano, to važi i obavezuje a potpisano je da si nećemo više "podmetat noge" i konkurisat već

suradjivati i pomagati kao hrišćanska braća.

Drago mi je da ste se vi (ne zameri mi na ovoj 'vi' - 'mi' podeli, to je samo lingvisticka

forma koju koristim ovde) drzeci se ovog ugovora - pridrzavali i principa svetog Apostola

Pavla koji diktira u 'pero' Tertija poslanicu RImljanima, gde pise:

Sa druge strane, svi oni kojima Sveta Pisma nisu sveta, njima ni ovaj Ugovor nece biti

nista vise do .... drage uspomene na vreme provedeno na seminaru.

Da, tako se toga i pridržavamo i s tim mi nemamo nikakav problem. Jedino ne razumijem te medju vama koji ovo nazivaju nekim "velikim ekumenizmom" pa ga se čak još i pribojavaju. Kakav ljudi ekumenizam, ovdje smo si u toj povelji mi hrišćani svečano obećali da si nećemo više uzajamno konkurisati niti jedni o drugima širiti laži ili govoriti ružno i napadati se itd. itd. Isto kao dva susjeda koja si potpišu da se neće nadalje psovati i čašćavati pogrdnim nazivima, tući medjusobno ili jedni drugima uništavati imanje. Da, strašno je to veliki ekumenizam kojeg se vi tako i toliko bojite! Ma čudo od ekumenizma!

[andrej]

Јел може мено ко у пар црта да објасни..

Јел шта шарнули..или треба тек комисија да заседа...да би расправљали о оснивању комисије која треба да одреди комисију која ће да да право комисији да изабере Епископа да шарне документ?

Из православног угла, наравно, рад или потпис било какве комисије није општеобавезујући. Рад комисија је, с православног становишта, само црквено-дипломатска припрема за неки саборски формулисани став. А тек би став неког општеправославног Сабора постао васеленски обавезујући. Као што видимо из горњег интервјуа митрополит Алфејев је прилично оштро и "недипломатски" реаговао на "равенски инцидент," али не због римокатолика него због замешатељства Константинопоља. Све у свему, потписи било каквих архијерејских комисија (иако су оне за свој рад овлаштене од својих помесних Сабора) никако немају обавезујући карактер. Помесни Сабори разматрају извештаје тих комисија и на основу тих извештаја издају упутства за даљи рад и дипломатску активност.

Миљане, свакако си у праву да у ИДЕАЛНОМ смислу у Цркви не би требало да буде никакве приче о суперматији. Али, и сам знаш да у црквено-историјској димензији политика и дипломатија односа помесних Цркви има и више него присутну улогу. Својевремено је Константинопољ, као "последњи" у Пентархији православне васелене пожелео да на себе примени Христове речи да "последњи ће бити први, а први ће бити последњи." "Нови Рим" је себи ово право узурпирао чињеницом да је "царски град," а на жалост из те гордости је често био расадник јереси и прогонитељ светитеља (свети Григорије Богослов, свети Јован Златоусти, свети Фотије Велики и многи други). По сличном принципу, руско царство које се пред нашим очима обнавља и препорађа тражи сада за себе водећу улогу у православном свету. То може некоме да се не свиђа, али у питању је неминовна реалност: вероватно знатно више од половине православних верника у свету припада РПЦ. Сходно томе, ова не може баш олако да буде прегласавана и игнорисана - тим пре што је руска Црква ушла у нову симфонију са садашњом руском државом, превазишавши искушења секуларизма.

Па чак и догматски посматрано: руска Црква сада у православљу израста у такву снагу да је и нама православнима, можда више него икада, потребан православни Рим (тј. с нашег становишта, довољно јасно изнетог и у Равенском документу, његов повратак Једној, светој, саборној и апостолској Цркви) као својеврсна противтежа доминацији руског православља. Да ме неко погрешно не разуме, наравно да против доминације Русије у православљу немам ништа - напротив, они по свим критеријумима заслужују доминантан положај. Међутим, ово сам написао пошто историја Цркве даје неумоливо сведочанство да је импреијална свест велики изазов за Цркву - ако би, не дај Боже, нека нова јерес ("царебожије"?) кренула из Русије (не сада али за пар деценија под претпоставком да Русија настави да јача садашњим темпом), једини какав-такав контратас таквом тренду могао би да буде оправослављени Рим.

Наравно, потпуно сам свестан да ово звучи као фантастика свакоме ко није минуциозно проучавао црквену историју - али, такође сам сигуран да ће бољим познаваоцима црквене историје овде бити јасно о чему пишем као и да ово уопште није немогућ сценарио за коју деценију. Уопште, ова успаничена геополитичка консолидација англо-америчког Запада протеклих деценија најбоље сведочи да ове тенденције потврђују и њихове анализе, па се борба за сировинске и људске ресурсе убрзава - Русија неумољиво јача, а са далеког истока све више надире и Кина. Маске спадају и исламски свет (по Хантингтоновој пројекцији) полако нестаје између западног чекића и источног наковања.

Рим је "озбиљна фирма" (извињавам се римокатоличким верницима, значење израза у мом тумачењу овде није пежоративно већ, радије, корпоративно). Попут ислама, јудео-протестантски (не у смислу антисемитских пројекција тзв. "теоретичара завера" већ у веберовском-цивилизацијско-економском кључу оснаженом Шпенглеровим и Хантингтоновим идејама, као и гледиштима Карла Шмита и Леа Штрауса) и милитантно секуларни запад се одрекао и Ватикана (што је избацивање хришћанства из, раније предложеног, пропалог "Европског устава" показало и на символичном нивоу). Слична кампања оној против ислама на Западу се сада води и против Рима (пренадувавањем педофилских афера, којих итекако има и међу протестантима). Рим је, ради голог опстанка, приморан да промени геополитичку консепцију коју је има до сада: база у mitteleuropa-и и "цивилизацијски лимес" у словенским народима, уз агресивни прозелитизам ка истоку.

Ко уме да чита, лако ће да увиди све ове тенденције у Равенском документу и зато је он много важнији иако је, формално, резултат рада комисија које никога не обавезују суштински. Он показује тенденције ка врло важним и далекосежним променама. Наравно, многи православни су врло скептични у погледу капацитета Рима да нешто суштински промени и прихвати, али, у садашњој констелацији света (са англо-америчко-франкофонским Западом који је чврсто на позицијама јудео-протестантизма и милитантног секуларизма и одлучно православне Русије којој Немачка постаје све блискија, удаљавајући се од англо-америчко-турске осовине), то све више постаје питање опстанка. Заиста је очигледно да су ислам и римокатолицизам све више на удару разних видова пропагандно-маркетиншко-обавештајних па и фактичких напада са Запада. Није битно што већина нас Срба није свесно ових чињеница и психолошки пребивамо и даље у времену Флорентинске уније (што нас у очима озбиљно обавештених структура чини врло јадним и патетичним и одражава нам се и на судбину како народа тако и државе). Ове чињенице су одлично познате и англо-американцима и Ватикану и Русији (а наравно и Константинопољу који своју релевантност, на жалост, и даље покушава да одржи играњем на англо-америчку карту и да самостално, мимо Русије, "предњачи" у неминовном зближавању са Римом). Оваква ситуација Риму даје много бољу "преговарачку позицију" него што би је иначе имао - али, ту има мало помоћи.

[Михајло]

Јел може мено ко у пар црта да објасни..

Јел шта шарнули..или треба тек комисија да заседа...да би расправљали о оснивању комисије која треба да одреди комисију која ће да да право комисији да изабере Епископа да шарне документ?

Из православног угла, наравно, рад или потпис било какве комисије није општеобавезујући. Рад комисија је, с православног становишта, само црквено-дипломатска припрема за неки саборски формулисани став. А тек би став неког општеправославног Сабора постао васеленски обавезујући. Као што видимо из горњег интервјуа митрополит Алфејев је прилично оштро и "недипломатски" реаговао на "равенски инцидент," али не због римокатолика него због замешатељства Константинопоља. Све у свему, потписи било каквих архијерејских комисија (иако су оне за свој рад овлаштене од својих помесних Сабора) никако немају обавезујући карактер. Помесни Сабори разматрају извештаје тих комисија и на основу тих извештаја издају упутства за даљи рад и дипломатску активност.

Миљане, свакако си у праву да у ИДЕАЛНОМ смислу у Цркви не би требало да буде никакве приче о суперматији. Али, и сам знаш да у црквено-историјској димензији политика и дипломатија односа помесних Цркви има и више него присутну улогу. Својевремено је Константинопољ, као "последњи" у Пентархији православне васелене пожелео да на себе примени Христове речи да "последњи ће бити први, а први ће бити последњи." "Нови Рим" је себи ово право узурпирао чињеницом да је "царски град," а на жалост из те гордости је често био расадник јереси и прогонитељ светитеља (свети Григорије Богослов, свети Јован Златоусти, свети Фотије Велики и многи други). По сличном принципу, руско царство које се пред нашим очима обнавља и препорађа тражи сада за себе водећу улогу у православном свету. То може некоме да се не свиђа, али у питању је неминовна реалност: вероватно знатно више од половине православних верника у свету припада РПЦ. Сходно томе, ова не може баш олако да буде прегласавана и игнорисана - тим пре што је руска Црква ушла у нову симфонију са садашњом руском државом, превазишавши искушења секуларизма.

Па чак и догматски посматрано: руска Црква сада у православљу израста у такву снагу да је и нама православнима, можда више него икада, потребан православни Рим (тј. с нашег становишта, довољно јасно изнетог и у Равенском документу, његов повратак Једној, светој, саборној и апостолској Цркви) као својеврсна противтежа доминацији руског православља. Да ме неко погрешно не разуме, наравно да против доминације Русије у православљу немам ништа - напротив, они по свим критеријумима заслужују доминантан положај. Међутим, ово сам написао пошто историја Цркве даје неумоливо сведочанство да је импреијална свест велики изазов за Цркву - ако би, не дај Боже, нека нова јерес ("царебожије"?) кренула из Русије (не сада али за пар деценија под претпоставком да Русија настави да јача садашњим темпом), једини какав-такав контратас таквом тренду могао би да буде оправослављени Рим.

Наравно, потпуно сам свестан да ово звучи као фантастика свакоме ко није минуциозно проучавао црквену историју - али, такође сам сигуран да ће бољим познаваоцима црквене историје овде бити јасно о чему пишем као и да ово уопште није немогућ сценарио за коју деценију. Уопште, ова успаничена гополитичка Запада протеклих деценија најбоље сведочи да ове тенденције потврђују и њихове анализе, па се борба за сировинске и људске ресурсе убрзава - Русија неумољиво јача, а са далеког истока све више надире и Кина. Маске спадају и исламски свет (по Хантингтоновој пројекцији) полако нестаје између западног чекића и источног наковања.

Рим је "озбиљна фирма" (извињавам се римокатоличким верницима, значење израза у мом тумачењу овде није пежоративно већ, радије, корпоративно). Попут ислама, јудео-протестантски (не у смислу антисемитских пројекција тзв. "теоретичара завера" већ у веберовском-цивилизацијско-економском кључу оснаженом Шпенглеровим и Хантингтоновим идејама, као и гледиштима Карла Шмита и Леа Штрауса) и милитантно секуларни запад се одрекао и Ватикана (што је избацивање хришћанства из, раније предложеног, пропалог "Европског устава" показало и на символичном нивоу). Слична кампања оној против ислама на Западу се сада води и против Рима (пренадувавањем педофилских афера, којих итекако има и међу протестантима). Рим је, ради голог опстанка, приморан да промени геополитичку консепцију коју је има до сада: база у mitteleuropa-и и "цивилизацијски лимес" у словенским народима, уз агресивни прозелитизам ка истоку.

Ко уме да чита, лако ће да увиди све ове тенденције у Равенском документу и зато је он много важнији иако је, формално, резултат рада комисија које никога не обавезују суштински. Он показује тенденције ка врло важним и далекосежним променама. Наравно, многи православни су врло скептични у погледу капацитета Рима да нешто суштински промени и прихвати, али, у садашњој констелацији света (са англо-америчко-франкофонским Западом који је чврсто на позицијама јудео-протестантизма и милитантног секуларизма и одлучно православне Русије којој Немачка постаје све блискија, удаљавајући се од англо-америчко-турске осовине), то све више постаје питање опстанка. Заиста је очигледно да су ислам и римокатолицизам све више на удару разних видова пропагандно-маркетиншко-обавештајних па и фактичких напада са Запада. Није битно што већина нас Срба није свесно ових чињеница и психолошки пребивамо и даље у времену Флорентинске уније (што нас у очима озбиљно обавештених структура чини врло јадним и патетичним и одражава нам се и на судбину како народа тако и државе). Ове чињенице су одлично познате и англо-американцима и Ватикану и Русији (а наравно и Константинопољу који своју релевантност, на жалост, и даље покушава да одржи играњем на англо-америчку карту и да самостално, мимо Русије, "предњачи" у неминовном зближавању са Римом). Оваква ситуација Риму даје много бољу "преговарачку позицију" него што би је иначе имао - али, ту има мало помоћи.

Хвала Брате!