Исидора Секулић

[Guest Светлана]

Исидора Секулић

Поетика од Истока до Запада

Аутор: Вишња Ћирић, Број 984, Рубрика Црква и култура

„Ја никада нисам имала тај култ; ‘плодан’ писац, за мене, има нешто безмало увредљиво... Нека су две странице, али нека је у њима печат и слово вредности - доста и предоста од једног човека“ Исидора Секулић

Тиха и ненаметљива, без гордости и жеље за публицитетом, Исидора Секулић је сматрала рад духовним задовољством и срећом, службом, сарадњом, услугом и наметнула се једино својим радом, којим је оставила највећу књижевну вредност међу око шест стотина година старим женским књижевним стваралаштвом у нас.

У својој библиографији оставила је оно што је називала „печатом и словом вредности“. Писала је и радила пожртвовано, и све су јој форме изражавања биле блиске. Будући познавалац неколико страних језика, оставила је и изванредне преводе поезије и прозе. Ипак, спектар њене замишљености над животом био је и више од књижевности; писала јесте о разним књижевним темама, писцима, али и о свим другим видовима уметности, језику, историји, интригантним догађајима и личностима различитих доба, тумачила са пуно разумевања савремене проблеме, обогаћујући их добрим познавањем прошлости. Не имајући никаквих граница, њену духовну пажњу пленила је свака вредност од далеког Истока - Јапана, преко Индије, до њој врло блиског Запада - Француске, севера Европе и англо-саксонских земаља.

Исидора је писала и критичке осврте, али са непосредношћу и разумевањем, иако понекад оштра на језику, увек се више трудила да тумачи, благонаклоно саветује, пре него да осуђује.

Комбинација патриотизма, укорењеног у српској култури, и космополитизма, изазваног сталном знатижељом према упозанавању страних култура, дала је Исидориној мисли путању по хоризонтали и вертикали духа, сталну паралелу између свог и других народа, али не засновану на сродности и различитости, већ на дубокој прожетости. Тако никоме пре ње (а изгледа ни после) није пошло за руком да без икакве разлике разуме и Исток и Запад, има симпатија и љубави за оба, а да се при том са великом љубављу враћа својој традицији, у књижевно-уметничком, али и теоријском раду.

Свака тема која јој је уздрмала мисао, била је и одсањана и промишљена. Формално разнолике, њене записе тешко је разврстати, јер су дубоко прожети њеном контемплативношћу. Највише место, ипак, заузима есеј, који, услед емотивне обојености, кад-кад постаје приповедна проза. У тој емотивности је у ствари скривена Исидорина наклоност и љубав према свакој доброј идеји, узвишеној теми или великој личности. Чини се немогућим и просто пописати све теме њених есеја, или, како их је сама називала, записа.

У покушају да се осветли поменута веза „Исток-Запад-Ми“, требало би поменути нека од њених књижевних размишљања - од Пушкина и Чехова до Данске, Поа, покушај да се продре у сукоб Истока и Запада, али и да се нађе њихов, може се рећи, духовни спој у личности Аурелија Августина. Упркос ширини и распрострањености мисли, са подједнаким интересовањем и спретношћу Исидора се враћа нашем књижевном стваралаштву - Лази Костићу, Кочићу, Његошу - врхунцу њеног промишљања и дела ове врсте. У сваком од ових текстова осећа се јединствен вид разумевања и познавања, како дела и личности писаца, тако и њихових најдубљих идеја. Чине се врло занимљивим многа запажања, паралеле и прожетости неких од њих.

И поред велике наклоности свему уметничком, у Исидориним речима нема претераности, све је изванредно сведено, а довољно развијено да не остави читаоца равнодушним, чак да му пробуди емоцију Исидориног искреног задивљења пред свим темама.

Чеховљева драма за Исидору представља огледало руске ширине и пространства, руског умора и коби, непрегледности и тромости, бескрајности и утопљености у једноликост, живота од мрвица и трошица, суштинске неслободе и тиранске претераности, драму ситница. Чеховљева сила са којом људе тера да живе његове ликове Исидору ће оставити дубоко замишљеном над руском потребом предавања чежњи, вери, сумњи, мистерији, хипнози и сферама изван живота. У тој замишљености, доћи ће до другог Руса, другачијег по опредељености, сличног по силини онога што приказује - Пушкина. И у Пушкиновим стиховима сажето је друштвено и душевно стање малог човека, али и историјско руско осећање ужаса и обожавања. У свом проучавању Пушкина, Исидора полази од речи Достојевског да у Русији „све почиње од Пушкина“, и од њих открива величину генија који жели да све конструише у темељ националног, одређеног руским језиком и животом, сличног одређењу Исидорине жеље „да попуни рупе наше некултуре“ својим дивним српским језиком и темама из српског живота.

Невероватно изгледа Исидорина готово дечја, или можда мудрачка, занесеност лепотом и естетиком у највишем смислу, љубав без ограничења, искрена и задивљена изузетношћу. Из те љубави се бришу границе, од таквог ентузијастичког и великог духа долази лакоћа у размишљању о посве различитим културама, философијама живота; лакоћа у изношењу ставова о целовитости састављеној од подељености, оне начелне. Та ширина духа води је на други крај, север Западне Европе. Постоји велика фасцинираност у Исидори тим крајевима, тим спојевима сурове, готово хтонске природе, састављене од планина и вода и белине, чистоће дуготрајних снегова, лепоте крајолика.

На границама идеалног и могућног спајају се Кјеркегор и Андерсен. Живели су исту философију - „за све се има давати сведочанство из себе“. Дакле лични пример, живот. Ова поставка их чини тако блиским вечно пожртвованој Исидори, која је до краја понирала у себе и преиспитивала себе и увек се преображавала без сујете, а остајала тиха у тој својој позваности.

Заљубљеност у фатализам и дубине бића и не-бића привукла је Исидору и једном посве занимљивом песнику - назвала га је песником понора - Едгару Алану Поу - прожетом лутањима, особеним духом и личним одређењем да свету да реалност, да га објасни. У последњем је можда његов понор, али и способност да изазове размишљање жене прожете најинтимнијом вером, али отворене да у дух свој улије све што собом носи печат изузетности и спремности да се она проживи.

Између Истока и Запада, крије се велика тајна, таква да је само напрегнут ум може схватити, само свестран дух објаснити. Исидора је полемисала са онима који су је још више мистификовали или чинили огољеном, при том забринути због сукоба и пред различитошћу. Исток, за Исидору, представља сачувану неисквареност, белину, росу - Запад: снагу, моћ, технику, разум. Спој је изнад, у сферама изван земаљског, у духу. За њу је тај спој у средњем веку симболично био сапет у Аурелију Августину, човеку источне страсти, осећања, мистичког религиозног духа, али западне учености, мере, разума, конвенција. „Његова концепција космополитске власти идеја је обе стране - цео свет у једној држави, идеја је Истока, а под влашћу једне Цркве - Запада“, запажа Исидора.

Да ли је спој ових страна у духу, као уметности или као светости, питање је које се увек може поставити, и можда данас звучи чудно и немогуће одговорити, али засигурно мудром човеку није тешко да сублимира најбоље из обе средине.

Исидора свој уметнички израз гради управо на тој граници. У њој је наталожено богатство и искуство и Истока и Запада, али је њен израз увек у традицији сопствене културе, обогаћен знањем и лепотом космополитском, окарактерисан дивним језиком, лепотом и богатством најлепшег српског израза. И њен есејистички рад, посматрано путовањем кроз сфере ширине и висине, од истока до запада по меридијанима, од најдубљих загледаности до највиших вредности, наћи ће високо и истакнуто место у областима српске књижевности и културе.

Исидора је очарана лиризмом, лепотом, силином, чврстином поезије „ма’нитог“ Лазе Костића, али и чежњом за слободом и правдом, патриотизмом, љубављу према завичају националног песника и борца Петра Кочића. Док су Лазине песме у врху српског лиризма и осећајности, Кочићеве књиге чине за Исидору књигу староставну, свевременост традиције.

Врхунац и највећа оданост припада без сумње Његошу. Та дубока оданост, која је и у наслову њему посвећене књиге, јесте истинско осећање и опредељеност Исидорина према њему. Шта ју је тако фасцинирало у Његошу? Можда и најпре то што је све у њему и око њега деловало тако судбински предодређено. Тле и клима у којој је рођен, свирепост планине и благост приморја, утиснуле су се у Његошевој личности као карактерне особине. У њему је остала ватра која је вечито горела на огњишту Петровића. Та ће ватра у потоњем владици остати као подстицај и необуздана снага.

Богату поетску мисао, огромну енергију и спасоносни циљ речи које се нижу у његовим делима Исидора је називала буктињицама које горе и чине да наш језик звони као васкрсна звона. Исидора је заиста сачувала најузвишенија поређења за Његоша!

Прошетавши кроз само неколико радова Исидоре Секулић, схватамо како је на путовању контраста и подељености лако бити и остати свој, а истински волети друге - треба само пронаћи вредност која везује. Уметност, непоновљивост, узвишеност, светост!

Исидора Секулић је вишеструко успела у томе, и то је њена поетика, поетика национализма и интернационализма, поетика разумевања, давања, узимања и остављања само врхунских вредности, које остају увек изнад, јер никада нису биле ни близу површине.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/984/tekst/poetika-od-istoka-do-zapada/

[Јелина]

Данас сам налетела на леп Исидорин спис, мало је чудне тематике и нисам веровала да може да ме привуче, али баш јесте. Нисам нигде нашла у ПДФ формату, па ће можда бити лепо и корисно да се текст нађе овде. Неће ми бити тешко да га лагано прекуцам - опростите ми грешке ако их буде. Надам се да ће да вам се свиди (не дозволите да вам се наслов учини сувише фанатичан или стран)

ЈАПАНСКА НО-ДРАМА

Ово лето је тако изузетно кишовито и хладно овде, на западу Европе, да је свет, странци који су дошли на одмор, пао у једно узнемирење сасвим особите врсте: нити се мире да одседе своје ферије на месту где су закиснули, нити се одлучују да крену у предео сасвим другог поднебља. Стоји само једно нервозно трчкарање по суседству, из кише у комшинску кишу. Овде, на француско-швајцарској граници, ти покиснути људи клате се овамо-онамо са акуратношћу једног часовника. По царинарницама, у железници, у аутобусима, све иста лица, управо све исти кишни капути, каљаче и кишобрани. Међутим, по хотелима, на обе стране, баш никакве разоноде. Мон-Блан нам је све и сва: оракул, позориште, галерија слика, ако се види, а једина чежња ако се замота у маглу и облаке, и нестане.

Једног дана, у пансион француског климатског места у Савојским Алпима, стигоше кроз кишу петорица Јапанаца. Били су толико друкчији од свих народносних представника, и толико друкчији и од Мон-блана, да су постали искључиви предмет наших интересовања, чак врста извора за неке наше наде. Упознали смо се с њима наврат-нанос, и онда с неким убеђењем чекали да ће сад-сад да започне оно нешто што ће нас одморити од чамотиње.

Јапанци су к нама дошли из Париза, али су ставрно путовали из Лондона. Тамо је један јајпански професор држао курс о домаћој драми своје земље, а пет Јапанаца, група позоришних људи, имала је задатак да оживљава предавања врстом очигледне наставе. Најстарији Јапанац, господин Токуага, говорио је одлично француски и енглески, и био режисер и научни специјалист за Но-драму. Најстарији до њега, господин Ниношу, са чудним аскетским лицем, знао је енглески, и био један од врло познатих глумаца једнога од свега неколико Но-позоришта у Јапану. Остали су били глумци, уједно плесачи, свирачи, певачи, рецитатори. Они нису знали стран језик, али за два дана нашег досађивања проговорио је сваки од њих понеким хотелским језиком. Били су сви веома питоми, добри људи, и како је киша и њима досађивала, обећали су што смо молили: предавање, и , као и у Лондону, неку сцену из једне Но-драме.

Пре предавања, рекли су нам, морамо мало проучити литературу, јер ни у Јапану нико не може добро пратити Но-драму без претходне лектире. Извукоше из једног дугог и уског сандука, правог чаробног источњачког ковчега, читаву малу библиотеку: два цела Но-комада у француском и два у енглеском преводу; читав свежањ програма-текстова разних Но-драма, опет у еглеском преводу; есеје Пола Клодела о јапанској литератури уопште и драми понаособ. У истом сандуку, смотана око бамбусових штапова као неки огроман кишобран – лежала је цела позорница од хартије. У другом сандуку су били смештени разни музички инструменти, известан број костима од хартије, и маске.

Цео пансион се бацио на читање, са ревношћу овогодишње кише. Скоро свако од нас је прочитао сваку хартију; најважније податке знали смо тако рећи напамет.

[Јелина]

"Пре предавања, рекли су нам, морамо мало проучити литературу, јер ни у Јапану нико не може добро пратити Но-драму без претходне лектире.

Цео пансион се бацио на читање, са ревношћу овогодишње кише. Скоро свако од нас је прочитао сваку хартију; најважније податке знали смо тако рећи напамет. "

Како је ово добро, како би било да код нас људи пре одласка у позориште морају детаљно да се информишу и припреме

[Јелина]

Оснивач Но-драме живео је негде почетком 14.века. Он је дошао на мисао да драматизује богату народну литературу, приче, бајке, песме, изреке, историјске легенде. Само је то чинио на нарочити начин. Створио је од тог материјала и он, као и други народи што су, класичну херојску драму, али тако да је његова драма развијала као главно неку религиозну тему или неку верску методу. Да би нашао потребне драматске облике, састављач Но-драме је комбиновао већ постојеће сценске и мимске облике: плес, рецитовање, певање, хорско певање, свирку, врсту акробатике, неми говор с помоћу лепеза, рукава, гранчица цвећа или воћке. Кроз више векова написан је велики број Но-драма, али се данас даје само ограничен број изабраних, увек усавршаваних игром нарочитих позоришта у нарочитом стилу.

Но-позориште је некада било део храма. И данас стоји одвојено, и тле му се сматра као освећено земљиште, и освећује сваке године пред сезону. Затим, и глумци и посматрачи знају да у том театру није главна ствар објективно посматрање. Нарочито се припремају и глумци и посматрачи, пролазе кроз врсту ритуално-уметничке вежбе којој је сврха да пробуди највишу свест у њима. Скоро све Но-драме дубоко су озбиљне, често језовито симболичне, по садржини. Сврха је у томе да посетиоци – који из године у годину пролазе кроз серију тих драма као отприлике кроз неки велики пост – да осете морална струјања у духовном свету, подсете се на законе Карме, законе одмазде и плаћања, виде драматизоване разне процесе спасења и очишћења. Ток Но-драме, свеједно да ли херојске или грађанске, увек је ток једног страдања и очишћења душе. У разним Но-позориштима разних традиција то очишћење се догађа на основи разних верско-философских учења будизма. Некад се то дешава с помоћу молитава: врста стилизованих литанија и погружених ћутања на позорници; некад облик контемплације: на позорницу излазе персонификовани пороци, грешне личности; некада у дивљим сценама гоне мучену душу демони и богови. Ситни животни сукоби никада нису предмет Но-драме. Сем да је и свакидашња грешка такве природе да значи озбиљан одност према законима Карме, то јест, да је кривица нешто што ће неизбежно утицати на низ реинкарнација кроз које ће душа пролазити док се најзад не опрости везаности за земљу.

[Јелина]

"Но-позориште је некада било део храма. И данас стоји одвојено, и тле му се сматра као освећено земљиште, и освећује сваке године пред сезону. Затим, и глумци и посматрачи знају да у том театру није главна ствар објективно посматрање. Нарочито се припремају и глумци и посматрачи, пролазе кроз врсту ритуално-уметничке вежбе којој је сврха да пробуди највишу свест у њима. Скоро све Но-драме дубоко су озбиљне, често језовито симболичне, по садржини. Сврха је у томе да посетиоци – који из године у годину пролазе кроз серију тих драма као отприлике кроз неки велики пост..."

Да ли је код нас, икада, постојала нека јача веза између позоришта и религије (ако се изузму јадно-досадне драматизације везане за личност Св.Саве)?

[JESSY]

Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.

Ali kad u udješ u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noći, u čašu crnog mraka, kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.

[Маријана П.]

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

МОЛИТВЕ У ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ

 

I
Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно! И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу сакрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу да се одморим, Боже мој!

 

II
Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све; то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но, немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитвице.

 

III
Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ. А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе... Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људма који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.

 

IV
Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се и даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на земљи. Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.

 

V
Овако Ти се исповедам данас, Господе. Кад затутње небеса и олуј стане кршити дрвета и реку из корита бацати, и од челично плавих муња видни живци почну слепети, и громови тући и палити, и градић наш буде као кутија палидрваца која пламне и изгори – онда, Господе, јави нам се, пођи нам од врата до врата, утеши нас: да ће од грозе изгинути птице и лептири, воће и класови, а нама људима ништа бити неће. И запитај нас још, Боже: Реците ми, о вечито незадовољни, и незасићени, и разлелекани, шта вам треба, шта вам још треба, и све ћу вам дати. А ми ћемо одговарати: Хвала, Милостиви и Добри, и сувише свега имамо, ништа нам не треба. Тако ћемо ти говорити, Господе – док нас страва од Твојих сила не мине.

 

VI
Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже.

 

VII
Господе, кушала сам моћ храма Твога. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, и између неколиких дрвета. Улазила сам у тај храм кад сам била горка и мргодна, и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега кад сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

 

VIII
Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

 

IX
Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни Твојих знања и закона све друкчије. Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и ради своја умења. Шта би било с нама да је Земља стала а Сунце почело да хода, кад је то међу људма проглашено последњом истином. А шта да је одједаред збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано Сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици људи који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

 

X
Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем у простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од онога што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за шта важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску... Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма спремна за оно што ме с друге стране чека, као да је то само један дан трајања, и дечја игра. Али кад пређем праг, осврнем се и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим у Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.

 

[JESSY]

@@Маријана П., ovo je divno...

[JESSY]

volim njena pisma iz Norveske....

 

Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad udjes u šumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.  A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.

 ***

Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zasto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nesto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.

 ***

Jedinstvena lepota norveških fjurova, to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode, Voda jednako traži stenu, miluje je, grize, izjeda i troši. Surovo razvaljuje kopno tamo gde želi u dubinu da se sjuri, i nanosi čitave kule od kamena temo gde po njemu hoće u visinu da se digne. Od svoje strane, razlupano i rascepkano kopno oštrim svojim iverjem grebe i razbija mirno ogledalo vode, i daleko je u sebe uvlači dok od živih fjurskih talasa ne postanu mrtva jezera zelena kao otrov.

[JESSY]

Engleski pesnik Šeli je pisao da su san i smrt deca tamne noći. Na severu, kad nastanu mesecima dugi dani ili bele noći, bogme se i san i smrt dešavaju pri osvetljenju, Mučno je to. Severno osvetljenje ne samo da čoveku svetli, ono čoveka gleda i vidi kao neko natprirodno oko. Čovek se i na to strasno zagleda, i samo  g l e d a. Vid živi u čoveku odeljenim životom, i to užasno muči. Čovek se divi, boji se i muči se. Jesu li te raskošne boje na nebu vazdušne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovek, čovek s juga naročito, koji tu severnu svetlost ne  s h v a t a, oseća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Šta je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo...

 ***

Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode odjedared ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplaveti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

 ***

Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božijoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečije prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova; a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čoveka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre; a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisaoi: Ili asketstvo ili putovanja, jer ništa drugo nema!...

[JESSY]

"Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje
sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog
šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali kad u udješ u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto
mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita
čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole
koja je, preko noći, u času crnog mraka, kad ni najbliži sused ne može
da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo."

[JESSY]

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.
Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.
Duboko ćutanje je duhovna sustina.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.
A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!
Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

[JESSY]

SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ - Vladeta Jerotić

U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: „Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.“
Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: „Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.“

Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.
...
Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.

Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo relji divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo daje bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.
...

O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.

Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.
......

Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Susreti sa Isidorom Sekulic

[JESSY]

"Čuvajte se slave. Ljudi nisu došli na svet da budu slavni, već da rade..."

[JESSY]

"Treba voleti poeziju, a ne sebe!"

"Ko se u muziku i njeno simbolisanje useli, taj postaje skeptik prema svakom umetničkom izrazu, a naročito prema reči".

"Pesma se gradi uz stotinu protivrečnosti, i na vrhu njenu izrasta nova, bolja i istinitija pesma. Ono poslednje i pravo ne može da izađe iz čoveka, ostaje u njemu da se smeši ili plače nad onim što je objavljeno."

"Rakić je našao dobru reč za naš pesimizam, nazvao ga 'otmeni bol'. Nemamo mnogo otmenosti, ali suza nam je poezija."

"Vreme nije filozofski problem ili religiozna uteha, nego je konkretan neprijatelj koji hara."

"U jednom spevu lorda Bajrona stoji o balkanskom suncu: 'zrak ubistven, prožet finim otrovom'. Fini otrov zaustavlja čoveka na sredini između života i smrti, draži energije i lepotu, i podgriza zdravlje i veselost. Analiza fino otrovanog čoveka je teška. To su oni čudni dedovi naši, junaci-hajduci, šumski ljudi, osvetnici i pljačkaši koji nikada nisu bili bogati, i kojima su iz mržnje izrastali ideali. To su oni sveci kojima sunce u jednom trenu prožeže i očisti iznutricu, i ostanu, kao gromom poraženi, pravi, suvi, dostojanstveni, zadivljeni, sveci vizantijskog stila. Fini otrov balkanskog sunca daje čoveku osobitu imunost, jednu umetničku moć savlađivanja sebe pred svačim, pred udarcem Boga, prirode, sudbine. Zapadna nauka zove to fatalizmom, i kaže da su fatalisti jedared gotovi na sve, drugi put slabiji od svega. To je sumarna i površna nauka. Radi se stvarno o jednoj osobitoj tuzi, o fino otrovanom pesimizmu bez kojeg kod nas nema života, nema smrti, nema poezije. Duša je stalno bolesna u čoveku, od onog što zna, i od onog što je iz podsvesti pritiskuje, i što bi htela da savlada i sakrije. Ta dušina bolest rastvara se u poeziji pesnika, u pevanju i igranju prostog sveta, u ćutanju mudrih. Tvrdi se da su nam to Turci doneli. Ako su nešto doneli, nešto su i našli. Nigde se Turci nisu bolje stanili nego na Balkanu. Balkan je pun melanholičnih božanstava koja čoveku ne mogu da pomognu, ali mu od dragosti i sažaljenja daju neke svoje atribute, poeziju, i mirnu pesimističku strpljivost nad neizbežnostima. Turci su doneli pesimizam tela, strah od starosti, nemoć da zaštite dostojanstvo čovekovo pred navalom i poraza i gubitaka. A našli su duhovni pesimizam potomaka gordih vekova i tekovina; pesimizam onih koji se ne mire sa potčinjenošću koju su primili; pesimizam oštre pronikljivosti i gorkog čekanja prelaznih pokolenja."

"Moćne ličnosti su slojevite, ne egzistiraju kroz jedan dar ni kroz jedan poziv. Naročito ne mogu tako egzistirati ljudi širokih fizičkih egzistencija i širokih opštekulturnih egzistencija. Ti se ne mogu pogruziti u jednu specifičnost svoju, pa ma koje vrste i ranga ona bila. To su ljudi koji nad jedan određeni dar imaju moć metamorfoza, moć stvaranja i rastvaranja, moć prisustva i odsustva. To su ljudi koji ne vole statiku i pečat, pa ma kako slavni bili, jer to sužava život, a sužen život vodi u taštinu, a taština vodi ne samo u sistem nego u tamnicu".

"Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava."

Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su od Boga i od cara, šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude... Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase."

~