ИНТЕРВЈУ: Вл. Григорије "Раскол у СПЦ није немoгuћ"

[Дејан]

Mislim da je o.Ljuba u svom tekstu rekao sve. Na primeru monaha sa Kosova se vidi koliko nemamo ljubavi.Bar Crkva ima svo vreme ovoga sveta,da sačeka ,da razgovara,da moli ,da voli, da upozorava.Pa tek onda kad su sve mogućnosti iscrpljene da kažnjava. Čemu ovolika žurba, toliko je sve ovo strašno da čovek prosto u užasu mora da se pita kako smo uspeli ovako nisko da padnemo,da iz nas samo mržnja govori i da pri tom niko nije ni svestan šta, radi nego misli da Bogu službu čini!

Crkva je godinama molila,popuštala i sve radila i jednostavno sad je vreme da se kaže ili ,ili...

[Неша]

Takođe je istina da je lakše inoslavnog urazumiti nego parvoslavnog fanatika!

Mislim da Crkva ima i potencijala i snage da ima dialog i sa jednima i sa drugima a u svakom slučaju nema Crkva vremena da čeka da se duhovno sakati prizovu pameti!

Овим доказујеш моју предходну тврдњу о неимању љубави према својој браћи па и ако су како тврдиш ''духовно сакати ''.

Како ви лако баратате са појмовима фанатик,духовно сакат,ревнитељи,расколници....

Узгред ко су духовно сакати..?

[Guest свештеник Иван]

Шта ви мислите,оче?

Свашта и ништа. Што се више трудимо да нашој православној браћи омогућимо да разговарају и да једно другом помажу, све мање и мање имам шта да кажем када видим колика подвојеност влада.

Оно што поуздано знам јесте да они који су кренули на пут раскола немају намеру да се сањега враћају. Зато и не желе да разговарају.

[Неша]

Шта ви мислите,оче?

Оно што поуздано знам јесте да они који су кренули на пут раскола немају намеру да се сањега враћају. Зато и не желе да разговарају.

Слажем се са овим што је написано.

Само што не мислимо на исте људе....

Не дај Боже да до раскола у СПЦ дође иако га многи помињу,да не кажем призивају...

[Guest свештеник Иван]

И ја кажем да Бог да и да не дође. Но, шта радити са онима који пљују по Патријарху, Епископима, свештеницима  називајући их сатанама, слонодавцима итд...? Шта радити са онима који одбијају људе од Литургије, од својих парохија, манипулишући слабовернима да је "њихов свештеник католички плаћеник, паписта, екумениста (ма шта год то значило), новотарац, продавач вере за вечеру итд...? Зар мислиш да то треба да се трпи?

Мислиш ли да је то наивно?

[oLjuba]

Евгениче мислим да сте "погодили право у главу ексера" како то ови моји американци говоре.

Омладина нам је пепуштена пре свега секташима, а затим поведена овим недаћама и неправдама, у отсуству светла у никад краја тунелу. Психолошки је већ опредељена да сумња у власт, у било какву.

Што је велика жалост СПЦ се јако збуњено понашам у томе и тако себи причињава огромну штету.

Наша омладина је остављена и заборављена, и то је наш национални криминал над њима. Власт каква јесте и даље не мисли о њима, а то посебно сведочи њен однос према било каквој "стратешкој сировини" која свака држава има, која даје какву - такву сигурност у тежим долазећим данима (рецимо ноншалантна продаја Телекома, затим електродистрибуције, железнице...). Црква мора да се коректно и "професионално" дистанцира од коалиционе политчке творевине која је у својој завршници недемократска (само техички испуњава те идеолошке услове), јер математичким комбинацијама изгубио се глас а у њему и жеља нашег човека.  Црква не сме да губи поверење простог човека - оног заборављеног од свих, и она мора да се клони политичког елтизма а посебно форме живота који се у њему открива.   Црква увек мора да буде уз народ, у лошем и добром, и народни социјални проблеми које стварају социјалне немире нису за њу "ирелевентни". Није она више тога него је она део тога.

Али према полтички болесном друштву или немоћном, или чак квислиншком (посебно режим који се све више опредељеју као такав, који политичким преварама задовољава демократски шаблон, али не представља народну већину), црква мора правично, одговорно и способно да се дистанцира од њих до граница на којима равноправно прима сва чеда Нације, било да су у којој политичкој странци. Ми не смемо да саблажњавамо и медијски кокетирамо са њима осим изражавању дужног поштовања према власти као власти. Погрешан заснован однос према властима и економском елитизуму отвара пандорину кутију, и на дужим стазама има да платимо велику цену, и то цену масовног одбацивања цркве у нашем народу (оног дела које је најплодинији за право мисионарење). Поједини скандали то већ остварују.

Србин је полиитчки и економски понижен, и он у том безнађу развија инат и пркос, и одбацује сваку врсту власти. Одбациће и нас без способности да сагледа праву ситуацију.

Ако се не оставе епархијске катедре и не зађе у народ ради повратка поверења, и то тако да се зађе у наод не само онда када су славља и освећења, ја лично не видим краја овом. А ми свештеници још и више, да бацимо под ноге филозофски речник и пресипања из шупљег у празно, и да месецима и годинама не решавамо хипотетичка теолошка питања, него почнемо простим речником да учимо народ, пре свега личним примером и животом, и да их пленимо богатством, лепотом, и том благодаћу наших предивних богослужења (која осиромашисмо касапљењем и журбом у њима).

Мислим да се створила баријера између елитизма и сиротиње, а ова последња је све више гладна па је пркоснија и осветољубива. Ако се сиротиња постави прена нама као некој повлашћеној и елитној заједници у држави, у којој реално ништа није елитно, онда њој регулације и правила, као и наши канони, ништа неће да значе. Ни раскол им суштински ништа неће да значи. Како један мој пријатељ рече: "све је отишло дођавола" (опростите на овој сликовитој слободи без личностног повода).

Ми и даље не схватамо коју одговорност имамо пред нашим човеком, и које по нас катастрофалне последице могу да буду? Ми смо се уљуљкали у неки виртуелни свет са схематиком и правилима како треба да буде, а од човек поред нас ми смо се потпуно изоловали. Чак га се и бојимо и стварамо заштитне баријере према њему.

А други? Да, они својим пркосом према свему овом, у лошим и добрим побудама, лако окупљају овакав народ око себе. И то је лавина које ће тек да се инерцијски покрене.

Недај Боже да се код нас раскол деси!  И не заборавимо, неће моћи само ми њега да судимо него и помесне цркве, па може да се лако деси да нас тај бумеранг ове сигурности и формалности удари у главу.

[Неша]

И ја кажем да Бог да и да не дође. Но, шта радити са онима који пљују по Патријарху, Епископима, свештеницима  називајући их сатанама, слонодавцима итд...? Шта радити са онима који одбијају људе од Литургије, од својих парохијаманипулишући слабовернима да је "њихов свештеник католички плаћеник, паписта, екумениста (ма шта год то значило), новотарац, продавач вере за вечеру итд...? Зар мислиш да то треба да се трпи?

Мислиш ли да је то наивно?

Наравно да сам против таквих епитета који се дају црквеним великодостојницима и такве људе не подржавам и сматрам да то није у православном духу...

Али,такође знам да се и са друге стране често не бирају речи када се помињу неистомишљеници и да и и то није у духу наше вере.

Проблем у Цркви постоји и да је добре воље са обе стране могао би да се превазиђе...а не да се јавно говори о могућем расколу а сви знамо какав је то грех и какав је то ударац за Цркву.

Као да неки једва чекају да означе расколнике и као да ће тада сви проблеми нестати...

[Неша]

Ако се не оставе епархијске катедре и не зађе у народ ради повратка поверења, и то тако да се зађе у наод не само онда када су славља и освећења, ја лично не видим краја овом. А ми свештеници још и више, да бацимо под ноге филозофски речник и пресипања из шупљег у празно, и да месецима и годинама не решавамо хипотетичка теолошка питања, него почнемо простим речником да учимо народ, пре свега личним примером и животом, и да их пленимо богатством, лепотом, и том благодаћу наших предивних богослужења (која осиромашисмо касапљењем и журбом у њима).

Амин оче !

[florenntina]

Savremena desavanja u SPC vidim kao logicnu posledicu prethodne visedecenijske komunisticke diktature i potrebe tih istih komunista da se dokazu u SPC, koja je evidentno postala u medjuvremenu jedan od centara moci u drzavi, kao revnosne demokrate.

Dalje smatram, da u crkvi ne treba da vlada demokratija vec Hristokratija koja kao jedini zakon priznaje zakon ljubavi. U tom kontekstu, potpuno se slazem sa o. Ljubom da su aktuelni nesporazumi na obostranu odgovornost ili kako to lepo kaze F.M. Dostojevski "svi su krivi za sve". Znam da se mnogi nece sloziti, ali po meni to i jeste bit Hristokratije i zato jeste Hristokratija a ne demokratija.

Na kraju bih dodala, da izlazi vidim u obostranom trudu da se posvetimo stvarima koje vrede, koje su dobre tj. da se koncentrisemo na tacke koje nas spajaju, a ne koje nas razdvajaju.

Vodjena takvim idejama, u jednom od prethodnih postova sam i citirala deo pozdravnog govora Sv. vladike Varnave na dan kada je primao episkopski cin. Skoro sam sigurna da ne postoji nijedan pravoslavni Hriscanin bez obzira kojoj "struji" u SPC pripadao koji se nece sloziti sa onim sto je napisao Sv. Varnava. Zato smatram da treba krenuti od takvih stvari jer je afirmativni stav i naglasavanje dobrih i plemenitih stvari po meni jedini nacin da se polako, radom i strpljenjem prevazidje ova kriza koju smo napravili.

I da zakljucim, duboko verujem i nadam se u Boga da do raskola nece doci iako sam svesna kolika je realna opasnost da se to desi.

[Guest свештеник Иван]

Ако се не оставе епархијске катедре и не зађе у народ ради повратка поверења, и то тако да се зађе у наод не само онда када су славља и освећења, ја лично не видим краја овом. А ми свештеници још и више, да бацимо под ноге филозофски речник и пресипања из шупљег у празно, и да месецима и годинама не решавамо хипотетичка теолошка питања, него почнемо простим речником да учимо народ, пре свега личним примером и животом, и да их пленимо богатством, лепотом, и том благодаћу наших предивних богослужења (која осиромашисмо касапљењем и журбом у њима).

Амин оче !

Наравно, ово се подразумева.

[obi-wan]

Ако се не оставе епархијске катедре и не зађе у народ ради повратка поверења, и то тако да се зађе у наод не само онда када су славља и освећења, ја лично не видим краја овом. А ми свештеници још и више, да бацимо под ноге филозофски речник и пресипања из шупљег у празно, и да месецима и годинама не решавамо хипотетичка теолошка питања, него почнемо простим речником да учимо народ, пре свега личним примером и животом, и да их пленимо богатством, лепотом, и том благодаћу наших предивних богослужења (која осиромашисмо касапљењем и журбом у њима).

Амин оче !

Наравно, ово се подразумева.

Dobro receno...

[Дража]

Поражава како се лежерно говрои о расколу.

Заиста је тако.

[Дејан]

Takođe je istina da je lakše inoslavnog urazumiti nego parvoslavnog fanatika!

Mislim da Crkva ima i potencijala i snage da ima dialog i sa jednima i sa drugima a u svakom slučaju nema Crkva vremena da čeka da se duhovno sakati prizovu pameti!

Овим доказујеш моју предходну тврдњу о неимању љубави према својој браћи па и ако су како тврдиш ''духовно сакати ''.

Како ви лако баратате са појмовима фанатик,духовно сакат,ревнитељи,расколници....

Узгред ко су духовно сакати..?

Kažu sveti da Bog sve ljude voli podjednako, dakle ne jednako već podjednako ,tako i ja više volim one ljude koji su poslušni sinodu i saboru nego one koji su sebe stavili na pijedestal branioca vere i koji sa mržnjom govore o patrijarhu i našim episkopima!

Dakle duhovno sakati su oni koji vladiku Atanasija zovu satanasije,vladiku irineja zlirinej i koji prave slike koji izruguju našeg patrijarha !

[flint]

немојте само да погрешимо и да Синод прогласимо непогрешивим,

Онда ће мо бити исти као и господин папантије који је такође безгрешан.

Ја лично мислим да званична Црква прави неке пропусте у задње време, да ли сам расколник због тога што ми је Бог дао мозак да мислим.

[Дејан]

U sinodu su pametni ljudi koji mogu da pogreše ali tamo nisu izdajnici,papisti i šta ti ja znam...