Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[o.Gavrilo]

                                                                    Bogorodicaaaaaa

                    HVALA GOSPODU I PRESVETOJ BOGORODICI, HVALA VAMA NA ČESTITKI!

[Јефимија Крунић]

  Благословите Оче Гаврило и Срећна Слава! Srbija_smesko  Опростите што нисам  раније честитала klapklap

Хвала на фотографијама, које су ми улепшале вече.  klapklap .

[Зорица екс Милева]

Срећна Вам слава о. Гаврило !!!!(са малим закашњешем )

Видимо да је било лепо код Вас на слави, много народа, владика ....

:291291291:

Pridružujem se čestitkama. :bla:

[Guest]

Срећна Вам слава о. Гаврило !!!!(са малим закашњешем )

Видимо да је било лепо код Вас на слави, много народа, владика ....

:291291291:

Pridružujem se čestitkama. :291291291:

ТАКОЂЕ И ОД МЕНЕ !

Нисам знао да је + Лепавина посвећена Ваведењу Мајке Божије .

[Дејан]

Srećna slava  :291291291:

[o.Gavrilo]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIX)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5111_u%20eparhiji.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> U EPARHIJI U ZAPOROŽJU ODRŽANO JE SAVETOVANjE O ORGANIZOVANjU ŠKOLE ZA PUTNIKE-ISTRAŽIVAČE ĐAKONA FJODORA KONjUHOVA

„Od strane Visokopreosvećenog Gospodina Josifa, Episkopa Zaporoškog i Melitopoljskog, 20. novembra ove godine organizovano je radno savetovanje sa sveštenim licem Zaporoške Eparhije, poznatim putnikom-istraživačem đakonom Fjodorom Konjuhovim, gde su razmatrana pitanja učešća oca đakona Fjodora u radu sa mladima, pre svega njegovog predloga da se u Zaporožju organizuje škola za putnike-istraživače“, - saopštavaju novine Zaporoške Eparhije.
Cilj i zadatke Škole za putnike-istraživače otac Fjodor utvrđuje na sledeći način:

„Spojiti iskustva i moći poznatih putnika (pronalazača, naučnika, istrživača, sportista itd., kako domaćih kolega, tako i iz inostranstva, da bi svoja stečena znanja, umeća i iskustva preneli generacijama koje dolaze, dakle, deci i omladini, a sve radi njihovog ovladavanja navednim iskustvima i njihove zainteresovanosti da putuju i da istražuju istoriju rodnog kraja – i to na najaktivniji, najzdraviji i najmoralniji način života.

Deca ne samo da će ovladati iskustvima profesionalnih putnika-istraživača, pripremivši se za ozbiljne pohode, već će se detaljno baviti izučavanjem istorije i kulture Ukrajine, posebno zaporoškog Kozaštva, kao i osnovama Pravoslavne vere, što predstavlja duhovnu snagu kako naših predaka Kozaka, tako i naših putnika i pionira, odnosno, istraživača novih predela“.

Slične škole već rade i u Moskvi i u nekim regionima Rusije. Ova ideja je dobila veliki blagoslov Patrijarha Moskovskog i Cele Rusije Kirila i sprovodiće se pod pokroviteljstvom Ruske Pravoslavne Crkve u gradu Sergijev Pasad.

Vladika Josif je toplo podržao ovaj predlog oca Fjodora i obećao da će Zaporoška Eparhija uložiti sve potrebne napore kako bi se ova škola organizovala i u našem kraju – maloj domovini đakona Fjodora Konjuhova.

„Naša zemlja je, dakle, svetu dala poznatog putnika-istraživača, a sada i sveštenoslužitelja, Fjodora Konjuhova. Našoj omladini njegova ličnost može, a i treba, da posluži za primer, ne samo kao putnika-istraživača, koji je osvajao vrhove a i Severni i Južni pol Zemljine kugle, već i kao verujućeg pravoslavnog hrišćanina, jer, vera u Boga mu je i omogućila da iz najsloženijih, najekstremnijih i najopasnijih situacija izađe kao pobednik. Činjenica da je duhovni čin otac fjodor primio kod nas u Zaporožju – jeste najbolji primer i svedočanstvo za navedeno.

I, ko zna, možda će naša zaporoška škola svetu dati još takvih putnika-istraživača, kao što je otac Fjodor“, – zaključio je Episkop Josif.

Zaporožje, 23. novembra 2010. godine

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
Izvor:http://www.pravoslavie.ru/news/42998.htm

Vladan Drobnjakovic ovo je veoma dobro nadam se da ce se takve skole vise otvarati u buducnosti

Mirjana Jovicic Blagoslovite oče Gavrilo, ovo je veoma lep projekat.Kad se započne sa "Pomozi Bože" i u slavu Gospoda koji sotvori domostroj za spasenje ljudi svojih, onda planinarenja, avanturizam, najgrublje rečeno kreativna skitalačka aktivnost dobije sasvim drugu dimenziju.Iz sadržaja svih tih aktivnosti sigurno će na distanci biti bilo kakav oblik nemoralnog ponašanja, iskušenja će se savladavati na način koji Boga ne vređa.Dokumentacija o ishodu i rezultatima će sigurno biti korisna i interesantna ali ipak mislim da je ovo što Vi radite mnogo efikasnije u situaciji toliko velike otuđenosti od Boga u kakvoj se čovečanstvo nalazi.Ipak, želim od srca da Gospod ne odvrati lice svoje od ovih putnika istraživača i da đakonu Fjodoru ovaj projekat donese radost uzleta ka Nebeskoj Svetlosti.

Saša Lazić spoj iskustva i vjere... u svojim istraživanjima puno je toga naučio i sad konac svega je stečeno znanje prenijeti na mlade, a što je najvažnije, vjera je poveznica i putevoditeljka ovih istraživanja...

Slavica Savić Gospod ja kazao da je ljubav - savršenstvo i On želi da mi, kao Njegova deca, imamo bu Božansku osobinu. Gospod nam je dao sve, ali mi slabo prihvatamo. Gospod će nas uputiti, kad nam da blagodat i snagu Svoju. Onda sa Njima možemo svuda. Slava Tebi Gospode.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Ovo je zaista divan projekat i izvrstan put uvođenja mladih u veru kroz naučna istraživanja,a što će,svakako,izazvati dečiju radoznalost.To je postupno odvajanje dece od zadimljenih kafića i njihovo usmeravanje na pravi putSve što se radi sa Božijom pomoći,to i uspeva.Neka im Veliki Gospod bude u pomoći.Amin! Bože,daj! Blagoslovite, Oče.

Radomir Vucic ‎... "jer, vera u Boga mu je i omogućila da iz najsloženijih, najekstremnijih i najopasnijih situacija izađe kao pobednik. Činjenica da je duhovni čin otac fjodor primio kod nas u Zaporožju – jeste najbolji primer i svedočanstvo za navedeno..." Pa, to kao da znači da je za dlaku izbegao smrtnu situaciju.

Zoran Rajkovic Dobro je što se neko sjetio da se ovim bavi

Bojana Srbljak Čitajući ovaj tekst setih se jednog od najvećih svetskih naučnika, našeg Nikole Tesle. Patentirao je oko 250 izuma. Veru i nauku nikada nije doživljavao kao dva različita, već kao dva paralelna puta. Jedan naš vladika za Teslu je rekao da je on bio tajni monah, jer se dobrovoljno odrekao svetovne slave i luksuza. Živeo je više nego skromno, umereno, jednostavno. A kako i ne bi kada mu je otac Milutin bio sveštenik, a majka Georgina takođe je poticala iz jedne ugledne svešteničke porodice.

Kada je primljen u Društvo Srbske Slovesnosti, koje je ustvari preteča današnje Srpske akademije nauka, primio ga je naš poznati pesnik Jovan Jovanović – Zmaj. On tada celiva ruku starom čika Jovi, i u svom otpozdravu govori: „Ako budem srećan i ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti za dobrobit čitavog čovečanstva. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to delo jednog Srbina!“

U Beogradu postoji muzej Nikole Tesle sa preko 150 000 raznih svedočanstava o njegovom životu i radu. Pa eto prilike da se čovek susretne sa nekim ko je ostavio naučni pečat na oba minula veka - sa naučnim genijem koji je sagledao i shvatio Božnsku silu uspostavivši dodir sa energijom Božanskih zakona u prirodi.

Radomirdrugi Vucic Sličan komsički putnik koji je upoznao i sjeverni i južni misaoni pol, a bio je svjetovni i duhovni vladar, i pjesnik i filozof je i Vladika Njegoš.

[o.Gavrilo]

POGLAVAR RUSKE CRKVE ŽELI DA POSTANE KOSMONAUT

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5118_kiril-v.jpg&size=500

Patrijarh bi da leti u nebo!

Moskovski patrijarh Kiril izrazio je želju da leti u kosmos, izjavio je direktor Ruske federalne kosmičke agencije „Roskosmos“ Anatolij Permikov. Patrijarh Kiril je to rekao u Zvezdanom gradu, oko 20 kilometara od Moskve, gde je osveštao Preobraženski hram.

Kako je objasnio sveštenik Georgi Rošin, videti Zemlju kroz prozor svemirskog broda nije samo dečji san, već i želja patrijarha Kirila, koji svim srcem podržava ruske kosmonaute.

U Zvezdanom gradu je centar za pripremu kosmonauta, osnovan pre pedesetak godina, prenela je verska informativna agencija.

Predstavnik Patrijaršije potvrdio je da je patrijarh Kiril pre 11 godina, dok je bio mitropolit smolensko-kalinjingradski, u Smolensku imao obuku za pilotiranje vojnim borbenim avionom MiG. Patrijarh je tada imao 19 treninga i dobio je i sertifikat o tome. Taj podatak pominje se i u njegovoj zvaničnoj biografiji. On je takođe u mladosti bio i padobranac i izveo je mnogo skokova.

Moskovski patrijarh ima 64 godine, ali stručnjaci smatraju da to nije prepreka za let u kosmos. Dosad najstariji kosmički putnik, Amerikanac Denis Tito, imao je 61 godinu kada je leteo u kosmos.

Kosmonauti „Sojuza TMA-20“, koji će 15. decembra poleteti u svemir, sa sobom će prvi put poneti Bibliju, kao i krst i jednu ikonu.. Moskovski patrijarh Kiril pružio je podršku i dao blagoslov zaposlenima u Zvezdanom gradu, astronautima i svima koji su na bilo koji način povezani s ruskim svemirskim programom. Ruska pravoslavna crkva inače blagosilja i sve rakete i druge letelice pre poletanja u svemir.

Ponedeljak - 06.12.2010
Izvor: http://www.alo.rs/vesti/33583/Patrijarh_bi_da_leti_u_nebo

[Batman]

Srecna slava

[o.Gavrilo]

Fejsbuk od mreže za zabavu postaje i berza poslova

Poznata svetska društvena mreža Fejsbuk 5. decembra lansirala je novi izgled profila korisnika...

Suštinu ove inovacije predstavlja ideja da se korisnicima koji ulaze na Fejsbuk omogući ne samo da ćaskaju s prijateljima već i da ovu mrežu koriste za obavljanje ozbiljnih poslova, angažovanje kandidata za nova radna mesta...


KONKURENCIJA - Pored toga što na svoj profil možete dodati sve jezike koje govorite i spisak projekata na kojima ste radili, možete i da tagujete korisnike koji su vam na tim projektima pomagali i da na taj način ostanete u kontaktu sa kolegama.
„Fejsbuk je najpre bio prvenstveno mesto za igru i zabavu, ali brzo se pretvara u ključno mesto na internetu za vođenje poslova i uspostavljanje  profesionalnih veza. Novi dizajn, koji korisnicima omogućava da istaknu svoju profesionalnu biografiju (CV), definitivno predstavlja pretnju poslovnim sajtovima kao što je LinkedIn", piše Kašmir Hil, bloger na „Forbsovom” sajtu.
Da Fejsbuk ipak ne bi izgubio svoj imidž neobaveznog društvenog medija za neformalnu komunikaciju, stručnjaci koji rade na razvoju ovog sajta su, pored već spomenutih novina, uveli i nove zabavne karakteristike koje obogaćuju funkcionalnost i informativnu vrednost korisničkih profila. Tako, recimo, najskorije unete i tagovane slike izbijaju u vrh vašeg pofila, kako bi njegovi posetioci stekli predstavu o tome šta se u vašem životu dešava u novije vreme, dok vam nova opcija „infinit skrol” („beskrajno odmotavanje”) daje mogućnost da brzo preletite preko svih svojih fotografija.
Ni to još uvek nisu sve novosti koje je Fejsbuk pripremio za svoje korisnike, a ko želi još informacija o novom izgledu korisničkih profila na Fejsbuku može da poseti www.facebook.com/about/profile i da pročita članak Džoša Vajsmana na Fejsbukovom blogu. Za sada korisnici mogu da biraju da li će preći na nov izgled profila ili žele da zadrže tradicionalnu verziju, ali razvojni tim u svakom slučaju planira da početkom 2011. novu verziju aktivira na čitavom sajtu.

Ceo tim Fejsbuka na „Društvenoj mreži”
Mark Cukerberg, osnivač Fejsbuka i najmlađi milijarder na svetu, odveo je sve svoje bliske saradnike u bioskop da pogledaju „Društvenu mrežu”, film o kontroverznim počecima ovog sajta koji je stekao ogromnu popularnost. Mada je svojevremeno bio odbio da sarađuje na tom filmskom projektu, Cukerberg je za emisiju „60 minuta” televizijskog programa vesti CBS izjavio da je film „prilično zabavan”.

D. Milojković - 07.12.2010. - 23:27
izvor: http://www.24sata.rs/vesti.php?id=85449

[o.Gavrilo]

EPISKOP TROADSKI SAVA I CRKVENA KANCELARIJA ZA DRUŠTVO I KULTURU

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5119_bish_savas_08.jpg&size=500

[Episkop Sava je moj veoma blizak prijatelj. Od svih episkopa i sveštenika koje poznajem, najkvalifikovaniji je da upravlja obnovljenom crkvenom kancelarijom za društvo i kulturu. U nastavku sledi  intervju sa Njegovim Preosveštenstvom u kojem on govori o važnosti nove kancelarije za Grčku pravoslavnu arhiepiskopiju u Americi. Obratite pažnju na njegov novi blog „Život u Logosferi.“

Takođe, toplo preporučujem, da pošto pročitate ovaj članak, odete na sledeći link ( http://www.greeknewsonline.com/?p=10748 )  i ostavite pozitivan komentar o ovom intervjuu . Vebsajt „Grčke novosti“ bio je isuviše kritičan prema Grčkoj arhiepiskopiji u prošlosti. Trebalo bi da znaju da mi sada cenimo ovaj pozitivan članak, koji pohvaljuje rad Grčke arhiepiskopije radije nego da je kritikuju i prouzrokuju brojne podele i klevete. Unapred vam hvala. - Džon Sanidopulos]

Episkop Sava i kancelarija za crkvu i društvo

Grčke Novosti
Njujork
Viki Džejms Janias

U februaru 2009, Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop Dimitrije imenovao je Njegovo Preosveštenstvo episkopa troadskog Savu za direktora kancelarije za Crkvu i društvo. Vladika Sava bio je episkop sedam godina. Bio je i sekretar arhiepiskopije poslednjih devet godina službe. Takođe je nadgledao arhiepiskopski savetodavni odbor za nauku i tehnologiju (AACST) i blisko je sarađivao sa arhiepiskopskim omladinskim odeljenjem.

Zaduženje episkopa Save jeste da razvije program i službu koja će promovisati kreativan odnos Pravoslavne hrišćenske crkve sa društvenom i kulturnom realnošću, a koje utiču na strukturu  Pravoslavne hrišćanske zajednice danas. On će rešavati značajna pitanja sadašnjice, kao što su uticaj internet društvene mreže, popularnost takozvane realiti telvizije, video igrica i preporod ateizma.

Arhiepiskop Dimitrije naveo je „široko obrazovanje vladike Save, njegovo zrelo sagledavanje aktuelnih pitanja, duboko poštovanje i angažovanja u savremenoj kulturi, a  iznad svega veliku ljubav za Hrista i Njegovu Svetu Crkvu,“  kao izuzetne kvalifikacije za novu službu i izrazio je uverenje da će rad episkopa Save biti posebno plodonosnan i koristan za omladinu, „koji u Crkvi traže pomoć za sve izazove koje život nosi, a koji su potpuno i autentično pravoslavni Grci, a takođe potpuno i autentično Amerikanci XXI veka.“

Episkop Sava podelio je sa Grčkim Novostima svoje mišljenje o novom položaju, njegovom novom blogu „Život u Logosferi“, pop kulturi i internetu.

GN: - Vaše Preosveštenstvo, arhiepiskop Dimitrije razrešio Vas je Vaše dužnosti sekretara arhepiskopije u februaru i odredio Vas za direktora crkvene kancelarije za društvo i kulturu. Neko bi rekao da je to degradirajuće? Kako se osećate po pitanju Vašeg novog imenovanja?

ES: - Ja sam služio kao sekretar arhiepiskopiji devet godina, od decembra 1999 do 2008. U devedeset godina dugoj istoriji naše arhiepiskopije, jedino je otac Georgije Bakapulos na tom položaju bio duže od mene. Možete zamisliti težinu tog posla koji se bavi nevoljama i konfliktima parohijana i sveštenika, istragama, tužbama. Često sam znao da svoju kancelariju nazovem odeljenjem za žalbe. Taj posao osoba ne želi da radi zauvek. Ali ja sam duboko počastvovan što mi je Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop Dimitrije poverio tako osetljivu i važnu službu dugi niz godina. Duboko sam zahvalan što je sada obezbedio za mene priliku da služim Crkvi na jedan kreativniji način.

GN: - Molimo Vas da nam kažete nešto o Vašoj novoj kancelariji?

ES: - Kancelarija Crkve, društva i kulture zapravo je obnovljeno i  adaptirano odeljenja Crkve i društva, koje je bilo važan deo arhiepiskopije od 60-ih do 80-ih godina. Arhiepiskop Dimitrije osećao je potrebu da vaskrsne to odeljenje, da istraži sredstva koja dopiru do velikog broja pravoslavnih hrišćana koji stoje na granici potpune posvećenosti Crkvi.

Možda se sećate da je tema prošlogodišnjeg kongresa „Sveštenstvo i mirjani“ u Vašingtonu bila „Dovedite narod u Moj dom.“ Njegovo Visokopreosveštenstvo i Eparhijski Sveti Sinod čvrsto veruju da nam je Gospod dao dužnost da dovedemo narod u Crkvu. U tom smislu moja nova služba jeste da promovišem kreativnu vezu Pravoslavnog hrišćanstva sa savremenim društvom i kulturnom realnošću. Moja kancelarija je zadužena za razvoj i primenu programa i službe kako bi pomogli ovim osobama da pronađu putokaze, posebno mladima, koji u Crkvi traže pomoć za sve izazove koje život nosi, a koji su potpuno i autentično pravoslavni Grci, a takođe potpuno i autentično Amerikanci XXI veka.

GN: - Shvatam da je jedna od inicijativa Vaše kancelarije budući blog.

ES: - Da. Reč blog je, naravno, neologizam, skraćenica za „veblog.“ To je tip vebsajta koji postoji u različitim oblicima. Pisao sam lični blog, jednu vrstu putujućeg dnevnika, kada sam krajem prošle godine dva meseca bio u Firenci, u Italiji. To je bio jedan način prenošenja mojih misli i iskustava prijateljima i porodici. Pripremam da lansiram blog crkvene kancelarije. On će imati drugačiji, manje ličan, manje kapriciozan karakter. Nudiće objašnjena na različite teme koje imaju uticaj na život savremenih pravoslavnih Hrišćana koji žive u Americi - od političkih tema do životne sredine, od bioetičkih pitanja do trendova u popularnoj kulturi. Jedna stvar koja deli blog od recimo, novina, jeste da daje čitaocima mogućnost da ostave komentar, da ostvare interakciju sa sadržajem. Kažem „sadržajem“ jer neće samo tekstovi biti postavljani, već će tu biti i video prezentacije, kao i neki drugi sadržaji.

GN: - U čemo je razlika između ove vrste angažovanja na internetu, sa mogućim kontraverznim pitanjima – i drugih formi verske nastave ili pastirskog rukovođenja koje Crkva nudi? Šta su prednosti i mane korišćenja bolgova i tehnologije za društveno umreženje, a sa ciljem da dovedemo našu veru na tržište ideja?

ES: -  Blogovi i tehnologija društvenog umreženja jesu novo tržište ideja i mi ih ignorišemo na sopstveni rizik. Oni su mesta gde ljudi idu, posebno mladi, kako bi više saznali  o ovom svetu. U drugu ruku, postoje značajni rizici u povezivanju ljudi putem interneta. Nije nikakva tajna da kulturni rat besni svuda oko nas. Postali smo veoma polarizovano društvo, međusobne razlike iznosimo putem radio-talasa. Činjenica je da ljudi mogu da se kriju iza avatara ili pesudonima u internet prostoru. Drugim rečima, u svojoj interakciji sa drugima, mogu biti anonimni. Dakle, postoji ona zastrašujuća dimenzija na internetu, jer ljudi ne moraju da odgovaraju za svoje ponašanje.

GN: - Kako ćete rešiti problem skrivenog indentiteta na Vašem blogu?

ES: - Ljudi će morati da se registruju sa svojim pravim imenima. To će možda ograničiti neke ljude, ali to su ljudi koje mi svejedno ne bismo želeli da imamo na našem blogu. Ja ću biti vratar bloga, davaću odobrenja ili zabrane na pojedine komentare, tako da blog neće biti slobodan za sve.

GN:  - Kada ćete postaviti blog, kada će postati aktivan? Kako ga možemo pronaći?

ES: - Biće najava na sajtu Grčke pravoslavne arhiepiskopije (www.goarch.org) u narednim danima. Tada će se omogućiti ljudima da pristupe linku.

GN:  - Koji je naziv bloga?

ES: - “Život u Logosferi.” Odlučio sam da ovako nazovem blog jer sam želeo da ga odvojim od težine blogosfere, tog virtualnog prostora u kome na stotine miliona ljudi iznosi svoje mišljenje i reagovanja, često u suprotnosti jedni sa drugima. Želeo sa da logosfera bude neka vrsta metafore za Crkvu. To je gde Logos, Reč Božija, razlog za sve, Život sveta, vlada nad svim. To je drugačiji način da se kaže „Carstvo Božije.“

GN: - Pomenuli ste da će na blogu biti moguće komentarisati na razne teme, počev od politike pa do pop kulture. Da li ćete Vi uređivati sve teme?

ES: - Neće moj glas biti jedini u „Logosferi.“ Ja sam urednik, ali će biti mnog boljih, kvalifikovanijih glasova od moga, koji će se baviti temama kao što su odnosi crkve i države, bioetike, pitanjima ekologije. Moje iskustvo je iz kulture: film, književnost, muzika. I to je gde ću ja najviše usresrediti moju energiju, procenjujući šta prolazi kao zabava danas, i pomažući ljudima da prepoznaju ono što nudi trajne vrednosti, da prepoznaju ono što je kvalitetno ili ono u čemu leži opasnost. Ja nisam neka bezumna vrsta poštovaoca svega što pop kultura nudi, ali nisam ni refleksivni kritičar koji će reći „ništa dobro ne može proizići iz ovoga,“ jer sam dosta toga dobrog doživeo u pop kulturi. Mislim da bi oba kraja spektra bila ekstremna; moramo imati iznijansiran stav prema popularnoj kulturi.

GN: - Skoro ste održali predavanje na temu: „U potrazi za Bogom u popularnoj kulturi“ u Svetom Vladimiru, pravosalvnoj školi teologije.

ES: -Da, bio je to seminar koji sam održao sa mojim  prijateljem, Piterom Boutenefom. Zajedno smo studirali na Oksfordu. Govorili smo da glas Božiji, Njegovo prisustvo, Njegova volja, mogu da se prepoznaju i u svetu popularne kulture; u popularnim filmovima, televizijskim emisijama, romanima, muzici, trendovima.

GN: - To nije uobičajeno da se čuje među pravosalvnim teolozima. Oni obično kritikuju popularnu kulturu, zar ne?

ES:-  Istina je da neki ljudi misle o svetu pop kulture kao o pustoši, ali ja na to gledam kroz učenje Crkve - Bog je „svuda prisutan i sve ispunjava.“ Nije istina da ljudi koji su kreirali pop kulturu nikada nisu čuli za Jevanđelje; neki od njih Jevanđelje doživljavaju  veoma  ozbiljno i odgovaraju autentično i duboko; ispoljavaju njihovo verovanje u svome radu na jedan moćan, inspirativan i iznenađujući način.Takođe tvrdim da neki umetnici komunuciraju Istinu neshvatajući da to čine. Neki ljudi o pop kulturi misle samo kao o obliku odvlačenja pažnje, iskušenju, ali nije tako. Naravno, ne govorim da pop kultura treba da postane naše jedino izražavanje. Neki bi mogli reći da nije vredno napora tražiti  dijamant u gomili balege, ali dijamant je dijamant gde god da ga pronađete.

To je moje čvrsto uverenje da nas Gospod tamo šalje, u tu „pustoš“, na puteve i raskršća,  kao što je i Sam činio u Svojoj paraboli o svadbi, da pronađemo ljude i da ih sve dovedemo u Njegov dom.“

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
6 decembra 2010 god

izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/07/bishop-savas-of-troas-office-of-church.html

[Guest о. Агапије]

Одличне теме о.Гаврило !  0409_feel

Свака част. 

Хвала вам .  4chsmu1

[o.Gavrilo]

MITROPOLIT VOLOKOLAMSKI ILARION
U SUSRETU SA STUDENTIMA I OMLADINOM MOSKVE

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5122_ilarion%202.jpg&size=500

12. maj 2010.
U Kulturnom centru Moskovskog  državnog  instituta za  avionautiku  (MAI) susreli su se  predsjednik Odjeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske Patrijaršije, mitropolit Volokolamski Ilarion (Alfejev)  i moskovski studenti.

Njegovo Visokopreosveštenstvo, gospodin Ilarion održao je predavanje na temu “Molitva – razgovor s Bogom “ pred studentima MAI-a, učenicima drugih visokih škola i pred "korisnicima" pravoslavne socijalne mreže "Vkontakte.Ru" koji su i inicijatori ovog susreta.

Pozdravivši okupljene sa vaskršnjim pozdravom, Vladika Ilarion je saopštio da mnogi ljudi koji se smatraju vjerujućim  često nemaju iskustvo molitve. Neki od njih kažu: "Zašto da se molimo? Bog već od samog početka sve zna. Bog je sveznajući." Drugi, pak tvrde: "Ja bih se rado molio, ali ne znam molitve."

"Mnogi dozvoljavaju da im se duhovno bogatstvo molitve otuđi, jer ili ne znaju zašto da se mole, ili ne znaju kako da se mole.", rekao je Mitropolit dodavši: "Prvo što želim o molitvi da istaknem je saznanje da molitva nije monolog već dijalog. Neki ljudi misle da kad se čovjek moli da on neke molbe i misli u formi monologa izgovara i da pri tome jedino što se dešava je davanje oduška svojoj duši,  međutim u stvarnosti ovdje je riječ o dijalogu, jer molitva predstavlja mogućnost susreta sa Bogom. Čovjek se okreće u molitvi ka Bogu koji ne prebiva negdje u nepoznatim apstraktnim daljinama, već se okreće  Bogu koji čovjeka čuje, koji je tu i spreman je da u molitvi da odgovor. "

U hrišćanstvu mi opštimo i komuniciramo sa Živim Bogom koji je jedna Živa Ličnost. Mi razgovaramo sa Bogom onako kako jedni s drugima razgovaramo istakao je Mitropolit Ilarion.

"Mi razgovaramo sa Bogom kao sa jednom živom ličnošću. Putem molitve otkrivamo da Bog učestvuje u našem životu, jer kada se molimo, mi izvjesno dobijamo Božije odgovore. Ovi odgovori mogu da poprime razne oblike. Nekad odgovor dolazi prilikom same molitve, nekad poslije molitve u vidu nekih događaja koji se odvijaju u našim životima."

Arhipastir je opomenuo  da  život čovjeka  i molitva mogu da budu u "disonanci".
[komentar prev.: Vladika Ilarion je kompozitor, pa zbog toga koristi u svom govoru riječ "disonanca" - neslaganje. Objašnjenje slijedi u narednoj rečenici Ilarion .]

Molitva je susret sa Bogom, ali da bi čovjek bio spreman na ovaj susret, potrebno je da u skladu sa tim živi, a to znači da živi bogobojažljivim životom i potrebno je da posjeduje Strah Božiji u sebi  rekao je Mitropolit. [komentar prev. : Da bi život i molitva bili u skladu,  potrebno je da unutrašnji sustav čovjeka odiše strahopoštovanjem prema Bogu.]

"Nekad se desi da čovjek, opterećen zemaljskim brigama,  bude potpuno obhrvan tim brigama  i da taj teret potpuno preokupira njegovu misao tako da  više nije u stanju da se koncentriše na Gospoda."

Mitropolit Ilarion je objasnio u daljnjem toku svoje besjede osnovne pravoslavne molitve i naglasio važnost molitve za bližnje, posustale, neprijatelje i svoj rod.

Poslije predavanja Vladika Ilarion odgovarao je na mnoga pitanja omladine i studenata.  

Prevod sa njemačkog Radomir Vučić
8. decembra 2010.  god.

izvor: http://www.mospat.ru/  

[o.Gavrilo]

                                              "NAJVEĆI OD VAS DA BUDE SVIMA SLUGA"

Nesumnjivo je da samosvest samog sveštenstva predstavlja krajeugaoni kamen za formiranje jevanđelskog razumevanja duhovnog života. Za to je potrebno da ga sam sveštenik poseduje

Takodje samo sveštenstvo treba da shvata svoje mesto u Crkvi. I ako rasudjujemo opet po jevandjelski, to mesto uopšte nije centralno ili glavno tako da se uzvišuje nad ostalim narodom. Treba da bude sasvim suprotno tome.

«Najveći od vas da bude svima sluga». To jest sveštenik – sluga i treba da se nalazi na mestu ili položaju čak nižem od svih ostalih. Sveštenstvo je prizvano da bude slugama Samog Gospoda u delu ostvarenja Tajni i Božijih Tajinstva koje se odnose na svakoga ko prilazi ka Hristu. U tom smislu sveštenstvo ima u Eklesiji isključivo funkcionalni značaj. A neko će reći: a šta je sa pastirstvom, istinskim duhovništvom, istinskim starčestvom? Da li je to takodje samo funkcija? O čemu vi to pričate? – Da, to je takodje funkcija, koja još sa velikim uspehom može da privede ka Hristu zbog toga što je zapečaćena ličnom svetošću ili pastirskim podvigom nosioca – koji privodi grešnika koji se kaje ne ka svojoj istaknutoj pastirskoj ličnosti, već ka Ličnosti Samog Hrista.

Ukoliko funkcija počinje sebe da smatra samodovljnom, dostojnom poklonjenja, sveta na osnovu samo jednog svog funkcionalnog značaja, onda ona prestaje da ispunjava ono za čega je zamišljena. Vrata koja neprestano lupaju i bolno udaraju one koji ulaze, ili su čvrsto zatvorena, pa i zaptivena, prestaju da funkcionišu kako treba. Sveštenik treba da predstavlja otvorena vrata ka Hristu, a ne da udara bolno i predstavlja nepremostivu prepreku. Ako onaj, koji je prizvan da svima bude sluga, hoće sam da bude gospodar i očekuje da mu služe, onda se normalni poredak stvari narušava na najozbiljniji način i sistem radi krivo ili ne radi uopšte. Nažalost, tako često biva u savremenoj crkvenoj situaciji. Sveštenik je strašno tražen. Faktički, usluge koje se očekuju od sveštenstva s velikim trudom mogu da budu zadovoljene, pošto sveštenstva prosto nema dovoljno. Prirodno je da se samom sveštenstvu neizbežno javlja iskušenje da svoju funkcionalnu neophodnost smatraju posebno značajnom, i to ne samo posebno – već i sakralno značajnom. Dalji razvoj ove paradigme dovodi do uzvišene ocene sopstvene ličnosti kao neke duhovne veličine, čemu dosta doprinose duhovna čeda, koja aktivno stupaju u ulogu poštovaoca i poštovateljki.

U ovoj složenoj, ali nažalost dovoljno tipičnoj situaciji, ceo taj odnos «potražnja-usluga» odvija se na novom nivou. Potražnja usluga predstavlja svojevrsno uzdanje u čoveka, zasnovano na traženju takvog rukovodioca, koji bi tako rukovodio da rešava sva pitanja – skoro do toga koju pastu za zube koristiti (ja se ne šalim), tako da ne postoji nikakva odgovornost. Uopšteno govoreći, bekstvo od odgovornosti pod vidom zadobijanja duhovnog rukovodioca radja odgovarajuće traganje. Treba primetiti da je samo sveštenonačalstvo na čelu sa Patrijarhom i Svetim Sinodom posledmjih godina više puta pokazivalo kritičke primedbe u odnosu na lažno pastirstvo i mladostarčestvo. Ali natovarena kola su, kako kažu, i dalje tamo. Misli se da to nije u poslednjem redu zbog toga što postoji ogromna potražnja za mladostarce i uopšte direktivne pastire. I njegova realizacija sa odgovarajućim predlogom uvodi naš crkveni život u beskonačni situacioni ćorsokak, kada većina – što klirika, što mirjana – ne želi drukčije da živi. Jedni traže bezodgovorno povinovanje, a drugi se navikavaju da gospodare i rasporedjuju, nemajući u stvari ozbiljno duhovno pravo.

Suština istinskog pastirstva ne treba da se sastoji u nepogrešivoj sposobnosti da se uzme i reši (to i jeste pre svega jednoznačno funkcionalna karakteristika svešteničkog služenja), već u tome da bi budući predstavnici i molitvenici u Crkvi, objavljivali živog Hrista grešnicima koji se kaju, pomagali da dodje do susreta sa Njim, bili otvorena vrata ka Njemu, glavni savetnik, iskusniji stariji brat, ako treba – duhovni sagovornik, ali nikako ne samovlasni izvršilac tudjih sudbina, pa čak i onda kada sam čovek želi da neko «duhovno» lice odredjuje njegovu sudbinu. Kao što je poznato, u nekim zemljama, gde nema takvog kadrovskog deficita sveštenstva (u istoj toj Grčkoj), svaki rukopoloženi sveštenik ne može da bude i duhovnik i može da vrši ispovest samo sa posebnom episkopskom dozvolom. Naličje takve istorijski stvorene prakse već samo po sebi svedoči o tome, da pastirstvo nije neka s rukopoloženjem mehanički zadobijena i bezgrešno delujuća funkcija, već direktno zavisi i od duhovnog iskustva, karaktera, i uopšte sposobnosti i talenata konkretne ličnosti, koja se osmelila da primi sveštenički čin.

Dotle, dok sve ostaje tako kako danas jeste, naš crkveni život u njegovom vidljivom delu će nastavljati da podseća na delatnost ogromne korporacije – manje ili više (i to ne uvek) efikasne – za obsluživanje religioznih narodnih interesa. Pri čemu se korporacije brinu za svoju ovozemaljsku uspešnost, za svoj ovozemaljski opstanak, u šta one i ulažu najviše napora u saglasnosti sa ovozemaljskom relanošću i ćesarevom vlašću, što samo po sebi nije presudno – dotle dok ne postane glavni cilj. Ako smo mi hrišćani, treba znamo da treba da bude potpuno suprotno. Crkva treba da objavljuje Hrista i daruje nam put u Njegovo Carstvo, a ne da traži – opstanka radi – krivudave puteve u ćesarevom carstvu nadajući se da će joj se Carstvo Nebesko dodati samo po sebi - po principu ostatka ...

O tome, kako idealno treba da bude:

Episkop treba da bude istinski pastir, sposoban da položi svoju dušu za pastvu, a ne samo administrator ili knez u Crkvi, rukovodilac vizantijskog ceremonijala. U početku je episkop zaista bio predstavnik svake velike zajednice, pre svega pastir. Radi toga episkopa bi trebalo da bude mnogo više nego inače i samo neki od njih – po relanoj potrebi – treba da postanu rukovodioci i administratori u osnovi svoje delatnosti. I ako je tačna izreka «gde je episkop tamo je i Crkva», onda je za ostvarenje crkvenog života tim pre neophodna evolucija episkopata od viših crkvenih rukovodilaca u istinske predstavnike velikih evharistijskih skupova i dušebrižnika.

Sveštenstvo ne treba da bude neka zatvorena korporacija ili kasta. Sveštenik pre svega treba da se bavi katehizacijom – kako pre krštenja onoga koji se ocrkovljuje, tako i posle. U tom smislu sveštenik ne treba da ima samo neku funkciju osvećivanja u vidu služenja treba, služečeg postavljača odredjene vrste blagodati na odredjena mesta (krstiti, pričestiti ili služiti kući jeleosvećenje, osvećivati stanove, kola, banke, restorane ...), već i sposoban da posvedoči istinu u Hristu, kako u crkvi, tako i izvan njenog praga.

Sam hrišćanski život treba da bude hrišćanski u smislu težnje ka ispunjavanju jevandjelskih zapovesti. Radi toga je u principu neophodno prekinuti taj surovi i u suštini paganski odnos «potražnja-usluga», jer su molbe naroda većinom paganske. Delo Crkve treba da bude jevandjelsko a ne narodno. Crkva treba da objavljuje zadobijanje Carstva Nebeskog u Hristu, a ne skup usluga i metoda za postizanje duševnog mira. Za to da bi samo delo Crkve bilo jevandjelsko – ono treba da bude delatno, to jest da uključi u sebe sve što u principu može da se predloži i daruje čoveku koji je poverovao u Hrista. To je i Reč Božija, i Svete Tajne, i katehizacija, i obrazovanje uopšte, i konkretna (kako se to danas moderno kaže) socijalna delatnost. Ovde čak ne smeta ni optimizacija postojećih mehanizama crkvenog sistema ili čak stvaranje novih. Ali glavno je da se iza svega toga ne zaboravlja Hristos ...

Sveštenik Andrej Spiridonov

preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=13&section=10014&article=1109

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

[o.Gavrilo]

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5132_02.jpg&size=500

Hrišćanstvo je za vekove, a čovek se u svom zemnom životu - rađa i umire. Mi smo već sad drugačiji, a hrišćanstvo, Pravoslavlje – uvek je isto. Da li je asketski život u XXI veku živ ili su nam samo ostali primeri Svetih Otaca prošlih vekova?

Uoči  konferencije pod nazivom „Život u Hristu“, održanoj u Danilovskom manastiru, na ova pitanja tražimo odgovore  zajedno sa Magistrom Bogoslovije, profesorom Moskovske duhovne akademije, starešinom hrama sveštenomučenice Tatjane pri Moskovskom  državnom univerzitetu, protojerejem Maksimom Kozlovim.

-    Oče Maksime, možete li da nam objasnite šta znači duhovni život za današnje hrišćane i  kakav se smisao vidi u ovim rečima?

Postoje konstante, koje niko ne može da izmeni. Duhovni život za pravog hrišćanina ni na čemu ne može biti osnovan osim  na Jevanđelju.  Svaki dan sebe moramo da proveravamo: da li su po Jevanđelju naše stege, koje nameravamo da stavimo i koje želimo da dostignemo, ili ne? Ako ovo izvire iz Svetog Pisma – to je izvesna nada na relativno zdravlje našeg stanja. Ako se Jevanđelje podrazumeva samo po sebi, a naša „duhovnost“ takođe sama po sebi, to je alarm koji saopštava da nešto nije „baš dobro“.

Postoji klasična rečenica protojereja Sergija Bulgakova: „Ako hoćeš da proveriš istinitost svog shvatanja,  proveri ga pomoću „crkvenog predanja“.

Ako  je ono,  što se tebi čini da je ispravno, između ostalog i u moralno-asketskom poretku,  vidljivo  iz crkvenog predanja,   to ima pravo na postojanje.

Ako ne – ma kako da su ti dragocena ta gledišta,  moraš da shvatiš da u XXI veku ne može  biti pravilno ono, što su Sveti Oci u  V veku smatrali da je nepravilno.

Sveti Oci nas nikada ne uče tako da bismo nešto mogli smatrati i ispravnim i istovremeno  protivurečnim.  Ako su  ključni  pojmovi  kao što je smirenje, poslušnost, celomudrenost, nešto što je neodvojivo za asketski poredak  hrišćanina,   to je upravo onako, kako je bilo u V, VI i u narednim vekovima, kada se asketika tek formirala. Tako je to i  danas.  Na primer, ako neko nije u smirenju,  a ipak  želi da postane lider , niko danas ne može da kaže da je to  ono što mi  kod sebe treba da pobuđujemo. Ili, drugi primer,  ako je neko u neposlušanju, a i njegovo  unutrašnje stanje  samo po sebi je takvo da  živi bez Crkve, bez autoriteta sveštenstva, autoriteta Svetog Pisma – niko ne može da kaže da je to ono što mi sebi treba da uzmemo  kao „pravilo“.

Ako u ovo vreme u nečemu i vidim naš glavni zadatak –on se sastoji  u tome da se ne dozvoli kidanje Predanja. Da se, ne daj, Bože, ne stvori nekakva „nova duhovnost“, koja odgovara, kako to danas vole da kažu, izazovu XXI veka, a koja nije ukorenjena u crkvenom Predanju.

-    A kako će biti onima, koji  bukvalistički i,  možda, ne baš pravilno interpretiraju Sveto Pismo, potencirajući da – ko mora da bude sa Hristom – ne mora da bude sa svetom?

— Hristos je posebno o tome govorio, dakle,  da mi svet ne treba da volimo više od Njega, i ne treba da se okrećemo ka svetu.

Odrastao čovek,  kao sasvim zreo, koji, poverovavši u Hrista, ustroji sebi  neki  novi moralni zakon u kome odmah i potpuno sagori u želji da dosledno sledi Hrista, u nekom momentu ipak može da zažali za onim što je izgubio, rekavši: „Onaj život je bio interesantan i sjajan. Ma, kakvi su to gresi, pa,  neka su i gresi, ali bili su žestoki, sjajni, neviđeni... A, koliko su tek lepote  donosili svaki dan!“  

Eto, to okretanje unazad, u smislu ponovnog prihvatanja onih smernica i vrednosti, kojima se čovek rukovodio do svesnog ulaska u veru, jeste put koji je bezuslovno štetan. Niko se više ne može vratiti u stanje pre Krštenja ili pre ulaska u veru: „Verujem u jedno Krštenje za otpuštenje grehova“.

Kršten čovek, ma šta da pogreši i ma šta da učini, ne može ponovo  postati nekršten. U suštini, on se već nalazi u zajednici sa Onim, od Koga je to Krštenje primio. On zato može ponovo i da ustane, ali, i da svojim gresima takođe dušu svoju  uprlja do krajnosti, pa ipak  on ne može postati nekršten. Onaj, ko je jednom postao hrišćanin, ne može pasti u „nevino“ stanje onih ljudi, koji sa hrišćanstvom nigde i nikada nisu imali dodira.

Mnogobožački i ateistički svet oko nas – to je jedno te isto. A čovek, koji je postao hrišćanin, a onda se pokolebao – to je kvalitativno ipak sasvim  drugo stanje.

Fridrih Niče, koji je potpuni nehrišćanin, ali je istovremeno istančani  posmatrač čovekove prirode,  svojevremeno  je  rekao: “Slatka strela hrišćanstva drhti u srcu svih nas“. Razumete, kod onoga kod koga je srce za hrišćanstvom  bar jednom zadrhtalo, taj više nikada neće biti onakav, kakav je bio pre toga. Na to nas upozorava Jevanđelje.

— Koji su najteži problemi u duhovnosti savremenog pravoslavnog čoveka?

— Strasti, koje su opisali  Sveti Oci tokom prošlih vekova,  iste su kao i danas. Ali, u posebne bolesti savrememnog hrišćanina ne možemo a da ne ubrojimo   r a s k i d   sa    P r e d a nj e m. Mi smo danas više ljubitelji knjige. Tek mali broj je prihvatio  hrišćanski život „ iz ruke u ruku“ od iskusnih  učitelja.

Recimo,  šta je to što će za asketsko Pravoslavlje uvek  i beskonačno biti cenjeno iskustvo Atonskih staraca? To je činjenica da se  na Svetoj Gori praktično hiljadu godina sa učitelja na učenika prenosi predanje  u pravom smislu te reči. Baš kao u prva vremena hrišćanstva: od  Isusa Hrista – na Apostole, od Apostola – na sveštenike, Episkope...  Duhovno nasleđe tih  istih  hirotonija nije podrazumevalo samo to, što je  jedan drugog rukopoložio. Ne, on ga je naučio istom onom duhovnom blagu,  čemu je i sam bio nekada naučen od samog Apostola.

Na Svetoj Gori se i danas vrši isto takvo veoma iskusno svedočenje duhovnog života . A mi – po knjigama...?

U današnje vreme, na žalost , takvih  učitelja duhovnog života,  koji se trude da dostignu koliku-toliku visinu na  lestvici vrlina, opisanoj od strane Svetog Jovana Lestvičnika, nema baš  mnogo, tako da i  svih onih, koji su visoko na toj lestvicii, nema dovoljno.  

Pa koga, dakle, imamo? Sveštenici, od kojih su mnogi ušli u veru već uveliko u zrelom dobu, zaronjeni su u ekonomske, administrativne i porodične brige. Oni, na žalost, ponekad ni glavu ka nebu ne mogu da dignu. Dobro je i to da zbog toga ne gledaju samo u zemlju, već makar malo, napred,  ipak , dakle,ispred sebe.

Dakle, ljudi čitaju knjige svetog Teofana Zatvornika, svetog Ignjatija Brjančaninova, i nastoje da njihovo učenje primene kod sebe.

Postiže se veoma različit  uspeh – a kod mnogih, dosta loš. To je zbog toga, što je veoma teško da učiš bez nekoga ko će ti objasniti kako da primeniš te svetootačke tekstove. U XIX veku još je bilo moguće učiti po knjigama, zato što je celokupan život ljudi tome doprinosio.  A sada, kada život  današnjeg čoveka tome bolno ne doprinosi, a sve se svodi na – idi, nauči  Isusovu molitvu ili sačuvaj  unutrašnju trezvenost i rasuđivanje, ili pak kakvu-takvu toplinu i iskrenost molitve, ja, dakle, već  ne govorim o asketskom podvigu.

Zbog toga ljudi doživljavaju ne malo razočarenje. Za jedne počinje nekakav automatizam u crkvenom životu i lagano navikavanje na takvu životnu „ pobožnost“, međutim, sve je to do prvog iskušenja.  Drugi se pak  sasvim ohlade i postaju indiferentni za crkveni život.

Još je gore kada ljudi, koji su lično  razočarani, počinju da traže neke reforme i neprekidno pričaju  kako je  u Crkvi  nešto potrebno  menjati. Na primer, da se službe drže kraće, da se u Ustav  unesu izmene, i to se sve događa upravo  u vreme kada je nužno nešto menjati upravo kod samog sebe. Ovo je ozbiljan problem  savremene pravoslavne duhovnosti.

Razmotrimo još jednu pojavu današnje problematike. Naime, prošlo je oko dvadeset godina od vremena kada je naše društvo postalo u dovoljnoj meri slobodno. Ljudi mog vremena,  koje je zateklo vreme prelaska iz sovjetske vlasti u današnji period,  razmišljaju: -  „Sada mi vaspitavamo našu decu, pa naše unuke i tako ćemo izvesti pokoljenja slobodnih hrišćana“.

A mi se sada  pitamo: “ Koliko je dece od  tih pravoslavnih roditelja,  za ovih dvadeset godina, ostalo u Crkvi? Svaki sveštenik će reći da starija deca, koja su učila veronauku, nakon 12-14 godine doživljavaju pad u veri. Ostaju tek retki. Neki se od njih   ponekad vraćaju,  tada se vraćaju  sami, po pravilu,  u zrelom dobu, kada su se već oženili ili udali, ili pak oni, koji su se suočili sa patnjama i  životnim nedaćama.

Pitamo se takođe zašto se događa vakum  u tom aktivnom mladalačkom periodu? Reč je o tome da se njima ne može pomoći   r e č i m a   da bi se zadržali u crkvenim jaslama.

— Oče, kako da se izađe iz ove komplikovane situacije, po Vašem mišljenju?

-    Ako trezveno razmišljamo, onda ćemo viditi da nikakve izmene spoljašnjih  uslova nisu garancija za uspeh  u poznavanju crkvenog katehizma i da uz sve kvalitete programa za omladinu, obilje socijalnih radnika i poznavaoca katehizma, ne postoji nikakvo drugačije, niti važnije svedočenje hrišćanstva osim svedočenja životom.  

Svedočeći ogromno crkveno iskustvo, prepodobni Serafim Sarovski je rekao: „Spasavaj se sam, a oko tebe spasiće se hiljade“. I drugog nečeg ne može da bude.  Ljudi se približavaju pobožnom životu na osnovu primanja divnih  lekcija, ali, tako se samo u početku  rane  mogu zalečiti. Međutim,  da bi  se čovek naučio pravednom životu može samo ako i sam živi pravedno. To je azbuka hrišćanstva.

—    Događa se da čovek živi dosta pobožno, ali da mirjani uopšte ne žele da ga uzmu za primer...

—  To znači da u njegovoj pobožnosti nema temelja, dakle, on nema ljubavi za druge ljude. Askeza bez ljubavi prema čoveku pretvara se u karikaturu.

Na primerima izučavanja istorijskih događaja, znamo kakve su strašne nesreće ljudima, a i celom hrišćanskom rodu, donosili oni, koji su živeli asketskim životom, a  nisu imali ljubavi Božije. Takav primer je prekrasno opisao Dostojevski u „Legendi o Velikom inkvizitoru“.  Dakle, to je čovek,  koji je u svakom pogledu očuvao pravila, ustave i propise, ali, nije imao bogoopštenja, koje donosi radost.

Da,  možemo se moliti, postiti i slušati radio „Radonjež“ po nekoliko sati dnevno,  ali,  ako pri tome tebi nije interesantno sa tvojim Bogom, ti ćeš biti potišten  i tužan. Na žalost, to je činjenica.

— Oče, po Vašem mišljenju, koje je vrline u današnje vreme najteže dostići?

Čini mi se da je to u današnje vreme u prvom redu   c e l o m u d r i j e . Neprijatelj čoveka svim silama vojuje da bi tu reč danas bilo izlišno  upotrebljavati.

Čak i neki hrišćani  tu nesavesnost posmatraju prilično sa distance i skloni su da kažu: „ Da , u principu hrišćanski život je dobar, veliki  i uzvišen, o tome se govori i u Jevanđelju, ali, kako  da ga  primenimo u našim životima?“, ili, „ Da, naravno, dobro je kada muškarac sa jednom ženom proživi ceo život, ali, šta vi lično hoćete od mene, pa ja ne živim u XVII veku?“

Konačno,  zar je veliki procenat onih koji žive onako kako bi trebalo da se živi po pravilima hrišćanske etike, čak i među crkvenim služiteljima? Ne, nije...Pa šta mi onda hoćemo?

Ne mogu a da ne konstatujem još jedan minus današnje savremene duhovnosti, a to je -   c i n i z a m   nesagledivih  razmera. Dakle, to  je neznanje da se na sebe uzme odgovornost,  tako da ta nemoć  poput biča šiba i naš crkveni narod.  Ljude, kojima se danas nešto može narediti računajući da će u odnosu na dato naređenje biti odgovorni i da to prihvate kao poslušanje prema Bogu, treba tražiti Diogenovim fenjerom.

Iako sam spreman da se bavim analizom, da bi dao dobar odgovor zašto se sve to tako dogodilo, ipak ne mogu a da ne ukažem na ovu primedbu kao konstataciju.

—    U poslednje vreme često govore da je čovek postao ciničan. Koliki je to greh?

— U tu reč možemo da unesemo različit smisao. Uopšte,  to je forma, odnosno, način zaštite od falša. Cinizam je kada je previše reči, a premalo primera.

Znate, ispričaću vam jednu potpuno crkvenu anegdotu: Na Bogosloviji drži čas jedan stari poznati profesor, mitroforni protojerej. Predmet je dosta važan, ali ne i dovoljno interesantan. Čini mi se da je u pitanju Stari Zavet. Na času je disciplina neophodna, ali lekcija postaje teška za praćenje, prosto u grudima nešto gori. Profesor predlaže test, bogoslovi su uznemireni i snuždeni.

Pogledavši kroz prozor, stari sveštenik odjednom, ali potpuno van teme, postavi pitanje: - „Recite mi, braćo,  šta je to sreća?“ Mnogi podigoše ruku. Šapat u razredu: “Sada ćemo da zagovorimo dedicu, i čas će brzo proći“.

Ustade Ivanov: - „Baćuška, sreća je biti pravoslavni hrišćanin, od detinjstva biti vaspitan u Pravoslavnoj veri, ići u crkvu, ispovedati se, pričešćivati se. Zatim, prvo naći iskrenu devojku...“, - i dalje, dalje, mnogo lepih reči, dosta pravih reči izreče...
-    „Koliko ti imaš godina?“, - upitaa protojerej
-    „Devetnaest, baćuška!“
-    „Dobro, kada doživiš pedesetu-šezdesetu, tada ćemo razgovarati da li je to sreća ili nesreća. Ko je sledeći?“
Ruku je bilo mnogo manje, razred se gotovo prepolovio.
Sidorov odgovara mnogo opreznije: - „Sreća je, baćuška, kada mi kako treba postimo Veliki Post, pa odemo kod duhovnika na ispovest, do tančina se ispovedimo, pažljivo ispoštujemo pravilo, ujutro krenemo u hram pa se posle Liturgije pričestimo... Eto, to je sreća“.
-    „Da, Sidorove“, - odgovori sveštenik – „nije sporno, ali, koliko će dugo trajati tvoja sreća? Eto, ako te toga dana, dakle, u nedelju, pozove dežurni pomoćnik i kaže: - „Sidorove, ne puštam te danas u Moskvu, već idi u kuhunju umesto bolesnog Ivanova“. Da li će tvojoj sreći biti kraj, ili ne? Dobro je to, ali nekako neubedljivo... Ko će još da odgovori na ovo pitanje...? Ruku gotovo da nema.
Tada predsednik odeljenja zamoli da odgovori: - „Sreća je, baćuška, biti kao što ste Vi. Dakle,  još u mladosti odabrati put sveštenoslužitelja, decenijama stajati kraj Prestola, biti ocenjivan od strane sveštenih starešina,  imati svu ljubav svojih parohijana, biti  uvažen od sabraće i imati duboko poštovanje od nas,  učenika... Eto, to je prava sreća“.
-    „Da, pametan si ti, pametan...“, - odgovara profesor, - „ali,  tek ako budeš bar malo u mojoj koži, shvatićeš da li je to sreća...  Dakle, braćo, šta je to sreća?“ Ni jedne ruke...
Profesor ponovo pogleda kroz prozor, a tamo prolećno sunce počinje da prigreva, i, reče: „A šta je sreća, braćo? Sreća je - dobro raspoloženje“.

Eto kako je sve jednostavno, a mi često slušamo nekoga ko izgovara previše visokoumnih reči.  Iako takvih reči znamo  i imamo u izobilju, moramo  da nastojimo da budemo realni, da ne falširamo, da se ne zanosimo . Tada će ljudi poverovati, okrenuće se...
Kada je mnogo zanosa, posutog šećerom, rađa se cinizam i dobijamo odgovor:  - „Znamo mi sve vas, i vrednost vaša nam je odavno poznata“.  Sveti Grigorije Bogoslov je rekao: - “Reč se uvek može demantovati rečju. Ali, šta će demantovati život?“
Naći primere iz života, danas  je veoma teško, pa tako ispada da je sve bolje u knjigama.  Na prizive, koji nisu potvrđeni uverljivim primerom ličnog svedočenja, srce se ne odaziva. Tada se rađaju drugi, beskorisni kvaliteti.
Ovaj problem, između ostalog, stoji i pred sredstvima informisanja Crkve - mnogo zanosa, mnogo reči.

Jasno je da mi želimo da svedočimo istinu. Crkveni novinari su takođe pozvani da svedoče istinu, a ne da svoj rejting podgrevaju na već vrelom.  Ali, ni drugu stranu ne treba  uzeti previše ozbiljno? Da se ne dogodi - kako mi je slatko, pljuvačka mi ide na usta,  suze samo liju, -  a ubedljivost nikakva.

Primer pravog hrišćanina mora da bude takav , da je on uz velike napore  postigao da sebi prokrči put. Zato je uz talenat nužno izgraditi osećaj za meru.
Poznavao sam malo oca Andreja Nikolajeva iz Tverske oblasti, koga su pre četiri godine, zajedno sa porodicom, zapalili. Eto, on je bio primer. Ovaj sveštenik uopšte nije bio asketa, a možda nije bio ni nekakav veliki molitvenik, ali,  živeo je u svom selu Prjamuhino,  gde su mu parohijani uglavnom bili ljudi, koji su  često    bili po zatvorima ili koji su kad-tad tu morali da dođu... I, on je živeo drugačijim životom – po nekom drugom zakonu. Njegovu decu nisu mogli da podnesu, jednostavno zbog toga  što deca nikome nisu psovala majku, a njega,  prosto zato što on, na primer, nije pio votku.

Eto,  u takvom okruženju, oni su kao takvi, pobožni, već bili izazov.  Ovo je pravi primer, ovde ne može biti ni reči o cinizmu. Čovek je i životom i smrću potvrdio istinitost svog sveštenstva i svog poziva.

— Da li hrišćanin može da ne bude asketa?

—    Ako govorimo o mladim neofitima, njih što pre u datom momentu treba zadržati od neumerene želje da uzimaju breme, koje ne mogu da ponesu.
Dešava se da se početnik spremi da čita kanone, akatiste, Psaltir, večernje molitve, i onda se preoptereti...Njega, po pravilu, poput klatna neka sila počne da baca na drugu stranu. Tada on počne da razmišlja: „Kad  mi sad nije uspelo, znači, da uošte ništa i nije bilo potrebno“. Dela i reči rasuđivanja blagorazumnog sveštenika najbrže će ga zadržati.  Poznate su reči svetog Jovana Lestvičnika: „Ako vidiš početnika, kako uzlazi na nebo, uhvati ga za nogu, da njegov pad ne bi bio suviše težak“.

Naravno, susrećemo i primere ljudi, koji su skloni da prime hrišćanstvo kao neku dopunu ukupnom konforu svog života. Kada se čovek nekako u potpunosti sredio i sada normalno živi, on odjednom poželi da i u odnosu na Nebo ima neki mir, odnosno, konfor: -  „Evo, ovde je kod mene sve sređeno, ali zašto da ne udarim jedan stub pa da i  tamo zauzmem eventualne pozicije? Potrebno je, dakle, da okačim ikonu na zid, da  Sveto Pismo stavim na sto, da nekoliko puta godišnje dođem do hrama, možda u vreme Velikog posta i da se pričestim... I, eto, to je celo „malecko hrišćanstvo“.

Savestan sveštenik takvom čoveku mora da objasni, da je takav njegov trud ravan – nuli.

—  Ako se taj čovek, upravo kako Vi kažete „malkice hrišćanin“, stvarno malo moli, posti i ide u crkvu, a pri tom mnogo pomaže bližnjima, pa ipak  kategorički ne želi da ide na „veliko pogruženje“ u pravoslavni crkveni život, kako da ga uputimo na to?

—    Treba naći puteve, koji se danas javljaju kao aksiome. Jer, taj čovek se ipak slaže da je sve što je napisano u Jevanđelju istina? Jednostavno mu treba objasniti da se ne slaže sa Jevanđeljem baš sve što on radi. Da Carstvo Nebesko -  nije tek neko mesto za pristojne ljude dobrog srca, već za mnoge grešnike koji se kaju, zatim za carinike i bludnice, koji svojim pokajanjem i podvigom pretiču fariseje i pravednike.

Naslednicima ovog Carstva neće nas  učiniti  naša  dobrota, niti građanske vrline, a ni socijalne aktivnosti, već čisto srce, gde sebe smatramo ubogim grešnikom, koji se nada jedino u Spasitelja. Taj njegov spokoj: - „Pa, eto, ja pomažem...“,  čak i ako je i hram pokrio zlatnim kupolama, pa i ako u humanitarne fondove novac daje, ipak se mora protresti i  zaplašiti. Jer, to su sve – prilozi.

—  A kakav biste princip asketizma Vi posavetovali?

—  Bilo koji asketizam počinje od onog o čemu govori Jevanđelje.: - „Pokaj se, jer se približi Carstvo Nebesko“. Prvo što je nužno da se shvati „da sam ja tvar propadljiva“,  a onda će se pred čovekom otvoriti svi putevi kako bi započeo izgradnju svog unutrašnjeg drugog čoveka.

— Oče, nekima se događa blago „pomračenje uma“... Da li to, možda, tako i treba? Iako imaju sredstava za normalan život, neki ljudi, na primer, namerno koriste  drvene krevete bez dušeka, na kojima spavaju čak i mala deca,  a sve s namerom da vode „pravilan“ asketski način života, tražeći da takvim načinom žive i svi ostali...

—   To često biva zbog toga što takvi ljudi, po pravilu, nisu imali pravo crkveno detinjstvo. Želeći sada nešto bolje,  oni hrišćanstvo pretvaraju u teror.
To jeste veliki problem. Vidite šta pravoslavni roditelji sadašnje prve generacije   rade sa svojom decom, jer oni lično nikakvo crkveno detinjstvo nisu imali. Oni nastoje da svojoj deci „naduvaju“ sve ono što oni misle da je ispravno.  - „Da sam ja u svom detinjstvu imao sve to, kako bih  ja bio dobar čovek“, - govori ne znajući da time izopačuje decu. Bogalje ih molitvenim pravilima, koja traju po pola sata-sat, zahtevaju da deca uzrasta od 3 ili 5 godina  drže postove i  da se pričešćuju na svakom Bogosluženju na koje ih dovedu.

I kod takvog deteta, sve što treba da izazove oduševljenje, izaziva osećanje obaveze, koju ne razume. Sve ovo ide od onog od čega smo počeli razgovor, dakle od knjiga, odnosno, neiskusnog prilaska hrišćanstvu. Razum bi mogao čoveku da pomogne da ne žuri, da se ne guši, kao i da na bližnjega, odnosno na svoju decu, gleda ne kao na ideologemu, koju on hoće da stvori.

— Ali, s druge strane, činjenica da „volimo svu udobnost ovog života“, smatra se neospornim grehom?

—  Ovde se ima u vidu to  da taj čovek voli prekomerno uživanje. Da, reč „prekomerno“ odmah obeležite  navodnim znacima. Sve, što je preko mere, šteti čoveku. Ako čovek u svojoj duši nije miran što ima obične „ikea“ stolice, a ne stolice od mahagoni drveta iz vremena Luja XIV,  to je već strast, koju je svim silama potrebno iskoreniti.

Setimo se spaljivanja čizama nastojatelja u filmu „Ostrvo“. Treba, dakle, slomiti fotelju, koja nam ne dozvoljava ni o čemu drugom da mislimo, osim o tome kako je ta   fotelja predivna, jedinstvena, neuporediva. Ali, ako je čoveku manje-više sve svejedno, nema potrebe praviti od sebe Rahmetova i spavati na ekserima.

— A šta da se radi ako čovek za vreme posta oseti ogromno zadovoljstvo jedući, na primer, taranu sa krompirom?

— To je takođe pitanje mere.

S jedne strane, ne treba misliti da  sve, što  nam Gospod daje kao utehu, treba posmatrati kao neku mazohističku odvratnost.  Tu taranu, dakle, ne treba spremati tako loše, da bi nam, kada je jedemo proradio, oprostite, refleks za povraćanje.
Takođe i u bračnim odnosima, ne treba da zbog posta ispadne da dvoje ljudi ne vole jedno drugo, gde bi se njihovi odnosi pretvorili u  banalno fizičko odbijanje jednog od drugog. To je   j e d n a    krajnost.  
D r u g a   krajnost ogleda se u tome da se posna trpeza odjednom proglašava  bogatijom i ukusnijom od mrsne trpeze. „Posna  jela  su tako ukusna, i zbog čega bismo jeli meso?“

— Da li se sećate kako  Šmeljev u delu „Leto Gospodnje“ podrobno opisuje  najukusnija posna jela...?

— Da, sećam se, i to je bilo izopačenje smisla posta.
Uz svu našu ganutost slikama Šmeleva predrevolucionarne Moskve, mi moramo da shvatimo, da je jedna od glinenih nogu, na kojima je stajala vlat toga sveta pre revolucije, bio i takav odnos prema postu – ta najveličanstvenija  posna pijaca, od koje nam, kad je samo spomenemo, pljuvačka ide na usta.

— Neki smatraju da je savremeni post nekima postao zamena za dijetu?

— Taj problem postoji i on se pojavio zbog toga što se post ne  shvata kao liturgijski deo našeg života, odnosno, vreme pojačanih molitava.  Postoji i ovaj problem - koliko savremeni hrišćanin može nešto da  prihvati kao strogo ograničenje?
Naravno, svođenje posta na dijetu je besmisleno. Ako nam post nije postao vreme pokajanja, ograničavanje  od hrane neće imati duhovni cilj. Post u hrani je potreban da se ne bismo naslađivali preko mere i da se tako oslobodimo za molitvu.

— A ako se čovek trudi da ne greši, pa ipak ne uspeva da u potpunosti ispoštuje post?

—    Ovde je veoma važno da upravo takvih bezličnih formulacija ne bude. Šta to znači „ne uspeva“? Ti radiš ovo, radiš nešto drugo, i, odjednom, ne uspeva ti, znači, tebe tu i nema? Gde je to čovek nestao? Šta je to bezličnost? Znači da nema izražene  želje i odlučnosti. Meru posta treba razumno odrediti sa duhovnikom.

— Da li ste primetili, da se u vreme posta ljudi često svađaju, a trebalo bi da je suprotno? U sredstvima javnog informisanja i na internetu diskusije postaju oštrije, a događaju se i skandali. Zašto se baš u to vreme, kada je potrebno maksimalno  izbegavati konflikte, naprotiv, diže takav talas?

— Da, kako počne post, tako nastaju televizijske debate. I to je veoma primetno, a i zašto se to  događa, sasvim je jasno.

— Možda se to događa iz potpuno banalnog razloga, na primer, ljudi su nervozni zato što malo jedu?

—    Između ostalog i zbog toga. Odsustvo navika da se malo stegnemo pri pojavi slabije ponude, vodi ka tome, da naša pala priroda, već ogrezla u tom stanju, počinje da se protivi. Lukavi nastoji da čoveka liši blagodati, koja se postiže postom, odnosno, duha krotosti.

—    Po Vašem mišljenju, da li je posno pravilo negde i iskomplikovano?

—  Mislim da ima problema, koji traže saborno razumno rešenje Crkve. Zašto je, na primer, zvezdasta moruna – posniji proizvod  od kefira? Ili morski plodovi – od zemičke sa jajima u prahu? Ali, na nivou pastirske prakse to se sve može regulisati.  Mažda ne bi bilo loše povremeno potražiti preporuke Crkve ovim povodom.

—    Šta da radimo ako čovek stane na stanovište da to njega neko ipak nečim  ograničava za vreme posta, i jednostavno, bez razmišljanja, vrši atak na  ljude?

— Ako čovek, bilo kakve navike da ima, ne stekne i izvestan stepen samoodricanja, onda,  kada slično ograničenje naiđe iz bilo kakvih drugih spoljašnjih okolnosti, videćemo  kako on za to uopšte nije spreman.

Znamo kako bolesnici i starci mogu da budu tirani, jer nisu navikli ni na kakvo spoljašnje ograničenje u života.  Njih satiru pomisli, kako njima nisu baš toliko potrebni bližnji koji su oko njih, bar ne onako kako to oni o sebi misle.    

—    Šta je to dobrotoljublje?

— To je ljubav prema duhovnoj lepoti. Ljubav prema tome, da bi naše unutrašnje biće, čovek, lik i podobije Božije, bio iznutra lep, i u Biblijskom smislu te reči bio „ dobar zelo*“,da bi pri spoznaji da si u svemu nemoćan, imao i spoznaju o onome o čemu je Apostol Pavle govorio: - „ Velika je plata – biti blagočestiv i zadovoljan“. (1Tim 6:6). Zadovoljan je onaj koji rado prihvata život, koji mu je dao Bog.

— A ako mnoge nevolje ne daju osećaj zadovoljstva u životu?

—    Treba se setiti, da su postojali ljudi visoke duhovnosti, koji su se molili za takve  patnje. Često nam se čini da mi toliko patimo, da drugi ljudi i ne  moraju da pate... Pre svega, to je pogrešno shvatanje da mi zaslužujemo nešto drugo.  
Prvo pitanje je uvek: - „Zašto ja, zašto ne Vasja? Zbog čega?“ Zatim,  dešava se unutrašnji protest,  ili nas  pak osećaj: - „Pa zašto je taj srećan?“,-  lišava  mira.

—  Znači, onaj ko pati, nije u pravu? A šta da savetujemo majci koja, na primer, ima bolesno dete, jer, njoj je čak ponekad teško da vidi zdravu decu?

— Potrebno je da ona iskreno sebi postavi pitanje: zar ona nikada nije znala da postoje bolesna deca? Da li je ona tek na primeru svog deteta saznala da postoje razne dijagnoze? Šta više,  Daunov sindrom ili narkomanija? A može li biti  da je Gospod čuva od nekih velikih patnji?

Da, teško je negovati bolesno dete, ali, da li je to teže od krsta, koji nosi majka, kojoj je mlado, zdravo, jako dete poginulo u cvetu mladosti, ili se propilo ili učinilo kakav zločin? Kako da sudimo čiji je krst teži?

— Čime da se savremeni čovek rukovodi u duhovnom životu? Naravno, u prvom redu, Jevanđeljem. Šta biste preporučili u okviru duhovne literature?

—   Ako govorim sasvim iskreno, bilo mi je potrebno mnogo godina crkvenog života da bi skupio hrabrost pa da kažem: „Određene knjige, koje su priznate od strane duhovnika  velikog  autoriteta  duhovnog  života, dosadne su mi za  čitanje. Mogu ja da nateram sebe da ih pročitam, ali, da me nadahnu, oduševe, zagreju, nikako ne mogu“.

Smatrajući sebe „za nekoga ko je ustao protiv Predanja“,  taj duševni bol sam sa ogromnim srahom podelio sa iskusnim sveštenikom. On mi reče: - „ Svetitelji ne govore u horu. Svi su oni različiti. Ti nemoj da se lenjiš, traži one duhovnike, kojima će se tvoja  duša odazvati.   Jer, koga zavoliš – toga ćeš i slušati i za njim  ćeš i poći“.

U raznim godinama zrelosti to su bile i različite knjige. Danas su mi beskrajno drage knjige onih podvižnika pobožnosti, koje do nas donose živo asketsko predanje sa Svete Gore, a takođe i dela uvek dragog starca Pajsija Svetogorca, zatim radovi starca Jefrema Katunskog kao i mnogih grčkih podvižnika.  Postoje čudesna svedočanstva duhovnog života svetog prepodobnog Jovana Kronštanskog. Tako  u njegovim  nedavno objavljenim  dnevnicima, otkriva se čudesan lik svetog čoveka, koji se borio sa gresima, koje je vremenom pobeđivao, jer se tako bespoštedno  borio za svetost života.

Dakle, treba tražiti onog oca koga ćeš zavoleti.

A sam asketski ideal života nije u krizi. On je za sve i za sva vremena isti.

Prevod sa ruskog Takosava Damjanović
10 decembar 2010 god.

Izvor: http://www.pravmir.ru/protoierej-maksim-kozlov/

[uros]

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“

Odlican tekst o. Gavrilo! Hvala  4chsmu1 :bla: