Тражење смисла живота...Трпљење и узрастање...Вера, нада, љубав...

[Никола Ђоловић]

Сувише си уопштено пришао проблематици,

толико да то убија концентрацију при читању . . .  0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='0442_feel' />

али да, утисак је моћна ствар које се држимо као пијан плота...

а како да знамо шта је ту реално . . .

Лепо је констатовати гужву у саобраћају али је похвалније пронаћи излаз.

Мене нико није ни поставио за саобраћајца овог мисленог поста.

Зато, ако већ нешто "уопштавамо" у овом мисленом колапсу, било би подобно поред констатације наћи и "празну улицу" односно поставити адекватан коментар који би се кретао саобразно теми.

Тако ће се отворити пут и за друге аутомобиле...

0442_feel

[Милица]

Ти од гужве у саобраћају не видиш ни један аутомобил конкретно :-))

Елем, написах шта сам мислила,

можда ту има нешто да се надовеже,

а можда и не . . .

нема љутиш.

[Ivan Vladimir]

ja bih nešto da kažem...al' ništa ne razumije... 0110_hahaha

[Маша]

Ја сам роб лошег утиска.

За сад, док га уз Божију помоћ, не победим.

Можда јер је предуго трајао, а помоћи ни од куд.

Сад је јако тешко променити утисак.

[Никола Ђоловић]

Ти од гужве у саобраћају не видиш ни један аутомобил конкретно :-))

Елем, написах шта сам мислила,

можда ту има нешто да се надовеже,

а можда и не . . .

нема љутиш.

nauci da vozis pa cemo da pricamo o putevima...

 

[Милица]

Видим да добро знаш шта умем а шта не аххахаха

vrtiloptu

catfight

smej.gif

0110_hahaha confused

izlet

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' />

0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Докле год човек живи у прошлости, изнова обнављајући једне исте садржаје, он се не може кретати ка будућности. Такав проблем имају и православни хришћани. Једни екстреми сувише живе у прошлости а други екстреми сувише у будућности – обе стране, дакле, превиђају садашњост и саботирају благодатни прилаз. Са друге стране, гледано психолошки, човек се изнова изједа оним што је било, углавном јер не може да подари опроштај некоме за нешто, те зато и не долази до преображења личности у ономе што би тек требало да наступи за таквога. Док се не опрости, а тиме и не заборави, нечији преступ, не може се човек опустити за нове садржаје, нити може ближњега видети у неком новом руху, можда налик оном како Сам Бог све види као добре из Своје перспективе.

[Aquilius Cratus]

"Zivotinje, geniji i ludaci nemaju aspekt proslosti i buducnost vec samo aspekt sadanjosti." - Artur Sopenhauer

[Никола Ђоловић]

"Zivotinje, geniji i ludaci nemaju aspekt proslosti i buducnost vec samo aspekt sadanjosti." - Artur Sopenhauer

facenew22222222

[Никола Ђоловић]

Ми смо врло малодушна бића и увек се (или бар често) плашимо промена. Тражимо сигурност само у једној јазбини и не пада нам на памет да постоје и други станови. Тако је и у односу према Ономе Који нуди нови живот.

Погрузили смо се у своју емотивну меланхолију и не пада нам на памет да може бити другачије. Као да "судбину" неко други пише а "оловка" само непомично стоји у руци нашег бића. Зато смо и празни јер ништа ново нисмо написали.

Имамо ли уопште себе изван Бога? Некада смо као без имена и личности.

И сваки нови режим у некој држави проповеда адреналинску промену али се она никада не дешава јер се не мења унутрашњост него се само шминка спољашњост.

А Христос је дошао да би сваком нараштају понудио управо ту дубљу димензију промене која превазилази границе.

"Јер, гле, Царство Небеско је у вама!"

[Никола Ђоловић]

Људска погрешивост ниче из безбожне постојаности. Људи мисле да тиме што уводе нове ставове да их њихови новитети чине коначним и исправним. Али, та се постојаност брзо покаже старитетом.

Само је Бог постојан док се све остало изван односа са Њим показује променљивим. Тако је домен истине - домен непроменљивог, а домен заблуде - домен променљивог...

Или?....

[Никола Ђоловић]

facenew22222222

[Александрида]

Nista sto se dogadja u nasem bitisanju ne bi trebalo da postane plen rasplinjavanja I otudjenja od Carstva Nebeskog, no plod naseg pokusaja da svaki momenat uvrstimo I preobrazimo u blagodat gornjeg ozarenja. Samo se tako moze osmisliti I oboziti ova nazadna I ovosvetska niskomudrost. Mi moramo da prodjemo kroz ovaj svet gornjim svetom. Ne jedan bez drugog, no u sinergiji jednog sa drugim. To ne znaci poistovecenje svakog istorijskog zla sa ontoloskom projavom blagodati, vec susret Boga sa nama I Njegov ulazak u nas identitet. Samo se tako moze razumeti ono Hristovo da svet ne prima Svetog Duha. Jer svet ga prima ali ga ne prima svako srce. Odsustvo vere stvara defektni moralizam. Kada covek okusi od energija Duha Svetoga, zlo mu vise ne postaje problem I preokupacija egzistencije, pa cak ni verskog opredeljenja. Njemu je tada sve Carstvo Nebesko i eshatoloski vidik jer u Eshatonu nece biti zla. Zato on I sada sve vidi kao dobro od Boga pripravljeno. A tamo gde se projavljuje zlo, ne vidi njegov trijumf, jer sozercavajuci eshaton vidi konacnost svih stvari. Svaki dan I svaki tren se pokazuju kao mogucnost da kroz nase Liturgijsko saucestvovanje postanu nesto drugo u odnosu sa blagodacu koja nam je data. Da sami primivsi Duha isti Duh svetu predamo kroz sebe. Ne jer Bog ima potrebu za tim – iako nije bestrastan kako bi originalno rekao Origen – nego jer je to potrebno nasim zivotima. Bog moze I bez nas uciniti  svet savrsenim ali nece to nasilno da ucini bez nase saradjujuce volje. Nasa dobrovoljnost u tom procesu, ne samo da podelimo svetu ono sto smo sami primili, nego da mi prvi nenametljivo zivimo tu visnju stvarnost, Bogu je bogougodna. I opet, nas akt zar je nesto veliko I intrigantno ako previdimo da nas je On zavoleo prvi? Pre naseg rodjenja nas je pozeleo da postojimo za Njega I On za nas. Ili, zar je nasa dobrovoljnost nesto veliko ako previdimo da nas Njegova blagodat cini takvima? I Njegova blagodat bogoceznjivim? Sta li ima da nismo primili? Jer sva nasa dela samo su prirodna posledica Njegovog delovanja u zajednici sa nama. Mozda to I jeste ono apostolsko da Bog cini u nama da zelimo dobro. Trebali bi malo da se umorimo od razglabanja o zlu I da se opustimo u reanimirajucoj blagodati gornjeg prizvanja. To ne znaci ignoranciju zla nego ne pridavati vecu vrednost onome sto Eshaton nije. Po plodovima njihovim poznacete ih, kaze Hristos. Ako smo, dakle, opitovali od blagodati po tome cemo I sebi I drugima biti poznati na jedan zdravoradostan nacin, a ako smo pak opitovali od necega sto blagodat nije, onda cemo I sebe I druge poznati – kako bi rekao Zenjkovski – po tamnoj duhovnosti koja uvek paranoise o intrigama.

Bez ikakvog sam komentara,suviše bi bilo...

[Никола Ђоловић]

Ниједна личност не подноси празнину. Празнина налази своју основу кроз наше добровољно самообесмишљавање. Људе убија одсуство садржаја. Оно подсећа на ништавило. Отуда та психо(патолошка) глад и жеђ за догађајима. Човек се опседа било каквим садржајима да би испунио своју личну празнину али се она испуњава само привремено док се не продуби старим осећањем празнине. Хришћани најстрашније познају ту празнину као одсуство благодати Божије. Или, боље рећи, њихово самоодсуство од Бога и Цркве. У таквом не-догађању затиче се бол. А човек се може заситити само на изворима Бића Које је другачије од њега самога. Наша празнина је од овога света и зато човека не може ништа утешити у непроменљивим смислу речи, може је само замаскирати док се она не појави поново.

Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује! Јер када би била коначна, празнина би опет нашла своје место. У самопревазилажењу као искорака ка Богу и Вечности нема места за празнину. Празнина је губитак општења са Богом, а испуњење је устоличавање своје личности унутар Божанских Личности.

За два хришћанина дијалог није нужан елемент када имају истоветно осећање благодати која потире празнину, али за два нехришћанина који немају благодатни идентитет, дијалог је нужан елемент од којег они параноидно зависе. Јер уместо у Христу, они у себи испитују да ли је онај други довољно жив од изражавања првог.

Бог нам даје осећање Живота а не осећање осећања. Све наше страсти су последица похлепе која долази из незадовољства празнине. Човек мора да једе неки садржај. Али, ако то није Реч Божија, празнина доживљава свој рикошет и враћа се окидачу. И тада, као по инерцији, почињу да се нижу бесмислени садржаји, неки пак и више измишљени него реални, који угрожавају односе са свима и одводе у највећи понор празнине – у самопакао…

[Andre Williams]

Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује!

Када се виде момци и девојке из Земље живих, они који су се истински обратили Христу, ове речи се тако добро разумеју...