Равенски документ

[Justin Waters]

Брате Андреј, било би одлично, ако би у пар теза изнео анализу равенског документа, шта је то што је у њему позитивно, и како треба тумачити спорне ствари у истом? Па ћемо онда од тих теза даље наставити расправу. Мислим да је битно ако је могуће доказати да равенски документ није штетан, јер тако гласи једна од Саборских одлука.

[andrej]

Брате Андреј, било би одлично, ако би у пар теза изнео анализу равенског документа, шта је то што је у њему позитивно, и како треба тумачити спорне ствари у истом? Па ћемо онда од тих теза даље наставити расправу. Мислим да је битно ако је могуће доказати да равенски документ није штетан, јер тако гласи једна од Саборских одлука.

По мом схватању, овај документ је ОДЛИЧНА полазна дијалошка основа. Покушаћу да појасним зашто:

Пре свега, у самој преамбули је врло добро наведен разлог и потреба оваквог дијалога:

Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност.

Изузетно је значајно што је као један од основа дијалога наглашено АПОСТОЛСКО ПРЕЈЕМСТВО, које, бар у техничком смислу, постоји само код нас православних, римокатолика, дохалкидонаца и англиканаца:

Проучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988).

Ово је важно пошто решава врло важну дилему - с ким је уопште и могуће водити било какав "хришћански" дијалог. Критеријум црквености, ма колико формалан, свакако је важан предуслов. У канонском смислу овде међутим увек треба узети у обзир и став светог Кипријана Картагинског да благодатни дарови Светог Духа постоје само у Цркви Христовој. Без обзира на то, фактор макар и "техничког постојања" КОНТИНУИТЕТА АПОСТОЛСКОГ ПРЕЈЕМСТВА без даљњег треба уважити као НЕОПХОДАН УСЛОВ било каквог "међухришћанског" дијалога. Тиме се, ако ништа, избегава хаос суочавања са стотинама протестантских заједница на "равноправној" основи - а тиме се ипак не намеће ни равноправност других саговорника. Али, ако ништа друго, постављају се ипак неки значајни методолошки критеријуми дијалога који треба да нас води ка јединству у Христовој Истини.

Најважнији критеријум, међутим, како овај документ правилно наглашава није у Апостолском прејемству, него у ЕВХАРИСТИЈСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ:

Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

Дакле, НЕМА Цркве-Заједнице без евхаристијске заједнице. Самим тиме и све оптужбе за екуменизам као врсту синкретизма овде отпадају! Само они који су злонамерни или незналице могу и даље да инсистирају на екуменизму као на синкретизму када су православни оволико јасно формулисали свој став по овом питању - иначе потпуно у складу с еклисиологијом чувеног бранитеља православља светог Марка Евгеника, као што је преосвештени епископ Иринеј бачки показао у свом тексту: Теологија дијалога по светом Марку Евгенику.

Наравно, суштински део документа је онај у ком се разматрају принципи саборности и власти - тачније, констатују се у својој историјској димензији Васеленске Цркве:

40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.

41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која „председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.

42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у први вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.

43. Примат и саборност су међусобно међузависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Црке, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.

Затим, на основу ових НЕСУМНИВО КОНСТАТОВАНИХ историјских премиса, разматра се конкретна улога тзв. "папског примата":

1. Примат (првенство) на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве.

2. Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску као и на утемељеност у Светом Писму.

Црвени део је наравно кључни - утврђено је да Рим и православни имају РАЗЛИЧИТА ГЛЕДИШТА на питање примата римског епископа. У том циљу закључак је:

45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.

Такође, значајно је и да, без обзира што се сматра да је ово напредак у дијалогу, остаје свест заједничке комисије:

...да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа „Да сви једно буду … да свијет вјерује“ (Јн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут.

Та питања су, наравно, догматске разлике. Једна од кључних, filioque, како смо већ у више наврата писали овде на форуму, превазиђена је изласком документа Конгрегације за доктрину вере Dominus Iesus, 5. августа 2000 где је спорни додатак избачен из Символа Вере. подсетимо да је управо filioque био основни разлог због ког је свети Марко Евгеник одбио да потпише Флорентинску унију 1437. Дакле, тај додатак, који је супротно одредбама Четвртог Васеленског сабора у Халкидону 451 г. уведен као обавезан у римски Символ, враћен је у "необавезни" статус - што је, у најмању руку гест добре воље. У сваком случају, то је био гест који би светом Марку Евгенику својевремено био довољан да ПРИХВАТИ УНИЈУ. Чињеница је да многи који се на њега позивају као на браниоца православља нису читали његова дела из којих се овај став јасно види.

Друге догматске разлике попут Чистилишта (код нас је такође латентно присутно кроз причу о тзв. "митарствима"), бесквасног хлеба и, нарочито, с православног становишта изузетно проблематичне мариологије (учење о безгрешном зачећу Дјеве Марије) такође морају да буду САБОРНО превазиђене.

Ипак, највећи помак Равенског документа је што се више не расправља на нивоу "уније" с Римом, него се разговара о ОБНОВИ древног поретка Црквеног јединства и потенцијалном повратку православљу више од милијарде људи који се данас у свету сматрају хришћанима-римокатолицима.

Наравно, са задовољством овде очекујемо и коментаре наше римокатоличке браће и сестара.

[andrej]

Дакле, неки теолози сматрају да је потребан препород Свете Литургије, а са друге стране се управо преко Свете Литургије може ујединити Римокатоличка црква, тако што ће прихватити Православни начин Богослужења и остале ствари у којима су одступили од истинског пута, пута православног.

Ради тога, пожељно је водити дијалог са РКЦ да би се упознали са својим заблудама и вратили покајани у Православље. При томе, наравно, не одстуајући ни за длаку од Православља. Тако?

Уз пуно уважавање става велечасног оца Мидраша, Равенски документ је овде пред нама и волео бих да неко покуша да АРГУМЕНТОВАНО покаже у којој то тачки на било који начин одступа од православља. Ипак, упозорио бих да је у најмању руку пожељно заиста и знати понешто о православљу пре упуштања у такву анализу.

[Justin Waters]

Дакле, неки теолози сматрају да је потребан препород Свете Литургије, а са друге стране се управо преко Свете Литургије може ујединити Римокатоличка црква, тако што ће прихватити Православни начин Богослужења и остале ствари у којима су одступили од истинског пута, пута православног.

Ради тога, пожељно је водити дијалог са РКЦ да би се упознали са својим заблудама и вратили покајани у Православље. При томе, наравно, не одстуајући ни за длаку од Православља. Тако?

Ако будемо тражили покајање од њих, никад неће доћи до јединства у истини. Једнсотавно они имају апостолско прејемство, дакле вуку корене од Цркве коју су основали св.Апостоли Павле и Петар према томе они са свог гледишта посматрају себе као правоверне. Сад ти њима када говориш да су у заблуди, то би било исто као када би неко православном говорио да је у заблуди, и на шта би се то онда свело? Св.Марко Ефески на преговорима и Ферари када су почели, није се обраћао папи Евгенику, са заблудели папо, покај се, ти си у заблуди ми у истини...него напротив толико се понизио да је исток сматрао заблуделим и кличе папи да прими своју дечицу назад...дакле то је било у поздравној беседи, а онда за време разговора, дијалго се није водио једносмерно него двосмерно. Дакле Грци нису тражили од Латина да се покају, него само да усагласе неке ставове који се разликују и који су препрека јединству. Дакле филиокве, чистилишни огањ, папско првенство итд. Е ако св.Марко није са оваквим ставом успео, како ће се успети, ако се од њих иште да наступе са позиције да су у тоталној заблуди, и да све и за јоту морају прихватити што је од Православног. Мора се постићи модел јединства из првих 1000 година, само тако може доћи до јединства.

А ово за литругијски препород, то је ради нас самих, не ради католика.

[Милан Меденица :)]

Дакле, неки теолози сматрају да је потребан препород Свете Литургије, а са друге стране се управо преко Свете Литургије може ујединити Римокатоличка црква, тако што ће прихватити Православни начин Богослужења и остале ствари у којима су одступили од истинског пута, пута православног.

Ради тога, пожељно је водити дијалог са РКЦ да би се упознали са својим заблудама и вратили покајани у Православље. При томе, наравно, не одстуајући ни за длаку од Православља. Тако?

јел то пред-убеђење или питање?

[Давид]

Хоћете рећи да су Римокатолици на пола пута до Истине?

[andrej]

Или можда боље речено, да су близу пута до Истине.

Само Христос зна Истину јер само је он Истина - сви ми остали се само надамо да смо, у мери сопствених врлина, знања и могућности, на путу те његове Истине. Много је битније да ли смо ми лично (не као Црква Христова) на путу те Христове Истине? Довољно да се бавимо својом вером - а за почетак би нам било и више него довољно када би макар веровали нашим архијерејима пошто су они ти који ће да одговарају и за своје и за наше душе пред Христом Господом. Свакако, боље да  верујемо њима него разноразним демагозима који лове у мутном ширећи разноразне митове о заверама - наравно, без било каквог знања или доказа.

[Guest о. Агапије]

Број 977, Рубрика Духовност

УВОД 1. „Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао“ (Јн 17, 21).

Одајемо благодарност тројединоме Богу који нас је сабрао - чланове Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - да можемо одговорити заједно у послушању на ову молитву Господа. Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност. Нека би Дух васкрслог Господа да силу нашим срцим и умовима и донео плодове јединства у односу између наших Цркава, тако да заједно можемо служити јединству и миру целокупне људске породице. Нека би нас исти Дух водио ка пуном изражавању тајне еклесијалног (црквеног) заједништва, које са благодарношћу исповедамо као чудесан дар Божији свету, тајну чија лепота зрачи нарочито у светости Светих, на коју су сви позвани.

2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни - нарочито три свете тајне хришћанске иницијације - и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Проучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је „унијатство“ (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.

3. На основу ових заједнички потврда наше вере, морамо сада извући еклесиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4. Јединство и разноврсност, однос између једне Цркве и много помесних Цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође поставља питање односа између власти инхерентне у свакој црквеној институцији и саборности која тече из свете тајне Цркве као заједнице. Пошто термини „власт“ и „саборност“ покривају веома широку област, почећемо са дефинисањем начина како их ми разумемо.

(Православни учесници су осетили да је важно да нагласе да је коришћење термина „Црква“, „универзална Црква“, „недељива Црква“ и „Тело Христово“ у овом документу и у сличним документима које је произвела Заједничка комисија ни на који начин не подрива само-схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о чему говори никејски Символ Вере (Вјерују). Са католичке тачке гледишта, примењује се иста самосвест: једна, света, саборна и апостолска Црква ‘живи у католичкој цркви’ (Лумен Гентиум, 8; ово не искључује признање да су елементи истините Цркве присутни ван католичке заједнице.)

I. ТЕМЕЉИ САБОРНОСТИ И ВЛАСТИ

1. Саборност

5. Термин саборност или синодалност потиче од речи „сабор“ (сунодозна грчком, цонцилиум на латинском), која примарно означава окупљање (сабрање) епископа који врше нарочиту одговорност. Такође је могуће, међутим, схватити термин у смислу обраћања свим члановима Цркве (уп. руски термин соборност). Сходно томе прво ћемо говорити о саборности означавајући да сваки уд Тела Христовог, на основу крштења, има своје место и ваљану одговорност у евхаристијској кинонији (цоммунио на латинском). Саборност одражава Светотројичну тајну и у њој налази своје коначно утемељење. Три личности Свете Тројице су „набројане“, како је Св. Василије Велики рекао (О Светом Духу, 45), без назначавања да „друга“ или „трећа“ личност имплицира било какво умањивање или подређеност. Слично томе, постоји такође поредак (таџис) међу помесним Цркама, који међутим, не имплицира на неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија изображава Светотројичну кинонију остварену код верних као органском јединству неколико чланова од којих сваки има способност руковођења, службу или свештеничку службу, потребну у њиховој разноврсности и различитости ради просвећивања свих у једном еклесијалном Телу Христовом (уп 1 Кор 12, 4-30). Сви су позвани, ангажовани и сматрају се одговорним - свако на различит али нимало мање истински начин - у заједничком достигнућу дела која, кроз Светог Духа, чине присутним у Цркви службу Христову „пут, истину и живот“ (Јн 14, 6). На тај начин се света тајна спасоносне киноније (салвифиц коинôниа) са Благословеном Светом Тројицом остварује у човечанству.

7. Читава заједница и свака личност у њој носи „свесност Цркве“ (екклесиастике сyнеидесис), како то назива грчко богословље, или сенсус фиделиум у латинској терминологији. Снагом Крштења и Потврђења (Миропомазања) сваки члан Цркве има облик ауторитета/власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) су одговорни за веру коју су изразили на свом Крштењу. Наше је опште учење да Народ Божији, примивши „помазање које долази од Светога“ (1. Јн 2, 20.27), у заједници са својим пастирима, не може да греши у питањима вере (уп. Јн 16, 13).

8. У објављивању вере Цркве и у појашњавању правила хришћанског живљења, епископи имају специфичан задатак божанске установе. „Као прејемници апостола, епископи су одговорни за заједницу у апостолској вери и за верност захтевима живота у складу са Јеванђељем“. (Валамо Доцумент, н. 40)

9. Сабори су основни начин на који се остварује заједница међу епископима (уп. Валамо Доцумент, н. 52). Јер „припајање апостолској заједници спаја све епископе повезујући епископе локалних Цркава са колегијумом апостола. Они такође образују колегијум укорењен Духом „једном за свагда“ у апостолској групи, јединственог сведока вере. Ово не значи да би они само требало међу собом да се уједине у вери, чистоти, мисији, измирењу, већ да они деле исту одговорност и исту службу у Цркви“ (Муницх Доцумент, III, 4).

10. Ова саборна димензија живота Цркве припада њеној дубоко-укорењеној природи. Такорећи, она је основана вољом Христовом ради Његовог народа (уп. Мт 18, 15-20), чак иако су њена канонска испуњења по превасходству такође одређена историјом и социјалним, политичким и културолошким контекстом. Овако дефинисана, саборна димензија Цркве може да се пронађе на три нивоа црквене заједнице, месном/локалном, обласном и васељенском/универзалном: на месном нивоу дијецезе поверене епископу; на обласном нивоу групе месних/локалних Цркава са њиховим епископима који „препознају првог међу собом“ (Апостолски Канон 34); и на васељенском/универзалном нивоу, где они који су први (протои) у различитим областима, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче читаве Цркве. На овом нивоу такође, протои треба да препознају првог међу собом.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што показује њену саборност. Бивајући „католичанска“, она је живи организам, Тело Христово. Свака месна/локална Црква, када је у заједници са другим локалним Црквама, је пројава Једне и неподељиве Цркве Божије. Бити „католичански“ стога значи бити у заједници са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога, раскидање евхаристијске заједнице значи рањавање једног од суштинских својстава Цркве, њене саборности.

2. ВЛАСТ

12. Када говоримо о власти, то се односи на еџхоусиа (власт), као што је описано у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је разделио после Његовог Васкрсења, Светим Духом, са Својим Апостолима (Јован 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (1 Корићанима 15:24-28), Царство Божије разоткрива свету: учењем (Матеј 5:2, Лука 5:3); чињењем чуда (Марко 1:30-34, Матеј 14:35-36); протеривањем нечистих духова (Марко 1:27, Лука 4:35-36); опраштањем грехова (Марко 2:10, Лука 5:24); и вођењем ученика путевима спасења (Матеј 16:24). У сагласности са овлашћењем који су добили од Христа (Матеј 28:18-20), вршење власти  предате апостолима а касније и епископима укључује проповедање и учење Јевађеља, освећење кроз Свете Тајне (посебно Евахристије) и у пастирском руковођењу верних (Лука 10:16 )

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јед(и?)ној Глави Цркве (Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Njегово Тело има учешћа у Његовој Власти (Јован 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (Ефесцима 1:10, Јован 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних су је примили, нити је она нешто што се делегира од заједнице; заправо, то је дар Светог Духа који се употребљава за службу (диакониа) заједнице и никада ван ње. Njено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (Св. Кипријан, Еп. 66:8).

14. Вршење власти у Цркви, у име Христа и силом Светог Духа, мора, у свим облицима и на свим нивоима, бити служба (диакониа) љубави, као и Христа (Марко 10:45, Јован 13:1-16). Власт о којој говоримо, пошто одражава божанску власт, не може постојати у Цркви сем у љубави између оног ко је врши и оних над којима се врши. То је дакле власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Пошто је учествовање у еџоусиа-и распетог и прослављеног Господа, Коме је дата сва власт на небу и земљи (Матеј 28:18), она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отелотворења и Крста, она се доста разликује од владара народа и моћника у овоме свету (Лука 22:25-27). Иако се ова власт засигурно поверава људима који, због слабости и греха, су често под искушењем да је злоупотребе, она је самом својом природом еванђеоски идентитет између власти и службе и тиме конституише фундаменталну норму Цркве. За хришћане, правило је да служе. Вршење и духовна ефикасност црквене власти су тиме осигурани кроз слободан пристанак и вољну сарадњу. На личном нивоу, ово се показује као послушност власти Цркве да би се пратио? Христос Који је био послушан Оцу до смрти и смрти на Крсту (Филипљанима 2. глава, 8)

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима

II. ТРОСТРУКО ОСТВАРИВАЊЕ САБОРНОСТИ И ВЛАСТИ

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене - екумене) која обухвата све помесне Цркве.

1. ЛОКАЛНИ (ПОМЕСНИ) НИВО

18. Црква Божија обитава тамо где је заједница (цоммунитy) сабрана заједно у Евхаристији, предвођена преко, директно или кроз њихове презвитере, епископа легитимно постављених унутар апостолског прејемства, учећи веру примљену од Апостола, у заједништву са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове евхаристије и овог свештенства је да сабере у једно аутентично заједништво (цоммунион) вере, молитве, мисије, братске љубави и узајамне помоћи, све оне који су примили Духа Христовог у Крштењу. Ова заједништво је оквир у коме се сав црквени ауторитет пројављује. Заједништво је критеријум за његово остварење.

19. Свака локална Црква има као своју мисију да буде, по милости Божијој, место где се Богу служи и одаје поштовање, где се Јеванђеље благовести, где се Свете Тајне прослављају, где се истински настоји да се ублажи светска патња, и где сваки верник може наћи спасење. То је светлост свету (упор. Мт 5,14-16), квасац (упор. Мт 13,33), свештеничка заједница Божија (упор. 1Пет 2,5 и 9). Канонске норме су оне које одређују циљ и обезбеђују ову мисију.

20. По добродејствености истинитог Крштења, које чини њега или њу удом Христовим, свака крштена особа је позвана, сходно даровима једнога Светога Духа, да служи унутар заједнице (упор. 1.Кор 12,4-27). На тај начин кроз заједницу, при чему су сви чланови у служби један другоме, локална Црква се већ пројављује „синодална“ (сyнодал) или „саборна“ (цонцилиар) у својој структури. Ова „саборност“ (сyнодалитy) не показује себе само у односима солидарности, узајамне подршке и комплементарности које различите свештене службе имају између себе. Засигурно, презвитеријум је сабор епископа (упор. Св Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова „десна рука“ (Дидасцалиа Апостолорум, 2, 28, 6),  тако да према препоруци св. Игњатија Антиохијског, све се савршава у сагласју (упор. Ефесцима, 6). Саборност, међутим, која обухвата све чланове заједнице под влашћу (тј. који су у послушању) епископа, који је први и глава (кепхале) локалне Цркве, јесте предуслов Црквеног заједништва. У складу са Источном и Западном традицијом активно учешће лаика, како мушкараца тако и жена, од монашких и посвећених лица, дејствује у епархији и парохији кроз многе форме службе и мисије.

21. Дарови чланова заједнице имају своје исходиште у Светоме Духу, и усмерени су на добробит свих. Ове чињенице бацају светлост како на потребитост тако и на границе ауторитета свакога поједница у Цркви. Тамо не би требало да буде нити пасивности нити замене функција, нити омаловажавања нити господарења некога над неким. Сви дарови и све сужбе  Цркве сабране су у једно под службом епископа, који служи заједништву локалне Цркве.  Сви су позвани да се обнове Светим Духом у Светим Тајнама (сацраментс) и да пребивају у непрекидном покајању (метаноиа), тако да њихова заједница у истини и љубави (према Богу и ближњима) обитава.

2. РЕГИОНАЛНИ НИВО

22. Будући да Црква себе открива као саборну (католичанску) у заједници (литургијском сабрању) локалне Цркве, ова саборност мора да истински пројављује себе у заједници    (јединству) са другим Црквама које исповедају исту апостолску веру и деле истоветно црквено устројство, почињући са таквим верним уделом у практиковању  свакидашње одговорности за мисију у области која им припада (упор. Минхенски документ III, 3, и Валамо документ нн. 52 и 53 ). Јединство међу Црквама је изражено кроз хиротонију епископа. Ова хиротонија је дарована сходно канонским одредбама преко три или више епископа, или најмање два епископа (упор. 4. правило Првог Вас. сабора), који делају у име епископског тела (или сабора епископа) и народа Божијег, који су примили своју службу од Светога Духа кроз полагање руку апостолским прејемством. Када је ово остварено у складу са канонима, јединство међу Црквама у правој вери, светим тајнама и црквеном животу је осигурано, као и жива заједница са претходним генерацијама.

23. Такво чврсто јединство између неколико локалних Цркава, где свака Саборна Црква битише на одређеном простору, изражено је кроз извесно искуство: учешће епископа суседних епархија на хиротонији епископа локалне Цркве; позивање епископа из других Цркава да саслужују на литургијским сабрањима локалне Цркве; позив се протеже на верујуће из ових других Цркава да узму учешћа у трпези евхаристије; размена посланица (писама) приликом хиротоније; и прибављање материјалне помоћи.

24. Један канон који је прихваћен и на Истоку и на Западу, изражава однос између локалних Цркава у региону: „Епископи свакога народа треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не чине (=не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручниух места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа). Јер тако ће бити једнодушност и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.“ (Апостолски канони 34)

25. Ова норма, која се пројављује у неколико форми у канонској традицији, примењује се у свим односима између епископа (бискупа) једног региона, било које области (епископије), митрополије, или патријархата. Njегова практична примена се може наћи у „синодима“ или „саборима“ једне области, региона или патријархата. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископалан, чак и када обухвата и друге чланове Цркве, открива нам природу синодалног ауторитета. Само епископи (бискупи) имају (делиберативе) право гласа. Ауторитет синода је базиран на природи епископалне службе по себи, и манифестује колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (Сабор) у себи подразумева учешће свих епископа једне области. Води се начелом консензуса и сагласности (једномислија) које је означено евхаристијским прослављањем, као што је имплицирано завршном доксологијом у горе поменутом 34. Апостолском правилу. Ипак, остаје чињеница да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и одговоран пред Богом за послове његове властите епархије (упор. Свети Кипријан Картагински, Посл. 55,21); отуда је он чувар саборности у његовој помесној Цркви, и увек мора бринути за светотајинско јединство (заједничарење) са другим Црквама.

27. Следује да регионални Синод или Сабор нема никакав ауторитет над другим Црквеним областима. Упркос томе, размена информација и саветовања међу представницима различитих синода је манифестација саборности, као и узајамна братска помоћ и милосрђе што би трабало бити правило мећу свим помесним Црквама ради већег општег добра. Сваки је епископ одговоран за целу Цркву заједно са својом сабраћом (колегама) у једној и истој апостолској мисији.

28. У том смислу неколико црквених архиепископија то доводи до јачања веза због заједничке одговорности. Ово је један од фактора уздизања патаријаршија у историји Цркве. Патријаршијски сабори су вођени истим начелима и канонским одредбама као и архиепископски.

29. Потоњи векови, како на Истоку тако и на Западу, развили су извесне нове облике црквеног јединства (заједничарења) мећу помесним Црквама. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на хришћанском Истоку, а у Римској Цркви скоро су избили на површину поједини примери сабирања епископа (бискупа), Епискпоске Конференције. Ово нису, са становишта еклисиологије, тек административне поделе: оне изражавају дух заједнице Цркве, док истовремено поштују разноликости људске културе.

30. У суштини, регионална синодалност, какви год били њени обриси и канонске одредбе, показује да Црква Божија није заједница личности или локалних Цркава одвојена од својих људских корена. Јер то је заједница спасења и због тог спасења је ‘’ пресаздање твари ‘’ (упор. Св. Иринеј Лионски, Против јереси, 1,36,1), које прихвата људску личност у свему што везује њега или њу за људску стварност створену од Бога. Црква није само збир појединаца, она је сачињена од заједница различитих култура, историја и друштвених уређења.

31. У сабрању локалних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења  не у једном неуједначеном свету већ у људском роду како га је Бог створио и дошао да га спасе. У тајни спасења, људска природа је истовремено узета у својој пуноћи и исцељена од онога што је грех унео у њу кроз самодовољност, понос, неповерење у друге, агресивност, љубомору, завист, дволичност и мржњу. Црквена “кинонија” је дар којим је цео људски род сједињен, у Духу васкрслога Господа. Ово јединство, образовано у Духу, далеко од једноличности,  позива и отуда чува - и, на известан начин, узвисује - разноликост и особеност.

УНИВЕРЗАЛНИ НИВО

32. Свака помесна (локална) Црква је у заједништву не само са суседним Црквама, већ са целини локалнх (помесних) Цркава, са онима сада присутним у свету, онима које су биле од почетка и онима које ће бити у будућности, и са већ прослављеном Црквом. Према Христовој вољи, Црква је једна и невидљива, увек и свугде иста. Обе стране исповедају у никејско-цариградском символу вере да је Црква једна и католичанска (саборна). Njена саборност обухвата не само различите људске заједнице, већ и њихово фундаментално јединство.

33. Зато је јасно да једна и иста вера треба бити исповедана и живљена у помесним (локалним) Црквама, иста јединствена Евхаристија треба бити слављена/служена свугде, и једно и исто апостолско служење/свештенство треба да делује у свим заједницама. Помесна (локална) Црква не може мењати Исповедање вере, формулисано од стране васељенских сабора, иако би Црква увек требало да „даје одговарајуће одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Св. Писму и у складу и суштинском континуитету са ранијим изразима догмата“ (Документ из Барија, т. 29.). Исто тако, помесна Црква не може једностраном одлуком променити фундаменталне ставове по питању облика свештенства/служења и ниједна помесна Црква не може славити/служити Евхаристију у својевољној одвојености од других помесних Цркава а да озбиљно не утиче на црквено заједништво. Све ове ствари се тичу саме везе заједништва- а тиме и самог бића Цркве.

34. Управо због овог јединства све Цркве, кроз каноне, регулишу све што се тиче Евхаристије и светих тајни, богослужења и рукоположења, предавања и учења вере. Јасно је зашто су у овом домену потребна канонска правила и дисциплинарне норме.

35. током историје, када су се појавили озбиљни проблеми који су утицали на универзлано (опште) заједништво и слогу између Цркава - било по питању аутентичног тумачења вере, или служби и њиховог односа према целој Цркви, или заједничкој дисциплини коју захтева верност Јеванђељу - обраћало се васељенским саборима. Ови сабори су били васељенски, не само зато што су сабирали епископе из свих области, и нарочито пет великих катедри, Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима, према древном црквеном поретку. Били су васељенски и зато што су њихове одлуке по питању учења и формулације заједничке вере, нарочито у суштинким стварима, обавезују све Цркве и све верне, увек и сугде. Зато одлуке васељенских сабора остају нармативне.

36. Историја васељенских сабора показује шта треба да буде сматрано њиховим посебним карактеристикама. Ову ствар треба проучавати даље, у будућем дијалогу, зуимајући у обзир еволуцију црквених структура током скоријег времена на Истоку и на Западу.

37. васељенскост одлука једног сабора бива препозната у процесу прихватања, дуготрајног или краткотрајног, у коме народ божији као целина, кроз освртање, разматрање, дискутовање и молитву, признаје у овим одлукама једну апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста и чији су епископи учитељи (дидаскалои) и чувари. Овај процес прихватања се другачије тумачи на истоку и на западу, сходно њиховима одговарајућим канонским предањима.

38. Саборност или синодалност зато укључује много више од сабирања епископа. Она такође укључује и њихове Цркве. Први су носиоци и гласови ових других. Одлуке епископаа (мн.) морају бити прихваћене у животу Цркава, нарочито у њиховом богослужбеном животу. Сваки васељенски сабор,прихваћен за такав, у правом и пуном смислу, јесте, сходно томе, израз и служење заједништву целе Цркве.

39. Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није „институција“ чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре „догађај“, керос (каирос) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи. Овај склад између Цркве и сабора је тако дубок да, чак и након прекида између Истока и Запада који је учинио немогућим одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, обе Цркве су наставиле да одржавају саборе (конциле) кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе из помесних Цркава у општењу са катедром Рима, или, иако схваћено на другачији начин, са Цариградском катедром, понаособ. У Римокатоличкој Цркви, неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране Хришћанства да сазову саборе погодне за сваку од њих, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трагати за средствима која дозвољавају поновно успостављање васељенског (екуменског) концензуса.

40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.

41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која „председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.

42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у први вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.

43. Примат и саборност су међусобно међузависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Црке, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће тачке:

1. Примат (првенство) на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве.

2. Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску као и на утемељеност у Светом Писму.

44. У историји Истока и Запада, најмање до деветог века, низ прерогатива је био признат, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, за протоса или кефали (главу) сваког од успостављених црквених нивоа: помесно, за епископа као протоса своје епархије у односу на његове презвитере и народ; обласно, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове области, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополита сваке ограничене области и универзално, за епископа Рима као протоса (првог) међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке помесне Цркве.

ЗАКЉУЧАК

45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у цоммунион свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.

46. Ми, чланови Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наведена изјава о црквеном општењу, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будуће расправљање о питању примата на универзалном нивоу Цркве. Свесни смо да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа „Да сви једно буду … да свијет вјерује“ (Јн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући да је“један Господ, једна вјера, једно крштење“ (Епх 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.

[Justin Waters]

Благодарим брате Андреј на одличном објашњењу. Показује се да равенски докуметни није штетан, јер у њему нема ни говора да се наговештава уговарање о примати папске власти. Још се види да равенски документ само оставља ту тему отвореном, јер је претходно дефинисао основне темеље на коме почива могућнсот вођења дијалога, а то је апостолско премејство, којег имају Православни, Римокатолици и дохалкидонци. Ја бих ту рекао да англиканци немају апостолско прејемство, јер они не вуку своју јерархију од Цркве коју су основали апостоли, него су се просто одовјили од Рима зато јер њихов оснивач краљ Хенри 8 није поред папе могао присвоји себи другу жену на незаконит начин, па је одвјањем себе од Рима хтео да уклни могућност мешања папе.

Но врло је битно што си нагласио и ово да се први пут у дијалогу између Православних и Римокатолика, отвара прилика за дијалог не о УНИЈИ него о изналажењу модела који би омогућио јединство на темељу канонског заједништа из првог миленијума.

Ја бих овде наставио са подпитањима, а то је да се мало разјасни појам "универзалне Цркве"? Према равенском документу, то је трћи и највиши јерархијски ниво, поред помесне и локалне, на коме је римски епископ први међу једнакма. Но када и како се остварује деловање Цркве на универзалном нивоу? За католике је то чини се када папа користи своје ингеренције да управља Црквом, тј да примењује и систем власти, али за православне је ово неприхватљиво. Дакле универзални принцип функционисања Цркве видим само у тренутку одржавања евенуталних Васељенских Сабора на коме папа има част првенства, никако власти.

Молим и цењеног Ивана Зелића као и велечасног Мидраша да исто тако из угла римокатолицизма дају своје виђење равенског докуметна, и шта се њиме може постићи.

[Aristotel]

Originalni tekst Ravenskog dokumenta na engleskom jeziku imate ovdje:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9592.msg284989.html#msg284989

Mislim da treba naglasiti više stvari:

Ravenski dokument nije početak ni kraj rada zajedničke komisije za teološki dijalog između Katoličke i Pravoslavne Crkve. Komisija je dosad imala 12 zasjedanja, prvo je bilo 1980. (Patmos i Rodos), a zadnje ove godine u Beču.

Komisija je dosad donijela 5 dokumenata koje sve možete naći na slijedećim adresama:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9592.0.html

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9593.0.html

Neko dokumenti su originalno doneseni nas francuskom jeziku, a engleski tekst je prijevod.

Komisija slijedi određeni logični plan rada, tako da se dokumenti nadograđuju jedan na drugi. Praćenje toga slijeda olakšava razumijevanje kasnijih dokumenata.

Jedini izuzetak od toga dogovorenog slijeda je dokument "Uniatism, Method of Union of the Past, and the Present Search for Full Communion" koji je donesen izvan redoslijeda na traženje pravoslavnih sudionika:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9592.msg284693.html#msg284693

Rad komisije dakle traje već 30 godina i trajat će još dugo. Ne treba se nadati niti se treba bojati da će sve brzo završiti. Osim toga, komisija nije tijelo koje donosi odluke, to treba imati na umu. Radi se o teološkom dijalogu a ne o dogovorima o brzom ujedinjenju (kako su to novinari skloni senzacionalistički predstavljati).

Komisija radi postepeno, ne raspravlja se istovremeno o svim pitanjima (što bi bilo neozbiljno, pa i nemoguće).

Nakon hiljadu godina razdvojenosti nije se moguće lako razumjeti. U komisiji sa obiju strana sudjeluju stručnjaci koji dobro poznaju i katoličku i pravoslavnu teologiju. Bez poznavanja obiju nije moguće voditi dijalog. Treba biti oprezan kad se stvari pokušaju komentirati od onih koji poznaju samo jednu stranu (i ja spadam u takve). A da ne govorimo da ima mnogo "komentatora" koji ne poznaju teologiju uopće, mnogi nisu u stanju ni izmoliti Vjerovanje (Simbol).

Za bolje razumijevanje načina rada komisije, rezultata rada (usvojenih dokumenata) problema koji nastaju u radu komisije dobro je obratiti pažnju na informacije "iz prve ruke". To su sami članovi komisije, na primjer bački episkop dr. Irinej Bulović, ili ruski mitropolit Ilarion Alfejev...

Toliko mi je napomena sada palo na pamet, sigurno ih ima još...

[andrej]

Многоуваженом господину Зелићу од срца захваљујем на овој значајној интервенцији. Слажем се у потпуности са свим написаним и желео бих да нагласим да НИКО ко не познаје рад ове комисије и ко нема натпросечно познавање како православне тако и римокатоличке теологије НЕ МОЖЕ ДА ИМА КВАЛИФИКОВАНО МИШЉЕЊЕ по питању екуменског дијалога!

Тзв. "критичари" дијалога из православних редова и даље говоре из угла критике унијаћења, мада дијалог одавно није више на основама римске супермације. Наравно, праксу унијаћења треба у најмању руку разјаснити, а у случајевима попут Хрватске или Украјине и подврћи озбиљној критици. Али, потпуно је неозбиљно тврдити да се данас разговор води на тим основама.

Што се тиче митрополита Илариона Алфејева, имамо одличну и ажурно прпраћену тему о њему овде на форуму (захваљујући несебичном труду наше драге Оље): Митрополит Иларион (Алфеjев) и активности ОВСЦ као и другу тему значајну у овом контексту: Анализа актуелних догађања у РПЦ. Питање за све оне који мисле да ""ревнују" позивајући се на Русију је следеће: да ли су ове активности Руске православне Цркве, која данас у делатности његове светости патријарха Кирила и високопреосвештеног митрополита Илариона ПРЕДЊАЧИ у екуменском дијалогу, то раде можда на штету православља? Да ли има било кога осим тзв. "старокалендарских" фанатика ко овако нешто сме да тврди?

Данас се управо непознавање савремених црквених прилика и суштине онога што екуменизам данас заправо јесте (дакле, поновимо, дијалог НА РАВНОПРАВНИМ ОСНОВАМА а не никакав синкретизам или "унијаћење") злоупотребљавају од ониј којима снажна и јединствена Христова Црква не одговара. То су они који не желе да православље са својих мање од пола милиона људи у свету може, макар и потенцијално, да на васеленском нивоу пређе на близу две милијарде људи (ако би урачунали и неке протестанте који уважавају историјске реалије еклисиологије).

Узгред, што се тиче англиканаца, колико знам, они у техничком смислу заиста имају апостолско прејемство. Проблем је што су од свих заједница које се називају хришћанским они међу онима који су најдаље одлутали од Христовог евангелија кроз "праксе" попут рукополагања жена за епископе, "венчавања" хомосексуалних бракова и уопште, усвајањем читавог милитантно секуларног и политички коректног дискурса, који је потпуно неспојив са Христовом Истином. Тако, мада је у време светог владике Николаја то било знатно другачије, данас дијалог са неким консервативним евангелицима и лутеранима има далеко више смисла и наде за успех, него што је то могуће са англиканцима, који ето, ипак имају то апостолско прејемство у техничком смислу али су се бескрајно удаљили од самог Свњтог Писма (које је један од основних, мада не и довољан услов будућег хришћанског јединства).

Што се, пак, тиче Универсалне Цркве, то је она Црква Христова, Заједница спасења чије границе МИ познајемо само у домену Евхаристијског Јединства - а једино Христос зна кога и на који начин спасава. А пошто је спасење само кроз Христа и његову Цркву, онда су сви који су спасени и били чланови његове Цркве без обзира на оно што МИ о њима знамо. Вероватно има многих који су рођени као православни али се нису спасили - као што вероватно има и оних који се нису родили као православни и нису се тако "конфесионално" одредили, а да су се ипак личним односом са Христом, придружили његовој Цркви и тако спасили. Ако бисмо са сигурношћу тврдили да Христос спасава само оне који ФОРМАЛНО припадају православним помесним Црквама, онда МИ преузимамо на себе Христов суд. Верујем да исти Господ Исус Христос суди и нама и римокатолицима, и протестантима, и Јеврејима и муслиманима, и будистима и шаманима, и гностицима и сатанистима - свима нам дакле суди он, а није на нама да дајемо претпоставке о критеријумима и пресудама - осим да схватимо да ако је баш нама највише дато, онда ће се од нас највише тражити. А шта је то што ће да се тражи ако не управо оне две главне Јеванђелске заповести: Љубав према Богу и Љубав према ближњима - па чак и љубав према непријатељима, мучитељима и прогонитељима. Ако ово не разумемо, онда не разумемо ни Христа ни његово Јеванђеље.

[Давид]

Много је битније да ли смо ми лично (не као Црква Христова) на путу те Христове Истине?

Да, лепо речено. Битно је обоје, а као мирјанин, боље се посветити исправљању себе.

Али, при томе, сваки верник тежи Цркви као ослонцу и неизбежној помоћи на томе путу. И свако дете воли да је у наручју мајке, наравно, оне праве. Јер и Свети Кирил Јерусалимски каже: "Ако је неко и добар по делима, а није запећачен водом и Духом, неће ући у Царство Небеско".

[Aristotel]

Молим и цењеног Ивана Зелића као и велечасног Мидраша да исто тако из угла римокатолицизма дају своје виђење равенског докуметна, и шта се њиме може постићи.

Prvo, otac Midraš je teološki kompetentniji od mene.

Drugo, ja namjeravam još sudjelovati u razgovoru o ovim temama. Čini mi se da će to biti obostrano korisno.

Treće, ja sa svojim penzionerskim snagama ne mogu držati tempo kao mladi. Meni treba malo sporiji tempo...

[Aristotel]

Само Христос зна Истину јер само је он Истина - сви ми остали се само надамо да смо, у мери сопствених врлина, знања и могућности, на путу те његове Истине. Много је битније да ли смо ми лично (не као Црква Христова) на путу те Христове Истине?

Ovo pitanje koje je odlučujuće za naš život, i ovaj i vječni život, povezano je sa pravim ekumenizmom. Zašto? Pa, jednostavno rečeno, ako smo bliži Isusu onda ćemo biti bliži i međusobno. Sveto Pismo nas jasno uči da je grijeh izvor podjela, a Duh Sveti izvor jedinstva među ljudima. Primjer za prvo je gradnja kule u Babilonu, primjer za drugo je silazah Duha Svetoga na apostole.

A to znači da jedinstvu možemo bitno doprinositi i bez da budemo teolozi i sudjelujemo u teološkom dijalogu. I to nas Katolička Crkva jasno uči u Dekretu o ekumenizmu Drugog vatikanskog koncila:

7. Obraćenje srca

Nema ekumenizma u pravom smislu riječi bez unutrašnjega obraćenja. Naime, iz novosti duha te iz samozataje i posve’ sloboodnoga iskazivanja ljubavi nastaju i sazrijevaju želje za jedinstvom. Stoga moramo moliti božanskoga Duha za milost iskrene samozataje, poniznosti i blagosti u služenju, kao bratske širokogrudnosti prema drugima. Apostol naroda kaže: »Zaklinjem vas, braćo, ja – sužanj u Gospodinu – da živite dostojno poziva kojim ste pozvani, sa svom poniznošću i blagošću strpljivo podnoseći jedni druge u ljubavi i skrbni da svezom mira sačuvate jedinstvo duha« (Ef 4,1-3). To upozorenje tiče se poglavito onih koji su promaknuti u sveti red, s nakanom da bude nastavljeno poslanje Krista koji nije došao među nas »da bude posluživan, nego da služi« (Mt 20, 28).

Svjedočanstvo svetoga Ivana vrijedi  i za grijehe protiv jedinstva: »Reknemo li da nismo zgriješili, pravimo ga lašcem i riječi njegove nema u nama« (1 Iv 1, 10). Stoga poniznom molitvom zatražimo oproštenje od Boga i od odijeljene braće, kao što i mi otpuštamo svojim dužnicima.

Neka svi Kristovi vjernici imaju na umu da jedinstvo kršćana to bolje promiču, štoviše udjelotvoruju, što čišće nastoje živjeti u skladu s evanđeljem. Što se, naime, tješnjim za­ jedništvom sjedine s Ocem, Riječju i Duhom, to će prisnije i lakše moći uvećavati uzajamno bratstvo.

[KNEZ]

Arh. Georgije, iguman Sveštenog mana stira prepodobnog Grigorija, Sv. Gora

Ravenski dokument i papski primat*

Međunarodna mešovita teološka komisija za Dijalog pravoslavnih i rimokatolika, na svojoj X Skupštini u Raveni (oktobar 2007), naglašava da je postavila „čvrstu osnovu za buduće raspravljanje pitanja prvenstva u Crkvi na svetskom nivou“ (Ravenski dokument, parag. 46)1,** „Čvrsta osnova“, kako proizilazi iz 46. paragrafa gornjeg teksta, jeste prihvatanje da je tokom prvog hiljadugodišta, pre konačnog raskola 1054, rimski episkop priznavan kao prvi među pet patrijaraha, u okviru tadašnje dobro vršene sabornosti. Dalju raspravu o prvenstvu nagoveštava i sledeće: „Ostaje da se pitanje uloge episkopa Rima u zajednici svih Crkava izuči sa većom dubinom. Šta je osobena uloga episkopa ‘prve katedre‘ u eklisiologiji zajednice i u pogledu onoga što smo rekli o sabornosti i vlasti u ovom tekstu? Kako učenje I i II Vatikanskog koncila o univerzalnom primatu treba shvatiti i živeti u svetlu crkvene prakse prvog milenijuma? Ovo su ključna pitanja za naš dijalog i za naše nade u obnavljanju punog opštenja među nama“ (parag. 45).

Ozbiljnost teme je očigledna. Gde se predviđa da će završiti dijalog? Procena međunarodne štampe (Le Figaro 15.11.2007, The Times 16.11.2007), naročito, međutim, italijanske, jeste da stvari vode ka ujedinjenju Crkava sa priznavanjem papskog prvenstva, uz moguće žrtovavnje nekih njegovih privilegija. Zapad sa uzdržanim optimizmom čeka ujedinjenje rimokatolika i pravoslavnih na osnovu započetih razgovora. Na našem pravoslavnom istoku postoji opreznost i strepnja. Verujući narod se pita: da li će se sačuvati čista pravoslavna vera?

Skorašnjim člankom smo naznačili da Dijalog pravoslavnih i rimokatolika, kako se do sada razvija, pokazuje da vodi unijatskom tipu ujedinjenja, oslanjajući se uistinu na plan koji je pažljivo izrađen od Vatikana. Izrazili smo nadu „da pravoslavni neće podleći drevnim zahtevima pape, da neće amnestirati Uniju, da neće priznati papi neki oblik primata vlasti i svesvetske nadležnosti, niti prihvatiti da sarađuju u vatikanskim nacrtima za sjedinjenje, koje će posredno ili neposredno iskvariti nenovotarenu pravoslavnu veru“ 2.

Kuda, međutim, vodi „Ravenski dokument“?

Postoje ozbiljni razlozi da verujemo da „Ravenski dokument“ potvrđuje strahovanja da mi, pravoslavni, popuštamo papskim zahtevima. Razlozi jesu sledeći:

A Dokument govori o „rimokatoličkoj crkvi“. Nije u pitanju tehnički izraz čije će korišćenje olakšati dijalog. Naprotiv, njemu je dat puni bogoslovski sadržaj, tako da dijalog biva uz pretpostavku da rimokatolička crkva jeste istinita, pravoslavna Crkva.

Pravoslavno predstavništvo se na ovoj tački nedopustivo povuklo. Tekstom Balamanda (1993) priznata je rimokatolička crkva kao crkva sa punim značenjem izraza: „Sa obe strane se priznaje da ono što je Hristos poverio Njegovoj Crkvi – ispovedanje apostolske vere, učestvovanje u istim tajnama, pre svega u jedinstvenom sveštenstvu koje vrši jedinstvenu Hristovu žrtvu, apostolsko prejemstvo episkopa – nije moguće smatrati svojinom samo jedne od naših Crkava“3. Reč je o suštinskom odstupanju od početne i najtemeljnije osnove bogoslovskih pregovaranja. Dakle, dok rimokatolici priznaju određene suštinske elemente crkve Pravoslavnoj crkvi (punovažne tajne i apostolsko prejemstvo) i pri tom i dalje ostaju verni eklisiologiji II Vatikanskog koncila, pravoslavni bogoslovi napuštaju našu veru, tokom vremena svedočenu od uglednih Otaca i sabora, da se zbog jeretičkih dogmata crkva Rima odseca od tela Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, da nema elemente koji je čine Crkvom Hristovim, i da je tako ona jeretička crkva. Čak oklevaju i da navedu istorijske potvrde, kakvo je ono Sv. Marka Evgenika: „Pre mnogo godina odvojiο se, iz zajednice ostale četiri svete patrijaršije, čuveni zbir zapadne Crkve, slavni Rim, usamivši se sa običajima i dogmatima stranim pravoslavnima i Sabornoj Crkvi... (a koji su, međutim, strani pravoslavnima svakako su jeretički)„4.

B Međutim, i ovoοloše nastalo „uzajamno priznavanje“ prevazišlo je Uputstvo Vatikana, (jul 2007), sa poznatim „Odgovorima“5, u kojima papa Benedikt XVI određuje pravoslavne pomesne crkve „manjkavim“, jer nemaju zajednicu sa Petrovim naslednikom. Saobrazno Upustvu, istinita Hristova Crkva postoji samo u rimokatoličkoj crkvi. Značajno je da je Upustvo izdato nekoliko meseci pre Skupštine u Raveni, što, prema našoj proceni, znači da Vatikan zacrtava pravac koji treba da sledi dijalog. A pravac je rimocentrični ekumenizam, kakvim ga je odredio II Vatikanski koncil. Isto potvrđuje i tekst Upustva Vatikana 6, ali i episkop bivši Zahumlja i Hercegovine Atanasije Jevtić: „ovaj tekst (‘Odgovori‘) pokazuje upornost pape Racingera da, i svojima, i drugima, pokaže pravo lice svoga – rimokatoličkog (=rimocentričnog) ekumenizma, koji u stvari nije ono što papa govori, već ono što veruje i kako se ponaša“ 7.

Naglašenu zabrinutost u vezi sa gornjim papskim Upustvom izražava i Sv. Sinod Grčke crkve pravoslavnom sapresedniku Mešovite komisije za dijalog, mitropolitu pergamskom, g. Jovanu, poslanicom od 8/10/2007.

V Napomena u 1. paragrafu Ravenskog dokumenta, najverovatnije plod protesta Grčke crkve, prati, nažalost, duh papskog Upustva. Pored toga što uveravaju da korišćenje izraza „crkva“ ne podriva samosvest Pravoslavne crkve kao Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, pravoslavni predstavnici u ovu napomenu ne stavljaju isto tako osnovno načelo njene samosvesti da Pravoslavna crkva ne prihvata da u rimokatoličkoj crkvi „postoji“ Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. Karakteristična je, i izobličava plašljivost pravoslavnih predstavnika, činjenica da su rimokatolici objavili da u istim međuodnosima ne priznaju načela istinite Crkve izvan rimokatoličke zajednice. Jasno je da „Ravenski dokument“ treba čitati i tumačiti uz saznanje da rimokatolička strana ostaje nepromenljiva i verna papskim dogmatima.

G Saopštenja Ravenskog dokumenta o apostolskoj veri, osnovnim Tajnama, sveštenstvu, Evharistiji i apostolskom prejemstvu, sa tolikom prirodnošću se odnose na rimokatoličku crkvu, tako da neko može da pomisli kako je po svim ovim tačkama rimokatolička crkva pravoslavna. Međutim, ponovo se pitamo zajedno sa Sv. Markom Evgenikom: „Otkuda se, dakle, pojavljuju iznenada pred nas kao pravoslavni oni koji su već toliko godina i od strane toliko Otaca i učitelja osuđeni kao jeretici?“ 8 Zaista, kada su rimokatolici dali jasne znake odbacivanja njihovih poznatih drugačijih učenja? Uistinu naprotiv, dali su dobro potvrđene dokaze njihove istrajnosti u njima. Kako oni imaju apostolsku veru kada „filiokve”, tvarna blagodat, primat kao privilegija svesvetske nadležnosti, nepogrešivost, bezgrešno začeće Bogorodice i dr., još uvek sačinjavaju njihove osnovne i nerazmatrive dogmate? Kako imaju punovažne osnovne tajne (krštenje, pomazanje), sveštenstvo i evharistiju, kada su se, prema Sv. Marku, odcepili od Hristove Saborne Crkve? Osim toga, na snazi je još prvi kanon Sv. Vasilija Velikog, potvrđen na Petom Vaseljenskom Saboru, da „koji su udaljeni od Crkve nemaju više blagodat Sv.Duha na sebi, jer je prestalo njeno predavanje prekidom prejemstva... budući odsečeni i postavši laici, nisu imali vlasti niti da krštavaju, niti da rukopolažu, niti su mogli da prenose blagodat Sv. Duha, od koje su otpali...“. Štaviše, ovde se ne radi o pomoći onima koji se vraćaju iz latinstva veri Saborne crkve, već o potvrđivanju latinskih drugačijih učenja od strane Pravoslavne crkve. Isto tako, kako imaju apostolsko prejemstvo, kada, prema Sv. Grigoriju Bogoslovu, pravoslavno verovanje potvrđuje apostolsko nasleđe, a inoslavno ga prekida? „Pošto je istomisleno i istoprestono, onda je raznoslavno i raznoprestono; u prvom je zajedničko prejemstvo, a u drugom istina“, piše božanstveni Grigorije 9.

D U Ravenskom dokumentu se dalje razmatraju dva važna aspekta ustanove Crkve, sabornost i vlast. Usaglašeno je (paragr. 40-41) da je eklisiološka suština sabornosti i vlasti živela u pravoslavnoj zajednici tokom prvog hiljadugodišta života Crkve na Istoku i Zapadu. Međutim, sve i da hoćemo da ovo saglasje smatramo stvarnim, ne dopušta nam da budemo spokojni razjašnjavanje istog paragrafa: „Oni (pravoslavni i rimokatolici) se ne slažu, međutim, oko tumačenja istorijskih dokaza iz ove ere vezano za prerogative episkopa Rima kao prvog, stvar koja je već bila shvaćena na različite načine u prvom milenijumu“ (paragr. 41). Ovakvim pojašnjenjem su postavljeni temelji prihvatanju od strane pravoslavnih pretumačenja papskog primata.

Nesumnjivo je tokom prvih hiljadu godina dejstvovala sabornost i zato se nije razvijala vlast u obliku svesvetskog prvenstva ili nadležnosti. Iskrivljenja, pak, kod papskog primata nisu nastala odjednom. Zbog papskog vladanja nad čitavom crkvom, u crkvi Rima se tokom vekova neprimetno odvijao jedan proces smanjivanja sabornosti i uzdizanje papskog primata. Na ovaj proces direktno i jasno upućuje gornje „nesaglasje“ pravoslavnih i rimokatolika Mešovite komisije u Raveni. Međutim, dok rimokatolici ne odustaju od papocentričnog tumačenja ustanove sabornosti i vlasti za vreme prvih hiljadu godina života Crkve, „saglasje“ Ravenskog dokumenta naginje ka priznavanju jednog svesvetskog prvenstva pape. Samo ukoliko rimokatolici prihvate da tumače istorijske činjenice prvih hiljadu godina kao i pravoslavni, sigurno će napustiti papske novotarije drugog hiljadugodišta. Samo pod ovom pretpostavkom najavljena rasprava na sledećoj skupštini Mešovite komisije, o tumačenju sabornosti i vlasti tokom drugog hiljaduleća (i naravno I i II Vatikanskog koncila), daće pravoslavne zaključke, tj, naginjaće ukidanju papskog primata. U drugom slučaju, priznavanje papske nadležnosti od čitave Crkve (neka bude i pod vidom javne službe) je sigurno rešenje.

Đ Poznavajući strategiju Vatikana, smatramo da rimokatolici ne mogu odbaciti svoj papocentrizam, stari kao i novi, zato što je on zapečaćen odlukama njihovih trinaest „vaseljenskih“ sabora. Podsećamo na poslednju objavu pape Jovana Pavla II, u enciklici Ut Umun Sint (1995) 10: „Katolička crkva ima uverenje da je sačuvala službu naslednika ap. Petra, episkopa Rima, koga je Bog ustanovio ‘kao večni i vidljivi temelj jedinstva‘ (paragr. 88). I: „Uveren sam da na ovom mestu imam naročitu odgovornost... da pronađem jedan oblik primene primata, koji će, bez da na bilo koji način poreknem suštinu njegove misije, odpočeti u novim okolnostima“. Pored ostalog, tu je i skorašnja objava papskog primata od strane pape Benedikta XVI, na Fanaru 2006.

Štaviše, sve i da se dogodi da se iskrenim dijalogom ne sledi trasa Vatikana, taktika je da se prekine dogovor teologa svaki put kada nije saglasan sa linijom kurije. Podsetimo i na povlačenje pravoslavnih po pitanju prisustva unijata u dijalogu, čak na njegovom početku, pored svepravoslavnih sabornih tvrdnji o nepokolebljivom stavu po ovom pitanju. Podsećamo još i na narušavanje toka dijaloga o uniji i na naše nepravilno popuštanje, sve do ponižavajućeg nivoa teksta Balamanda. Da podsetimo, na kraju, i na grubo papsko mešanje tokom IX Skupštine Mešovite komisije u Baltimoru, i brodolom pravoslavnih nadanja u vezi sa unijom. I da ne zaboravimo papsko Upustvo od prošlog jula. Što se tiče rasprave o primatu na sledećoj skupštini Mešovite komisije, plašimο se da će linija Vatikana putem prepoznavanja kod rimskog pape nametnuti neki vid svesvetskog primata, verovatno pod varljivim oblikom (u „pothrišćanskom kodu“, prema Meletiju Piganu) službe čitave Crkve, ali svakako nepoznate i neprihvaćene u drevnoj Crkvi. Plašimo se što tako nešto već počinje nejasno da se razaznaje u paragr. 41 Ravenskog dokumenta.

E Naša molitva i nada svakako jesu da rimokatolici odbace papocentrično tumačenje istorijskih činjenica prvih hiljadu godina, kao i ishodišno prvenstvo svesvetske nadležnosti. Možda će se, odsecanjem povoda za papsko vladarsko nastrojenje, ispraviti i dogmatske posledice. Blaženopočivši o. Justin Popović papski primat i papske jeresi povezuje kao uzrok uzrokovanog: „Pravoslavna dogma, bolje rečeno svedogma o Crkvi, odbacuje i zamenjuje latinski jeretički svedogmat o prvenstvu i nepogrešivosti pape, tj. čoveka. Iz ove svejeresi rođene su i rađaju se neprekidno druge jeresi: filioljue, odbacivanje epikleze, beskvasni hlebovi, uvođenje tvarne blagodati, čistilišni oganj, riznica viška dela...“ 11.

Sa molitvenom nadom da Latini XV veka odbace svoje dogmatske novotarije, otišao je Sv. Marko Efeski na Ferarsko-Florentinski Sabor, ali se sudario sa papskom nadmenošću Evgenija IV. Sa istim molitvama i nadama, da pape i bogoslovi, dakle, odbace svoj papocentrizam, svešteni Dositej Jerusalimski je napisao Dvanestoknjižje, ili Istoriju o jerusalimskim patrijarsima 12, kako beleži njegov naslednik na tronu jerusalimskom i izdavač, blaženopočivši Hrisant: „makar da sa ovom knjigom, kao sa propovedi bogopoučenih apostola i bogonosnih istočnih i zapadnih otaca, dođu svesti i da, podstaknuti od samih starešina zapadne crkve, ostvare upravo ovo – da ujedine Crkve gonjeni božanskom revnošću i da prekinu sa raskolima i sablaznima, koji su oruđa đavola“ 13. Hrisant svakako sa nadom primećuje: „Ako, dakle, zapadna crkva prihvati ispravljanje i odbaci njene novotarije i sve što nije imala kada je bila saglasna Istočnoj crkvi, tada će se, naravno, i prema episkopu Rima odnositi, kao što je prirodno, na čitavoj zemlji kao prema prvom u poretku patrijaraha i pominjaće se javno od najvećih pomesnih crkava i od svih arhijereja čitave vaseljene kao prvi u vozglasima, i biće vraćen u diptihe, kao što je bilo nekada pre raskola. Naravno, i njegove privilegije i pravo prvenstva i časti će obnoviti ujedinjenje Crkava i vratiće mu ih sa velikom radošću i blagodarnišću“ 14. Međutim, kao što je poznato, I i II Vatikanski koncil su odogmatili još strožu papsku ustanovu.

Bogoslovski dijalog nije loš kada biva sa pretpostavkama naše pravoslavne strane. Moguće obraćanje inovernih veri i zajednici Saborne crkve može se smatrati našom ljudskom saradnjom u delu Božjem. Među ovim pretpostavkama značajna je, konkretno, naša nepokolebiva istrajnost u saborno utvrđenom stavu Pravoslavne crkve odnosno papizma, koliko kao prenosioca mnoštva drugačijih učenja, toliko i kao nosioca papocentričkog vladanja nad čitavom Crkvom. Nažalost, u Ravenskom dokumentu se ne primećuje jasan i nesumnjiv otački i saborni pravoslavni stav. Nedostaje duh kojim je mišljenje o ujedinjenju crkava iznosio Sv. Marko Evgenik na Ferarsko-Florentinskom saboru, kada je odmah, od početka, pokazao kao osnovu rasprava nepromenljivo Vjeruju i njegovo pravoslavno tumačenje. Nedostaje eklisiološko ubeđenje saborskih odluka istočnih patrijaraha u vreme turskog vladanja. Nedostaje duh revnosti kojim govori Sv. Nektarije Pentapoljski u delu O uzroku raskola. Suprotno, vlada jedna sumnjiva „eklisiologija zajednice“, gde se ne podrazumeva zajednica između pravoslavnih po veri pomesnih Crkava, već između Pravoslavne crkve i inoslavne crkve Rima. Značajno je da, u stvari, nije reč o „crkvenoj zajednici“, već o „zajednici crkava“ (ecclesial communion). U gornjoj „eklisiologiji zajednice“ umanjuje se značaj koji imaju, prvo, nepromenljivost apostolske vere, koja u Ravenskom dokumentu ostaje prosto saopštenje, bez većeg značaja koji ima za odvajanje Pravoslavne crkve od inoslavnog Rima, i drugo, zapovest sveštenih kanona o nezajedničarenju sa jereticima u tajnama, naročito u evharistiji, zapovest koja se potpuno prećutkuje. Svakako da su ova dva načela temeljna u pravoslavnom učenju o Crkvi kao zajednici.

U Ravenskom dokumentu se pojavljuje težnja suočavanja sa pitanjem papskog primata kao „uređivanje“ papskih privilegija, a ne kao težak bogoslovski problem koji se tiče tajne Hrista. Prihvatanje prvenstva nadležnosti nad čitavom Crkvom, tj., da je jedan episkop glava i načelo čitave Crkve, neka je i opterećen jednom ulogom službe, jeste uvreda prema ličnosti Hrista kao jedinstvene Glave Tela Crkve. Primat nadležnosti predstavlja narušavanje pravoslavne eklisiologije, prema kojoj je iznad svih episkopa Vaseljenski Sabor. Na njemu predsedava prvi u ljubavi episkop Rima, kao jednak njegovim saepiskopima, između kojih se, međutim, u sredinu postavlja Sveto Jevanđelje, kao simvol prisustva Hrista, jedinstvene Glave čitave Crkve. Izuzetna privilegija episkopa Rima (kada mu je značenje bilo pravoslavno), koja je prihvatljiva za pravoslavno gledište, jeste njegovo predsedavanje na saboru između pet pravoslavnih patrijaraha i, kao posledica toga, njegovo pominjanje kao prvog među ostalim patrijarsima u diptisima. Ovo potvrđuje slovo i duh 28. kanona Četvrtog Vaseljenskog Sabora. Ostale povlastice i uloga episkopa Rima nisu prihvatljive za Crkvu. Potrebnο je, znači, mnogo pažnje za razumevanje izraza koji vladaju u Ravenskom dokumentu, i koji su na Zapadu proglašeni za, tobože, prvi slučaj priznavanja prvenstva pape od pravoslavnih 15. Opštepoznati izraz kaže: „prvi treba da prepoznaju prvog među sobom“ (paragr. 10). Protivrečnost izraza je očigledna. Crkva je uvek priznavala prvu katedru episkopu Rima, razumevajući ovo, naravno, pravoslavno; nikada, međutim, do danas nije prihvatila neko njegovo prvenstvo ili vlast nad čitavom Crkvom, pogotovo kada crkva Rima ostaje pri njenim jeretičkim dogmatima.

Na sledećoj skupštini Mešovite komisije očekuje se razgovor o ulozi episkopa Rima i vidu njegovog prvenstva u „zajednici crkava“! Nije moguće, međutim, da mi pravoslavni prihvatimo jedno papocentrično pretumačenje primata episkopa Rima. Papa je, zbog papocentričnog tumačenja prvenstva, prisvojio potpuno neprihvatljive privilegije, bez pristanka ostalih crkava drevne pentarhije i još sa narušavanjem kanonskog (saborski potvrđenog) poretka drevne Crkve. Nešto od onoga što je οd strane pravoslavnih detaljnο, veoma snažnim rečima i veštim bogoslovskim dokazivanjem (mi upućujemo na dokaze kod blaženih patrijaraha Dositeja Jerusalimskog i Meletija Aleksandrijskog Pige) bilo provereno, jeste sledeće:

1. Prvenstvo vlasti, pošto je, tobože, apostol Petar bio glava saboru apostola i imao nad njima primat vlasti 16.

2. Bezgrešnost pape 17.

3. Da je papa iznad sabora 18.

4. Da Rim nadmašuje ostale patrijaršije 19.

5. Da je tron Rima sudija u svakom slučaju i da ne podleže ničijem sudu 20.

6. Da ima tron Rima pravo apelacije nad čitavom Crkvom 21.

7. Da se papa smatra episkopom Saborne (tj. Vaseljenske) Crkve 22. Podsećamo da se papa do danas potpisuje (on sam!): episkop Saborne Crkve.

8. Da je papa saborna glava Crkve sa misijom služenja. Ovo je jedno mesto koje rimokatolička strana prikriva i dan-danas, ako se setimo čuvenog izraza da je papa „sluga slugu Božjih“! Ravenski dokument govori o primatu kao služenju pape rimskog, i zato je potrebna naročita pažnja. Nedavnο uvršćeni u agiologiju Crkve, svešteni patrijarh aleksandrijski Meletije Pigas, između ostalog piše i o ovome:

„Ali, kažu, treba neko od episkopa i među episkopima da prednjači. Zaista, ovoga nazivaju glavom koja služi... Međutim, svim ovim episkopima je samo Hristos načelo i glava... Oni (Latini) ustupaju službi ove glave neograničenu vlast i nad verom i nad crkvom... Pošto pokazuju masku glave koja služi, ophode se nasiljem despotskije od bilo koje despotske vlasti“ 23.

***

Iz gornjeg postaje razumljivo da ravenski dogovor o sabornosti i vlasti ne ispunjava pravoslavna eklisiološka merila da bi činio sigurnu osnovu narednih rasprava o papskom primatu. Ukoliko usledi rasprava o tome kako je tumačen papski primat tokom drugog milenijuma i na I i II Vatikanskom koncilu, ona je od strane pravoslavnih predstavnika dužna da bude sa znanjem pravoslavlja Svetih otaca, a ne pomirljivim načinom mišljenja vremena ili sa vladalačkim nastrojenjem Vatikana. Priznavanje neke od gornjih „privilegija“ pape, ili saglasnost sa nekom sličnom povlasticom, protivnom pravoslavnoj eklisiologiji, nesumnjivo znači unijatsko ujedinjenje, sa kojim se nećemo saglasiti. Sve ovo zato što smo dužni da pažljivo čuvamo nas same i pravoslavni narod od savremenog oblika unijaćenja koje, pored drugih posledica, jeste i dovođenje u opasnost našeg večnog spasenja. I budući da smo dužni uporedo da pomognemo, ako je moguće, i „vođama zapadne crkve, da dođu svesti“, kako reče blaženi patrijarh jerusalimski Hrisant, da odbace njihov papizam radi spasenja njih samih kao i njihovog naroda, koji ne poznaje Pravoslavlje.   

Sveta Gora, 30. decembar 2007.

FUSNOTE:

* Ἀρχιμαδρίτου Γεωργίου, Κατθηγουμένου Ἱερᾶσ Μονῆς Ὁσίου Γρηγορίου Ἁγίου Ὄρους, ΤΟ ΚΕΙΜΕΝΟ ΤΗΣ ΡΑΒΕΝΝΑΣ ΚΑΙ ΤΟ ΠΡΩΤΕΙΟ ΤΟΥ ΠΑΠΑ, Παρακαταθήκη, τ. 57, Atina 2007, 4-12. Preveo jm. Nikodin (Bogosavljević).

1 Navođeni delovi usaglašenog dokumenta u Raveni su preuzeti iz prevoda sa engleskog originala, izvršenog od strane službe Grčke crkve, i objavljenog u čas.

ΟΡΘΟΔΟΞΟΣ ΚΟΣΜΟΣ naslovljen kao „Ravenski dokument“.

** Mi smo se, pak, pri prevođenju na srpski držali prevoda Ravenskog dokumenta objavljenog u Pravoslavlju, Ravenski dokument, br. 977, Beograd 2007, 8-12.

2 Ἀρχιμ. Γεωργίου, Κατθηγουμένου Ἱερᾶσ Μονῆς Ὁσίου Γρηγορίου Ἁγίου Ὄρους, ΑΝΗΣΥΧΙΑ ΓΙΑ ΤΗΝ ΠΡΟΕΤΟΙΜΑΖΟΜΕΝΗ ΑΠΟ ΤΟ ΒΑΤΙΚΑΝΟ ΕΝΩΣΙ ΟΡΘΟΔΟΞΩΝ-ΡΩΜΑΙΟΚΑΘΟΛΙΚΩΝ, Παρακαταθήκη, τ. 54 (2007).

3 Ἐπίσκεψις, τ.496/1993.

4 Ἁγίου Μάρκου τοῦ Εύγενικοῦ, Τοῖς απανταχοῦ τῆς γῆς..., ἐν Ἰω. Καρμίρη, Τά Δογματικά καί Συμβολικά Μνημῖα τῆς Ὀρθοδόξου Έκλλησίας, τόμ. , Άθῆναι 1960, 426.

5 Puni naziv Upustva jeste „Odgovori na pitanja koja se odnose na određena gledišta oko učenja o Crkvi“ (V. Poslanica Sv. Sinoda Grčke Crkve mitropolitu Pergamskom Jovanu, 8/12/2007).

6 V. komentar Upustva u čas.Καθολική, 3078 / 24.7.2007.

7 Atanasije, b. Episkop Zahumski i Hercegovački, O rimokatoličkom ekumenizmu, Pravoslavlje, br. 969-970 (1-15/8/2007), 12.

8 Ἁγίου Μάρκου τοῦ Εύγενικοῦ, Τοῖς απανταχοῦ τῆς γῆς..., 426.

9 Sv. Grigorije Bogoslov, Velikom Atanasiju, VIII, PG 35, 1089.

10 Okružna poslanica ΙΝΑ ΠΑΝΤΕΣ ΕΝ ΩΣΙΝ (UT UNUM SINT) svetog oca Jovana Pavla II o svetskom dužnosti, izd. Vatikana, str. 106 i 114.

11 Arh. Justin Popović, Pravoslavna crkva i ekumenizam, izd.Ορθοδόξου Κυψέλης, Solun 1974, 224.

12 Dositej Jerusalimac, Dvanaestoknjižje, izd.Ρηγοπούλου, Solun 1982.

13 N. d., 14.

14 N. d., 13-14.

15 V. npr. protivrečnu formulaciju: „Značajan napredak (u Raveni) jeste da su po prvi put Pravoslavne crkve rekle: da, taj svesvetski nivo Crkve postoji, i takođe da na svesvetskom nivou postoji sabornost i vlast. Ovo znači da postoji takođe i jedan primat. Saglasno sa iskustvom drevne Crkve, prvi episkop jeste episkop Rima“ (Valter Kasper,VIS 15/11/2007). V. takođe The Times, 16/11/2007.

16 Dositej Jerusalimac, Dvanestoknjižje, 65-66 i 72.

17 N. d., 519.

18 N. d., 279, 343 i 132-133.

19 N. d., .

20 N. d., 188-190, 191 i 346.

21 N. d., 338 i 343.

22 N. d., 149-150.

23 Μελετίου Πηγᾶ, Κατά τῆς ἀρχῆς τοῦ Πάπα, u Δοσιθέου Ἱεροσολύμων, Tόμος Χαρᾶς, izd. Ρηγοπούλου, Solun, 1985, 493-497 (prevod naš – arh. G.).

--------------------------------------------------------------------------------

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/985/tekst/ravenski-dokument-i-papski-primat/