Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[anastasija rimljanka]

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“

"...Dešava se da se početnik spremi da čita kanone, akatiste, Psaltir, večernje molitve, i onda se preoptereti...Njega, po pravilu, poput klatna neka sila počne da baca na drugu stranu. Tada on počne da razmišlja: „Kad  mi sad nije uspelo, znači, da uošte ništa i nije bilo potrebno“. Dela i reči rasuđivanja blagorazumnog sveštenika najbrže će ga zadržati.  Poznate su reči svetog Jovana Lestvičnika: „Ako vidiš početnika, kako uzlazi na nebo, uhvati ga za nogu, da njegov pad ne bi bio suviše težak“.

Otac Gavrilo zna da kaže: "Da mi idemo po plićaku, jer nas na pučini čekaju veće i opasnije morske nemani."

Odličan tekst!

[ego]

Profesor ponovo pogleda kroz prozor, a tamo prolećno sunce počinje da prigreva, i, reče: „A šta je sreća, braćo? Sreća je - dobro raspoloženje“.

[anastasija rimljanka]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=lmLRdVlboS8&feature=related

Episkop Ilarion Alfejev o kome govori jedan od postavljenih tekstova gore  istovremeno je i kompozitor. Evo jednog linka na kome se može čuti njegovo delo Božićni oratorijum.

Oratorijum je narativno dramska muzička forma, u izvodjenju nastupa više solista, hor i orkestar. Obično je duhovnog sadržaja. Izuzetno lepo izvodjenje!  klapklap

[Дејан]

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“

"...Dešava se da se početnik spremi da čita kanone, akatiste, Psaltir, večernje molitve, i onda se preoptereti...Njega, po pravilu, poput klatna neka sila počne da baca na drugu stranu. Tada on počne da razmišlja: „Kad  mi sad nije uspelo, znači, da uošte ništa i nije bilo potrebno“. Dela i reči rasuđivanja blagorazumnog sveštenika najbrže će ga zadržati.  Poznate su reči svetog Jovana Lestvičnika: „Ako vidiš početnika, kako uzlazi na nebo, uhvati ga za nogu, da njegov pad ne bi bio suviše težak“.

Otac Gavrilo zna da kaže: "Da mi idemo po plićaku, jer nas na pučini čekaju veće i opasnije morske nemani."

klapklap

Odličan tekst!

Postite koliko možete, vršite metanije koliko možete, uživajte u svenoćnim bdenjima koliko želite, ali u svemu budite radosni. Imajte u sebi radost Hristovu

Starac Porfirije Kasokalivit.

[o.Gavrilo]

TELEKOM SRBIJE ZA HILANDAR

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5131_v191488p1.jpg&size=500

Zadužbina manastira Hilandara i kompanija Telekom Srbija predstavile su večeras projekat "Telekom Srbija za digitalnu riznicu Hilandara", kao deo nastojanja da se bogato kulturno nasleđe tog manastira sačuva u elektronskoj formi i učini dostupnim naučnoj i široj javnosti.

Podrška Telekoma Srbija je u vidu informatičke i telekomunikacione opreme za Hilandar i njegovu zadužbinu, navodi se u saopštenju.

Telekomunikacionom opremom poklonjenom manastirskom kompleksu i glavnim objektima za rukovođenje obnovom manastira biće obezbeđeni znatno savremeniji uslovi komunikacije, što bi trebalo da doprinese i unapređenju radova na obnovi.

Prvi put biće uspostavljena telekomunikaciona veza Hilandara, zadužbine manastira u Beogradu i servera na kojima će se čuvati digitalizovana riznica.

O kolikom nacionalnom blagu je reč slikovito je objasnio direktor Zadužbine Hilandara Milivoj Ranđić koji je ocenio da bi, kada bi se stavilo na vagu, ono što poseduje Hilandar naspram svega što se nalazi u Srbiji, tas prevagnuo na stranu svetogorskog manastira.

"Požar koji je zadesio srpsku svetinju pokazao je smisao ideje o digtalizaciji. Božjom promisli, ni taj, kao ni prethodni požari nisu odneli ništa od nasleđa koje je predmet digitalizacije", primetio je Ranđić.

"Zato je 2005. godine nabavljena oprema neophodna za digitalizaciju, a kada je, inače dobra finansijska podrška Minsitarstva kulture Hilandaru u godini krize bila smanjenja, u posao se uključio Telekom", objasnio je direktor Zadužbine, zahvalivši toj kompaniji što je imala sluha za značaj tog posla.

Ranđić je napomenuo da se u riznicama Hilandara, koji je upisan na UNESKO listu svetske baštine, nalazi 1000 ikona, 507 rukopisnih povelja i veliki broj drugih dragocenosti koje će biti predmet digitalizacije.

On je dodao da je do sada snimljeno toliko marterijala da već mogu da se od toga prave i posebni projekti kakav će biti Monografija povelja srpskih vladara.

Govoreći o obnovi manastira koja je počela 2006. godine, dve godine posle požara, direktor Zadužbine Hilandar je rekao da je do danas obnovljeno 40 odsto, a u upotrebu vraćeno 30 odsto manastirskog prostora.

Generalni direktor Telekoma Branko Radujko rekao je da je kompaniji bila posebna čast da učestvuje u istorijskom poduhvatu obnove manastira Hilandara i digitalizaciji baštine.

On je izrazio očekivanje da će to biti podsticaj ostaloj poslovnoj javnosti da doprinese istim nastojanjima.

"Naša je obaveza da, kao narod sa bogatom i dugom tradicijom, sačuvamo od zaborava viševekovno nacionalno blago i na prikladan način pohranimo ono što je suština srpske duhovnosti, umetnosti i tradicije. Zato smo stavili na raspolaganje svoje ljude i tehniku kako bismo primenom savremenih tehnologija ubrzali i učinili jednostavnijim ovaj značajni poduhvat, a da pritom ni na koji način ne narušimo mir, dostojanstvo i specifičnost svetog mesta Hilandara", rekao je Radujko.

U ime Hilandara, prvi epitrop manastira, jeromonah Serafim, uručio je Radujku "Hilandarsku spomenicu" i kopiju ikone Igumanije Trojeručice u znak zahvalnosti Telekomu na podršci.

O Monografiji povelja srednjovekovnih srpskih vladara, prvom projektu koji će biti realizovan na osnovu snimljenog materijala govorila je njen rukovodilac, dopisni član SANU i predsednik Hilandarskog odbora SANU, Mirjana Živojinović.
Istakavši da su povelje najznačajniji istorijski izvor iz perioda srednjeg veka koji svedoči o pravnom poretku i uređenju svih oblasti bitnih za funkcionisanje društva, ona je rekla da će Monografija, pored izvornog teksta, sadržati i transkribovan (raščitan) srpskoslovenski tekst i njegov prevod na savremeni srpski jezik, registre toponima, ličnih imena i odgovarajuće karte.

Generalni sekretar SANU, akademik Dimitrije Stefanović ocenio je da sada još nismo svesni veličine poduhvata kakav je digitalizacija riznice Hilandara koji ostaje novim pokolenjima.

On je ocenio da je upravo ta duhovna obnova Hilandara, iz generacije u generaciju, najvažnija, jer bez nje bi sve stalo još 1198. kada je i podignut.

09. decembar 2010. (MONDO)

izvor: http://www.mondo.rs/s191488/Hronika_i_Drustvo/Telekom_Srbija_za_Hilandar.html

[o.Gavrilo]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXX)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5121_kirillos-3.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> Danas u Rusiji postoji 30 000 pravoslavnih crkava

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril naveo je da je ,prema statistici, u protekle dve decenije obnovljeno 23 000 pravoslavnih crkava u Rusiji.

"Nekako smo se navikli na to, postalo je uobičajeno : rekonstruisane, prilagođene, obnovljene. Međutim, zamislimo se nad ovom brojkom - 23 000 crkava je obnovljeno u ovih 20 godina.", rekao je on na sastanku Patrijaršijskog saveta za kulturu, u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.

"Nijedna druga zemlja nije doživela tako nešto", rekao je on.

Patrijarh Kiril je istakao da je to učinjeno u okolnostima ekonomskih,političkih i socijalnih sukoba,a ne u doba ekonomske i političke stabilnosti i društvenog blagostanja.

"Svet bi trebalo da bude svestan potencijala Pravoslavne Rusije - mi smo u stanju da činimo velika dela obnavljajući uništene i oskrnavljene stvari i čuvajući ih od zaborava."

Do 1991.godine bivši Sovjetski Savez je imao 7 000 aktivnih crkava, dok je trenutni broj crkava dostigao 30 000, dodao je Patrijarh Kiril.

Prevod sa engleskog Jovana Čonjić
Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/30000-orthodox-churches-now-operating.html

Vuk Zaric Daće Bog i više.

Rada Adamovic SVAKA ČAST BRATSKOM RUSKOM NARODU,SA SREĆOM I SPASOM OD GOSPODA NEKA SVE BOŽIJE KUĆE BUDU PUNE.VALJDA ĆE GOSPOD DATI PAMETI I RAZUMA I SRPSKOM NARODU DA BAR OBNOVIMO NAŠE SVETINJE AKO NEMOŽEMO PRAVITI NOVE.AMIN.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!
Posle odslušanih radio Blagovesti,OVA VEST je još jedna lepa vest . Neka nam GOSPOD bude u pomoći da u OBNOVLJENIM HRAMOVIMA bude još puno više verujućih duša,a da se Svete Božanske Litrgije čuju nadaleko do SAMOGA GOSPODA. AMIN! BOŽE DAJ!

Slavica Savić Pomaže Bog oče Gavrilo.Da se pomolimo našem Dragom Gospodu i Bogomajki našoj Presvetoj i Prečistoj pa i mi da se udostojimo i ugledamo na naš bratski Ruski narod.Daće Dragi Gospod.

Marko Popović Molitvama svetog Aleksandra Nevskog, koga danas praznujemo se preporađa Sveta Rusija, a preporađaju se i sve slovenske zemlje, hvala Bogu. Jer šta je Slovenstvo ako ne ljubav u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, koju naši preci sveti ravnoapostolni Rastislav i Vladimir primiše? I, zaista, nema ni jedne slovenske zemlje koja danas nema Pravoslavnih Hrišćana. Čak i u Poljskoj, je pokojni Arhiepiskop bio vojni sveštenik i poznavao se sa predsednikom. Prizvaće Bog još naših ljudi, ali se mi moramo truditi i moliti. Primer je najveći misionar. Jer možete vi biti i najbolji besednik na ovome svetu i pričati ili pisati to ljudima, ali ako oni neće da u to veruju, čak i da neko vaskrsne iz mrtvih neće mu verovati. A, primerom je sve rečeno. Vrline jednostavno zrače iz čoveka, one se ne mogu sakriti. Možda ljudi neće to odmah shvatiti, ali će se sigurno nekada setiti dobrog čoveka. I zato neka Bog da da budemo dobri ljudi, dobri misionari reči Hristove, kako bi za to primili večnu nagradu od Hrista Boga našega, kome neka je slava sa Bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim i Životvornim Duhom Svetim u sve vekove amin.

Sladjana Pavlovic Bilo bi dobro kada bi se više posjećivali i ovi naši manastiri i crkve,pa da onda razmišljamo da se ugledamo na Ruse,a ne ovako na službama nekolicina ljudi i sveštena lica,često žalosno izgleda.

Svetlana Ležaić Pomaže Bog oče Gavrilo.
Slava Bogu i hvala Majci Božijoj jer se Pravoslavlje širi ruskom svetom zemljom. Rusi su prošli kroz oganj bezbožništva i nakovanj staljinizma, pa se narod očeličio, ojačao i prosvetlio.U tim nevoljama Rusi nisu ružili Boga, nego su se molili i evo On je molitvama Majke Njegove, zaštitnice Ruske zemlje, vratio stari sjaj Rusiji.
A mi - mi pevamo Himnu Bogu, a svaka druga reč nam je psovka Boga i Matere njegove. Naši hramovi se sporo dižu i još teže završavaju. Otežala zemlja od bezakonja, psovki i razvrata, sva se trese. Samo Srbi ne znaju zbog čega i zašto. Opametimo se , pokajmo i okrenimo jedinome Spasu našem i on će nam vratiti stostruko. Obnoviće se manastiri svuda gde staje srpska noga na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj, Bosni i , i onda nam niko ništa neće moći jer AKO JE BOG SA NAMA KO ĆE NA NAS! Blagoslovite oče.

Branko Kikovic Slava Bogu da ima toliko pravoslavnih crkava a dace bog da ih ima jos vise i u Srbiji i da ih narod u sto vecem broju ispunjava.

Saša Lazić činjenica je da je na svaki način Rusija ustala sa dna, ponovo je na razini koje je dostojna, a sve zahvaljujući povratku istinskog PRAVOSLAVLJA, nevjerojatno je da se kao ptica fenix neka država tako naglo ustane iz pepela kao Rusija to je moguće samo pomoću Božije sile, koja se tamo opet osjeća...

Branislav Vujin ‎...SVETA RUSIJA - TREĆI RIM.....

Nenad Badovinac Prolazeći svojevremeno kroz Rusiju, povremeno sam se zaustavljao u njihovim malim provincijskim gradovima. Primetio sam da su im obiteljske kuće skromno uređene, pretežno od drveta i to u jeftinoj izvedbi. Ali zato sam primetio da su im parohijske crkve ukrašene zadivljujućom pozlatom i bogatim ukrasnim fasadama. Stekao sam dojam, da oni više vole da im je crkva bogato uređena nego njihove privatne drvene kuća. Iz razloga što žele predstaviti crkvu kao odraz njihove duše, a svoje kuće kao odraz njihove skromnosti.

SNEŽANA BARIĆ Pomaže Bog oče Gavrilo,blagoslovite Carska Rusija,priliči Caru carevo,obnavljajući Hramove obnavljaju duše svoje,jer zemaljsko je za maleno Carstvo a Nebesko za vek i vekove!Slava Tebi Gospode,u Srbiji se budi narod,još nezna zašto poplave i zemljotresi,ko zemlju potresa ali znaće oseća se to u ovom narodu,nije dobio dovoljno šamara od Gospoda ali Dobri Bog neće okrenuti svoje lice od nas!
Sveti Vladika Nikolaj Velimirović je pisao:''Ali otkud da se među glupacima nađu i Srbi?
To je pitaljnje na koje se teško da odgovoriti,i zagonetka koja se teško da odgonetnuti. Tri su približna odgovora,tri približne odgonetke.
Prvo što su srpski sinovi otišli po učevinu na Zapad,pa naučivši da piju iz veštačkih čatrnja omrzli su bistre izvore svoje otadžbine.
Drugo što su školovani sinovi srpskih seljaka stali manisati srpskim devojkama pa se iženili tuđinkama.
Treće što su školovani sinovi srpski otpali od svojih otaca,prezreli svoje oce zbog njihove pobožnosti i poštenja,i udarli su prostranim putem..........''
Ni jedna arhitektonska tvorevina koju je čovek podigao neće se održati kamen na kamenu ako nije po volji Tvorca Našeg!
Hramovi Božji jesu telo Hristovo i Glava HRISTOVA,UTOČIŠTE,duša naroda i svakog pojedinca,bez Boga ni preko praga, ,a za život u svetu,za ovo gostovanje na ovoj planeti do prelaska u Carstvo Nebesko bez Crkve Božije nećemo znati put i nećemo imati kompas,ZATO VOLITE SVOJE CRKVE I MANASTIRE TO SU LUKE I PRISTANIŠTA NAŠIH DUŠA DO PRESELjENjA U CARSTVO NEBESKO!AMIN!

Dragica Ilic Jotic Hvala Gospodu sto je tako u Rusiji,sto narod shvata koliko je crkva vazna.U mom gradu sve doskora bila je jedna crkva,sv Apostola Petra i Pavla,a na Malu Gospojinu osvecen je novi spomen hram posvecen poginulim borcima naseg kraja.Isto tako uspjeli smo ove godine podici i osvestati malu crkvu u predgradju posvecenu sv Vasiliju Ostroskom.Narod dolazi,u vecem broju nego prije,ali ako smijem reci,vecinom su to uvijek isti ljudi.Samo ponekad obicno pred slavu kada donose koljivo,pojavi se vise njih i opet za godinu nema ih.Kazu nemaju vremena a za neke od njih znam da nerade nista znacajno da ne bi mogli makar nedeljom doci na liturgiju ili barem jednom u godini postiti i pricestiti se.Oprostite sto sam ja gresna ovo napisala.

Zarko Lazic Hvala Bogu...da je to tako i da ih je jos mnogo vise...Jer Rusija ce ponovo biti Carevina...kao sto je i bila za vrijeme Svete carske porodice Romanov...

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, ovaj podatak o Rusiji ozari lice svakog dobrog čoveka.Vaskrsenje Rusije se dešava.Ruski narod se progresivno okreće crkvenom životu u pokajanju i veri - izlečiće se od strasti i okajati grehe.Sva istorija Rusije svedoči o tome da je spasenje ruskog čoveka na ruskoj zemlji i njegovo zemaljsko blagostanje tesno povezano sa njegovim odnosom prema Bogu i prema crkvi.Ruskom narodu, ujedinjenom u veri Pravoslavnoj Gospod će pomoćnik biti i ništa im neće moći duhovi zlobe podnebesja.Žao mi je što moj, Srbski narod okleva i spas traži na pogrešnim mestima.Naše mnoge crkve su skoro prazne.

[o.Gavrilo]

KNJIGA "DUHOVNI RAZGOVORI" PREKO INTERNETA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5135_arhimandrit-gavrilo-p.jpg&size=500

Neobična knjiga „Duhovni razgovori“ vođeni preko Interneta još neobičnijeg autora arhimandrita Gavrila (Vučkovića) igumana manastira SPC Lepavina u Hrvatskoj objavljena je ovih dana. Knjiga je zapravo priča kako su Fejsbuk i Skajp odškrinuli manastirska vrata svima onima koji žele u svoj život da uneseu mir, ljubav, veru u Boga i svoje bližnje.

„Otac Gavrilo mi je postao prijatelj, a da nisam stigao da ga upoznam lično osim preko i-mejla i naše prepiske....“, napisao je u pogovoru knjige Aleksandar Arsenin stručnjak za informacione tehnologije. Da, baš tako, mnogi su zahvaljujući Internetu stupili u kontakt sa o. Gavrilom tražeći reč utehe, savet kako da razreše životne probleme, kako da napreduju u duhovnom životu. Poznajući dobro čovekovu dušu i dobre i loše strane čovekove prirode, ovaj duhovnik upućuje svoje sagovornike da ne praznoslove, odnosno da ne pričaju da bi im prošlo vreme, već da razgovor bude koristan i za one koji razgovaraju i za one koji to čitaju, jer su ostvareni razgovori postavljeni na manastirski sajt. Arh. Gavrilo je sticao duhovno znanje živeći od 17 godine u manastiru, bio je u brojnim srpskim manastirima a posebno je vezan za manastir Hilandar na Svetoj Gori. Zahvaljujući monaškom životu koji je pun odricanja utvrđivao se u duhovnom znanju koje danas ne štedeći prenosi na brojne ljudi koji dođu u manastir da se poklone čudotvornoj ikoni Bogorodice Lepavinske, ali i brojnoj internet porodici koja se formirala oko o. Gavrila. Danima i noćima ovaj monah bdi nad svojim sagovornicima sedeći ispred kompjutera. I upravo kompjuter kao sredstvo savremene komunikacije uneo je novu dimenziju u duhovni manastirski prostor. U dijalozima koji se vode u savremenom svetu često su polarizovana mišljenja o upotrebi savremene tehnologije u crkvama i manastirima. Svojim angažmanom arh. Gavrilo pokazuje da je Crkva uvek živa i nova, da je prisutna u svim domenima čovekovog života, da ni jedno tehničko sredstvo nije loše samo po sebi već to kako se ono koristi. I još više od toga, zahvaljujući kompjuteru i Internetu o. Gavrilo je vodio duhovne razgovore sa hiljadama ljudi a njegova knjiga kao plod tih razgovora poslužiće drugima da razreše svoje dileme, da i sami duhovno napreduju. Zapravo ovo je već druga knjiga duhovnih razgovora koje je o. Gavrilo vodio preko Interneta.

O čemu to ovaj monah ispred kompjutera razgovara sa svojim Internet sagovornicima? Evo deo izvoda iz pojedinih  razgovora: „čvrstom voljom i odricanjem možemo se odvratiti od poroka“; „svoj mir čuvajte ćutanjem i molite se Bogu za one koji vas ruže“; „ako ne možeš da činiš dobra dela, onda nastoj da ne činiš loša“.
Valja reći i to da o. Gavrilo sa puno ljubavi razgovara sa ljudima, pretežno mladima, često je duhovit i na pravi način pokušava da im ukaže na greške, bez grdnje, osuđivanja, odbacivanja. Za svakoga se tu nađe prava reč i za neverujuće i za duhovne početnike i za one koji su već poodmakli u duhovnom životu. Oni koji se budu držali reči o. Gavrila i ostvarivali ih, neće zalutati u ovom životu, krepiće ih vera, nada i ljubav.

Prilog Ljiljane Sinđelić Nikolić
10. decembar 2010. 

Izvor: http://glassrbije.org/index.php?option=com_content&task=view&id=76264&Itemid=28

[o.Gavrilo]

NOVOSIBIRSKI SVEŠTENIK ODBRANIO ŠAMPIONSKU TITULU

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5136_1277349934_ch3.jpg&size=500

U Novosibirsku se u nedelju zavšio oblasni šampionat u troboju u snazi bez opreme, u kome, evo, već druga godina  za redom učestvuje tim teških atletičara iz Aleksandro-Nevskog bratstva, organizovanog pri Sabornoj crkvi u ime svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskeg.

Nastojatelj hrama sveštenik Aleksandar Novopašin, takođe je, među veteranima u svojoj kategoriji po težini, nastupao u šampionatu, odbranivši titulu šampiona oblasti u podizanju tegova u ležećem položaju. Pri tome je, kako je zasluženi trener Rusije, predsednik Federacije pauerliftinga Novosibirske oblasti, majstor sporta u pauerliftingu Igor Beljajev, koji trenira sveštenika, zamolio da se naglasi, ovoga puta otac Aleksandar  poboljšao prošlogodinšnji rezultat za 10 kilograma!

Sveštenik Aleksandar Novopašin je rukovodilac Eparhijskog centra za rehabilitaciju zavisnika od droge.  U okviru utvrđenog procesa odvikavanja od narkotika, on je uključio bavljenje sportom, jer smatra da za najbrži opravak i stabilnost čoveka, koji je otpao od Gospoda, ali koji je u sebi našao, s Božijom pomoću, unutrašnju snagu da počne da se bori sa grehom, ne pomaže ništa bolje od sporta.

Obični treninzi u sportskoj sali vrlo brzo su prerasli u ozbiljno bavljenje sportom. Danas rekonvalescenti  nastupaju u sportskim timovima Aleksandro-Nevskog bratstva u malom fudbalu, u kome tekođe učestvuje tim pravoslavnog bratstva.

26. juna na dan kada se obeležava Međunarodni dan borbe protiv narkomanije i nezakonite trgovine narkoticima, u Novosibirsku će se održati Prvi otvoreni ekstrim-turnir u dizanju tegova pod nazivom „Sibirski vitez“, organizovan od strane Uprave za fizičku kulturu i sport oblasti Novosibirska, Eparhije Ruske Pravoslavne Crkva Novosibirska i Federacije za pauerlifting Novosibirske oblasti. Za vreme turnira,  ljudi velike snage, koji na treninzima i takmičenjima u pauerliftingu, maksimalne težine, pokazaće, da oni to mogu. Po rečima sveštenika, koji je po odluci mera Novosibirska Vladimira Gorodeckog, uključen u Koordinacioni odbor za fizičku kulturu i sport Novosibirska, turnir obećava da će biti ne samo interesantan, već i poučan za one mlade ljude,  koji sebe u ovom običnom životu ne mogu da nađu i koji ulaze u rizičnu grupu po upotrebi narkotika i alkohola. Otac Aleksandar je uveren da će ljudi, koji imaju nadprosečnu fizičku snagu i koji vode zdrav način života, postati primer za sve posrnule. Konačno, neko od njih će se, verovatno, zamisliti nad svojim današnjim životom i shvatiće da je ovako, kako danas živi, nemoguće živeti.

„Čovek kod sebe uvek može razviti dobre fizičke sposobnosti“, - kaže sveštenik, - „Samo kada bi imao  želje i upornosti. Baviti se sportom - to uopšte nije lako, ali sport  ipak otrežnjuje, pomaže da čvrsto staneš na svoje noge, da suštinski izmeniš životne orjentire i daje snagu da hrabro ideš ka zacrtanom cilju.

orthedu.ru / Dmitrij Kokoulin, ANN
Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
11. decembra 2010 godine

izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/1785-10.html

[o.Gavrilo]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXXI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5134_Monah%20Sergije.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> Monah Sergije - prepešačio put od Sibira do Atosa

Pre četrnaest godina, kao petnaestogodišnjak, Sergije Aleksejevič pešice je krenuo na put od Sibira do Vrta Presvete Bogorodice. Bilo je to sedam ipo meseci dugo putovanje.

Krenuo je iz Toboljska (zapadnog Sibira) preko Jekaterinburga, Rostova, Dona i konačno stigao u Ukrajinu. Ukrajinu je prepešačio od Donjecka do Hersona, gde se skoro utopio u Dnjepru, ali su ga ribari spasili. Iz Besarabije ušao je u Rumuniju; za 45 minuta je preplivao Dunav. Preko Bugarske ušao je u Grčku i konačno stigao na Svetu Goru.

Sergije je danas siromašan monah, ima samo 29 godina i živi u surovoj pustinji Karulji, kao asketa pod duhovnim rukovodstvom starca Pamva. Karulja je teško pristupačna, a da bi ste stigli do odredišta, često jedan od podvižnika mora da vam spusti merdevine. Sergije je odlučio da postane monah kada mu je bilo 12 godina. Tada je ostao siroče. Roditelji su mu bili hirurzi i oboje su ubijeni u Čečeniji. Zajedno sa bratom i sestrom Sergija je usvojila druga porodica , takođe su bili hirurzi. Oni su uspeli da pobegnu iz Čečenije.

Kada bi ga upitali kako je dobio svoje obrazovanje, s obzirom da je još kao dečak napustio svet, on bi odgovorio: “ Da znam koliko ti znaš, a da ne znam kako da spasem svoju dušu, od kakve bi mi koristi znanje bilo? Učio sam nekoliko meseci na Atonijadi i shvatio da gde god je mudrost Božija, svetovno obrazovanje je nepotrebno. Možeš voleti Boga, ali nikada misliti o Njemu…!”

Sergije brzo hoda. Kada ga neko prati i zamoli da uspori, on odgovara da ne može jer uvek razmišlja o paklu, smrti, sudu, Raju i vaskrsenju. Kaže: "Kada na sve ovo mislim, ne mogu da usprim u hodu."

Prevod sa engleskog prof Bojana Popović

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/12/monk-sergius-who-walked-from-siberia-to.html

Hadzi-Milijana Xenia Cakarevic Kako je taj monah lep primer nama mladima,on ide peske,nosi Boga u sebi i zna zasto zivi,a njegovi vrsnjaci skoro pa i da ne idu u crkvu koja im je moze se reci u komsiluku,bilo bi dobro kada bi nam monah bio primer (nama mladima)a ne razne muzicke grupe,rok zvezde i ostali sotonisti

Dijana Topko Vujović Sve je lako i lepo kada Boga volimo, nosimo ga u srcu i dusom grlimo. Nema te daljine koja se ne moze preci,niti tog tereta koji se ne moze poneti ako nam je dragi Bog u mislima,u disanju,ime Njegovo pre svake reci i svakog koraka. Volim te Boze moj.

Vojislav Kukavica To je čvrsta vjera.

E.i. Metz Svaki kilometar bio mu je blagoslovljen

Jasmina Djordjevic NA ZDRAVLJE I SPASENJE, NJEGOVO I SVIH LJUDI NA ZEMLJI!

Tomislav Lončar Iako se po razdaljini između Sibira i Svete Gore mi sa ovih prostora ne možemo porediti sa podvigom monaha Sergija, poznato je da je bilo i naših poklonika koji su se zapućivali i stizali pješice do istog cilja. Nekolicina je polazila i na isti način stizala i do Jerusalima, da se pokloni Grobu Gospodnjem. S Božijom pomoći i jakom vjerom sve je moguće.

Dragica Ilic Jotic Sve je to promisao bozija,on je sa 12g prepoznao Boga,a neko cijeli zivot zna samo za jelo i pice.Sve bih dala,vjerujte,da moja djeca sacuvaju u ovom izopacenom svijetu, barem mrvicu vjere,da je Bog ljubav i jedini pravi zastitnik u zivotu.Pogotovo da to shvati moja starija kcerka,molim te Gospode,cuj moju molitvu..

Nikola Cupac Eto ,zar to nije primer čuda Boga živoga.Mnogi ljudi neveruju u mirotočive ikone,u isceljenja,u pravdu Gospoda za čoveka.Sada u ova posledlja vremena Bog nam šalje živi primer,živo otkrovenje svojih darova. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu i sada i uvek i u vekove vekova.Amin.

Stefan Igrutinović Prošli smo pored karulje bilo nas je zaista puno i nismo mogli da svraćamo da ne pravimo gužvu i da ne remetimo mir tih zaista velikih podvižnika. Ja nisam znao za podvig o. Sergija tj nisam dosad ni čuo za o. Sergija , voleo bih da ga upoznam , ali to neka bude volja Božija.

Goran Ivancevic Hvala Bogu da ima još ovakvih,to je put ka Bogu.

Snezana Trajkovic Slava Gospodu i Presvetoj Bogorodici,a svima onima koji se odluce na bilo koji podvig Gospoda radi nek je Bog u pomoć!

Jovana Čonjić Stvarno interesanto..u danasnjem svijetu bijesnih i brzih kola i svih mogucih vidova prevoza, zaputiti se pjeske..i to jos sa svojih 15 ..Uputiti se u samo srce Atosa, a i svijeta,ali ujedno i najnepristupacnije mjesto i odluciti se svojevoljno da budes siromasan u naboljim godinama =)

Rada Adamovic GOSPOD MU JE BIO U POMOĆI I PRESVETA BOGORODICA.SLAVA GOSPODU! MONAH SERGEJ MOŽE SAMO DA NAM SVOJIM ČINOM POKAŽE ŠTA NAM TREBA I ŠTA SE MOŽE UZ BOŽIJU POMOĆ-SVE-!!!!!!!AMIN.

Sanja Vujovic Divan primer mladim ljudima koje je danasnji nacin zivota udaljio od sustine zivota.Nadahnuta prica koja budi u coveku neku radost i u isto vreme nadu da cemo se svi vratiti na pravi put.

Mirjana Bosancic Jasno je da ljubav prema Gospodu nema granice ni teškoće, al interensantno je to što je o.Sergej imao tada samo 12 god. Šta naša djeca znaju od 12 god.ništa i sve im je teško .Nek aga Bog ukrepi i sačuva u svojim namjerama i podvizima.

Srecko Urosevic Monah Sergije će, tom brzinom hodajući i o spasenju neprestano misleći, uskom stazom pravo u Carstvo Nebesko. A i kud bi drugde? Mi. spori na misao o Večnom, valjda ćemo nabasati istim sledeći njegove tragove.

Marko Popović Kakav je lik brat Sergije, svaka mu čast. Ja sam kao dečak oduvek želeo da odem u neku avanturu, i sad želim. Ne znam da li ste čitali o Albanskom Arhiepiskopu, već sam mu zaboravio ime, ali i on je tako kao mlad krenuo u crkvu, kasnije na Teološki fakultet, pa je bio misionar u Africi, a danas u Albaniji. Pre nisam verovao da avanture uopšte postoje danas, a eto sad vidim da postoje. Ko zna, možda mi se želja jednog dana i ostvari. Sve najbolje svima, neka vas Presveta Bogorodica čuva, molitvenim zastupništvom pred Prestolom Oca našeg Nebeskog kome neka je slava sa Jedinorodnim Sinom Njegovim i Presvetim i Životvornim Duhom Svetim kroz sve vekove i svu večnost. Amin.

Dragana Rajic Svaka cast, cestitam!

Slavica Savić Pomoz Bog! Vera Naša i voljeno Pravoslavlje spasla nas je.

Dusanka Popovic Svaka mu cast zaista veliki podviznik,on je tako mlad a tako produhovljen zaista primjer nama svima da se zapitamo gdje smo mi u svemu tome koliko je nasa zrtva velika nasuprot ovome sto je ovaj mladic ucinijo

Tatjana Kremenovic Da li su ga nevolje,stradanje roditelja, odvojile od ovoga svijeta? Sveti Ignjatije Brjancanonov kaze da nas nevolje odvajaju od ovoga svijeta.
A Karulja, ta predivna duhovna akademija.Toliko je lijepa i privlacna,ali kako je tamo zivjeti? Da li je tesko, to moze da nam kaze o Gavrilo.
Malo ovih dana citam molitvene dnevnike staraca Teodosija i Nikodima, takodje pustinjaka sa Karulje.Glavno njihovo zanimanje je bila Isusova molitva.Kaze u toj knjizi da su monasi, da li sv Grigorija Sinaita ili nekog drugog svetitelja (ne sjecam se tacno) po cijeli dan se bavili Isusovom molitvom, izgovarali sjedeci , stojeci , lezeci.I pokusavali da im se otvori srce.Ponekima se otvaralo.

Drazen Brestovac Pomaze Bog! Svaka cast monahu Sergeju,to su stvari koje se dogadjaju jedino u pravoslavlju!Mnogi bi trebali da postuju njegovo ne svakidasnje dijelo!Pored toga imam slican primjer covijeka koji je iz Doboja(Republika Srpska) do Jerusalima proputovao vozeci biciklo i trceci u trajanju od 45dana.I sa sobom nosio Casni krst kao poklon za jednu crkvu u okolini Doboja(Glogovica).

Ana Mamic Slava Bogu! Kad covek ima veru, sve moze da savlada. Sa verom u Gospoda sve sto zamislimo ostvaricemo. Neka bi Gospod molitvama Presvete Bogorodice pomilovao nas gresne i monaha Sergija. Divan primer kakav treba da bude monah. Blagosovite.

Bosko Rajic jednostavno - PODVIG , i dokaz da godine ništa ne znače, ako je odluka izraz vjere . Nikad neću biti kao on, na moju žalost, ali će mi biti uzor, na moju radost .

Saša Lazić a usput dok je naš monah Sergije se utapao "kao" slučajno naišli ribari...poslani su tamo ribari već puno ranije da ga dočekaju, šalje Gospod anđele slugama svojim ako gdje padnu da ih se podigne...zaista smo svjedoci svakodnevnim čudima i snagama vjere pojedinaca da i najveći nevjernici kad to sve vide i čuju moraju se bar na sekund zamisliti ako ništa drugo...netko bio možda i pomislio da ga je događaj stradanja iz djetinjstva naveo na taj put, možda, ali ja sam ipak skloniji mišljenju da bi se to svakako odigralo, sjeme je puno ranije posijano...on je rođeni monah i vjerujem da će se o njemu još puno čuti iako je odvojen od svijeta u vrletima Karulje.

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo!
Svako ima svoj put koji slijedi vođen rukom Božijom.

Milena Puaca Slava Bogu na svemu. Da Gospod pomogne svima nama da zadobijemo cvrst vjeru , da prosvjetli nasu tamu da bi krenuli putem monaha Sergija i mnogih drugih za koje nismo culi a njihove molitve nas stite od zla.

Svjetlana Mirkovic ‎"Mozes voleti Boga,ali nikada misliti o njemu...!" Oprostite sto prepisujem komentar..... DAVANJE SEBE KAO ZRTVE...Vladika Nikolaj Velimirovic u "Molitvama na jezeru", ako me secanje sluzi kaze: mlada kad trci u zagrljaj svom zeniku zaboravlja na sve oko sebe... Hvala ocu, hvala dragom Gospodu za ovu pricu...

Nenad Badovinac Kada se uputio na tako dalek put i to još pešice, nije znao koliko je taj put dalek i težak, nije računao niti odmeravo da li će uspeti ili ne, jednostavno je imao svoj cilj, vrt Presvete Bogorodice. Čak i sada mu je cilj neprestano pred očima, samo sada ima još teži cilj, no važno je da ne odustaje i neposustaje.

Slavica Milicevic Pavlovic Reci su suvisne. Gde je Bog tu je i vera, ljubav i nada.

Gordana Dobrić RETKI SU DANAS TAKVI,VELIKA JE NJEGOVA VERA.SLAVA BOGU.

Svetlana Ležaić Pomaže Bog. Prva stepenica VERA, druga NADA a treća LjUBAV. Neko ne stane ni na prvu stepenicu, neko pređe i prvu i drugu ali treću ne može, a ostale stepenice. nama nepoznate, su mnogo višlje i teže za uspon. One su ostavljene za ovakve podvižnike. Oni se mole za nas koji padamo sa prvih stepenica.Blagoslovite Oče.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Tajnoviti su putevi Gospodnji.Mi,vernici izvan Manastirskih odaja,pronalazimo puteve po millosti Božijoj,uz pomoć naših duhovnika i uz vlastitu ljubav prema Gospodu.Sledimo savete naših prosvetitelja i trudimo se da što više saznamo o putevima koji nas vode u Carstvo Božije.Monah Sergej je,hvala Gospodu,odabran od Gospoda da uz veliku ljubav prema Njemu stigne do Svete Gore gde pronalazi svoj mir ispunjen Molitvom za sve nas.Neka Gospod još više umnoži njegovu veru,a nas sve učvrsti u pravoj veri prema Svevišnjem Ocu našemu! Amin! Bože daj!

Bojan Bogić neverovatan podvig

Tatjana Kremenovic A sta znace ove rijeci : "Mozes voleti Boga, ali nikada misliti o njemu..."?

[anastasija rimljanka]

Tatjana Kremenovic: A sta znace ove rijeci : "Mozes voleti Boga, ali nikada misliti o njemu..."?

 

To je doslovan prevod, odnosno doslovne reči monaha Sergija.

Predpostavljam da  je to značilo, ne misliti,  ne  zamišljati, ne praviti sebi lika....

[o.Gavrilo]

KAKO DO KNJIGE "DUHOVNI RAZGOVORI"

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5152_otac1.JPG&size=500
Otac Gavrilo potpisuje knjigu "DUHOVNI RAZGOVORI"

Poslušajte kako do  knjige "DUHOVNI RAZGOVORI" Arhimandrita Gavrila (Vučkovića)

<<<< KLIKNI (reklamni prilog) >>>>

http://www.manastir-lepavina.org/cms/slike/upload/strana%202_.jpg[/img]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=akPtjDYivts

[o.Gavrilo]

HRIŠĆANSTVO JE RELIGIJA OPTIMIZMA



Razgovor sa episkopom Grodnenskim i Volkoviskim Artemijem o kraju sveta i Strašnom Sudu

Jevanđelska knjiga koja govori o Drugom Hristovom Dolasku i Strašnom Sudu završava se pozivom «Dođi Gospode Isuse!». Zbog čega onda taj Sud zovemo strašnim? I zbog čega uopšte živimo i radimo u svetu ukoliko «svet treba da izgori u ognju»? Odlučili smo da o svemu tome pitamo Vladiku Artemija.
Preosvećeni Artemije (u svetu – Kišenko Aleksandar Anatolijevič), episkop Grodnenski i Volkoviski rođen je 1952. godine u Minsku, u svešteničkoj porodici. Godine 1973. je završio tri kursa Beloruskog instituta mehanizacije poljoprivrede. Posle odslužene vojske bio je poslušnik Pskovo-Pečerskog manastira. Godine 1976. je upisao Lenjingradsku duhovnu seminariju, a potom Lenjingradsku duhovnu akademiju.
Godine 1984. je rukopoložen u sveštenički čin. Služio je u Aleksandro-Nevskoj crkvi u gradu Minsku. Pastirski rad je spajao sa predavačkom delatnošću: držao je kurs iz osnova Pravoslavlja na Bogoslovskom fakultetu pri Evropskom Humanitarnom Unverzitetu. Godine 1966. je postrižen u monaštvo, a iste godine je proizveden u čin arhimandrita i hirotonisan u episkopa.
Sinod BPC ga je 2002. godine odredio za rukovodioca Ujedinjenja pravoslavne omladine Belorusije. Trenutno se bavi predavačkom delatnošću.

Zar neće cela ljudska istorija nestati bez traga, i biti zaboravljena kao nepotrebna ili kao neuspela?! Vladika, objasnite nam zbog čega će svet ipak doći do svog kraja?

- Biblija, Božanstveno Otkrovenje nam govori o tome da je Bog stvorio svet. I kako svet ima svoj početak, tako će imati i kraj. Sve što ima svoj početak u vremenu, u vremenu će se i završiti. Samo reč «kraj» prihvatamo po našem, ovozemaljskom – materijalno. A Sveto Pismo nam otkriva dublji smisao tih reči. Naš ovozemaljski život nam je dat radi toga da bi se čovek duhovno formirao, da bi se susreo sa Bogom, da bi postojao razgovor izmedju čoveka i Boga, i da bi se u ovom životu ostvarilo jedinstvo čoveka i Boga. Život nam je dat radi bogopoznanja.

Kao što se dete formira u majčinom organizmu, tako se on formira i uslovima našeg ovozemaljskog života. Ali čovek ne ostaje zauvek u majčinoj utrobi. Nastupa kraj boravka u tom stanju – i radja se za život. Za njega je to nešto strašno – dete plače u užasu! Zbog toga što napušta uobičajene životne uslove, napušta majčin organizam, toplinu i hranu, koje je dobijao, i počinje da živi samostalno. Tako je i sa ovozemaljskim životom. Čovek napušta svoje «unutar utrobno» ovozemaljsko postojanje i radja se za drugi život.

Sveto Pismo ne uči da će sve nestati, umerti, ne! Govorimo o tome da će prolazno, fizičko, materijalno prestati da postoji. Hrišćanstvo je – religjija optimizma. Ono ne govori samo o tome da će se desiti hladna ili topla smrt naše galaksije, našeg sveta, našeg kosmosa. Tobože ranije ili kasnije će nestati Sunca – i svi su na to osudjeni! Ono kaže: fizički svet će prestati da postoji, ali neće nestati naša Zemlja, koju Gospod voli, neće nestati naše telo. Jer život je – Bog, Bog je – život. Sve će se obnoviti u novom, preobraženom stanju. I život će se nastaviti.

Kakav će biti taj preobražaj?

- Hristos je vaskrsao, ali to ne znači da se On biološki vratio u to stanje u kome je bio do Svoje smrti na Golgoti. Mi vidimo potpuno drugog Čoveka. I čak ni apostoli ne mogu da Ga poznaju. Vidimo da On prolazi kroz vrata, to jest za Njega ne postoje materijalne prepreke. Za Njega ne postoji ni vreme, ni prostor. Apostoli Ga vide u Jerusalimu, i u to vreme Luka i Kleopa koji idu u Emaus razgovaraju s Njim ...

To će se desiti i sa čovekom – nastaće preobražaj njegove prirode. Isto će se desiti i sa našom planetom Zemljom – dobiće novu suštinu...Kao što je Hristos bio u novom proslavljenom telu, tako je i našem fizičkom svetu takodje prednaznačeno da bude saučesnik Božanskog postojanja, Božanske slave, saučesnik večnosti. Završiće se privremeno, a nastupiće večno.

I taj preobražaj, kako kaže Sveto Pismo će biti neraskidivo povezano sa Drugim Hristovim Dolaskom...

- Koji će otkriti svu tajnu ljudskog života. Mi to zovemo Strašni Sud. Znate, sam naziv govori o tome u kakvom duhovnom stanju se nalazimo. Jer za razliku od nas prvi hrišćani su živeli u nadi da će se Hristos vratiti. Jevandjelist Luka je u Delima opisao kako su apostoli stajali u nedoumici i posmatrali Hristovo Vaznesenje. A angeli su im rekli: što stojite, šta gledate? Kako je otišao, tako će i doći (pogl. Dela 1, 11). I apostoli su to primili potpuno jednoznačno: bili su uvereni da će se Hristos vratiti još za vreme njihovog života. A kako je Hristos rekao Petru za apostola Jovana? «Ako Ja hoću da on ostane dok Ja ne dodjem šta je tebi do toga?» (Jn. 21, 22). Apostoli su to shvatili bukvalno da je Jovan mladić (imao je 14 ili 15 godina) i da neće umreti do Drugog Hristovog Dolaska.

Prvi hrišćani su živeli radošću. Nikakva nevolja, nikakva nepravda, nikakav trijumf zlobe, zla i smrti u ovom svetu nisu mogli da odboje od njih duhovnu radost. Znali su da će Gospod doči i radovali su se Božijoj pobedi. Oni su se čak medjusobno pozdravljali sa «maran – ata» - Gospod uskoro dolazi. Radujte se bratijo Gospod će uskoro doći i sav taj haos, vladavina bezzakonja u našem životu će se prekratiti. Gospod će obrisati svaku suzu sa vaših očiju i počeće novo preobraženo postojanje čoveka i Boga ...

Jer u Svom Vaznesenju Gospod uznosi na nebo naše preobraženo, proslavljeno ljudsko telo. To jest čovek se po svojoj suštini prisajedinjuje unutrašnjem, tajanstvenom Božijem životu. Mi treba da postanemo učesnici Božanskog postojanja – šta je od toga uzvišenije?

Rajska ptica Sirin, 1820 god

Medjutim mi znamo da sve ljude ne očekuje blažena večnost. I mesto prebivanja svaog čoveka -.u raju ili u adu – odrediće Strašni sud. Reč «sud» ima za nas potpuno odredjeno značenje. A Hristos u 25.glavi od Mateja govori o nekom čudnom, s tačke gledišta naše ovozemaljske pravde, sudskom zasedanju...

- Mi prihvatamo Strašni sud čisto pravno, u duhu rimske tradicije. I zamišljamo da će Gospod doći, otvoriti lično delo svakog od nas i početi da nas pita po tačkama: zbog čega smo narušili tu i tu pravdu, ili to i to učinili?

Kako će to biti? Gospod sve objašnjava kroz priču i navodi primer iz života pastira. Na pašnjaku su se obično sa ovcama nalazile i koze. To je pomagalo da se zaštite od vukova. Ovce bi se koncentrisale oko koza i ne bi se razdvajale te se stado tako očuvalo – vuci nisu mogli da napadnu ovce. Kada bi nastupio zimski period ovce bi sa planine terali u dolinu gde bi zimovale. To je ta pećina Vitlejemska gde se Hristos rodio – kao i to zimsko prebivalište za životinje.

Ali kada su stado vodili sa pašnjaka, ovce i koze je trebalo odvojiti jedne od drugih. Kako? Očigledno je: pastir ih posmatra, i ovce tera na jednu stranu, a koze na drugu. To će isto biti i sa ljudima. To jest u trenutku vaskrsenja, kada će sve vaskrsnuti u vreme Drugog Hristovog Dolaska, vaskrslo ljudsko telo će čak spolja pokazivati njegovu unutrašnju duhovnu suštinu. Ako je čovek živeo bogougodno – biće bogopodoban, a ako je živeo demonskim životom – biće demonopodoban. I nije slučajno što se na nekim ikonama Strašnog suda grešnici slikaju u veoma strašnim vidovima: u vidu divlje zveri ili prljave svinje. Tako da sudjenja kao takvog neće ni biti. Mi ćemo sami sebe osuditi. Osudiće nas Hristovo prisustvo. Hristovo javljanje je – već sud svetu. Javljanje pravde, istine je već razobličavanje bezzakonja, zla i nepravde. Sva laž kojom prikrivamo svoj život će biti razobličena. I ništa nikome nećeš morati da kažeš jer će čitav tvoj život biti već na tebi kao pečat. Ako se opet okrenemo ka analogiji sa periodom trudnoće, onda pogledajte: šta utiče na formiranje organizma malog deteta u majčinoj utrobi? To zavisi od uslova u kojima se ono nalazi: ako je majka bolesna, uslovi su loši – i takvo će biti i dete. Kako si proživeo svoj život takvim ćeš se roditi u onom životu.

http://manastir-lepavina.org/novosti/images/uploads2008/Trpeza_blago%C4%8Destivi_i_ne%C4%8Dastivi_thumb.jpg
Trpeza blagočestivih i nečasnih. Sredina XIX veka


Smrt pravednika i grešnika, kraj XVIII početak XIX

Znači ako se “rodiš kao grdoba” onda nećeš videti raj. A šta je to ad? Šta će tamo biti? “Neugasivi oganj” i “crv koji večno nagriza” ili nešto drugo?

- Kažemo da će čovek koji će biti lišen bogoopštenja, biti kažnjen. I zamišljamo da će ga gutati oganj, sumpor i sve slično. Naravno sve su to alegorije. Sama naša neprisajedinjenost Božanskom postojanju, život besmrtnog ljudskog duha bez bogoopštenja će za nas već biti strašno, adsko mučenje.
Setite se samo toga da je svako od nas bar jednom u životu osećao veoma strašno unutrašnje stanje griže savesti da postupaš nepravilno, a da ne možeš da izmeniš svoj postupak. Tada savest razobličava a duša se muči. U takvom stanju čovek može da dodje do takvog očajanja da se čak i kanap stavi na vrat.

I nešto slično će biti sa tim ljudima koje će savest razobličavati zbog njihovog nepravilnog i nečasnog života. Neki bogoslovi još pretpostavljaju da se adskim mukama nazivaju i neispunjene, nezadovoljene grehovne želje. Jer mi mnogo toga želimo a ne dobijamo sve u ovom životu. I ta žedj za nasladama, čak i pogubnim, ostaje u mom unutrašnjem svetu i razvija se.  Nemogućnost zadovoljenja te žedji će takodje biti muka, duhovno stanje koje će čovek osećati. Ne znamo da li će to trajati večno ili će to biti neki period iskušenja, čovekovog očišćenja. Teško je o tome suditi.

Kazna Ludvigu Langrafu za greh sticanja. Kraj XIX veka. Nepoznati slikar. Slika ilustruje priču iz “Vizulenog ogledala sveta” u kojoj se govori o kazni koja je postigla bogatog čoveka zbog toga što je natovario teške dužnosti na svoje podanike i “činio mnoga zla”. Slikar izobražava kako je djavo seo na vrat klirika-crnoknjižnika, kome se obratio sin upkojenog langrafa sa molbom da mu kaže gde se nalazi očeva duša, dovodi ga u ad i moli djavola da im pokaže Ludvigova mučenja. Djavo spušta u bezdan bakarnu trubu, priziva dušu langrafa i otkrivši delić “ognjenog pritvora”, pokazuje Ludviga koji se muči zahvaćen plamenim jezicima.

Dakle ako sumiramo: kakva je uloga Boga u čovekovom spasenju i kakva je uloga samog čoveka?

- Bog čini sve za čovekovo spasenje. Samo On nas ne može da spase bez našeg ličnog učešća. Ukoliko sam čovek ne želi spasenje i ne želi da bude s Bogom, onda ga Gospod ne sjednjuje na silu sa Sobom.
I zato je čitav naš život – taj duhovni podvig, podvig borbe sa samim sobom, podvig bogopoznanja, videti Boga čistim srcem. Jer da bi čovek video Boga u ovom životu potrebno je da očisti svoje srce i izmeni svoj život. Pokajte se, - kaže Gospod, - izmenite svoj život. Danas se sami formiramo za večnost i sve zavisi samo od nas samih jer mi sami sebe možemo da kaznimo i uništimo. Recimo lekar nam kaže: bolesni ste zbog toga što vodite nepravilan način života. Treba hitno da izmenite svoj život. A vi kažete: ne, ja sam tako živeo i dalje hoću tako da živim. Na kraju krajeva vaše zdravlje dolazi u tužno stanje i više od toga, život se završava. Bog je kaznio’ da. Ali kako je kaznio? Kroz tebe. Ti si sam sebe kaznio jer nisi ispunjavao životne zakone.

Vladiko, da li je dozvoljeno ovakvo razmišljanje: za mnoge koji će se posle smrti naći na mestima udaljenim od Boga sud može da ne bude strašan, već opravdavajući?

Mi često postavljamo pitanje: kada će nastupiti taj Strašni sud, kada će to početi? A taj sud počinje za svakog čoveka od momenta smrti. Umiremo i javljamo se pred Bogom da bi dali odgovor za svoj život: s čime je došla besmrtna duša? S čime se javila Hristu?
I naravno uzdamo se u Božiju milost da će Božija ljubav obrisati sve naše nepravde. I Gospod čini sve da bi nas spasao i učinio saučesnicima ljubavi. Mnogi bogoslovi smatraju da se čovekovo mesto ne odredjuje definitivno posle smrti već da se nastavlja još neki period razvoja ličnosti. Može biti I zavisi od toga dobra, ljubavi, od te svetlosti koju je čovek ostavio u sećanju I ljudskim dušama. I za njega se mole. I zbog toga je molitva Crkve naša nada da se posle smrti još nekako približimo Bogu. Verujem da će u vreme konačnog suda svaki čovek dostići neki odredjeni nivo bogopoznanja, onaj za koji je sposoban. Za ljude bliže Bogu – svete- punoća Božanskog bića će biti otkrivenija. Za nekoga če to biti udaljenije. I moguće je da će se usavrašavanje čovečanstva nastaviti i potom, u životu budućeg veka. Moguće je da će se nastaviti razvoj ljudske ličnosti u bogopoznanju, u prisajedinjenju ka blaženstvu Božanskog postojanja. Jer je Bog bezgraničan, svesavršen. I stvorio je čoveka upravo radi toga da bi s njim podelio radost punoće Svog života. Život preobražen Drugim Hristovim Dolaskom će biti punoća čovekovog postojanja.

Izobraženje Raja, prva polovina XIX v. nepoznat autor

Vladiko, već smo govorili o tome da prvi hrišćani nisu nazivali poslednju sud “strašnim” i nisu se bojali nastupanja poslednjih vremena. I knjiga Oktrovenja se završava radosnim uzvikom: “Dodji Gospode Isuse!” Čega se onda mi bojimo?

- Mi hrišćani se danas nalazimo u veoma tužnom stanju. Mi smo radost skorog Hristovog Dolaska pretvorili u Strašni sudnji dan. I veoma želimo da on ne bude danas. Često zajednicu Boga i čoveka porede sa zajednicom ženika i neveste. Nevesta je – Crkva, Hristos je - ženik. Zamislite nevesta se obukla u belu odeću i kaže: kada ženik ne bi danas došao. Ne daj Bože da se danas sretnem s Njim jer ne mogu da mu pogledam u oči! U kakvom stanju se nalazim i kako izgledam?! Kakav je moj život? Eto u takvom nekom stanju se nalazimo: samo da Gospod ne dodje danas. To je naša jedina želja jer nemamo s čime da Ga dočekamo.

A smisao našeg života je u tome da uvek budemo spremni da damo odgovor Bogu. Svako od nas treba da živi kao da umire, - to je zakon hrišćanskog života. To nije pesimizam! To je optimizam pobede, večnosti. To govori o tome da u našem životu ne treba da bude ništa uzaludno i nepotrebno. Složićete se da ukoliko znam da će današnji dan možda biti za mene poslednji, onda ću se očigledno odnositi strožije i ozbiljnije prema životu.

Stvar je u tome da hrišćanstvo primamo previše materijalno, potrošački. Prilazimo Bogu pre svega kada nam je loše da nam On pomogne. Kao otac posednutog deteta: ako možeš pomozi. Tako i mi dolazimo u crkvu: a odjednom pomaže.
Drugi momenat. Kada već imamo neko duhovno iskustvo i znamo da nam Bog pomaže, neprekidno Mu se obraćamo i molimo da imamo uspeha u životu: spasi i sačuvaj nas od neprijatnosti, od nesrećnih slučajeva, od bolesti, daj nam komfor i sreću. To je naša percepcija hrišćanstva danas.
A Hristos nije donosio na zemlju takvo hrišćanstvo. I primanje hrišćanstva, naše krštenje – je primanje Hrista kao načina života, to je služenje Božijoj pravdi do smrti. Hrišćani su tako živeli u prvim vekovima kada su bila gonjenja. Tada svaki hrišćanin nije znao hoće li biti danas živ. I tada su ljudi imali takvu želju za Drugim Hristovim dolaskom i susretom sa Bogom danas. A kada je Crkva u IV veku dobila slobodu, počelo se sa njenim pretvaranjem u ideologiju, počela je neka degradacija duhovnog života. I pad Vizantije i pad pravoslavne Rusije je posledica materijalizovanja religije. Sveti Oci su na to upozoravali. Kako mi danas shvatamo religiju? Kao ideologiju: nešto dobro i nešto loše. To je kao nacionalna ili politička ideja. To nije “Carstvo Božije unutar vas”. I ako čovek živi u takvom stanju za njega će Hristov Dolazak biti strašan.

Ako pak budemo osmišljali osnove hrišćanstva, tražili iz života svetih Otaca puteve svog hrišćanskog podviga, molili Boga za pomoć u pokajanju, u smirenju sticali blagodat koja nas vodi jer mi sami ne znamo kuda da idemo onda će nas Gospod postepeno dovesti. I dolazak Gospodnji će za nas biti radost. Jer je za čoveka koji živi hrišćanski neminovan konflikt sa okolinom, bez obzira u kojem vremenu on živeo, i pri kom režimu. Znamo da su prvi hrišćani pretrpeli podvige mučenja. S dolaskom pravoslavnih imperatora na vlast Božiji ugodnici su takodje imali neki krst, imali su gonjenja. Jovan Zlatoust je bio u deportaciji. Mnogi oci Crkve su postradali i u našem otadzbinskom periodu primanja hrišćanstva: Filip, mitropolit Moskovski, Kornilije Pskovo-Pečerski i drugi svetitelji. Reklo bi se da su se pri svom trijumfu pravoslavlja lišavali života za istinu. Znamo za sovjetski period koji je dao stotine novomučenika.

Ako je čovek istinski hrišćanin onda on i danas neminovno stupa u konfliktne situacije sa okolinom. Svet Me nije primio, -kaže Gospod, - neće ni vas. I kada takav čovek živi u uslovima krsnog podviga, za njega je Hristov dolazak naravno radost, oslobodjenje. I zato ako budemo istinski hrišćani onda će i naš odnos prema Drugom Hristovom Dolasku biti za nas radostan. A ako budemo prestupnici, za njih je strašan dolazak svetlosti. Za prestupnike je dolazak Domaćina kuće – strašan, a za sina je – radost. I zato budimo Božija deca a ne kradljivci u domu Oca našeg. “Maran-ata” – Gospod dolazi uskoro!

preuzeto sa :
http://www.nsad.ru/index.php?issue=13&section=7&article=574

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

[o.Gavrilo]

FIZIČKA KULTURA U ŽIVOTU HRIŠĆANINA

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5184_1258623936_000085_928599.jpg&size=500

„Bavljenje fizičkom kulturom važno je isto koliko i bavljenje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da se duhovno i fizičko spoji u jednom čoveku – kao što je Božanstveno i ljudsko spojeno u Jednoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista. Na sjedinjenju jednog i drugog  gradi se ceo čovečiji život...“
   
Danas se ni malo slučajno, i to veoma često, u crkvenoj tematici postavlja pitanje odnosa prema fizičkoj kulturi i sportu. Zašto je baš danas, kao nikada do sada, to pitanje toliko aktuelno?

Danas na tu temu odgovara profesor za fizičko vaspitanje, Magistar za sport u oblasti lake atletike, zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja, Nikolaj Sokolov.

Zašto se među pravoslavnim vernicima postavlja pitanje - da li je korisno ili je pak štetno baviti se fizičkom kulturom i sportom? Čini se da svi želimo da budemo zdravi i jaki i  da nismo bolesni. Ali, polemiku oko tih pitanja započinju neki protivnici zdravog načina života, koji smatraju, da fizička kultura i sport nisu nužni za spasenje duše čovekove, i da čak mogu biti predmet grehovnog ponašanja za pravoslavnog hrišćanina. Hajde da pokušamo da ovo pitanje razjasnimo...

«Kada čitamo delove Jevanđelja, gde vidimo kako je Hristos vaskrsao mrtvoga ili iscelio bolesnika, retko razmišljamo o tome šta  ljudsko telo znači za Samog Boga, koji ga s ljubalju sazda za večni život, a šta bi ono moglo da znači za nas?“ –  rekao je Mitropolit Antonije Surožski u svojoj besedi. I stvarno, naše telo je stvorio Bog, i zato je ono fizički tako savršeno, jer je u njega Gospod „uložio Svoju Ljubav“. Apostol Pavle je napisao: „Proslavljajte Gospoda i u telima vašim i u dušama vašim, jer su oni suština Božija“.  (Prva posl. Korinć. 6,20))

U suštini, zdravlje našeg tela, odnosno, odlični fizički rezultati - jesu neprocenjivi dar Božiji. Da li verujući sme da ne poštuje taj dar? Odgovor na ovo pitanje  nalazimo u pravoslavnom asketizmu, koji nas uči da život tela mora da bude usklađen sa životom duše, gde samo telesno zdravlje nije jedini cilj hrišćanina. Zato bi pravilnije bilo da sada pričamo  ne o tome, da li telo smeta spasenju, već o tome, kako telo upravo može da pomogne spasenju duše? O tome ćemo danas i razgovorati.

SVETI OCI O FISKULTURI

U svetootačkim knjigama postoje konkretne preporuke hrišćanima, koji žele da se bave fizičkom kulturom. Na primer, poznati učitelj hrišćanske Crkve Kliment Aleksandrijski u svom poznatom  delu „Pedagog“ piše: „Dečaci moraju da rade telesne vežbe. Nikakvog zla neće biti ako oni budu vežbali svoje telo za ono što je korisno, odnosno, za zdravlje, pod uslovom da ih  te vežbe ne udaljuju od onog što je korisno za njihovo telo“. Sveti Oci Crkve Hristove su negirali da sport udaljuje čoveka od Boga i da pustoši i ubija njegovu dušu, drugim rečima, da je sport ono što protivureči istinskim hrišćanskim vrednostima.  

Kakav je zdravstveni značaj  fiskulture u lečenju bolesnika, pokazao je sveti Teofan Zatvornik. Ljudima, koji se bave umnim radom, svetitelj je preporučvao da se bave gimnastikom. Na primer, svetitelj je savetovao da se pročita knjiga o „Sobnoj gimnastici“, gde se ukazuje na razne vežbe za ruke, noge, telo, vrat i glavu. U pismu svom duhovnom čedu on piše: „Zdravlje se mora čuvati. Zdravlje je - isto što i konjče. Ako ga preforsiraš – nemaš na čemu da jašeš“. Svetitelj je preporučivao da se svakoga dana bar jedan sat upražnjava šetnja na svežem vazduhu, da se spava i jede strogo po potrebi organizma, da se uzdržavamo od opijanja vinom, da se odreknemo sedećeg načina života, i, po mogućnosti da se bavimo intenzivnim fizičkim radom. Sve je to preko potrebno činiti, kako bismo postali „potpuno nedostupni za telesne nemoći“.

I sveti pravedni Aleksij (Mečev) svojim duhovnim čedima je savetovao da rade fizičke vežbe. Preporučivao im je „da se bave gimnastikom, da bi se tako borili sa besposličarenjem,  i da u sebi razvijaju volju. Neki savremeni mirjani“,  – pisao je svetitelj – „neće ni da čuju za fiskulturu. To je, verovatno, vezano za činjenicu da oni nerealno poimaju hrišćanski asketizam i u bukvalnom smislu reči nastoje da umrtve svoje telo“. Po rečima Pimena Velikog: „Mi (hrišćani) smo ubice strasti, a ne tela“.

Na žalost, stvarno biva tako, da to i sami hrišćani ne shvataju, tako da njihovo telo bude napadnuto raznim bolestima, koje se upravo pojavljuju zbog neodgovornog odnosa prema svom zdravlju. Kod takvih ljudi često se događa da više nemaju snage ni za duhovni život. Tu je još vrlo rasprostranjeni stereotip „patnje i prividnog smirenja“ hrišćanina, koji postaje svojevrstan argument da se zdravlje ne jača pomoću fizičkih vežbi, koje su, po njihovom mišljenju, nespojive sa Pravoslavljem.

Pri svim ovim pozitivnim navodima, koji dolaze zbog bolesti duhovnog stanja čoveka, ipak se ne smemo složiti, da je tolerancija u odnosu na svoje zdravlje ono što je dobro. I ako govorimo o pravoslavnom prilazu ovom pitanju, protivnici telesnog održavanja zdravlja ne smeju da zaborave „socijalni“ aspekt fizičkog zdravlja. Jer, ako smo bolesni, mi ne možemo da pomažemo ne samo drugima, već često ni našim najbližima o kojima moramo da se staramo.  Dakle, moramo da budemo svesni, da samo ako mi imamo dobro zdravlje, da tek onda možemo da pomažemo bližnjima, da rađamo i vaspitavamo decu, da mnogo radimo i da se trudimo da  održavamo porodicu, da pomažemo svima oko nas, i, na kraju krajeva, da u starosti ne budemo teret za svoju rodbinu.

Čini mi se da su reči svetog Ingnjatija  (Brjančaninova) u izvesnom smislu odgovor na pitanje šta je cilj fiskulturnih vežbi: „ Dopušteno je moliti se i tražiti od Boga isceljenje pri čvrstoj nameri da vraćeno zdravlje i snagu upotrebimo za služenje Bogu, a nikako da budu u službi sujete i greha“. Drugim rečima, lečiti se pomoću fizičkih vežbi i održavati svoj organizam u dobroj sportskoj formi, pravoslavnim hrišćanima je potrebno, upravo da bi se u potpunosti mogli posvetiti Bogu i bližnjima. Kako god da okreneš, ali, pomoći drugima u životnim potrebama ili ekstremnim situacijama u punoj meri može samo onaj, u koga je  snažan  duh, a on sam, zdrav i jak.

Poznato je da se sveta prepodobnomučenica Jelisaveta bavila sportom, da je plivala, igrala tenis, i da je svojim bližnjima često čestitala crkvene praznike, želeći im, pored duševnog spasenja, i dobro zdravlje, koje im je neophodno, – kako je pisala – „da bi imali snage da se mole“. Konačno, njena fizička priprema joj je omogućavala da izdrži veoma teška poslušanja  od nastojateljice Marfo-Mariinske obitelji.

Sveti pravedni Jovan Kronštatski nastojao je da svakoga jutra ide u baštu, da bi se pre početka teškog i napornog dana prošetao i čitao svoje molitveno pravilo.  

Sveti Jovan Zlatousti je rekao da u nežnom i raslabljenom telu svest „nije u zdravom stanju, već je slaba i umrtvljena, a da bez toga nema ni svesti o dobrom zdravlju“.  U svetu se sve kvari od nerada. Tako, stajaća voda će da se ubuđa, a i gvožđe, koje se ne upotrebljava, a direktno je izloženo uticaju vazduha – će da zarđa. Tako je i sa čovekom.

ULOGA FISKULTURE U NAŠEM ŽIVOTU

„Fizički rad igra važnu ulogu u formiranju naše ličnosti i u očuvanju od greha, jer rad našu dušu uči da bude skoncentrisana, da ima cilj, da je aktivna i još mnogo čemu“, - pisao je sveštenik Georgije Rjabih.  Na žalost, danas ljudi, živeći u velikim gradovima, često nemaju  mogućnosti da rade neki fizički posao, tako da ubrzo taj psihički premor počinje da deluje na um i na emocionalnu sferu. U uslovima komfornog življenja telo prosto postaje degenerisano  ..., a, kao krajnji rezultat - strada duša, jer se raslabljeni organizam brzo zamara i često boluje, pa zbog toga čoveku postaje teško da se moli, da komunicira sa ljudima i da čini dobra dela.  Zato je životno važno da se telo nečim optereti, odnosno da stalno ima neki trening. Međutim, naravno,  ovde sport nije važan sam po sebi, jer, onima, koji fizičke napore čine radi ličnih  ciljeva, sport može biti i štetan. A ako sport omogućava da ljudima, sa hrišćanske tačke gledišta, donese neki novi kvalitetniji život, vežbe mogu doprineti spasenju duše. Ali, kada  je sport – samo parada, kada je čoveku cilj isključivo demonstracija lepote i snage svoga tela, žeđ za pobedom i popularnšću – e, tada sport odvaja čoveka od Istine“.

Pravoslavni lekar K.V. Zorin tvrdi, da „racionalne vežbe fiskulture i sport usađuju čvrstinu, cilj i snagu karaktera ličnosti, umeće da vladaš sobom u ekstremnim situacijama i da prebrodiš neizbežne životne teškoće, razvijaju snagu, elastičnost i izdržljivost. A besposličarenje i lenjost čine čoveka malaksalim, slabim. Zakržljalo, neutrenirano telo ili, na protiv, izmoždeno od neumerenog opterećenja, često oštećuje i psihu - slabi volju, stvara komleks niže vrednosti, snižava životni tonus, dovodi do depresije... Na taj način, hrišćanstvo smatra da je umereno fizičko vaspitanje važna metoda, koja pomaže očuvanju zdravlja, povećanju i očuvanju visoke radne sposobnosti, vitalnosti i stvaralačke aktivnosti. Slava Bogu, što ljudi razvijaju fizičke darove i talente,  koje je Tvorac ugradio u čovekovu prirodu“.  

Apostol Pavle je podsećao da telesno zdravlje nije dovoljno samo po sebi i nije samo sebi cilj.  Njegov zadatka je samo da čoveku obezbedi normalan život. Za to vreme, bez svake sumnje, mnogo je važnije duhovno zdravlje. „ Jer tjelesno obučavanje  malo  je  korisno, a pobožnost je korisna za svašto, imajući obećanje života sadašnjega i onoga koji ide“. (1 Tim. 4,8). Ali, ako obratimo pažnju - „malo korisno“ ne znači i „štetno“.

Po mišljenju Apostola, videći koliko sportisti ulažu napora da pobede na takmičenjima, hrišćani moraju da izvedu moralne zaključke i da se oduševljavaju podvižništvu u veri. Konačno, svi smo mi, poput sportista, pozvani da budemo, kao prvo, isto tako uporni - ali u borbi sa grhom, a kao drugo, veliki borci - ali u dostizanju duhovnih pobeda. „Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije nagradu? T a k o   trčite da dobijete. Svaki pak koji se bori, od svega se uzdržava: oni, dakle,  da dobiju raspadljiv vijenac , a mi – neraspadljiv“. (1 Kor. 9, 24-25).

„OBEZGLAVLjENA PEDAGOGIJA“

Preveliko fizičko opterećenje, koje nam danas priređuje ovaj naš savremeni svet, zahteva od čoveka da ima ogromnu rezervu i čvrstinu životne i fizičke snage, da bi mogao da se odupre svim negativnim delovanjima.
Danas su čak i deca osnovne škole već u stanju stalnog stresa, pokazuje još neobjavljeni eksperiment, koji se bavi utvrđivanjem stabilnosti nervnog sistema deteta, koje još nije ojačalo, dakle, koje još nije formirano. Da li će i koliko izdržati organizam deteta, čiji  časovi u toku jednog dana, uz ozbiljno školsko opterećenje u nastavi, traju kao jedan radni dan odraslog čoveka? Plus razni kružoci i sekcije, uglavnom stručni, gde deca opet sede, crtaju, sviraju na muzičkim instrumentima, uče strane jezike itd. A uveče, kod kuće, treba da se uradi domaći zadatak, i ako ima vremena, obavezno tada gledaju televizor ili kompjuter – i tako je svaki dan. Pa, čak i ako se pri tome deca pravilno hrane i dovoljno spavaju, njihov organizam, ipak, tokom  uzrastanja, zbog nedovoljnog kretanja, slabi i iznuruje se. Rezultat toga je da su danas mnoga deca već u srednjoj školi prilično slaba, da imaju nepravilan položaj tela, kao i razne psihosomatske bolesti. Kretanje – to nije samo koristan dodatak za poboljšanje stanja zdravlja, već neophodan uslov za normalan rad organizma.

Broj časova, koji je predviđen u školskom programu za fizičku kulturu, potpuno je nedovoljan. Svi stručnjaci se slažu da je detetu u razvoju neophodno najmanje 8 časova fiskulture nedeljno, a optimalno oko 2 sata fizičke aktivnosti u toku dana. Međutim, na fizičke vežbe u okviru školskog rasporeda, otpada tek 1,5 sat, odnosno dva školsaka časa nedeljno. Daj, Bože, da se situacija u najskorije vreme promeni, i da se u školi dobije makar jedan čas fiskulturnih vežbi dnevno, pri čemu je potrebno da se ti časovi rasporede ravnomerno u toku nedelje, a ne da se dva ili tri časa održavaju u jednom danu. Ovde ja i ne govorim o kvalitetu časova, jer, u mnogim školama dešava se da nastavnik samo dođe i deci baci loptu, tako da u toku tih 45 minuta deca nešto igraju - da li je to ragbi ili košarka, no, nikako nije fizička kultura. Osim časova fiskulture bilo bi dobro da se uvede da deca pre časova urade nekoliko običnih  vežbi, kao i da se predvide manje pauze u toku časa, na 1-2 minuta, gde bi se uradile vežbe za rasterećenje očiju i smanjenje napregnutosti mišića. Ovako, pored redovnih časova fiskulture  potrebno je da samostalno dopunimo vreme fizičke aktivnosti bilo časovima u sportskim kružocima ili sekcijama, bilo šetnjom na svežem vazduhu. A ako u toku tog vremena roditelji makar i mali deo vremena provedu zajedno sa sinom ili ćerkom, to će biti korisno porodično druženje, a veliki doprinos u očuvanju zdravlja, ne samo deteta, već i roditelja.

U svoje vreme K.D. Ušinski je pisao: „Bilo koja hrišćanska pedagogija za nas je – stvar  nezamisliva, obezglavljena, nakazna, to je delatnost bez cilja i unapred bez rezultata“. Smatram da je u današnje vreme kod nas pedagogija u oblasti fiskulture upravo takva – „obezglavljena“ i jednostrana.

Zašto se sada velika pažnja obraća na ovo pitanje?

Pa, upravo zato, što se u vreme, kada je fizički rad bio utkan u naše živote, čovek razvijao prirodno..., tako da tada ljudi nisu poznavali ni polovinu savremenih bolesti. Zato je potrebno da nastojimo da  dobro shvatimo, šta su to fizičke vežbe?  To je svakodnevna neophodnost, zahvaljujući kojoj učvršćujemo životni cilj i vodimo zdrav način života, gde nema mesta  za pasivnu životnu poziciju i hroničan umor. Fizička kultura treba da bude sredstvo, koje nam omogućava izvršenje životnih zadataka.    

PRAVOSLAVNA KULTURA I KULTURA ZDRAVLjA

Nedavno je Njegova Svetost Patrijarh Kiril, na sastanku sa omladinom u Njižnjem Novgorodu, između ostalog, rekao: „Bavljenje fizičkom kulturom je izuzetno važno, koliko je važno   ovladavanje duhovnom kulturom. Bogu je ugodno da spoji duhovno i fizičko u jednu ljudsku  ličnost – kao što je Božanstveno i čovečije spojeno u jednu Bogočovečiju Ličnost Gospoda Isusa Hrista. Na tom sjedinjenju gradi se ceo čovečiji život... Ja veoma pozitivno ocenjujem fizičku kulturu i sport, a, evo i zašto? Fizička kultura je usmerena na razvoj, na usavršavanje naše prirode. To je upravo tako,  inače, ne bismo upotrebljavali reč „kultura“ u odnosu na sport“, – rekao je Poglavar Ruske Pravoslavne Crkve.

Ovo pitanje nije slučajno bilo dotaknuto upravo među omladinom. Jer, zbog dece i omladine, koji idu u školu, koji uče, časova fizičke kulture mora da bude neuporedivo više nego što je to jedan običan školski čas. To nije ni malo nevažan detalj za građenje celovite kulture čoveka.  Da li je dovoljno poznavati samo istoriju i književnost ili dobiti visoko obrazovanje, da bismo se nazvali kulturnim čovekom? Dalje, zar kultura uključuje samo ponašanje ili samo poznavanje kako da se koristimo nožem i viljuškom, kako da se pozdravljamo i ustupamo mesto u saobraćaju? Čini se, ipak, da je čoveku neophodna i kultura tela, i kultura ishrane, zatim, kultura pokreta, kultura ponašanja – što tek u celini čini kulturu zdravlja. A, da bi čovek bio zdrav kao već odrasla osoba, tu kulturu je potrebno poznavati još od najranijeg detinjstva, a još je bolje ako je već imaju budući roditelji, koji imaju nameru da rađaju zdravu i jaku decu.

Pa, da li je pravoslavnom verniku potrebna kultura tela? Na žalost, u pravoslavnoj svesti  ukorenjeno je jednostrano gledište na fizičku kulturu, kao na sferu razvoja samo pokreta tela, koji, eto, često podstiču sujetu i druge grehovne naklonosti.

Ivan Iljin u svom delu „Osnovi pravoslavne kulture“  postavlja jedno osetljivo pitanje: „Da li se pored velike duhovne krize, proces masovnog odlaska iz Pravoslane Crkve objašnjava i time, što hrišćanstvo još uvek nije promenilo negativan odnos kretanja ka svetu, i da još uvek ne uči da svetu treba odgovorno i radosno prići, da bi se i  u njemu tvorilo sve u Slavu Božiju“. Čini mi se da je  Njegova Svetost Patrijarh Kiril pred mladima u Njižnjem Novgorodu baš o tome besedio.

Pravoslavni čovek mora da bude primer svima, ne samo pokazujući svoju čestitost, poštenje, dobrotu i druge vrline, već da bude primer fizički uravnoteženog čoveka.  Hrišćanin nema pravo da zanemari kulturu očuvanja svoga tela i svoga zdravlja.  Još jednom želim da navedem poznate reči svetog Apostola Pavla, koji, govoreći o grehu prema svom telu, vrlo jasno ukazuje na to „da su tela vaša crkva Svetoga Duha, koji živi u vama...“ (1 Kor.6,20). A fizička kultura – jeste neizostavan uslov harmoničnog razvoja, kako ličnosti čovekove, tako i zdravog tela.

„SVE MI JE DOZVOLjENO, ALI MI NIJE SVE NA KORIST...“

U Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve rečeno je „...za održavanje zdravlja pojedinca i naroda, veoma su važne preventivne mere, dakle, veoma je važno stvaranje realnih uslova za vežbe fizičke kulture i sporta“. Želim da skrenem vašu pažnju da je ovde reč upravo o preventivi da ne dođe do bolesti, odnosno, o očuvanju zdravlja. Što se pak tiče profesionalnog sporta, gde preovladavaju velika fizička opterećenja, koja od preopterećenosti mogu da naruše kako  zdravlje, tako i psihu čoveka, a posebno mladog, i gde se, osim toga, zbog velike želje za pobedom, u duši sportiste rađaju veoma snažne i pogubne emocije, kao što je strast, mržnja prema suparniku, gordost, sujeta i srebroljublje... Da li su te vežbe usmerene na očuvanje zdravlja  i da li su spasonosne? Pomenimo takođe i korišćenje narkotika i doping sredstava sa svim razarajućim posledicama u odnosu na psihu čoveka.

Povodom toga, kojom vrstom sporta se možemo baviti, a kojom ne, jedinstvenog mišljenja nema. Međutim, praktično, uvek su kritikovane sportske discipline kao što je aerobik, fitnes, sportski ples, umetničko plivanje i slično, jer se u okviru ovih vežbi koriste seksualno-osećajni pokreti tela koji sablažnjavaju, kako samog sportistu, tako i ljude koji ga posmatraju.  Što se tiče fitnesa, ta moda nam je kulturološki došla sa Zapada. Kult lepog tela –  jeste čisto jezička pojava, a svojstvena još i u antičkoj kulturi. Danas je to cela industrija, koja sama stvara neki kult, neku svoju religiju, svoje bogove i ikone – a to su fotografije onih, koji imaju najbolje, najlepše telo, svoje atribute, svoje principe... Ovde je ceo život posvećen  jedino oblikovanju svog tela.  Ako je nečije bavljenje sportom čin da se od toga sačini kult, da se sve svede na nivo strasti, da se za to veže celom dušom, i da osim oblikovanja tela oko sebe ništa drugo ne vidi, to odista, ne može biti dušekorisno.  

Takođe, mi ne odobravamo vežbanje istočnih dvoboja, odnosno, takmičarskih duela, gde može da dođe do povrede tela i lica čoveka, kao nosioca Lika Božijeg. ,

Još jedan važan aspekt što se profesionalnog sporta tiče. Dakle, to je šou, povezan sa ogromnim novcem. U te arene dolaze fanatici, koji na tribinama, za vreme meča, padaju u masovnu ekstazu. Tako se mračna emocija mase složno izliva, gde se čuju pobesneli krici, koji razdiru dušu, zatim nepristojni zvižduci i bezobrazne psovke. To se čak naziva „kulturno provedeno vreme“. A šta se pri tome dešava u duši  sportiste-idola, kakve dušepogubne strasti obuzimaju celo njegovo biće, navijači čak i ne naslućuju. O tome je pisao još sveti Jovan Zlatoust, kada je  nekolicina njegovih slušalaca nakon besede sa njim otišla na trke, „ gde su svi zapali u takavu razbesnelu ekstazu, gde se ceo grad ispunio nepristojnom cikom i kricima, koji su izazivali  smeh, ali, i  više od toga - plač“.

KOJOM VRSTOM SPORTA DA SE BAVIMO?

Pred pravoslavnim pedagozima i roditeljima nesumnjivo će se ranije ili kasnije postaviti pitanje kako da organizuju slobodno vreme svoga deteta, a da je to korisno za zdravlje? Naravno, ovo pitanje treba da rešavaju  roditelji i pedagozi zajedno sa iskusnim sveštenicima. Značajan odgovor na ovo pitanje dao je iguman Jevmenije, koji je rekao da je potrebno  izabrati one vrste sporta, koje ne izazivaju osećaj agresije, gde je manje povreda, gde se neguje timsko jedinstvo.... Bavljenjem boksom mogu da se nanesu telesne povrede, a i da se razvije greh tuče; u bavljenju ragbijem – mnogo je buke i guranja; akrobatika – tu je povećana opasnost od pada i povreda. Najbolji su kolektivni sportovi, odnosno, timski,  kao što je odbojka, košarka, vaterpolo i drugi. Baveći se njima, mladić ili devojka osećaju odgovornost pred timom; ove vrste sporta razvijaju timsko razmišljanje, koordinaciju pokreta, opreznost i podvižništvo...Sportisti ovih disciplina su manje u zanosu, manje su agresivni od, na primer, hokejaša ili fudbalera. Osim timskih sportova želeo bih da preporučim discipline, gde sportisti prvenstvoeno vežbaju na svežem vazduhu. Tu je skijanje, biatlon, veslanje, konjičke trke, biciklizam i brzo hodanje. Ove sportiste od milja zovu „ciklici“, i oni su obično miroljubivi, smireni i odgovorni u svom ponašanju.  

Što se tiče obične fiskulture, za hrišćane je prihvatljiv ceo niz najjednostavnijih ali efikasnih vežbi, koje smo učili još u školi. Međutim, radeći fiskulturu, hrišćanin uvek mora da ima meru. Obične fiskulturne vežbe ne treba kod muškarca da pređu u strast kako bi dobio jake mišiće, a da kod žene staranje o svom telu –  ne postane cilj sam po sebi, dakle, samo da dobije izvajanu figuru kako bi okolinu plenila svojom telesnom lepotom.

ZAKLjUČAK

Svodeći rezultate o svemu navedenom, zaključujem: pravoslavni vernici mogu, i čak je i razumno da se bave fiskulturom i sportom u Slavu Božiju, odnosno, da postupaju onako, kako je rečeno u Svetom Pismu: “I tako, da li jedete, ili pijete, ili nešto drugo činite, sve činite u Slavu Božiju“. Pa, ako je naš cilj vaspitanje, odnosno, zdravlje sopstvene duše, između ostalog i kroz fizičko opterećenje, onda nam taj unutrašnji orjentir neće dati da skliznemo sa pravog puta“.  

I još jedna važna primedba - fizička snaga kao razvoj pokretačkog aparata – je jedno, ali postoji još i snaga duha, po kojoj  su se proslavljali i vitezovi i svetitelji. Veoma je mnogo primera, gde vidimo kako je neki čovek fizički veoma jak, ali duhom - slab, i kako takav čovek čak ni uličnom huliganu ne može da pruži dostojan otpor.  A dešavalo se da je čovek nemoćan i fizički veoma slab, ali da je toliko snažan duhom, da su pred njim odstupali pukovi vojske.

Međutim, ako se iz raznih razloga čovek ne bavi ni fiskulturom, ni sportom, a sveta Pravoslavna Vera odjednom od ruskih muškaraca-hrišćana zatraži požrtvovan fizički podvig radi zaštite Otadžbine, njenih pravoslavnih svetinja ili naših bližnjih – žena, dece, starih, - verovatno će, mnogi od njih, uz pomoć Božiju, znati da ponove čudesan primer svetih monaha Peresveta i Osljabe, kao i svetog pravednog borca Teodora Ušakova, koji su se u istoriji, iako se nisu bavili sportom, proslavili u vekove, tako što su svoju sjajnu fizičku snagu sjedinili sa nesalomljivom duhovnom molitvenom snagom i tako čudesno doprineli obnovi Svete Rusije.

Pažnja: Od decembra meseca se u Akademskom gradiću organizuju gimnastičke vežbe za  poboljšanje zdravlja dece sa nepravilnim držanjem tela i svih, koji žele da poboljšaju svoje zdravlje.
Trener - nastavnik, instruktor LFH – Sokolov Nikolaj Nikolaevič. Raspored vežbi i upis vrši se telefonom: 213-27-12  

Zamenik predsednika Udruženja pravoslavnih roditelja Nikolaj Sokolov.


Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
   
Izvor: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html

[Зосима]

„Bavljenje fizičkom kulturom važno je isto koliko i bavljenje duhovnom kulturom. ...

Корисно јесте,ал да је важно колико и духовно,не бих се сложио!

И овај цитат "свети оци о фискултури", просто не знам,који су то оци, а свете оце које сам читао,давали су значај телу,колико лањском снегу.

Дакле, за нас православне,не важи крилатица,"У здравом телу,здрав дух",већ обрнуто.

А да сам за рекреативни спорт, наравно,али ни ту не треба ићи у крајности...

[o.Gavrilo]

                    http://www.google.rs/images?hl=hr&q=fizikalne%20ve%C5%BEbe&um=1&ie=UTF-8&source=og&sa=N&tab=wi&biw=1007&bih=618