Како Господ гледа на грешнике - да ли следујемо за Христом или за собом?

[Guest Evgenik]

"А Исус отиде на Маслинку гору.

И ујутру опет дође у храм, и сав народ долажаше к Њему; и сједе и учаше их.

А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину.

И рекоше Му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу:

а Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш?

Ово пак рекоше искушавајући Га да би Га имали за што окривити.

А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи.

А кад Га упорно питаху, исправи се и рече им:

Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу.

Па се опет саже доље и писаше по земљи.

А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један,

почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини.

А када се Исус исправи и не видјевши никога до саму жену, рече јој:

Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди?

А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече:

Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши."

(Свето Јеванђеље по Јовану глава 8, стихови 1-11)

Коментар Светога Аве Јустина Ћелијског:

У једном догађају - целокупно Еванђеље.

Претпоставимо: изгубили се и нестали су потпуно сви новозаветни списи, од Матејевог Еванђеља

до Јовановог Откривења, а остало само ових 11 стихова из осме главе Јовановог Еванђеља,

само овај догађај, па би то било довољно да нам покаже да је Исус - Богочовек,

и да је на најсавршенији начнн решио најтежи проблем људске савести и сазнања.

Проблем: треба ли човека убијати због греха или не.

Спаситељ га је решио као нико никада:

човека треба одвојити од греха, никада га не изједначавати са грехом,

него осудити грех а помиловати грешника, убити грех а очувати у животу грешника.

Ниједан грех не може да обухвати целог човека, и да убије у њему све што је боголико и бесмртно.

И највећи грешник ипак није сав греиган.

Само му треба приступити богочовечанском љубављу и саучешћем:

одвојити у њему тананим маказама еванђелског човекољубља грех од његове душе,

од његовог бића, удаљити грех из њега, а њега третирати христовски нежно као реконвалесцента.

А убијати грешника због греха, то је најзверскије решење проблема човека и греха.

У овом еванђелском догађају све је потресно и дирљиво:

жену ухваћену у прељуби књижевници и фарисеји доводе пред Исуса:

"Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо; а ти шта велиш?"

Кушање је јасно: изјасни ли се против Мојсија, значи: противник је Закона, и оптужићемо га због тога;

а пристане ли да је каменујемо, онда - пропада ова Његова слава као свемилостивог човекољуупца и чудотворца.

У сваком случају: не може нам сад измаћи. А Исус?

- "Саже се доле и писаше прстом по земљи": земља сте, као да им вели, од земље сте, од праха сте,

и све је у вама прашинско и прашњаво; загледајте у своје порекло кроз све претке до у Адама:

све прах и пепео; сваки својим гресима осудио себе на смрт, и убијао;

и по праху и иловачи тела вашег гамижу само греси.

Јесте ли себе огледали у огледалу Мојсијевог Закона?

Огледајте се; ко онда не заслужује смрт?

О, колико је грехова у свакоме од вас!

Колико зрнаца прашине у овом песку по коме ја прстом пишем сад.

Ако није тако: "Који је међу вама без греха, - нека најпре баци камен на њу".

"Па се опет саже доле и писаше по земљи":

ново еванђеље о односима према грешницима, а то значи: према свима људима.

Ето, слободни сте: Каменујте је. Иако рекох што рекох, ја немам силе да вас натерам,

нити хоћу, да учините по Мојим речима.

Да, али је у њима пробудио ону утрнулу божанску силу - савест, и она ево чини своје:

"А кад то чуше, и покарани будући од своје савести излажаху један за другим

почевши од старешина до последњих".

Загледани у своје грехе, заборавише на грешницу;

можда је се и не сетише, можда је и не видеше више од греха свог.

"А Исус рече жени: Жено, где су они што те тужаху? Ниједан те не осуди?

А она рече: ниједан, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осућујем, иди, и више не греши":

не осуђујем тебе, божанско створење са боголиком душам, али осуђујем твој грех:

"иди, и више не греши". "Ниједан те не осуди", јер ниједан није без греха.

Што важи за њих, важи за све људе: ниједан није без греха.

Ново Еванђеље, новина Новог Завета у овоме: спасавати грешника од греха, а не убијати га због греха. А када би се усвојило начело: убијати грешнике због греха; онда нико од људи не би остао, пошто су сви са многим гресима. А највише они који би то начело спроводили. Та људи сваким својим грехом каменују себе, убијају себе, врше самоубиство, сами на себе навлаче вечну смрт.

А Христос сав у овоме: спасти људе од греха, као једине силе која производи и рађа смрт у свету човечанском. Спасавајући их од греха, Он их истовремено спасава од смрти. "Више не греши"; а то: обесмрти себе. Чиме? еванђелским врлинама, испуњавањем Божјих заповести. Јер више нећеш грешити ако душу испуниш богочежњивим осећањима, мислима, расположењима. Заволиш ли Бога, омрзнућеш грех. То је сигурно; то је најсигурније, и по томе ћеш познати да си на Еванћелском путу који кроз Истину води у бесмртност и живот вечни.

[Guest Evgenik]

"...А приближаваху му се сви цариници и грјешници да га чују.

А фарисеји и књижевници гунђаху говорећи: Овај прима грјешнике и једе с њима.

А он им каза причу ову говорећи:

Који човјек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих,

не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?

И кад је нађе, метне је на рамена своја радујући се,

И дошавши дома, сазове пријатеље и сусједе говорећи им:

Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену.

Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје,

неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем.

Или која жена, имајући десет драхми, ако изгуби једну драхму,

не запали свјетиљку и не помете кућу и не тражи пажљиво док не нађе?

И нашавши сазове пријатељице и сусјетке, говорећи: Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих.

Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје..."

Свето Јеванђеље по Луки, глава 15, стихови 1-10

[Guest Evgenik]

"...А ја вам кажем:

Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну,

чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,

Да будете синови Оца својега који је на небесима;

јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре;

и даје дажд праведнима и неправеднима.

Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?

И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?

Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески..."

Свето Јеванђеље по Матеју, глава 5, стихови 44-48

[Guest Evgenik]

"...И одговарајући Исус опет им рече у причама говорећи:

Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме.

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама:

Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу.

А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју;

А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише.

И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали.

Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне.

Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.

И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре;

и напуни се свадбена дворана гостију..."

Свето Јеванђеље по Матеју, глава 22, стихови 1-10

[Guest Evgenik]

Часни оци, братијо и сеје, дајте да чујемо ваша мишљења и ставове:

да ли се наш лични однос према грешницима поклапа са Божијим

или смо постали као старозавјетни фарисеји, камена срца, лаки на осуде?

Да ли смо данас у стању разликовати гријех и грешника, вољети човјека и пружати му руку у паду?

Каква су ваша мишљења?

[Ристо Подвожњак]

Одлична тема. Наравно да наше понашање није у складу са горе наведеним јеванђелским причама и стиховима. Проблем је што смо Цркву схватили само као моралну институцијум, а људе у Цркви као оне који требају да поштују све писане и неписане, знане и незнане моралне законе. На исти модалитет су пристали, свјесно или несвјесно, и људи у Цркви, те тако већину времена моралишемо другоме, водимо рачуна о формама, а тада љубав уопште и не може да се пројави.

[ego]

Свако треба да за себе да одговор. Христос је свим својим животом посведочио прави пут, али је знао да он многима неће бити привлачан. Заиста је зачуђујуће што многи у Цркви имају проблем са тим, али не може се ускратити некоме право на слободан избор.

"А кад је дошло време да се вазнесе на небо, одлучи да иде у Јерусалим, те посла гласнике пред собом. Они одоше и уђоше у једно самарјанско село да му припреме. Али га нису примили, зато што се упутио Јерусалиму. Када су то видели ученици Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да кажемо да сиђе огањ с неба и да их уништи? А он се окрену и укори их [рекавши: не знате каквог сте духа; Син човечији није дошао да уништи људске животе, него да их спасе.] И одоше у друго село." (Лк. 9, 51-56)

[Justin Waters]

Одлична тема. Наравно да наше понашање није у складу са горе наведеним јеванђелским причама и стиховима. Проблем је што смо Цркву схватили само као моралну институцијум, а људе у Цркви као оне који требају да поштују све писане и неписане, знане и незнане моралне законе. На исти модалитет су пристали, свјесно или несвјесно, и људи у Цркви, те тако већину времена моралишемо другоме, водимо рачуна о формама, а тада љубав уопште и не може да се пројави.

Црква и јесте морална институтција. Ајде једном да рашчистимо са тим страшним моралом.

Mорал је од латинске реч "morālis", што значи пренешена порука, или лекција која се извлачи из неког догађаја или приче. Сва три случаја су садржана у Јеванђељу. Христос је преносио поруку, или вест, тј благувест, Христос је причао приче и узроковао догађаје из кога се учимо. Дакле Христос је проповедао морал, а тај морал је Јеванђеље. Црква је настављач Христовог дела, па стога Црква проповеда морал, тј Јеванђеље, па како је Црква Јеванђеоска институција, тако је онда и морална. Једино на шта се људи спотичу је како треба испуњавати морал? Морал се може испуњавати старозаветим начином кроз слово закона, аили новозаветним кроз слово љубави. Ми смо позвани на ово друго, да морал буде последица нашег одговора на призив Божији, а то је дакле из љубави а не најамништва према слову закона.

[Guest Evgenik]

Ради се о томе да данас у вријеме опште необразованости и полуинформација

треба бити страшно пажљив у избору израза, поготово јер су многе ријечи изгубиле стари

и добиле потпуно нови смисао.

Ријеч "морал" данас не значи поуку нити информацију - него оно што је значило народима запада:

кодекс понашања наметан од стране одређених кругова а који обичан човек данас не прихвата као нешто своје и природно.

Такође, на моралним кодексима инсистирају безбожна друштва, јер како један Свети Отац рече, да парафразирам, - ми не тежимо да будемо морални и добри, него само да нас ништа не удаљи од Христа.

Морализам, заједно са пуританизмом и пијетизмом (који су само неофарисејство) је само слика лицемјерја западне цивилизације, узимајући у обзир да је у том смислу највише пуританска данашња Америка, земља која предводи црне статистике у броју убистава, отмица, силовања итд.

Како рече један велики српски духовник: "То што смо хришћани не значи да смо бољи од других људи, па чак понекад ни да се некаквим узвишеним понашањем разликујемо од оних који то нису. Ми такође падамо и гријешимо, али с том разликом што гријех не прихватамо као природан, већ приступамо покајању, будући да осјећамо да нас гријехови одвајају од Христа".

[Justin Waters]

Морал је нажалост у нарочито секуларном свету добио опет тај свој крути, налик старозавеном облику, про форме ради, где се моралсање у свакодневом животу управо своди на испуњавање прописаних норми које људи не чине из дубине бића, него чине зато јер је тако држава и друштво приписало и написало. Дакле што кажеш, обича пуритизам. Мислим да се то посебно на САД односи. Живљење према типику који ти стиже од државе. У технолошки напредном добу, од државе - читај од медија.

Мислим да поента хришћанског морала подразумева бити моралан из љубави, јер нас на то покреће вера и љубав према Богу, а уједно и љубав према ближњему. Дакле наше испуњавање морала просто треба да буде са синовском ревношћу, а не најамничком. Наравно није могуће да увек и свако буде моралан у синовском маниру. Сви смо ми мање више маловерни, и малодушни, и више се наше практиковање вере своди на најамничко, а не синовско служење Богу, или што би се рекло на "моралисање" (али ово само условно схватити, јер ова реч не може сама по себи да се проутмачи једнозначно). Међутим свако од нас треба да тежи да моралише у синовскм маниру, да наш морал буде плод наше љубави према Богу и према ближињима и свету који нас окружуе. Јер позвани смо да будемо савршени као Отац небески, и ако Отац може једним те истим сунцем да обасјва и грешне и праведне, и једним даждом да дарује и грешне и праведни, и ми треба да сијамо јеванђелском светлошћу и према грешнима и према праведнима истом мером. Није то лако, али то нам је циљ нашег хришћанског живота.

[Ристо Подвожњак]

Слажем се са вашим размишљањима. Али данас морал није схваћен онако како је Јустинијан лијепо објаснио, већ се за правило морала не узима ни закон, било који, данас више тежимо да себе прогласимо за мјерило морала и друге мјеримо тим критеријумима. Све што постоји ми бисмо укалупили у неке моделе, било моралне било неморалне.

[Guest Evgenik]

Све што постоји ми бисмо укалупили у неке моделе, било моралне било неморалне.

Браво, управо је тако!

И мени се чини да је савремени човјек роб шаболона.

Рјешавати задатак из математике по шаблону је можда у реду, али судити човеку, своме брату у страдању по устаљеним шаблонима пуни предрасуда?

Да ли то свједочи о мањку љубави и нашој удаљености од Онога чије Име носимо?

[dragisa]

veoma tesko pitanje, s jedne strane Bog ¨pise po prasini¨, utisnuo je u nas svoju bogolikost, s druge strane i sam Bog je svestan da mi po svojoj slobodi smo slabi tu Bogolikost ostvarimo, pa nam pise po drugi put u vidu kamenih tabli ili jevandjelja...medjutim opet problem opstaje.

meni licno je izuzetno tesko da pomirim ta dva plana,

jedan je da hriscanin u bilo kojojim okolnostima da zivi, uvek je u mogucnosti da se ostvari kao hriscanin dakle da zivi po Hristu i u Hristu, kakvo got da je okruzenje;

i drugi je da hriscanin u svetu ne moze ostati nem na sve ono (ili bolje reci one, posto ovde pricamo o odnosu prema gresnicima) sto jeste (koji jesu-cine-zastupaju) odvajanje coveka od Boga.

meni je izuzetno tesko da tu nadjem odgovor koji zadovoljava i jedno i drugo, na znam kako vi...

[dragisa]

jedan je da hriscanin u bilo kojojim okolnostima da zivi, uvek je u mogucnosti da se ostvari kao hriscanin dakle da zivi po Hristu i u Hristu, kakvo got da je okruzenje;

&

drugi je da hriscanin u svetu ne moze ostati nem na sve ono (ili bolje reci one, posto ovde pricamo o odnosu prema gresnicima) sto jeste (koji jesu-cine-zastupaju) odvajanje coveka od Boga.

meni je izuzetno tesko da tu nadjem odgovor koji zadovoljava i jedno i drugo, na znam kako vi...

eheeeej

[suza]

dali bi se neko od vas pomolio iskreno Bogu i srce otvorio  za nekoga  ko pocinio mnogo cega na zemlji bez da se mrzi i kaze  trebamu ili sta znam obicno stase na zemlji kaze ,ja neznam