Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[Зосима]

Ово не причам напамет,већ под утиском моје (шокиране)пријатељице,која је то доживела,колико јуче!

Овом приликом поздрављам бата Ненада,једног од администратора Лепавине сајта,који је данас био гост наше Цркве...

[JESSY]

Па и овде на нашем форуму , на једном посту дата су упутства како се припремати за ходочашће ка манастиру Лепавина и пише да ко жели да се причести да треба да пости 7 дана на води. И мени је то звучало много строго

[o.Gavrilo]

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje sedmodnevni post biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

- Blagoslov pre polaska na put

NAPOMENA : poklonici iz Beograda, Banjaluke, Beča i drugih mesta se o pokloničkim putovanjima u manastir Lepavinu mogu informisati preko obaveštenja koje će organizatori putovanja istaknuti u crkvenim prostorijama (ili drugim  mestima okupljanja) ili pak objaviti u sredstvima javnog  informisanja.

Za one koji ne dolaze u hodočasničkim grupama, nego  pojedinačno, napominjemo da manastir nema uslova za  primanje na konak (prenoćiti se može samo u hotelu u  Križevcima, jer u manastirskoj okolini nema privatnog  smeštaja).

PREPORUKA : svim hodočasnicima, radi duhovne veze sa našim manastirom, preporučujemo pretplatu na manastirski časopis “Put, Istina i Život” i slušanje RADIO BLAGOVESTI .

OBAVJEŠTENJE

Organizovana hodočasnička putovanja u naš Manastir do sada su uglavnom bila bez problema. Naše saznanje da se u grupi iz Beograda koja je posjetila naš Manastir 28. 02. 2004. godine (Teodorova subota), lažno predstavio izvjesni Zoran kao jeromonah Stefan i kao takav došao u naš Manastir.

Da bi se ubuduće izbjeglo lažno predstavljanje, sakupljanje priloga od hodočasnika u bilo koje svrhe, ponuda i prodaja razne robe, strogo se treba pridržavati sledećeg:

Potrebni podaci za sveštena i mirska lica:

- Za svešteno lice potrebno je Mirno pismo od Episkopa

- Za monaha, monahinju, iskušenika i iskušenicu uredno izdan i ovjeren dukumenat kojim dokazuje iz kojeg je manastira

- Za mirsko lice: ime i prezime, JMBG građana, broj pasoša, mjesto boravka, prezime i ime sveštenika kojoj parohiji hodočasnik pripada i zanimanje

- Lična izjava sa gore navedenim podacima svakog prijavljenog hodočasnika.

UPRAVA MANASTIRA LEPAVINA

Upravama Manastira i Monastvu Svetosavske Zičke Episkopske Eparhije

Pozdravljajući Vas o Prazniku Pashe Gospodnje i naše, Hristovog i našeg Stradanja i Vaskrsenja – sa ove dve nadahnute reči Blažene uspomene Episkopa Zičkog + Vasilija (tekst: Svetitelji o Svetinji i Vaskresni pozdrav Ziskom monastvu ), koji je pre 25 godina prešao iz ovoga u Visnji svet Bozžiji, molim Vas da mu odslužite godišnji Parastos na Pobusani ponedeljnik.

Takodje Vas potsećam, molim, i kao upravljajuci Episkop u Zici, na Vašu monasku savest stavljam svetootacku zapovest:

da preispitate svoju vernost kanonskom i monaskom Predanju naše Svete Pravoslavne Crkve. Jer to Sveto Predanje izričito zabranjuje mešovite Manastire. Tako Sv. Kanon 47. Sv. Trulskog Sabora (692.g.) kaže:

« Neka u muškom manastiru žena, niti u ženskom muskarac ne noćeva . Jer verni treba da su izvan svakog spoticanja i skandala, da svoj život dobro uređuju prema blagoobraznosti i ugodnosti Gospodu. A koji to čini (tj. postupa suprotno), bio klirik ili laik, neka bude odlučen». Slično govori i 18. kanon Sv. Sedmog Vaseljenskog Sabora (787. god.), i drugi Sveti Kanoni.

U Zičkoj Eparhiji, na žalost, poodavno postoji u tom pogledu kanonski besporedak i neposlušnost , te imate Manastira muških u kojima borave, žive i rade Monahinje ( jedan iguman nedavno mi rčce, bez imalo stida: «Pa mi ne možemo bez kuvarice!» - na što mu ja rekoh: Pa jesi li zato došao u Manastir? Ili zar ne možes makar naći nekog čoveka da ti kuva?). Takodje biva da u ženskim Manastirima žive Monasi i drugi muškarci.

Osim duhovnika, ne sme, po Svetim Kanonima, niko od Monaha ili laika da boravi i živi u ženskom Manastiru, osim naravno dolaska vernika za Slavu, Praznik i kraću posetu.

Molim Vas, dakle, da se saobrazite kanonskom i monaskom poretku vekovnog Pravoslavnog Crkvenog i Monaskog Sv. Predanja.

NA VELIKI UTORAK, 2003 godine

u Episkopiji Zičkoj, + Episkop mjestobljustitelj Zički + Atanasije

(Pročitano na Svetom Arhijerejskom Saboru, u izvještaju Preosvećenog vladike Atanasija. Prosleđeno dalje radi znanja i ravnanja!)

[stamenko]

Bratstvo Manastira Lepavina

Jerođakon Vasilije(Srbljan), rođen 16.06.1967.g, zamonašen 28.avgusta,1994.g.
Rukopoložen u čin jerođakona 28.avgusta, 2002.g. u manastiru Lepavini, sabrat manastira Lepavine.


Monah Teofan (Prosenica), rođen 19.01.1968.g. Zamonašen 28.avgusta 2001.g. Sabrat manastira Lepavine.


Monah Marko (Prosenica), rođen 18.07.1957.g. Zamonašen 4.decembra 2004.g. Sabrat manastira Lepavine.

[o.Gavrilo]

                                                                           

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pokret_koljivara_duhovno_liturgiki_preporod_i_grka_crkvena_bratstva/

[stamenko]

Grad i kiša osuli po Smederevu


Ilustracija (Guliver/Getty Images)

Smederevo je tokom prepodneva, uz periodičnu obilnu kišu, pogodio jak grad veličine lešnika koji je padao desetak minuta.

Još uvek nema podataka o eventualnoj šteti na obradivim površinama, a stručnjaci procenjuju da ne bi trebalo da budu ugrožene zasejane kulture.

"Voće ne bi trebalo da strada i ne očekujem veliku štetu, pošto su kulture u fazi mirovanja", izjavio je Tanjugu direktor Fonda za razvoj poljoprivrede Jovica Vujović.

Iako je grad neuobičajena pojava za kraj novembra, stručnjak za ratarstvo, Goran Pavlović, smatra da ratarske kulture nisu ugrožene.

"U Kolarima, selu u blizini Smedereva, gde se nalazi Poljoprivredna savetodavna stručna služba, nije pala ni kiša, pa mislim da neće biti velike štete kod zasejanih kultura.

Dobro je da je grad pao na urbani deo. Nadam se da su sela ostala pošteđena", kazao je Pavlović i dodao da je jesenja setva ozimih strnina praktično završena u atarima tri opštine Podunavskog okruga i opštini Grocka, koje pokriva Poljoprivredna služba u Kolarima.


29. novembar 2010.
(Tanjug)
Izvor: http://www.mondo.rs/s190460/Hronika_i_Drustvo/Grad_i_kisa_osuli_po_Smederevu.html

[o.Gavrilo]

«MOJ PUT JE - PUT PRAVOSLAVNE VERE» Intervju s Arhimandritom Pavlom (Dinisom)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5106_Untitled.jpg&size=500


Intervju s Arhimandritom Pavlom (Dinisom),
nastojateljem Vavedenjskog muškog manastira u Meksiku

Arhimandrit Pavel, u svetu Karlos Rodriges Dinis, rođen je 3. avgusta 1957. godine u Brazilu. Po završetku srednje škole upisuje fakultet, gde studira Farmaciju i biohemiju. Nakon završetka fakulteta kratko vreme  radi u svojoj struci. Sa 23 godine prima monaški postrig u katoličkom bratstvu Misionara-služitelja siromašnima u Brazilu, a nakon toga  prelazi u Meksiko. Posle rukopoloženja u sveti čin, narednih 18 godina vrši poslušanje duhovnika mirjana i iskušenika i vrši dužnost  nastojatelja pomenutog manastira. U Pravoslavlje prelazi 2002. godine u crkvi ravnoapostolnih Ćirila i Metodija u Solunu, gde dobija ime Aleksije u čast Aleksija čoveka Božijeg. Po blagoslovu Mitropolita Meksičkog Atinagore (Konstantinopoljska Patrijaršija), odlazi na Svetu Goru, gde u manastiru Vatopedu  priprema iskušenike za monaški ispit. U ovom manastiru se podvizava od 2004-2008 godine,  i tu biva rukopoložen i hirotonisan  u svete monaške činove... Godine 2008. vraća se u Meksiko radi ukorenjenja monaškog života u Meksičkoj Mitropoliji.
Danas je nastojatelj novosagrađenog  Vavedenjskog manastira, prvog manastira na teritoriji ove Eparhije, Meksičke Mitropolije  Konstantinopoljske Patrijaršije.

*  *  *

– Oče Pavle, molim Vas, ispričajte nam nešto o sebi.

–    Tražite da vam ispričam nešto o svom životu, ali, bez svake sumnje, moj život nije nešto interesantan. Jedno je sigurno, najvažnije i osnovno, jeste činjenica šta je Gospod, Svojom blagodaću i milosrđem, učinio u mom životu – životu čoveka grešnog i  Ljubavlju Boga Jedinog u Trojici, prizvanog ovde na preobraćenje.

Rođen sam u katoličkoj porodici i još kao dete kršten po obredu Katoličke Crkve. Od majke sam primio prva saznanja o hrišćanskoj veri i uz njenu podršku učestvovao sam u hrišćanskim tajnama. U to vreme, dok sam od majke, zajedna sa svoja dva brata, primao prve časove o veri, od oca sam učio vrlinske vrednosti života, kako bi postao dobar čovek. Pri tome, iako je moj otac poštovao hrišćansku veru, ipak je bio daleko od Katoličke Crkve.
Od detinjstva sam u srcu osećao priziv Božiji. Sećam se kako sam još kao dete zanemarivao igre sa drugovima, da bi odlazio u polje, gde bih „gradio“ male kapelice i tamo provodio vreme u molitvi. Takođe sam mnogo puta sam ostajao u šumi, gde sam preko prirode osećao veličinu Boga Tvorca, zahvaljivao Mu se za sve, zajedno sa celom Njegovom tvorevinom. Tako je prolazio moj život – između učenja i sjedinjenja... Ali, moje srce je uvek osećalo žeđ za Bogom, koju tada, zbog svoje dečije naivnosti, nisam mogao da shvatim.

– A kako ste prišli Pravoslavlju?

–    Završio sam školu i krenuo na fakultet. Bavio sam se Farmacijom i biohemijom. Ali, u mom srcu češnja  za Bogom je stalno bila prisutna. Gospod, bogat u milosti Svojoj, nastavio je da me zove, želeći da moj život bude posvećen samo Njemu. Za vreme mojih pokušaja da dobro radim svoj posao i u društvenom životu, stalno sam, bez obzira na svoje nemoći, pokušavao da uzrastam kao hrišćanin. Međutim, u srcu sam ipak osećao ogromnu prazninu, pa su mi često navirale suze zbog bola i tuge za Bogom. Upravo tada sam odlučio da se posvetim monaškom životu. U Katoličkoj Crkvi sam prošao sve stepene pripreme, gde sam kao iskušenik izučavao filozofiju i bogosloviju. Onda sam zamonašen, a kasnije rukopoložen u đakona i sveštenika, da bih u tom činu u Katoličkoj Crkvi služio punih 18 godina.

Moj pastirski rad je uvek bio vezan sa obučavanjem i duhovnim rukovođenjem mirjana i iskušenika. Ja nikada nisam služio u parohiji, ali moja služba je uvek bila vezana za molitvu i duhovnu podršku mirjana i iskušenika.

Međutim, prilikom čitanja duhovnih pravoslavnih knjiga, počeo sam u sebi po malo da osećam nekakav drugačiji pokret, blagodatni pokret..., i tako je bilo svaki put kada bih se dotakao Pravoslavlja. Osećao sam neku unutrašnju radost, sasvim drugačiju, osećao sam želju da živim svetotajinskim životom te vere. Po milosti Božijoj moj prvi učitelj na putu Pravoslavne vere bio je prepodobni Serafim Sarovski. Tada sam pročitao knjigu „Beseda prepodobnog Serafima Sarovskog s N.A. Motovilovim“. Ta knjiga, koju je jedan katolički izdavač preveo na portugalski jezik, meni postade oruđe blagodati Božije, uz čiju pomoć i poče proces mog preobraćenja u Pravoslavnu veru. Zahvaljujući prepodobnom Serafimu Sarovskom, Sergiju Radonješkom, Hrista radi jurodivima svete Rusije,  mene dotače milostiva Ljubav Božija. Ali, put mog preobraćanja bio je dug i povremeno krivudav u  sazrevanju i ukrepljenju u veri. Taj unutrašnji prevrat je bio bolan, ali i radostan, iz koga sam zaključio da je put, kojim nosim svoj krst, ispunjen spasonosnim bolom, u kome se neposredno otkriva radost Vaskrsenja.

Po ljudskim merilima to je bio dug put. Da bi se uzraslo i sazrelo, potrebne su bile mnoge godine. I tek nakon 18 godina mog uzlaska na Tavor, uspeo sam da osetim radost i netvarnu svetlost Preobraženja, kada sam, donevši čvrstu odluku, ostavio katoličku veru i počeo da pravim svoje prve korake ka Pravoslavlju. Sada je moj put – put Pravoslavne vere.

Kada sam duboko u sebi osetio da u svom životu moram da učinim odlučujući korak, našao sam Arhiepiskopa Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve u Meksiku Njegovo Vosokopreosveštenstvo Atinagora. Pažljivo me sasluša i očinskom ljubavlju obrati mi se rečima, koje me snažno dirnuše u srce i već tada mi  otkriše smisao celog mog života, smisao, zbog koga sam uložio mnogo napora i upornog traganja. On mi mirno i sa velikom  uverenošću reče: „To, što ti osećaš, jeste težnja da budeš s Bogom“. Shvatih da je u tim rečima potpuni smisao i značaj mog života. Te reči odrediše moj način života i, istovremeno, moj duhovni put večno učiniše da živim punim životom u Hristu.

Uz pomoć Episkopa primljen sam u Pravoslavlje u gradu Solunu u Grčkoj. Kasnije stupih u Vatopedski manastir na Svetoj Gori,  gde sam pod rukovodstvom duhovnog oca, starca Jefrema, zamonašen, rukopoložen u đakona, a zatim i u sveštenika. Tu ja, nedostojni, proživeh 5 godina, napajajući se iz izvora pravoslavnog podvižništva i monaštva Svete Hristove Crkve.

Bez obzira na moju slabost i grešnost, Arhiepiskop me ponovo pozva u Meksiko, kako bih postao oruđe Božijeg promisla i osnovao  monaštvo u našoj Mitropoliji.

– Kažite nam nešto o svom današnjem služenju Crkvi u Meksiku. Šta biste mogli da kažete o pravoslavnom životu u Meksiku? Koji su oblici misionarskog rada u toj zemlji?

–    Jedan od osnovnih zadataka mog svešteničkog služenja u Meksiku jeste propovedanje tajne Hristove, Koji je došao da nas spase. Propovedanje vere vrši se kroz duhovno vođenje mirjana, ali i onih, koji su krenuli monaškim putem. S tim ciljem Arhieposkop  Atinagor blagoslovio mi je izgradnju našeg pravoslavnog manastira. Naravno, glavnu ulogu u našem životu ima Pričešće Svetim Hristovim Tajnama i vršenje Bogosluženja.

Jedna od specifičnosti našeg misionarskog rada ogleda se u tome, što svoj pastirski rad vršimo u sredini gde znanje o Hristu već postoji, iako često i ograničeno,  ipak u potpunosti realno i konkretno, za razliku od drugih regiona sveta, gde se o hrišćanskoj veri ponekad uopšte ništa ne zna. Zato je smisao naše misije  upoznavanje sa verom, kakva je bila na Istoku i kakva je bila predstavljena na Vaseljenskim Saborima. Dakle, upoznavanje sa  celokupnim hrišćanskim iskustvom, što vodi punoći vere u Isusa Hrista. Čitavo stanovništvo Latinske Amerike,  sa neznatnim  izuzecima, poseduje osnovno saznanje o hrišćanskoj veri. Ali, njihova vera mora da bude očišćena i ispravljena u skladu sa Pravoslavljem.

Oblici našeg misionarskog delovanja su veoma različiti. Prvo, to je kako duhovno vođenje pojedinih ljudi, tako i grupa vernika, zatim, propoved na Bogosluženjima ili u sredstvima javnog informisanja. Mi ulažemo posebne napore da budemo uz ljude kad smo im naophodni i u situacijama, kada je potrebno da se svedoči Pravoslavna vera. Takođe posećujemo naše zajednice, kako one koje su već organizovane, tako i one, koje su tek u procesu formiranja. Učestvujemo u raznim javnim raspravama po temama kao što su ekologija, etika i moral, duhovni život i pravoslavna teologija itd.

– Kako Vi ocenjujete ulogu Ruske Pravoslavne Crkve u okviru  Pravoslavlja u svetu?

– Prema Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ja se ne odnosim samo sa velikim uvažavanjem, već i sa dubokom blagodarnošću, jer sam preko nje dotakao izvor duhovnosti naše Crkve. Upravo preko prepodobnog Serafima Sarovskog uspeo sam da se približim najdubljem poimanju hrišćanskog života, a to znači, da uz čvrstu veru moramo sačuvati Duha Svetoga. Radost tog Božijeg čoveka, pogruženog u Vaskršnju tajnu Hristovu, pomogla mi je da shavatim, da je suština našeg duhovnog života –  primanje Svetih Tajni Boga Raspetog i Vaskrslog. Ja sam dužnik, koji sa smirenjem blagodari Bogu za ovaj dar, kakav je bio prepodobni Serafim Sarovski za Rusku Crkvu, dakle, i za jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Pravoslavnu Crkvu. Ja se, takođe, osećam dužnikom i za to, čto mi je Gospod dao mogućnost da pročitam „Kazivanje jednog Bogotražitelja svom duhovnom ocu“.  Pomoću ove knjige, pre mnogo godina, počeo sam da upražnjavam srdačnu molitvu, i tako sam tek stekao svest  o velikom iskustvu molitve u Crkvi. Ja smatram da je uloga Ruske Crkve u Vaseljenskom Pravoslavlju, kao i samo njeno prisustvo važno i neprocenjivo za svedočenje vere u Isusa Hrista. Ja je doživljavam kao Crvu Raspetu, koja nas, svojom verom u Vaskrslog Hrista, poziva da u ovim vremenima i mi svedočimo našu veru. Krvlju mučenika-mirjana, monaha, sveštenika i Episkopa, muškaraca i žena iz svih slojeva društva, Ruska Crkva u Vaseljensku Crkvu unosi tajnu novog života, koja izrasta iz tajne Raspetog Hrista. To je Crkva Raspeta, ali i Vaskrsla. Takođe vidim da Ruska Crkva igra veliku ulogu u propovedanju Pravoslavne vere sledeći sveopšti pravac, a i uz učešće drugih Crkava i Patrijaršija.

–    Pomenuli ste da ste čitali Svete Oce Ruske Crkve. Da li i dalje upoznajete ruske pravoslavne autore? Čija bi se duhovna dela, po vašem mišljenju, morala prevesti na španski i portugalski jezik?

–  S obzirom na ogromno bogatstvo ruske duhovnosti, moram da priznam da su moja saznanja o tome do sada veoma skromna. Ponekad je to zbog teškoće da nađem knjige, koje su prevedene na španski jezik, a  koje bi se lako našle pri ruci. Dela, koja sam imao mogućnosti da pročitam,  prevodi su na italijanski, francusi i grčki. Navešću, pre svega, radove svetog Ignjatija (Brjančaninova), jednog od posebnih pisaca, čija dela, mislim, treba da budu prevedana na španski. Takođe sam čitao razna dela u kojima se govori o duhovnom nasleđu Sergija Radonješkog, Optinskih staraca itd. I naravno, dela onih, koji su svoj život posvetili misionarskom radu Crkve.

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
29. novembra 2010 godine

izvor: http://www.pravoslavie.ru/guest/36126.htm

[o.Gavrilo]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXVII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5105_UKRAS%20KAVKASKE%20ZEMLJE.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> "UKRAS KAVKASKE ZEMLJE"

Zadivljujući je život ovog pravednika – monaha, sveštenika, Hrista radi jurodivog. U akatistu svetom Teodosiju Kavkaskom i Jerusalmskom se nalaze i sledeći stihovi: «Raduj se, od majčine utrobe Bogom izabrani». Babica je donela mališana «u košulji» i prorekla da će biti veliki sveštenik, pošto se rodio u «monaškoj kamilavki». Reči obične seljanke su se pokazale proročkim. Pre mnogo godina su pronadjene starčeve mošti upravo u monaškoj kamilavki.

Starac Teodosije je živeo više od sto godina. Detinjstvo je proveo u blagočestivoj porodici, u neprekidnoj molitvi i tihovanju. Postrižen je u monaštvo, i služio u manastiru na Svetoj Gori. Bio je poslušnik u Svetoj Zemlji pored Groba Gospodnjeg. Zatim se vratio u Rusiju – starac Teodosije je predosetio da njegovoj rodjenoj zemlji predstoje najteža vremena bezverja i bogoborstva. I vratio se da uteši stradalne ljude, da ih podučava i ukrepljuje u veri, videći u tome svoju pastirsku obavezu. Našavši se već u Otadzbini, starac Teodosije je izabrao jedno od najtežih služenja Bogu i ljudima – jurodstvo Hrista radi.

Mnogo godina su se stanovnici Kavkaskih Mineralnih Voda sećali «dede Kuzjuka», kako su deca zvala starca. Prema priči prodavačice sveća u crkvi Pokrova Majke Božije u Mineralnim Vodama (gde se nalaze starčeve mošti), stariji muškarac joj je pričao o starcu Teodosiju. Kada je on bio dete, često je dolazio kod dobrog starca sa drugom decom. I starac je uvek u dzepu imao bombone koje je delio deci. Deca nikada nisu ni pomislila da uvrede starca niti da mu se podsmevaju. Ljubav i smirenje «deda Kuzjuke» im to nisu dozvoljavali.

Jedno od najpoznatijih čuda jeromonaha Teodosija je takodje povezano sa decom. Desilo se to za vreme Velikog Otadzbinskog Rata. Fašisti su došli do Mineralnih Voda. Starac Teodosije je došao do dečijeg vrta i povikao: «Za mnom deco, trčite za mnom!». Deca su se obradovala i krenula za starcem, a za njim su pošli i vaspitači. Odmah posle toga u zgradu dečijeg vrtića je udarila granata. Zahvaljujući starcu svi su ostali živi.

Nažalost, više nema živih ljudi koji su lično poznavali starca. Ali oni su uspeli da zapišu ono čega su se sećali o starcu, mrvice njegovog bescenenog duhovnog iskustva za buduća pokoljenja. Jeromonah Teodosije je posebno govorio o Isusovoj molitvi, o njenoj važnosti, savetovao je da se češće čita Otkrovenje Jovana Bogoslova radi sopstvenog vaspitanja u strahu Božijem. Svi koji su dolazili kod njega su dobijali savet i utehu, kao i isceljenje od duševnih i telesnih bolesti. Ali starac je nekim bolesnicima savetovao da trpe stradanja radi spasenja duše.

Jednoj blagočestivoj ženi, sada pokojnoj, starac Teodosije je dao savet kako da spremi vaskršnja jaja za Praznik. «Pripremi ih na Čisti Četvrtak»,- rekao joj je starac. Obavezno pročitaj tri puta «Oče naš», i jaja će biti sveža cele godine». Treba li reći da se tako i desilo po starčevim molitvama radi ukrepljenja u veri vernika koji su u ta teška vremena išli u crkvu.

Starac Teodosije nas nije ostavio ni posle svoje smrti. Počelo se sa pravim hodočašćem na njegov grob. Svi koji su dolazili sa verom, dobijali su ono za šta su se molili, a bolesni su se isceljivali. Takvih dokumentovanih slučajeva ima veoma mnogo. Oni se dešavaju i danas. Ženu iz sela u Tjumenskoj oblasti je jako ujeo pas. Rana se zagnojila i nesretnica je teško mogla i da hoda. Želela je da tuži vlasnike psa, ali ju je prijateljica odgovorila od toga: što da ljudima zagorčavaš život, bolje se pomoli starcu Teodosiju. Žena je počela usrdno da se moli i usnula je sa ikonom u rukama. Ujutru se probudila u zoru i sa zadivljenošću i radošću shvatila da su na bolesnoj nozi ostala samo dva mala ožiljka.

Bičem našeg vremena nazivaju porast onkoloških oboljenja. Od toga nije izuzet ni Stavropoljski kraj – veliki broj ljudi se razboli svake godine, a onkološki dispanzeri su puni. Šta je uzrok tome – loša ekologija, teški životni uslovi? Ili možda «duhovna atmosfera»? i očajni ljudi dolaze k starčevima moštima kao ka svojoj poslednjoj nadi, i mole za pomoć i zastupništvo pred Bogom. Gospod po molitvama pravednika daje isceljenje – u Pokrovskoj crkvi su se u poslednje vreme desila dva isceljenja od onkoloških bolesti, što je potvrdjeno dokumentovano, i navedeni su dokazi za to.

Pored starčevih moštiju se dešavaju isceljenja od mnogih bolesti – ruku i nogu, bolesti srca i krvnih sudova, raka. Takvih slučajeva je mnogo. Ali sveštenici koji služe u crkvi se žale da ne svedoče svi ljudi o tome, jer nije dovoljno samo ispričati čudo – treba ga potvrditi i dokumentima, zaključcima lekara i istorijom bolesti. Sveštenici mole svakog isceljenog čoveka da im pošalje te dokaze, jer su im svi ti dokumenti potrebni radi opšteruske kanonizacije prepodobnog Teodosija (iako je on već lokalni svetitelj). Nažalost, mnogi se ne odazivaju.

Pored moštiju jeromonaha Teodosija ne samo da ozdravljuje telo, već i duša, što je mnogo važnije. Na veliku žalost, opšte bavljenje horoskopima, astrologijom, okultizmom, «netradicionlanim metodama lečenja» je dalo svoje gorke plodove pa se sve češće može čuti o slučajevima posednutosti. Ali zli duhovi se boje Božijeg Imena i drhte kada protiv njih ustaje pravednikova svetost. O dva takva slučaja mi je ispričao djakon crkve Pokrova Presvete Bogorodice, otac Anastasije.

- Ne tako davno je na poklonjenje moštima starca Teodosija došla mlada, dobro odevena žena od oko tridesetak godina. Ali nije uspela ni da im se približi, a već je počela bukvalno da se grči. Crte lica su joj se izopačile, a zla sila joj je uvijala ruke, i sa silom odbacivala nazad, od moštiju. Žena se nije predavala, i ponavljala je pokušaj za pokušajem da se približi moštima. I kada joj je to na kraju uspelo, te čudne pojave su nestale! Ona je celivala mošti, ikone i mirna izašla iz crkve. Takodje je stradala približavajući se starcu i jedna od redovnih vernica iz Pokrovske crkve. Danas su njene muke skoro okončane. Skoro – zbog toga što se ponekad prilikom približavanja starčevim moštima njeno lice primetno menja, i oseća se da se nije dobro. Ali – dolazi, moli se Bogu i ne gubi nadu na potpuno izbavljenje od vlasti mračnih sila.

U gradu Mineralne Vode živi žena, čija ćerka dugo vremena nije mogla da rodi dete. Ona se po savetu verujuće majke obratila sa molitvom starcu Teodosiju. Kroz neko vreme je u njihovu porodicu ušla dugoočekivana radost – rodila se čudesna devojčica. Ona raste, raduje svoje bližnje, i daće Bog biće vaspitana u Pravoslavnoj veri.

Pored moštiju prepodobnog uvek ima ljudi. Neki se mole ćutke, na kolenima. Drugi čitaju akatist. Ovde je pre nekoliko godina došao mladi monah, čije rodjenje je starac čudesno predskazao njegovim roditeljima. Ukazavši na buduću majku, prepodobni Teodosije je rekao: «Dobićete sina, koji će ličiti na mene». Sada se taj «najobećaniji» sin podvizava u Svetogorskom manastiru.

Kada sam odlazila u crkvu, moram da priznam da mi srce nije bilo na mestu. Pored toga, na poslu su mi zadali «proizvodni zadatak», koji je zahtevao brzo rešenje, a kome nisam znala kako da pristupim. U toku celog puta me nisu ...napuštale uznemirujuće misli. Prišla sam moštima, pomolila se starcu, i celivala ikonu. Nemir je negde nestao i više se nikad nije vratio. Na duši je postalo svetlo i radosno. Prepodobni oče Teodosije, moli Boga za nas!

Veronika Terentjeva, grad Železnovolodsk Stavropoljskog kraja

Po molitvama prepodobnog Teodosija

Bilo je to pre sedam godina. U vreme opisanih dogadjaja bio sam nastojatelj Sveto-Preobraženjske crkve u selu Lesniki Kijevske eparhije. Trogodišnji unuk naše parohijanke Fotinije, Dimitrije, se teško razboleo. Dijagnoza je bila napisana na dva lista. Dete je ležalo zatvorenih očiju, nije moglo da se kreće, a nije bilo moguće čak ni pričestiti ga. Baka živi daleko od dece, u Ukrajini. Mladi roditelji su slušali tudje savete, i odlazili su kod raznoraznih «ekstrasensa». Probali su mnogo toga, sem jednog. Kada su se po bakinom savetu dečakovi roditelji ispovedili i pričestili, u roku od 40 dana su se otvorile Dimitrijeve oči. Dečak je počeo da ozdravljuje, ali još nije mogao samostalno da se kreće. Neko je posavetovao roditelje da dečaka odvezu kod prepodobnog Teodosija Kavkazkog. Iako je takav predlog čudio (kako se odlučiti na takav put sa malim detetom?), požrtvovani roditelji su otišli u Minvode (a živeli su u centralnom delu Rusije). Na Kavkazu su celivali mošti prepodobnog, i dobili blagoslov od nekog od lokalnih staraca...U povratku kući, mališan je zamolio da mu pomognu da hoda. A zatim je, s teškoćom se držeći za majku i sam prohodao. Kroz nekoliko meseci je kod nas došao stabilan dečak sa svojim roditeljima, i oni su prestajali celu službu. Teško je i zamisliti iz kakvog strašnog stanja je dete spašeno po molitvama prepodobnog Teodosija Kavkaskog. Prepodobni je urazumio i roditelje, jer su se oni pre toga skeptički odnosili prema veri svoje majke. Prepodobni oče naš Teodosije, moli Boga za nas! Čuvajući decu, Gospode pomiluj nas!

Protojerej Valerij Božok, sveštenik Sveto-Dimitrijevske parohije

preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

Mirjana Velovska Per lepo nemam reci

Saša Lazić ali je činjenica da mora napasti nevolja da bismo se opametili, još je puno takvih svjedočanstava i u našem dvorištu...no bolje ikad nego nikad, Bogu hvala da imamo takve starce i na onom svijetu i na ovom koji će nam pomoć i naučiti nas...što se čuda i iscjeljenja tiče, ako vjeru imamo ne trebamo dalje od manastira Lepavine, ako je po volji Božijoj sva iscjeljenja su moguća i duhovna i tjelesna i zaista čudna za nas...

Radomirdrugi Vucic Zanimljiv je ovaj dio teksta gdje se pominje da radi opšte ruske kanonizacije Prepodobnog Teodosija je važno da ljudi ostavljaju svoja svjedočanstva, o istorijatu bolesti, zaključcima ljekara itd. Čuda Božija treba razglašavati.

Zoran Rajkovic Na Kavkazu preciznije u Gruziji se nalazi i Arhimandrit Rafail Karelin.Često čitam njegove tekstove na Internetu ili u knjigama i uvijek me obraduju i ispune moja očekivanja.

Milena Puaca Slava Bogu za sve i kad se obozimo kad nas napadne nevolja.Hvala Gospodu na nasim svetima koji nas danonocno stite svojom molitvom od svkog zla.Hvala Jakom Gospodu koji pomaze nama slabim i gresnim ,ako ga prizivamo cista srca za pomoc.

[o.Gavrilo]

                                                RASTROJSTVO SVEKRVE, SNAHE I MUŽA

                                                     

                                                                POGREŠNA TRIADA

Snaha i svekrva, to je priča za sebe. Moderna žena danas ima često problem sa svekrvom. Svekrva zna biti prepametna. Brzina kojom se snaha kreće i svekrvin ritam, tu nema sklada. Ne možemo tražiti od svekrve da se mijenja u tako poznim godinama. Ona nam je data uz muža i nametnula se polako. Muž kao da je iščezao u ovom ženskom ratu..

Preko svekrve se često razotkrivaju neskladi u našem životu. Njena riječ, ponekad i otrovna, je kao mač. Svekrva je ponijela svu odgovornost života i ima iskustvo i znanje koje nikako ne smijemo da podcjenjujemo. Naš muž ne shvata svu težinu situacije kao muškarac koji nije u stanju neke idiome ženskog jezika da pojmi. ( Eto, već podcjenjujemo muža…) Pitanje koliko je svrsishodno u taj sukob uopšte muža uvlačiti. I u krajnjoj liniji zašto se suprotstavljat svekrvii? Time samo zlo na zlo množimo. Da li je moguć mir između snahe i svekrve?  Svekrvino znanje može biti na dobrobit cijele porodice. Ipak svekrva nije centar oko koga se vrti naš život. Ona je alarm po svemu sudeći, alarm koji alarmira da nešto nije u redu. Toliko dilema i otvorenih pitanja oko svekrve i snahe.

Muž i žena su jedno, oni su prvi i primarni porodični krug, ali kao što moderna žena ima svoju karijeru i svoje dostojanstvo, tako i svekrva očekuje da se ispoštuje i njena dostojanstvena uloga kao majke čovjeka s kojim smo u braku i koji je možda i otac naše djece, ni manje, ni više. Možda želi i po nekom dubljem instiktu i da moderna mlada žena ispoštuje dostojanstvo svog muža, a njenog sina ako ga je već izabrala da živi sa njim.  Zašto ga je birala zaista?

Problem se zapetljava onda kad svekrva nije duhovna, već samo snaha ili obratno. Tako da svekrva nije prijemčiva za duhovnu pouku o odnosima u braku i porodici. Onda ljubavi radi je potrebna dugotrajna žrtva i molitva jednih za druge, baš dugotrajna. Naravno poznate su ljubomore i zavisti na žensko-ženskoj liniji između žene u najboljim godinama i žene u zrelijim godinama koja se već pribojava da će postati baka, zatim nezdrave relacije u odnosu između majke i sina gdje nijedna žena nije dostojna njenog djeteta, a na koncu kao snaha ne zaboravimo da ako slažemo i prikrijemo nešto mužu, svekrvi to ne možemo prikriti, jer i ona je žena. To je već tema za jednu drugu priču.

Ako smo se znači našli u nezahvalnoj ulozi snahe, zaista možda prvo pitanje i treba biti upućeno nama samim, zašto smo se uopšte udavali i šta je zapravo naša prvobitna uloga kao supruge, jer svekrva je majka našeg muža, ako nju ne volimo kako da njenog sina volimo i da li uopšte imamo dovoljno poštovanja i ljubavi prema sopstvenom suprugu. Podsjetimo se da li je naš muž uopšte gospodar u svojoj sopstvenoj kući. Taj osjećaj mu je potreban kao Caru Asviru iz biblijske Knjige o Jestiri. 

Običajni zakon u patrijarhalnim zajednicama potekao iz starozavjetnog ili novozavjetnog duha je znao blagovremeno da ponudi uputu budućim supružnicima i njihovim roditeljima. Govorilo se naime da pazimo s kim se vežemo na vrijeme, iz koje porodice i kakva majka, takva kćerka, kakav otac, takav sin. U seoskim zajednicama, zabačenim predjelima gdje nije bilo puno migracija na relaciji selo – grad, otadžbina – biječli svijet, pa ni ratovi gdje nijesu dopirali, sama zajednica je bila u stanju da pruži jake regulacione okvire za nadolazeće navale bijesova između ženskih članova patrijarhalne zajednice i pripomogne stabilizaciji porodičnih odnosa. Strah od Turaka recimo za vrijeme robovanja našeg naroda i uopšte strah od vanjskog faktora prekrivao je neke unutrašnje konfliktne potencijale kao npr. na liniji svekrva-snaha, a uostalom patrijarhalni domaćini nijesu željeli da ponavljaju greške srpske srednjovjekovne vlastele koja je izgubila zdrave jevanđeoske relacije u porodici, pa je i to dovelo do propasti Carstva. Situacija cijelog naroda je zahtjevala trpljenje, porodice su bile mnogobrojnije i poreski sistem kod Turaka je bio drugačiji, pa osnovna porodična ćelija muž-zena-dijete koja je karakteristična za novovjekovno doba, u patrijarhalnim zajednicama je igrala manju ulogu. Danas trpljenje takve vrste možda nije potrebno. Malo je i muškaraca i žena koje bi danas trpile suživot u velikim zadrugama. Dugoročnu nemogućnost takvog života u modernom društvu pokazale su i neuspješne hipi-zajednice iz 70ih godina 20.vijeka, a i komunistički neuspjesi na planu svaštarenja s ženama i imovinom.

Danas je moguća kao i u svim vremenima pažnja, ljubav, smireniji pristup, jednostavnost, traženje ljepote u drugom, pa čak i u svekrvi i dobri odnosi u široj rodbini,… udjelimo i neki iskren kompliment svojim bližnjim.

Obratimo li se duhovniku za pomoć po to ovom osnovnom pitanju, zaista ne očekujmo samo čuda i olakšanje kroz raspredanje priče i klevetanja, jer to možemo i sa susjedama uz kafu, nego pokušajmo i sebe da preispitamo koliko smo sazreli i koliko zbog naše nezrelosti ili pak gordosti smo dobili baš takvu svekrvu na vrat i pitajmo duhovnika koje dio Biblije i Jevanđelja bi nam bio na korist u datim okolnostima čitati i dosta bi nam pomoglo u ovoj očajnoj situaciji kada bi se pozabavili malo duhovnim odnosom u zdravim neostrašćenim familijama i rodbinama.

U Bibliji se pominje često slučaj kad su muževi neposlušne i ohole žene napuštali i tražili sebi druge, neke sirote i krasne djevojke koje su zasluživale svaku pažnju i koje su provodile duge sate i noći pripreme da se udostoje te počasti da s vašim bivšim mužem razmene makar i pogled i koje sigurno nisu bile jezičave, već diskretne i suštinski pametnije od bivših snaha . Tu se pojavljuje sasvim nova trijada. Vaš već bivši muž, vi i nova mlada.

Svekrva je i tu mogla biti naš tajni savjetnik ili naš kobni neprijatelj, ali i našu svekrvu smo potcenjivale kao i celu rodbinu s kojom smo se orodile s muževljeve strane. Zaboravile smo da su i jedan i drugi ogranak familije nama postali svojta. A starije žene su znale mudro nekad da govore: „Dobro je imat svoga i u gori vuka.“

Zaista mi ne možemo do kraja znati žašto smo se baš orodile s ovim ljudima koji su rođaci našeg muža sve dotle dok se ne izborimo do spoznaje kroz ispovijest i priznanje sopstvenih grešaka, a to može trajati, zavisi od našeg duhovnog preobražaja i truda. Da li smo zaista u stanju da priznamo svoje greške ili smo bezgriješne, pa nam više niko ne treba, niti muž, niti rodbina, same smo sebi dovoljne.

Podsjetimo se malo i da druge žene imaju slične probleme i da među rođacima i rodbinom vladaju slične ideje što opet ne znači da treba s njima se da se savetujemo, jer one ni same ne mogu sebi pomoći i onda u stvari samo klevetamo sopstvenu svekrvu i muža s rodbinom da nam bude lakše i da nered u glavi poredamo u fioke kao što generalno čistimo stan ne bi li imale iluziju reda.

Čuvajmo sebe i svoje, jer ne želi nam svako dobro. Možda ima nekih koji nam zavide i na ovo „malo sreće“ što imamo: na poslu ili na mužu ili na djetetu, na lijepoj garderobi. Hrišćani bilo da su u braku ili bezbračni uvijek imaju svoje borbe radi duhovnog usavršavanja hteli to ili ne, pa tako sad se nalazimo na polju braka.

Čuvajmo se od zla i čuvajmo svakoga od zla, pa će i nas Bog da sačuva u onaj potrebni dan. Slušajmo i svog muža, pomozimo mu, ne podcjenjujmo ga, gledajmo da i iz našeg roda ljudi budu na korist i dobrobit cijeloj familiji. Ne zvuči moderno ovaj savjet niti se može pročitati u revijama sa princezama iz Holivuda ili sa veropskih dvorova, ali budimo realne naš Holivud, to je naša svekrva. 

Ne plašimo se ipak s kad se pojave ovakvi problemi sa svekrvom npr. ili slični, jer svaki brak je istovremeno i izazov na borbu i šansa da se i naš život i naše porodice ustroji po Božijem liku i obličju i da ne zaboravimo da je cilj da uzrastemo do zajedništva s Bogom, pa i kroz brak, a ne samo kroz karijeru, i baš ta borba i izazov priča nam skrivenu priču o nama, na čemu treba da radimo da bi sazreli duhovno, a to znači sveukupno i na psihološkom i na intelektualnom i na osjećajnom planu. Svekrva odjednom postaje osoba koja nam poput „milosrdnog“ anđela na indirektan način ukazuje koji su naši propusti kako lični, tako i bračni. Vrlo često kad muž nama nema šta više da kaže, ulogu glasnogovornika preuzima ona koja ga je rodila, a to je majka. Zato slušajmo šta nam to govori svekrva, a onda poslušajmo supruga.

Možda smo prestale da sarađujemo s mužem i smatramo ga kao već odbačeni trofej, a cilj prvobitni u ono vrijeme kad smo sanjarile i bile tako zaljubljene je da predamo život jedno drugom, a možda smo mi njemu u stvari trofej. Raspravimo zaista sve razloge nesuglasica i lagano se odvojmo od svekrve, uspostavimo sklad i jedinstvo. Nije nam potreban strani posrednik u vidu svekrve, strine, dobronamjerne tetke…

To nije nimalo lako, emancipovati se u ovom pogledu, jer ovdje je potreban veliki stepen saosjećanja, suptilnosti, napora, a ni sopstveni roditelji nam tu ne mogu pomoći, ja nisam više samo mamina i tatina kćer.

Takođe ovdje nijesmo spomenuli momenat kada dođu djeca i tu žrtvu polaganja života za bližnje...Tu se priča još više zapetljava i da ne bi sad hitali i ka abortusima, vratimo se ka predivnim momentima braka i ljubavi.

Spomenimo na ovom mjestu one kraljevske krune na vjenčanju u crkvi koje označavaju da bračni par postaje kraljevski par. Često muž i žena zaborave da imaju svoje kraljevstvo i da s tim u vezi moraju održavati i njegovati vanjske poslove s rodbinom, društvom, širom ljudskom zajednicom. Ko nije uspio dobro da savlada upravljanje porodičnim kraljevstvom ili samim sobom teško da može i dati pravi izbor recimo na glasanju za političke stranke i teško da može vlast na državnom nivou pravilno da vidi, jer teško da uspjeva bistro da procjeni šta je istinski u interesu porodice i šireg okruženja. Ne treba mu ni pratiti političke kampanje ili da se angažuje oko izbora. 

Tu domaćin i domaćica postaju neumitno predmet manipulacije u velikim političkim igrama, jer ni igru oko svekrve nijesu dobro odigrali. Pored vanjskih poslova jedno kraljevstvo ili pak carstvo sem svekrve ili nekog drugog savjetnika i posrednika sa strane, a to može biti i najbolja prijateljica, ima i svoje ministrastvo finansija, ministarstvo za školstvo koje određuje duh vaspitavanja djece…i još mnoge druge ustanove. Sve je tu važno, svaka karika u lancu. I upravo tamo gdje lanac puca, tu se događa upad stranca iz bliže ili daljnje okoline, u našem slučaju svekrve koji je možda bio isprva dobronamjeran da se pomogne mladom bračnom paru što je prirodno, ali kasnije svekrva postaje domaćin i recimo od ministarstva za kulturu i obrazovanje djece odjednom preuzima vanjske poslove, ministarstvo zdravlja, turizma, vjera ( uvode se novi kultovi, nekad i magijski..) To su lažne trijade.

Sve je to prilično nepravoslavno. Naslov našeg teksta govori o pogrešnoj trijadi, da bi se izbjegle takve trijade, vrijedno bi bilo proučiti u praksi i primijeniti učenje istinitom o Trojstvu:

O Svetoj Jednosuštnoj i Nerazdjeljivoj Trojici.

Učeći principjelno kako Sveta Trojica „funkcionišu“, Otac, Sin i Sveti Duh i ko od koga ishodi, ko je kome poslušan i cijeli odnos sve tri božanske ličnosti što je objašnjeno i u Simvolu Vjere koji ne bi trebalo samo mehanički čitati, vjernica i vjernik mogu dosta da nauče i o tome kako će porodične, poslovne i druge trijade da ustroje i tako svoj život još više približe Božanskim izvorima.

Mi imamo u Starom Zavjetu predivni primjer Rute i njene svekrve i Voza gdje plemeniti odnos dvije isprva nesretne žene, snahe i svekrve dovodi do pojave trećeg plemenitog čovjeka po Božijem promislu Voza u njihovom životu, i gdje se iz novog braka rađa predak budućeg Cara Davida.

Divno u ovoj priči je dugotrajno ustrojavanje tamo gdje nije bilo moguće odmah postaviti sve na svoje mjesto, ali Bog u svojoj premudrosti putem milosrđa i istinske ljubavi sve dugoročno i dobro ustrojava. A znamo da je na koncu svega ovoga, ovog mukotrpnog puta se rodio niko drugi do Gospod Isus Hristos iz doma Davidova.

Tako da ne treba očajavati, jer mi ne znamo zašto smo se baš našli u ovoj porodičnoj situaciji ili nekoj drugoj i gdje će nas to dugoročno odvesti. Na nama je da pokažemo svoju dobru volju i da nađemo put istine koji nas vodi ka vječnom Izvoru Života i radosti u tajanstvenom Carstvu za koje smo se već crkvenim brakom i krunisanjem opredjelili i gdje je kraj svih naših briga i stradanja.

Radomir Vučić, 6.-7.10.2008

____________________

Poštovani Oče Gavrilo!

Najprije, da pohvalim brata Radomira na sveobuhvatnoj analizi odnosa muž, snaha, svekrva. Zaista sagledano iz svih uglova i vrlo kompleksno pitanje, na čijem poremećaju se može tumačiti i pojava feminizma, raspadanja braka, mnoštvo nevjenčanih brakova ili tzv. zajedničkog života koji je popularanu zapadnoj civilizaciji.

Po mom dubokom uvjerenju korijen poremećaja je u poljuljanoj i suštinski nefunkcionalnoj porodici koja produkuje djecu sa pogrešnom ili ,da ne kažem grubo, lošom slikom poretka otac , majka, djeca. Žene dolaze ili se nameću u prvi plan u porodici i tako se dugoročno kroz generacije zarobljavaju. Ja sam, može se reći emancipovana , školovana žena. Moj otac je mnogo ulagao u moje školovanje, jer je želio da budem materijalno samostalna i da ako ne daj Bože upadnem u neku lošu porodicu ne zavisim od dobre volje svog muža ili njegove porodice. To je iz njegovog ugla zaista

bilo pozitivno i želio mi je dobro. Sa druge strane ima familija koje za snajku priželjkuju finansijski samostalnu ženu da se njihov sin ne bi prepopteretio ili kojim slučajem izdržavao svoju ženu. Stara dobra vremena prolaze za nas žene. Većina mlađih žena se nalazi u sukobu sa samim sobom, raskol između samostalnosti i karijere i sa druge strane ušuškanog i zaštićenog života pored muža koga volite i koji vas voli.

Svekrve su isto žene i stalno prave paralelu svog života i snajinog života i naravno da zavide na samostalnosti koje snaje imaju, ali ne vide žrtvu koje današnje žene prinose svojoj samostalnosti. Muškarci su tu naravno sve ugroženiji i materijalno i psihološki i to još više zapetljava naše odnose. Oni postaju slabi i nesigurni i kao da se unaprijed predaju u ovoj borbi. Muškarci sve više popuštaju, jer i njima godi da imaju ženu koja je ugledna i zarađuje novac , a žene sve manje slušaju i eto propasti.

Ovo je moj mali doprinos vašoj temi. Rješenje je zlatna sredina, muškarac koji je samostalan , jak i glava porodice, sposobna žena bez gordosti koja hoće i da posluša muža i da uvijek ima na umu da je ona samo žena. 

Puno pozdrava nadahnutom bratu Radomiru, bratiji i vama dragi Oče Gavrilo što imate strpljenja da saslušate sve nas grešne!

Jedna anonimna snajka

07.10.08.

[o.Gavrilo]

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ - Intervju sa starcem Dionisijem

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5103_dionysios2.jpg&size=500

Magazin „Šta je prosvjetljenje“
proljeće/ljeto 2000
Intervju vodio Krejg Hamilton

Rođen 1950. godine i odrastavši u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju ka duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište.

Moj prvi susret sa arhimandritom Dionisijem došao je, možda ironično, putem i-mejla. Ironično zato što sam se, uprkos izrazito modernim sredstvima njegove komunikacije, po primitku odgovora osjećao kao da sam vraćen u vrijeme od prije hiljadu godina, u doba kada je umjetnost pisanja poslanica bila duboko poštovana i kada su se proučavali oblici duhovnog propovijedanja. „Gospodine Hamilton, dragi u Gospodu,“ počinje pismo, „radujte se u Gospodu. Bila mi je velika čast da primim Vaš mejl od 11. septembra, naročito nakon preporuke našeg cijenjenog, zajedničkog prijatelja, u mom slučaju dugogodišnjeg, veoma mudrog oca Vasilija Peningtona. Molim Vas, oprostite mi, jer od dana kada sam primio Vaše pismo, pa do sada, bio sam odsutan... Ja ću biti u Grčkoj, u manastiru Vozdviženja Časnoga Krsta... i tamo ću Vas čekati da Vas ugostim koliko god dugo želite, i tu takođe možemo razgovarati o svim temama koje ste naveli u Vašem pismu.“ Imajući odgovor poznatog hrišćanskog pravoslavnog starca na oba zahtjeva, i za intervju za naš magazin i savjet o našem predstojećem hodočašću na Svetu Goru, legendarnu „Svetu planinu“ u samom srcu pravoslavnog monaštva, bio sam veoma zadovoljan primivši tako topao i velikodušan odgovor. Nakon duge liste prijedloga za moj put, starac je dodao još nekoliko ljubaznih riječi poštovanja i uvažavanja, zaključivši sa sljedećim: „Moja duša drhti od straha da moj odgovor nećete dobiti na vrijeme.“

U pravoslavnim tekstovima čitao sam o dubokoj poniznosti koja zrači iz mnogih svetih staraca – ljudi za koje je rečeno da je njihov život duboke, mislene molitve i asketizma iz njih otklonio čak i najmanje zrno brige za sebe. Ali nekako, i pored svih mojih istraživanja po spisima, nikad nisam očekivao da ću dobiti mejl ni izbliza sličan ovom. Kada sam počeo da kucam svoj odgovor, imao sam nesumnjiv osjećaj, čak preko optičkog vlakna, da čovjek koga sam pronašao nije bio običan čovjek.

Od samog početka našeg istraživanja o ovoj temi, ideja razgovora sa pravoslavnim starcem o ljudskom egu bila je intrigantna. Iako je to tradicija u kojoj niko od nas nije mogao da tvrdi stručnost, bili smo svjesni da su pravoslavni hrišćani, kada je riječ o definisanju neprijatelja duhovnog puta, klasa za sebe. Ovoj drevnoj, mističnoj grani Hrišćanstva, koja je odvojena od Katoličke crkve od 1054. godine, potpuno pročišćenje ljudske ličnosti od egoizma, sebičnosti i svega drugog što ometa njegovu sposobnost da reflektuje svjetlost od Boga, jeste i oduvijek je bio prvi i krajnji cilj duhovnog života. U svetim knjigama naziva kao što su Ljestvica Svetog Jovana Lestvičnika i Filokalija (doslovno „ljubav prema dobrom“, kod nas poznatog kao Dobrotoljublje, op. prev.), pravoslavni starci još od trećeg vijeka pišu sa žarom i preciznošću o punokrvnoj „duhovnoj borbi“  u koju se iskreni tragalac mora uključiti, ukoliko on ili ona žele imati bilo kakvu nadu da poraze „demone“, u okviru tog upornog napada sve novijim i kreativnijim metodama. Na jednoj od bezbrojnih stranica u Filokaliji, pustinjski monah iz četvrtog vijeka, sveti Jovan Kasijan piše: „Teško je boriti se protiv ega, zato što ima mnoge oblike i javlja se u svim našim aktivnostima... Kada ne može zavesti čovjeka ekstravagantnom odjećom, onda pokušava sa pohabanom. Kada ne može časno da mu laska, onda ga naduva navodeći ga da trpi ono što se čini nečasnim. Kada ne može da ga ubijedi da se osjeća ponosnim svojim prikazivanjem rječitosti, onda ga zavodi ćutanjem kako bi on pomislio da je dostigao mir... Ukratko, svaki zadatak, svaka aktivnost daju ovom zlonamjernom demonu priliku za napad.“

Dok se sama riječ „ego“ pojavljuje u više savremenih prijevoda i komentara, čak i kroz veoma stare pravoslavne tekstove, postoji bezbroj preporuka o opasnosti od samoljublja, samopoštovanja i „najkobnijeg demona“ – gordosti. Smatran od strane hrišćana grijehom što ne samo da je zaveo Lucifera, najvišeg Božijeg anđela koji je izgubio kontrolu usljed vatrene sudbine, već je i Adama i Evu poveo u izgnanstvo iz Raja na zemlji, na gordost se, između ostalog, gleda i kao na „majku svih nevolja“ i kao na „prvi izdanak đavola“. 

Da bi se borili protiv podmuklog ega, koji je tako odlučan da iznutra narušava naš duhovni napredak, monasi i monahinje hrišćanskog Pravoslavlja slijede strogi sistem duhovne discipline, uključujući bezglasnu misaonu molitvu, duhovna izučavanja, zajednička bogosluženja – i često krajnje stroga djela asketizma.  U uvjerenju da je život stalnog samoodricanja i patnje savršen život, ovi ljudi u tjelesnom uzdržanju i crnim mantijama redovno se odriču hrane, pića i sna tokom dužeg perioda, u cilju pročišćenja od „svjetovnih strasti“ i da bi se više približili Bogu.

Iz pravoslavnog kalendara možemo naučiti da tokom godine više od polovine dana čine zapravo dani posta! I nakon čitanja opisa strogog dnevnog monaškog rasporeda koji se i dalje primjenjuje u pravoslavnim manastirima, ostao sam zatečen saznanjem da monaška praksa pojedinačne molitve, rada i bogosluženja, koja počinje u ponoć, često ne završava do deset ili jedanaest časova sljedeće večeri. Kako sam nastavio istraživati raspored, da bih shvatio kada oni spavaju, dobio sam informaciju od jednog oca da je, u stvari, sasvim uobičajeno da monasi u cijelosti spavaju svega jedan ili dva sata noću.

Zatim, tu su prave askete...

U hladnim, pustim pećinama na visokim padinama Svete Gore (velikom, surovom poluostrvu potpuno posvećenom monaštvu) pustinjaci provode decenije u ličnim molitvama, često opstajući na svega „malo starog hljeba i vode“.  Ova drevna pustinjačka tradicija potiče još iz vremena prvih pustinjskih Otaca, koji su u trećem vijeku napustili svijet kako bi živjeli usamljeničkim životom. Čitajući o često zahtjevnim asketskim podvizima, ja, bez obzira na sve to, nisam mogao sebi pomoći a da ne budem ponizan i inspirisan do koje mjere su ovi ljudi bili voljni ići u potrazi za najvećim životnim ciljem.

Jer, kao što je rečeno iznova i iznova, asketizam praktikovan od strane pravoslavnih hrišćana nije asketizam zbog njega samog, već isposništvo u potrazi za veoma specifičnim, božanskim završetkom – ostvarenjem koje je postalo poznato pod nazivom „oboženje“. Za razliku od zapadnog hrišćanstva, koje je pod učenjem prvobitnog grijeha sklono naglašavati čovječanstvu svojstvene slabosti i nesavršenosti, pravoslavno učenje tvrdi da za ljude ne samo da nije moguće, već je neophodno da se potpuno preobraze kako bi zračili Božanskim likom. Navodeći riječi i primjer Isusa Hrista koji je rekao: „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vas nebeski“ (Mt. 5, 48), pravoslavni monasi teže da se pročiste od bilo kakvog traga ega i čineći to postaju besprijekorna lađa slave i djelovanja Boga u ovome svijetu. Kao dokaz da je ovo dostignuće uopšte moguće – ostvarenje koje se smatra ličnom svrhom svakog ljudskog života i životnom krvlju svih pravoslavnih težnji – pravoslavci uvijek ukazuju na jedno: njihovo dvije hiljade godina dugo svetačko naslijeđe, svetu lozu muškaraca i žena neprekinutu još od vremena apostola. 

Zaista, u našem istraživanju pravoslavnog misticizma na ovu temu, ono što je najsnažnije zaokupilo našu zajedničku maštu jeste ubjeđenje, među toliko onih sa kojima smo razgovarali, da u stvari i danas postoje živi muškarci i žene istog duhovnog dostignuća kao stari bogonosni učitelji, čiji je život opisan u spisima. Zahvaljujući našem entuzijazmu uspjeli smo razgovarati sa takvim pojedincem, što je bio rezultat naše sveobuhvatne potrage za prosvjetljenim pravoslavnim starcima, potrage koja nas je na kraju dovela do arhimandrita Dionisija.

Rođen i odrastao u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju prema duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište.

Otac Dionisije bio je jaka svjetlost od samoga početka, poznat po svojoj nepokolebljivoj predanosti svom starcu i svom duhu nesebičnog davanja, koje je dijelio svima koji su dolazili u posjetu manastiru, smještenom visoko iznad Egejskog mora. To je bio taj duh darežljivosti i strasti prema monaškom životu koji će, ubrzo, donijeti pozive iz Evrope i Amerike, a koji su ga na kraju odveli daleko od „planine tišine“, kako je nazivao svoj dom, da pomogne drugima na njihovom putu. Nakon odlaska sa Svete Gore, arhimandrit Dionisije služio je na više različitih mjesta u Grčkoj, Evropi i Americi, na kraju provevši nekoliko godina kao iguman manastira Časnoga Krsta u Jerusalimu. Vrativši se nedavno u Grčku, gdje mu je dato ostrvo na kome će uskoro sagraditi manastir da bude dom njegovoj monaškoj zajednici, on takođe nadgleda novoosnovani manastir izvan Atine, gdje je okupljeno oko četrdeset mladih monahinja iz različitih dijelova svijeta. To je bilo mjesto gdje sam imao sreću da provedem vikend sa ovim ozarenim starcem prošle jeseni, razgovarajući o pravoslavnom učenju o egu, kao i o slavi i slobodi koje čekaju one koji uspiju u svom životnom nastojanju da žive van svojih granica.


- Šta je ego?

- Kada je Satana, koji je bio prvi i najviši anđeo, odvratio pogled od Gospoda i usmjerio svoju pažnju na sebe, tada smo dobili prvo sjeme ega. On je sklonio svoje duhovne oči od pogleda na Svetu Trojicu, od pogleda na Gospoda, i pogledao je na sebe, počevši razmišljati o samom sebi. I on reče: „Ja želim staviti svoj prijesto na najviše mjesto, da budem kao On.“ Od tog trenutka je počela istorija, stvarnost i postojanje ega – koji zapravo nije stvarnost već odbijanje stvarnosti. Ego je cvijet koji dolazi nakon smrti ljubavi. Kada ubijemo ljubav, rezultat je ego.

- Koji je karakter ega? Kako se on manifestuje u ljudskom biću?

- Onda kada ne vjerujemo. Ego se rađa kada ne vjerujemo drugima. Kada se plašimo drugih, kada trebamo oružje protiv drugih, onda nam treba ego zato što živimo na pogrešan način. Mi mislimo samo na sebe, i vidimo samo svoj ego. Ali kada vidimo druge, kada vjerujemo jedni drugima, nema potrebe za egom, nema razloga za ego, nema mogućnosti za ego.

- Dakle, na neki način Vi ste onda govorili o tome da je ego nastojanje na našem razdvajanju, našoj nezavisnosti?

- Da, na našoj samoći. Našoj potrebi da budemo sami, da imamo naš vlastiti način razmišljanja koji nas zadovoljava i čuva našu ličnost na pogrešan način.

- Stavljajući nas za prve i glavne?

- Da. I Hristos je rekao: „Posljednji je prvi.“ Zato kada želite da budete zadnji i kada birate posljednje mjesto, tek onda možete nazvati druge vašim prijateljima.

- Ego, taj osjećaj samovažnosti o kojem ste govorili, često je opisan u Filokaliji i drugim spisima kao glavnim neprijateljem duhovnog tragaoca, sa kojim ovaj mora da se bori u svojoj potrazi za zajednicom sa Bogom. Zašto se ego smatra tako teškim protivnikom na tom putu?

- To je tako moćan neprijatelj unutar nas samih. Mi smo neprijatelji sami sebi, kao Adam i Eva u raju. Naravno, zmija je govorila sa Evom. Ali ona je mogla da je izbjegne. Zmija joj je rekla: „Gospod ti je lagao“, ali da je ona vjerovala Gospodu ne bi ni započinjala razgovor sa zmijom. I Adam je, takođe, izgubio svoju komunikaciju sa Gospodom i ostaše sa svojim egom. I dva ega su radila skupa, Adam i Eva.

Ego je pravi neprijatelj. To je neprijatelj zato što je protiv ljubavi. Kada gledam na sebe, ne volim druge. Kada za sebe želim da uzmem ono što je tvoje, postajem ubica svoga brata, kao što je Kain ubio Avelja. Kada želim da zadovoljim sebe, ovo zadovoljenje se dobija žrtvovanjem slobode drugih. Onda moj ego postaje moj gospodar, moj bog, i nema jačeg iskušenja od ovoga. Zato što je naš, ovaj ego može nam se činiti dijamantom. On sjaji kao zlato. Ali nije zlato sve što sija. Ego je kao vatra bez svjetlosti, vatra bez toplote, vatra bez života. Čini se kao da ima mnoge strane i mnoge mogućnosti – ali šta je tu mogućnost? Šta je ego? Samo sredstvo kojim ja štitim sebe kao da sam u borbi, kao da je svaka druga osoba moj neprijatelj, i jedina stvar o kojoj mi je stalo jeste da dođem do pobjede.

- Rečeno je, od strane nekih od najvećih duhovnih ličnosti, da kada neko ozbiljno zauzima duhovni put, često se suočava licem u lice sa svojim egom na način na koji nikad ranije ne bi mogao ni zamisliti. U opisu njihovog suočavanja sa egom, mnogi svetitelji su ga okarakterisali kao gotovo đavolsku snagu koja ne želi duhovni život, ne želi Boga, ali želi da učini sve što može da omete naše prosvjetljenje, da potkopa našu čvrstu odluku da ostanemo na tom putu.

- Sveti Pavle je divno pisao o ovom događaju, ovoj borbi unutar ljudskog srca. On kaže: „Postoji još jedan zakon u meni koji mi govori da odbijem volju Božiju, da radim stvari protiv Njega, da odbijem blagodat. On pokušava da me održi u prošlosti, u mom starom životu, da me udalji daleko od Gospoda, da me spriječi da slijedim Gospoda.“ Zato kažem da je najveći problem čovječanstva u svakoj pojedinačnoj osobi, ne izvan nje. Za to trebamo duhovnike. Za to trebamo duhovne ljekare. Trebamo hirurga, trebamo operaciju, jer trebamo da nešto odstranimo iz srca.

Mi ne razumijemo da ovaj neprijatelj, koji se nalazi unutar nas, nije naš; on nije naša ličnost. On je samo iskušenje. To je srž problema sa egom. Mi ujedinjujemo našu ličnost, koja je neprocjenjiv događaj, sa našim greškama. Mi zbunjujemo našu ličnost sa našim grijehom; mi vjenčavamo ove dvije stvari, i imamo pogrešnu sliku o tome ko smo. Mi ne znamo ko smo, i trebamo nekog da nam pokaže ko smo mi; trebamo nekoga da nam otvori oči kako bismo bar vidjeli našu tamu.

Postoji jedan mistik, najveći od mistika, sveti Grigorije Palama. Trideset godina on se molio samo ovom molitvom: „Prosvijetli moju tamu. Prosvijetli moju tamu.“ Nije pominjao ime Gospodnje, zato što je osjećao da nije dostojan da spomene ime Njegovo. Nije se obraćao nikome, ali je izgovarao ovu molitvu danju i noću, više nego što je disao. Jer sve što je znao o sebi bila je njegova tama. I on je govorio nekome – kome drugom, nego Hristu, Koji je rekao: „Ja sam svjetlost.“ Ali on je samo govorio: „Prosvijetli moju tamu.“

- Pokaži mi moje greške?

- Ili dođi u moju tamu, i spali je. Zapali vatru u njoj, i učini svjetlost u njoj. Najveća stvar koju možemo učiniti u našem životu je da otkrijemo da smo mi sami ništa. Mi smo tama. Mi smo prah.

- Ego je često okarakterisan u duhovnoj literaturi kao lukav i oportunistički protivnik, sposoban da preokrene bilo koju situaciju u svoju korist, u svom pokušaju da ometa naš duhovni napredak. Šta osjećate da je najvažniji kvalitet, u okviru pojedinačne osobe, koji nam može pomoći da pobijedimo u ovoj borbi protiv pametnog i stalno promjenljivog ega?

- Pokajanje. Prepoznavanje naših grešaka i naših grijeha, to je najveća stvar koju možemo da učinimo. Ne da prepoznamo naše grijehe u cilju da bismo uspjeli u nečem drugom, već samo da bismo vidjeli istinu o nama samima. Sveti Isak, veliki mistik Crkve, rekao je da je onaj ko prihvati, ko razumije, ko prepozna svoj grijeh pred Gospodom, u stvarnosti najveći. On je veći od onoga ko je naslijedio cijeli svijet, ko hrani sve ljude, ko čini čudesa, ko vaskrsava mrtve. Ovaj čovjek, prvi, veći je zato što nikad ne može da padne. On ima stabilnost, nivo, mjesto na kome može razgovarati sa Gospodom. On ima mjesto na kome može prizvati Gospoda svojim suzama, svojim pokajanjem, razumijevanjem da je uradio pogrešno. I odmah mu postaje jasno. Svjetlost dolazi iz njega. On postaje duhovni ljekar, učitelj ili otac, zato što ga nije strah da prepozna grijehe. Za njega nije problem da kaže: „Oprostite mi, bila je moja greška.“ To je ključ da se pobjegne od svih đavoljih kapljica.

- Da li bi bilo tačno okarakterisati ovaj kvalitet koji opisujete – spremnost za iskrenim suočavanjem sa samim sobom – kao poniznost?

- Nije poniznost. Poniznost je rezultat. Bilo bi bolje reći „mudrost“. Mi tjeramo sebe da budemo smjerni. Ali prepoznati svoje greške – kakve to ima veze sa poniznošću? Moram biti smjeran kako bih prepoznao svoje greške? Ne. Ja moram da ih vidim. To je hitno. To je moj način da opstanem u narednoj sekundi. Kako mogu opstati sa svojim greškama u prethodnoj sekundi? Pred kim? Pred samim sobom – kako mogu biti sa svojim greškama, sa svojim grijesima? Moram reći: „Ja sam to uradio!“

Dostojevski je to tako krasno izrazio u Zločinu i kazni. Glavni lik, Raskoljnikov, ubija nekoga, i skoro odmah shvata šta je učinio. On to ne prepoznaje sam, već pomoću strogih, teških riječi prostitutke Sonje, koja mu reče: „Vidi šta si učinio.“ Ona ga vodi na sred trga, da pred svim ljudima kaže šta je učinio. I on to radi. On priznaje. On kaže da drugačije ne bi opstao, da bi morao počiniti još više i više zločina. I on prihvata kaznu suda da ide u najteži zatvor na najmanje dvadeset godina. I on odlazi, i tamo osjeća lijek u srcu. I on uzima taj lijek. Mi imamo problema u životu zato što ne želimo da prihvatimo ili prepoznamo naše grijehe. I to je ključ. Šta drugo imamo da ponudimo jedni drugima? Zlato, novac, požudu, hranu? Ne. Samo da prepoznamo naše grijehe i odmah imamo novi svijet.

- Vi izgleda da govorite o nekoj vrsti duboke savjesti koja se budi kada se suočimo sami sa sobom.

- To je ljubav. Ljubav je više od savjesti. Savjest je nešto što vam kaže: „Učinio si to, učinio si to, učinio si to.“ To je kao da smo pod našim ličnim sudom. Ali ljubav je nešto mnogo više. Ljubav nas čini spremnim da platimo za grijehe drugih. To je mnogo veći korak. Ne samo da prepoznamo vlastite grijehe, već da možemo da platimo za grijehe za koje nismo odgovorni, kao što je Hristos učinio. To je ljubav.

- Spisi hrišćanskih Otaca govore o cilju duhovnog puta kao o preobraženju ljudskog bića u potpuno drugačiji poredak ljudskog postojanja – onaj u kome je ego ubijen, i mi smo, u određenom smislu, preporođeni. Šta to znači da je ego umro? I u kom smislu smo preporođeni?

- Gospod nas poziva da se preobrazimo. On želi da nam da našu stvarnost, naše stvarno biće, koje smo izgubili. I u duhovnom životu, naročito u monaškom životu, ovaj ego se zaista može preobraziti, baš kao kada su učenici, slijedeći Hrista na vrh planine Tavor, svjedočili preobraženju njegovog tijela u svjetlost. Mnogi očevi objašnjavaju da se ovo preobraženje zapravo nije desilo Hristovom tijelu, već očima njegovih učenika. Zato što su se, u tom trenutku, njihove oči preobrazile, i mogli su vidjeti ono što je Hristos oduvijek bio – blistavost, puna svjetlost. Kroz njihovu poniznost, slijedeći Hrista, oni su dovedeni na vrh te planine da uživaju u toj stvarnosti. I bilo ko od nas može dobiti taj blagoslov. Naša priroda može biti preobražena.

Ovo preobraženje je naš stvarni napredak, naš istinski rast. Nije bitno koristiti naš duhovni život u Hristu da postanemo bolji, da postanemo pametniji, da znamo više stvari, da imamo više prijatelja, da utičemo na druge, da imamo autoritet i moć, da imamo novac, dobro zdravlje, dobro ime i lijepo lice. Samo je bitno šta se nalazi unutar našeg srca. Važna stvar je da u svakodnevnom postupanju tamo ne smije biti niti zrno ega u području našeg srca. Jer kada iskušenje dođe, ono može uništiti kvalitet života i odnose među ljudima. Gospod nas je učio da budemo budni sve vrijeme i da Mu se molimo, da kažemo: „Zaštiti nas i ne dozvoli da padnemo u napast.“ Kroz ovu zaštitu od iskušenja, možemo se veoma jasno zagledati u svoje srce. I slijedeći najjednostavniji, normalan život, možemo se pročistiti, očistiti naš duh i naš um. Veoma je lako, nakon toga, da dođe Duh Sveti. To je kao u Evharistiji, mi smo svi skupa spremni u crkvi sa hljebom i vinom. Mi se molimo, i Duh Sveti silazi i čini hljeb i vino tijelom i krvlju Hristovom. Na isti način, možemo se pročistiti, i Duh Sveti dolazi i preobražava nas na sve načine o kojima smo čitali u knjigama, i donosi nam mnogo više iskustava koje niti jedna knjiga na svijetu ne može da sadrži.

- U pravoslavnoj tradiciji bilo je dugogodišnje nasljeđivanje prosvijetljenih duhovnih otaca, sjajnih ličnosti, koji su pokazali vlastitim životima mogućnost uništavanja ega i otkrivanja novog života u Bogu. Koji su znaci onoga ko je osvojio duhovnu bitku? Kako se izraz ličnosti mijenja kod onih koji su se istinski izdigli iznad ega?

- On je uvijek spreman za svakoga. On nikad nije, niti kaže niti osjeća da je umoran. On je radost. Uvijek je spreman da daje. On postoji samo za druge. On je spreman da služi svima. Nikoga ne osuđuje, uključujući najvećeg grešnika. On je tu kao dijete, ali carsko dijete. Ko smije da dira carevog sina? Ko smije da dira mladunče lava znajući da je njegova majka lavica u blizini? Postavivši stvari na ovaj način, Vi ste kao malo jagnje među vukovima, ali Vi se ne plašite. Vi se tu nudite, primate svakoga, volite, služite, molite se za svakoga i spremni ste da umrete u svakom trenutku, i u tome, Vi ste totalno i potpuno slobodni. Sve su to plodovi ljubavi, zato što postajemo izvor ljubavi. Takav je čovjek bez ega. To je preobražaj. To je kao da smo mi divlje, staro drvo masline i nama treba nešto što će ući u nas i transformisati naše stablo u dobro, plodonosno drvo. Čovjek bez ega je čovjek sa Bogom, čovjek sa Duhom Svetim.

Kada ste spremni da umrete za bilo koga u bilo kom trenutku, kada volite, kada poštujete, kada klečite pred drugim, to je kao da ga pripremate da bude spreman za operaciju; ali Vi pri tome ne sudite nekome niti osjećate da mu je potrebno nešto od Vas. Kada ste savršeni pred Njim – a mi možemo biti savršeni, u stvari, mi moramo biti savršeni; to je glavna potreba – onda tu potrebu ljudi odmah trebaju, znaju, razumiju. Veoma brzo svako dolazi da zauzme mjesto pred takvom osobom, ispred duhovnog sina ili duhovnog oca.

- Da li je to takođe i Vaše iskustvo, da duhovni otac koji je istinski izdignut iznad ega ne samo da inspiriše ljude da dosegnu njihov najveći potencijal, već i da predstavlja krajnji izazov egu onih koji dolaze da ga vide?

- Apsolutno. U stvari, u prisustvu takve osobe, đavo odmah izlazi. I Vi možete veoma jasno vidjeti kako đavo čini ljude ludim ili ljutim ili nepristojnim, čak i kad ništa niste rekli. Samo zato što ste Vi prisutni, oni eksplodiraju. I možete vidjeti užasne stvari u ljudima, gdje biste inače vidjeli samo ljubazne ljude sa kravatama i zlatnim nakitom. Kada se pojavi neko ko utjelovljuje Duh Božiji, tada možete vidjeti ono što biste vidjeli kada je Isus hodao zemljom. Demoni koji su bili u ljudima rekoše: „Hej, ko si ti? Ti si došao da nas staviš u nevolju.“ Neki su bili sablažnjeni Njime, drugi su razmišljali kako da Ga ubiju, a ostali su smišljali stvari protiv Njega. On je odgovorio, ne onome što bi oni rekli, već onome što su oni mislili. A isti Duh Sveti živi u duhovnicima, i on može takođe stvoriti ovakav vid sukoba. Ovo se dešava jer druga osoba shvata da se ne može igrati sa takvim čovjekom. On se ne može sakriti od takvog čovjeka.

- U hrišćanskim spisima, neprijatelja duhovnog puta često nazivamo dramatičnim terminima kao Satana, Lucifer, đavo. Da li je Satana jednostavno metafora za ljudski ego? Ili je to nešto nezavisno od nas?

- Satana je učitelj. A ego je sredstvo kojim mi ispunjavamo njegovu teoriju. Živjeti od našega ega, to je kao paliti tamjan njemu. Kada ga namiriše, onda dolazi. To mu je poznato; to mu je rod, njegov jezik, njegov dijalekt. On to voli. Tako on dođe, i onda počinje da se druži sa našim egom. Zatim počinje da se zbližava sa nama.

- Dakle, da li biste rekli da Satana postoji, u tom smislu, u vidu bezlične sila zla koja djeluje u okviru nas samih kao ego? Ili bi bilo preciznije da kažemo da je ego već u nama, i da je Satana glas iskušenja kojega ego sluša?

- Ovo drugo. On nema ovlast da radi preko našeg ega. Mi smo sve vrijeme slobodni da sami odlučimo.

- Postoje mnogi duhovni autoriteti na modernom Zapadu koji pokušavaju da dovedu ideje zapadne psihologije o tome kako se nositi na duhovnom putu. U stvari, sada se obično smatra da u cilju izdržavanja teškoća na duhovnom putu osoba prvo mora da razvije snažan ego, snažan osjećaj sebe. Jedna izjava, koja je gotovo postala uvjerenje u mnogim duhovnim krugovima, jeste: „Prvo morate postati neko, prije nego što budete niko.“ Šta Vi mislite o ovoj ideji?

- To je kao kada kažete: „Mi prvo trebamo postati šef mafije, kako bismo onda postali predsjednikom.“ Ili: „Prvo ću raditi skupa sa đavolom; napraviću zajedničku firmu sa njim, tako da mi on obezbijedi sve što mi treba, ali zato što sam pametniji od njega, ja ću svoju snagu iskoristiti za dobro.“

Dobro je poslati dijete van da studira, da uči pjevati, da trenira atletiku, da bude dobro obrazovano, da ima ekonomsku osnovu sa kojom će krenuti u životu. Ali koliko često vidimo da su se srušili snovi bogatih ljudi i njihove djece? Biblija kaže da „ako su graditelji radili veoma naporno da izgrade toranj koji Gospod nije blagoslovio, radili su nizašta.“

Ovaj ego je moderan bog 20. i 21. vijeka. I ideja, na koju se odnosite u Vašem pitanju, jeste moderna religija. Ali mi znamo ovo iskušenje. Ego znači: „Ja ne vjerujem u postojanje Duha Svetoga; Duh Sveti ne postoji.“ Ali to je laž! Duh Sveti vodi svijet i blaženi su oni koji Ga žele, koji Ga vide, koji dišu u Njemu, koji se kreću u Njemu, koji su nadahnuti Njime, koji Ga vole, koji su u zajednici sa Njim.

- Danas postoji toliko duhovnih autoriteta koji insistiraju na tome da je ego nasljedna i nepovratna činjenica našeg čovječanstva, i bilo kakav pokušaj da se odustane od ega, da se prevaziđe naša niska priroda u potrazi za savršenstvom, je samo po sebi izraz najveće oholosti. Jungovski psiholog Merion Vudman ide tako daleko da kaže da sam pojam savršenstva „siluje dušu“. Kako biste Vi odgovorili onima koji tvrde da smo mi, po prirodi, oštećeni i nesposobni za dostizanje savršenstva?

- Hristos je rekao: „Budite savršeni. Postanite savršeni. I kada budete bili savršeni i kada budete činili sve savršeno, govoreći u sebi i vjerujući da ste nedostojni, strašni izgubljeni grešnici, sluge, tu ćete naći smirenje i slavu.“ Moguće je biti savršen jer je On savršen, jer je On primio našu prirodu. Dakle, ako je On to uradio, mi to možemo uraditi; mi možemo biti sa Njim. Moguće je biti savršen zbog ovog dara. I moguće je ne biti savršen zato što imamo pravo da odbijemo dar, da odbijemo ljubav. A kada to odbijemo, onda trebamo teologiju, onda trebamo filozofiju, onda trebamo da stvaramo nove knjige i nove teorije koje kažu da se ego ne može prevazići.

Moguće je osloboditi se ega. Mora biti. Neophodno je. To je samo zato što ljudi ne znaju za tu mogućnost, ne žele tu mogućnost, i ne dozvoljavaju da ta mogućnost postoji, već treba da se stvore sve te ideje. Ali oni znaju da govore laži. To je najluđa stvar koju sam čuo. Šta da ljekar kaže bolesniku: „Gledajte, bolest je dio naše prirode. Moramo biti s njom. Dakle, mi ne moramo sjeći naše nokte. Ne moramo umivati lice, jer ćemo svakako sutra umrijeti“? Kakva je to vrsta učenja? Da, moguće je osloboditi se ega, ali to je tajna.

- Asketske prakse Pravoslavlja snažno naglašavaju potrebu da se potisnu naši nagonski pokretači. Impulsi kao što su požuda, glad, žeđ, pa čak i želja za snom, često se drže zauzdanim na duži period kroz činove ekstremnog odricanja. Kakva je uloga asketske prakse u oslobođenju od ega?

- Asketizam je sredstvo koje nas vodi tamo gdje želimo ići. To je pruga kojom voz može ići. Mnogi ljudi misle da asketizam znači slijediti skup pravila, ali to nije zakon koji nam se nameće. U fudbalu, na primjer, pravila igre nisu teška, nego ona pomažu da se utakmica odigra savršeno. Tako je isto i sa asketskim životom. Posebni periodi i pravila posta, bdenja i molitve služe kao mistički načini ili sredstva. Mi slijedimo ove tajanstvene načine, ove božanske obaveze, ove božanske naloge. I van opštih pravila, tu su takođe i lična pravila koja su dana u komunikaciji između duhovnog oca i sina, posebna zaduženja za svakog pojedinca. Mi vidimo svetitelje koji provode dosta vremena u pećinama ili u šumi ili u pustinji. I oni tamo ne idu sa planovima da se vrate nazad; kada oni tamo idu, oni idu zauvijek. I onda ih Bog vodi.

Kada je Hristos otišao u pustinju nakon krštenja, otišao je da se suoči sa đavolom. On nije mislio u svom umu: „Ja ću se vratiti nakon četrdeset dana.“ On je samo tamo otišao. Izašao je iz rijeke Jordan, u kojoj Ga je krstio sveti Jovan Krstitelj, i otišao je u pustinju. Sa jedne tačke gledišta, On je izgubio vrijeme boraveći tamo sam. On nije otišao svojim ljudima da im da hranu, da ih blagoslovi, da ih vodi, da im da Duha Svetog. Ne. On je otišao u pustinju. I reče đavolu: „Prijatelju moj, gledaj, do sada si se igrao sa ljudima. Počeo si sa Evom u raju, i sada završavaš sa mnom. Ja sam ovdje sam. Ne jedem. Ne pijem. Hladnoća u mojim kostima, noću, u pustinji, je strašna. Patim. Ali ne igram igre. Ovdje sam. Sam. I ti dolaziš i kažeš mi da pretvorim kamenje u hljeb. Kažeš mi da ti se poklonim. Tebi? Da ti dam vlast nad mojim ljudima? Idi sad. Vidjeli smo jedno drugo. Ja znam ko si ti i ti znaš ko sam ja.“ I u tom trenutku đavo je odustao od svega.

Dakle, asketski život je neophodan. Biti spreman umrijeti u svakom trenutku, ispred svih za sve – to je pustinja, to je asketski život. I to dovodi Duha Svetoga. I ako krenemo tim putem, na njemu će nas voditi Gospod. 


Prevela mr Dragana Pećanac
28. novembra 2010.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/enemy-within-interview-with-elder.html

[o.Gavrilo]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5107_sveto%20Pricesce.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> SVETO PRIČEŠĆE

"Postoji pravilo nase Crkve da deca, trudnice, hornicno bolesni i stari ljudi nemaju obavezu da strogo poste kao ostali. Ja sam uprkos tom pravilu, zelela, kada sam prvi put postila da ispostujem post. Postom sam sebi zakomplikovala zdravlje jer sam hronicni bolesnik i osecala se lose. Otisla sam kod mog duhovnika. Slucajno se tu nasao vladika niski gosp. Irinej koji mi je onako uplasenu i uplakanu objasnio sustinsko znacenje Posta. Post kao priprema ne podrzaumeva samo telesno odricanje, odricanje od hrane i pica vec i nesto sto mnogi zaborave, nesto uzvisenije a to je covecnost, milosrdje, oprostaj drugima za zlodela koja su nam ucinili, toleranciju itd. Tom prilikom sam razresena strogog posta i dobila blagoslov da to vise ne cinim, nego koliko sam u mogucnosti i prema zdrav. stanju.

Ispovest.
Mnogi se plase i boje kako ce se ispovediti kada to cine prvi put a mnogi zato sto ih je sram da pitaju. Ne treba da vas bude sramota da o tome popricate sa svestenikom. I oni su ljudi Pri ispovesti naglas izgovaram molitvu pred Ispovest i Pricesce sv. Jovana Zlatoustog uz male modifikacije. Ne znam da li se ostalima desava, ali meni bas tada navrle suze i prisetim se skoro svakog svog greha. Posle toga kako je @Diamond objasnio, mi svestenik ocita molitvu i time je Ispovest zavrsena.

Sveta Pricest nije samo cekanje u redu na naforu i vino, vec nesto mnogo uzvisenije. Ne mora da postoji poseban obrazac za nacin ali ja se tada iskljucim iz svega i molim u sebi tiho, svojim recima i molim za Njegovu milost i oprost.

Prava i iskrena molitva dolazi iz srca.
U nedelju sam se ispovedila i pricestila, ovde u crkvi sv. Luke u Frankfurtu. Navikla sam da ljudi iz neznanja ne postuju pravila i ne ljutim se, ne komentarisem ali zaista je ruzno da mene trudnicu sa stomakom i zenu sa decom gospoda ne propuste u redu. Cak se dodje u situaciju da stojim tik do Oltara ali u trenutku od navale ljudi i guranja ostanem poslednja. Ne smeta ali nije lepo. Nije lepo ni to da sam bila jedina zena pokrivene glave, nenasminkana i nenamirisana.
Jedna me je gospodja udarila jako u stomak i izdrala mi se, ali sam ja snagom svoje volje oterala zle misli i bujicu ruznih reci. Mozda je to iskusenje.

Sve vreme Liturgije sam stajala iako su me noge i kicma bolele uzasno ali sam zelela da stojim. Isto tako sam sacekala i primila Njegovu krv i telo.

Taj osecaj spokoja, dodira Bozijeg i unutrasnjeg mira je tesko objasniti nekome ko to nije doziveo."

Milena Madzar Jeste bas tako hrana i pice je samo mali dijelic posta,ostalo je mnogo UZVISENIJE,dakle suzdrzavati se u svakom slmislu te rijeci i mislima i rijecima i dijelima,i sta god radili prekrstimo se i istimo od Boga snagu da istrajemo,a za ispovijest nema tu stida jer mnogo ce nam veci stid biti i sram kad stanemo pred Gospoda da toga i nismo svijesni,a pogotovo sto je ta ispovijest za nase dobro,ali uz to je najbitnije iskreno pokajanje,Blagoslovite Oce i pomolite se da nam post i pricesce bude na spasenje a ne na osudu.

Rada Adamovic OČE GAVRILO,BLAGOSLOVITE ME NEDOSTOJNU,MOLIM VAS I POMOLITE SE PRESVETOJ MAJCI BOŽIJOJ ZA MENE GREŠNU.U ZDRAVLJU I VESELJU NEKA VAM BUDE BOŽIĆNI POST!

Marko Popović Ispovest je neverovatna snaga, ali pre ispovesti mora biti iskreno pokajanje. A, šta je pokajanje, ako ne izmena života? I tada, kada ste odlučili da okončate svoj pređašnji grešni život, ispovedite se sa poslušanjem i iskrenošću.
Ako čovek oseća veliku navalu misli posle ispovesti i razgovora sa sveštenikom, to znači da se pogordio, da nema poslušanja. Jedan svetitelj je dobio duhovne oči i kad je gledao ljude kako idu na ispovest, video je pored njih njihovog Anđela čuvara i đavola. I ako bi se čovek pokajao i iskreno ispovedio, Anđeo bi počeo da likuje, a đavo da se nervira. A, ako se nije iskreno ispovedio, Anđeo bi krenuo da plače, a đavo da likuje. Ako smo i tad pogrešili, braćo i sestre, nemojmo se dati očajanju. Nadajmo se uvek i verujmo, Bog će dati snage sledeći put.

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo.
Velika je sreća i čast svakog čovijeka da se pričesti. Za mene nema ništa ljepše nego kad se pričestim i ispovidim se. Budem lakša za 100 kila.
Najviše volim da se pričestim na početku i na kraju posta. Postim čitave postove i mogu reči da mi se često desi da u postu, pogotovo na početku budem jako razdražljiva i svadljiva. Stalno tad tjeram neku kontru,izborim se sa tim nekako, jedva. Mada kako odmiče post sve sam mirnija do pričešća, tad isto tako znam da imam jaka iskušenja pred pričešće. Ali nisačim se ne može da poredi moja sreća kad se pričestim i izađem iz Božijeg hrama a duša kao da mi leti,ta sreća, mir. spokojstvo ni sa čim se ne mogu mjeriti.

Jelena Vukelic Pomaze Bog oce Gavrilo.Pricest je nesto naj-naj lepse.Covek se oseca lepse,i lakse.Pomolite se oce Gavrilo za mene i moju decu.Unapred zahvalna.AMIN.

Nenad Badovinac Sveta Pričest je dati, pa primiti, zaspati pa se opet probuditi, Sveta Pričest je misliti, pa napokon i shvatiti, gledati pa nakraju i videti, ona je otkrivanje i razotkrvanje, ali Sveta Pričest i dalje ostaje Tajna. Jedino se Svetom Pričesti možemo ponovo roditi. Sveta Pričest je odvojiti se, pa se ponovo opet sjediniti. Život možemo proživeti, a sa Svetom Pričesti i nadživeti. Na ljudima je da biraju koja pravila će upotrebiti za pristupanje ovom i ne tako bezazlenoj Tajni- Svetoj Pričesti!!! Svoja nova i neispitana pravila ili ona u vekovima utemeljena, ispitana i od naših duhovnika proverena.

Dunja Neda Pomaže Bog,Oče! Pomaže Bog svim verujućima,braći i sestrama!Zaista je lep osećaj i ispovesti i svete pričesti.Skrušeno ispovedati svoje grehe dok sveštenik iznad mene,u klanjanju - u svojoj iskrenoj poniznosti,čita molitvu,a hor uznosi pesmu ka Gospodu i Sinu njegovu. Tri dugačka reda ispovednika skromno su čekala na ispovest i Svetu Pričest u Lepavinskom manastiru.Bili smo u dugačkim suknjama i prekrivene glave maramama i šalovima - jedan divan osećaj, osećaj poštovanja svih vernika.Bogu hvala,i sada sam u postu i nije mi teško ni poraniti,ni okasniti,ni na posao otići; hvala Gospodu.Poželela bih da svatko oseti tu prelepu Božiju Blagodat.
Mir svima i svako dobro u Gospodu! Blagoslovite Oče.

Bojana Srbljak Bio jedan starac koji je živeo životom takvog samoodricanja da nikada nije pio vino. Jednoga dana njegov učenik i on jeli su urme u strčevoj keliji. Kada je starac pojeo svoju porciju, ustade od stola i napi se vode. Upita ga učenik: “Pošto  ste jeli urme i napili se vode, zašto ne biste sada popili malo vina?”
I starac mu odgovori: “Ako uzmeš šaku prašine i baciš na čoveka, da li ćeš ga povredi?” “Ne,” odgovorio mu je učenik. A ako uzmeš šaku vode i baciš na čoveka, da li ćeš ga tada povrediti?” “Ne,” usledio je odgovor. “A ako uzmeš šaku slame i prospeš na čoveka, da li ćeš ga povrediti?” “Ne.”
E sada, ako ti dobro pomešaš zemlju, vodu i slamu, ako tu smesu oblikuješ u lopte i osušiš, mogao bi time čoveka ubiti. “Da to je istina,” odgovorio je učenik.
“Monasi se ne pridržavaju određenih stvari bez razloga. Stoga ne treba slušati ljude u svetu koji im govore jedi ovo ili ne jedi ono. Zar su oni bezgrešni? Takvi ljudi ništa ne znaju. Uzdržavanje od određenih stvari ne znači da je ta stvar sama po sebi loša, već da su strasti velike, i ako se zapuste, mogu ubiti monaha.”

Ovaj primer je sasvim primenljiv i u životu svakog mirjanina. Post je sredstvo kojim mi sputavamo naše strasti, oslabljujemo neprijatelja. Onaj koga muči gordost treba da teži smernosti, koga muči srebroljublje treba da se protiv ove strasti bori darežljivošću, onaj ko je u nečistoti ili bludu treba da se kaje i teži moralnoj čistoti, celomudrenosti. Zavidljivac treba da kod sebe neguje čovekoljublje, onaj neumeren u jelu i piću treba da se okrene ka uzdržljivosti, gnevan da postane krotak, lenj i nemaran prema svom spasenju treba da teži revnosti u veri, postu i molitvi.
I sve ovo uz blagoslov i u poslušanju svome duhovniku- ispovedniku.

Jelena Petrakovic hvala sesto na ovako poučnom tekstu, praštaj i pomjani

Jasmina Djordjevic PREKRASNO I HVALA!

Zoran Rajkovic Kad se pricestim osjecam se ponovo preporodjenim i sjecam se molitve poslije svetog pricešća "sav dan savršen, svet , miran i bezgrešan u Gospoda molimo".Sveti Jovan Kronštatski je služio liturfiju svaki dan i pisao je stanje preobražaja poslije pričešća .

Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo, kroz Sveto pričešće nam duša jača i postaje sposobnija za borbu sa grehom.Tako, svojom voljom idemo u susret Svetlosti i večnosti kroz Hrista vaskrslog.Što bliže Svetlosti, mrlje su primetnije, pa se rastužimo i kad počinimo "manji" greh, a zli se raduje našoj tuzi.Zato je blagodatna redovna ispovest uz pokajanje i dostojno pričešćivanje, toliko često koliko smo kadri.Ne misliti više na grehe koji su nam jednom razrešeni jer bi nam to oduzelo vreme za blagodarenje.Budi Gospode milostiv svima pa i meni grešnoj rabi tvojoj.

SNEŽANA BARIĆ Pomaže Bog,oče blagoslovite....imamo duhovne večeri u Vršcu i na jednoj od njih naš prota-otac i meni duhovnik otpočeo je priču kako je on prišao Gospodu ili kako je Gospo njega prizvao...upisao je medicinski fakultet i u jednom danu u studenskoj sobi u njegovoj duši se prolomili,kao rekao,kao bujica koju ne možeš zadržati:Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode...i tako u potocima,prolazilo je vreme a Slava Tebi Gospode ostaje ,izvire iz srca i duše...slušajući svaku njegovu reč isto sam osetila,oči su mi zasuzule od radosti,od sreće Slava Tebi Gospode,a,u srcu toplo,duša se zagrejala,samo da me ne ostavi i ne ode ovaj osećaj od mene..kada se spremim za Sveto Pričešće još ako i moji sinovi samnom stoje u redu samo teče Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode,Slava Tebi Gospode....sve moje reči su male i nedostojene da opišu taj uzvišeni čin...Gospode dobri podaj radost i mir u srca narodu tvom,..obraduj onoga koga volim i za koga se molim da i on oseti tu radost i da se udostoji Tvojih Svetih Tajni,oprosti nam Gospode sagrešenja naša samo zbog Tvog velikog milosrđa!

Milena Puaca Svetim pricescem mozemo da operemo sve nase grehe ,da se radjamo iznova, da odbacimo starog covjeka da oplacemo i iskreno se pokajemo za svoje grehe ,da nam se otvori um o svojoj gresnosti da se uzdamo uz Boziju pomoc da cemo zablistati i dobiti onu djeciju dusu bezgresnu .U vjeri Slava Gospodu za sve.Blagosovite post dragi oce Gavrilo.

Saša Lazić Istinito telo i krv Hristova, koje tu strahopoštovanje treba da stupi na snagu, krv se u žilama ledi, mi se u tom momentu vraćamo 2000 godina u onaj isti trenutak POSLJEDNJE VEČERE...razlike od tad nema, to je samo sekund od tad prošlo, u naše tijelo, hram Gospodnji, postom očišćen, smiren, ulazi sam Gospod, nastanjuje se u nama, čisti sve okud prođe...VELIKA TAJNA, riznica neizrecive moći, događaj koji nam daje osjećaj i odgovornost, u tom momentu, Gospodom smo ispunjeni...sve ipak i uvijek u potpunosti ne dokučivo ljudskom umu ali sa vjerom i nadanjem, sila je sa nama...

[o.Gavrilo]

Koliko mi možemo da učinimo?

Koliko hrišćani mogu da učine ako pomažu svim ljudima kojima je potrebna pomoć? Na pitanje novinara Miloserdie.ru odgovara prot.Aleksandar Aljtmark, nastojatelj Blagoveštanske Crkve u gradu Permi.

- Kako je nastala vasa parohija, vasa Crkva?

- 90-ih godina smo prvi put usli u dom-internat No1 za decu zaostalu u psihickom razvoju, ugledali smo ruzno-zelene zidove, ruzno-plavu ogradu na stepenicama – sve je bilo toliko mracno da se dusa otimala od svega toga. Sprijateljili smo se sa direktorkom i ona nam je rekla da veliki broj dece koja napuste internat zavrsavaju u tamnici ili samoubistvom. Uopsteno receno oni su ovde kao osudjenici. Zamislite samo: ujutru ustajete, zajedno sa svima ostalima idete negde, skola, posao – sve vreme ste sa nekim, a posmatrani od strane drugih. Covek ne moze da se bavi sam sobom, on i ne ume da bude sam sa sobom u tisini, i tesko mu je pronadje sebe kao licnost. I tada smo dosli na za to vreme odvaznu pomisao – Crkva! Ako bi postojala Crkva, dete bi moglo da dodje u nju, da stane pred ikonu, da se pronadje na tren, pomoli za svoje roditelje, koji su u zatvoru ili kojih vise nema – jednom recju da udje unutar sebe, u dubinu. Ideja je postojala, ali mi sami jos nismo bili ocrkovljeni, i nismo znali od cega da pocnemo, pa smo otisli kod Vladike. Vladika nas je blagoslovio, ja sam bio rukopolozen i postao sam prvi svestenik u domskoj Crkvi posvecenoj Hristovom Rodjenju. Zatim se pokazalo da je to jedina Crkva u celom Ordzonikidjevskom regionu. A region je po broju stanovnika dovoljno veliki – tako da bi se negde u Evropi verovatno smatrao gradom. Posto nije bilo drugih Crkava, ljudi su postepeno poceli da dolaze u tu Crkvu, i ona je postala parohijska. Nas su poceli na sve nacine da progone – zalili su se u SES, pozarnoj, u RONO (skola i Crkva – to su bile dve nespojive stvari). U to vreme, 1992-1993, veoma mnogo objekata se delilo za prodavnice itd. Rekao sam upravniku regiona: “Zatrazi i za nas neku zgradu”. (Nisam imao nikakvu predstavu sta znaci graditi Crkvu, ali sam shvatio da od necega treba poceti). Predlozili su nam bivsi kafe “Madjionicarka”. U narodu su ga nazivali “babine suze”, jer su seljaci ovde ostavljali svoju platu. Mi smo tada rekli: “Bile su “babine suze” – potrebna je i “babina radost”, - i poceli smo da gradimo hram. Hram se gradio iskljucivo dobrovoljnim prilozima. Svestenici (u pocetku sam ja bio jedini) nisu imali ni platu, ni nista. Bilo je i takvih predivnih slucajeva – sedim na krovu sa cekicem, a baba mi mase stapom, govoreci: “Oce, dodji”. Prilazim joj i ona mi daje komad hleba sa krastavcem: “Zelim i ja da ulozim svoju leptu”. Druga je donela hiljadu – to je kao sada mozda kopejka. Neka i moja cigla bude tu, rece ona. Tako je ta Crkva i ozivela. Sada su je vec zavoleli i ljudi iz celog grada, a ne samo iz naseg kraja.

- Kako se radnici u internatu odnose prema vasem radu sa decom?

- Mi smo odmah poceli da saradjujemo sa njima. I nadalje smo ubedjeni da nema nikakvog smisla da mi sami radimo sa decom ukoliko ih pedagozi vaspitavaju “na drugu stranu”. Ako je sa detetom bezbozni covek i danju i nocu, onda posle 45 minuta na koje je dete doslo, nadahnuvsi se velikim podvigom nekog svetog, u njegovoj dusi nece ostati mnogo toga ukoliko on potom bude sa vaspitacicom gledao neki sou na televiziji.

Zato smo sa vaspitacima imali razne vrste skupova, savetovanja, ucestvovali smo na njihovim sastancima, trudili se da razvijemo licne prijateljske odnose. I pedagoski kolektiv internata je polako poceo da se ocrkovljuje – zajedno sa nama nevestima. Odnos pedagoga prema deci je postao malo drugaciji. I mi sami nismo nista izmenili, koliko je to ucinilo sluzenje Bozanstvene Liturgije u zgradi internata, molitve za decu, molitve za predavace.

- A kakav program imate sa decom?

- Nije bilo nikakvih zacrtanih programa. Mi smo jednostavno razgovarali, pri cemu nismo odmah zapocinjali razgovor o Bogu. Sta je cetrdeset pet minuta nedeljno? To je veoma kratko vreme da bi covek zapamtio neki materijal, ali dovoljno da predavac pokaze da voli Boga i predmet koji predaje. A deca pocinju da vole taj predmet ako vole predavaca. Ti se neposredno obracas decijoj dusi, i dete oseca da mu se ne namece nikakav program, vec da ga vole, i da je neko spreman da ga slusa u razgovoru. Naravno svaki predavac ima svoj program ali to uopste nije dogma. Ako dete danas zeli da razgovara o necem drugom, onda je to glavna tema. Pokusavamo da ih vodimo tako da ne osecaju da ih nekud vodimo. Istovremeno vazno je da sticu znanja. U internatu smo pored Crkve napravili i takvu sobicu u kojoj deca mogu da razgovaraju. Njih posecuju nasa deca – omladina iz hrama, i zanimaju se zajedno: neko preliva svece, neko veze perle, a neko pravi razglednice. I na ovaj nacin u ovako neposrednom opstenju preko neke rukodelje pokusavamo da dopremo do ljudskog srca. Ne radimo samo u ovom internatu – u Ordzonikidjevskom regionu na Kislotni ima nekoliko internata i tri skole. Ljudi su nas znali i pustali – prosto su nam nezvanicno davali svoje casove. I zato smo lako usli u skole. Trenutno smo shvatili da je za decu potrebna neka organizacija a nje trenutno nema. Ako bi se iz moje pionirske proslosti izuzela komunisticka ideologija, sve ostalo je bilo veoma zdravo – imali smo neki cilj, postojalo je neko stvaralastvo, i mogucnost za ostvarivanjem. Dosli smo do zakljucka da treba organizovati skautski pokret. On se zasniva na tri stuba: ljubavi prema Bogu, ljubavi prema Otadzbini, ljubavi prema bliznjemu – to je divna osnova. I covek daje obecanje – kao mi nekada: “Uvek spreman!” To je bila samo sovjetska kopija skautizma, a biti spreman uvek za odgovor pred Bogom je veliki zadatak. Trenutno pokusavamo da organizujemo omladinski pokret na bazi skautizma. Time se bavi nas otac Georgije. Njegovo glavno poslusanje je internat, i on sam ima pedagosko obrazovanje. Ali se mi nadamo da ce neko to povuci, a da ce otac Georgije samo duhovno rukovoditi.

- Koliko se deca u internatu razlikuju od dece sa roditeljima?

- Ljudi koji se ne vaspitavaju u porodici gube veoma mnogo. Evo samo male ilustracije. Posetili smo decu na Bozic, doneli poklone, napravili zajednicku trpezu, igrali, i bilo je mnogo mandarina. Zatim sam video kad je ostala samo jedna. Deca su sedela, a medju nima i jedna mala devojcica, i svi su strpljivo gledali u tu mandarinu. Sta se obicno desava u porodici? Mali covek po pravilu zna da ima prvenstvo, a u ovom slucaju devojcica sedi, gleda, i ja shvatam da se ona cak ni ne koleba u sebi da li da je uzme ili ne. Kazem joj: “Ti je uzmi”, - i posmatram. Ona je uzela tu mandarinu, ocistila je, podelila na kriske, podelila svima i poslednju krisku uzela za sebe.

- Znamo da decu uz pomoc spektakla navodite na zakljucke. Zasto vam se to cini korisnim?

- Kada smo poceli da obilazimo zatvore, shvatili smo da ako samo udjemo i dobijemo aplauze, to moze da ucini sasvim suprotan efekat po zdravlje duse: aplaudiranje i umiljenje odraslih, vise unistavaju dusu, nego sto joj nesto daju. A mi kazemo sledece: zasto se naprimer koledne pesme pevaju na Bozic? Da bi se proslavio Bog i donela bozicna radost tamo, gde su tuga i uninije, gde je tesko. To nije prosto samo “ja nastupam” vec se deca uce da pokazu kako ona vole Hrista. To je najvaznije – da ih naucimo zrtvenom sluzenju, zbog cega i odlazimo u tamnice. To je dobro i za zatvorenike i za decu. Jer su mnogi roditelji te dece bili tamo, dete ih je osudjivalo, i treba nauciti ispunjavati zapovest “postuj oca i majku” nezavisno od toga kakvi su roditelji. Za odrasle su takvi susreti – pobudni motiv za odgovornost, zbog toga sto zona otreznjuje ljude i oni se brinu za svoju decu. Kada smo cak dolazili u muske zone – muskarcima se tesko omeksava srce – oni su sedeli sa suzama u ocima i zahvaljivali, i darovali poklone deci. A u zenskoj koloniji je jednom bilo “veliko ridanje” – deca na sceni, a zene u sali. Postoji kod nas ovde skola za decu-invalide, i tamo nastupamo. Deca invalidi takodje ucestvuju – neko izrecituje neki stih ili nesto drugo – nije ni vazno. Vazno je da u dane najvaznijih hriscanskih dogadjaja covek ode tamo gde mozda nije veoma veselo, gde su uninije i bolest. Odlazili smo u bolnice, i nastupali pred bolesnicima. Ali naravno deca su ipak deca, na njih se raznezuju. I to je vec bio nas zadatak da se spektakli ili predstave ne pretvore u suprotno – da se samo deca pojavljuju, a da ne uznose slavu Bogu. Ali to nam zaista tesko uspeva.

- Da li su se deca izmenila za proteklih 10 godina? Da li su ona sva verujuca? Da li vise ne beze i da li su poslusnija?

- Ne, naravno, kakva su deca bila takva su i ostala: huligani, bezobrazni. Mi uopste ni ne pomisljamo tako smelo da cemo postici ocigledne rezultate. Nas posao je da svedocimo o Istini, a utvrdjivanje Istine je vec stvar Bozije Blagodati. Zato i mislim da ce se ona promeniti. Tamo gde ima svetlosti, ako deci pruzite samo malo ljubavi ona se preobrazavaju. Kada i u cemu ce se to projaviti – ja ne znam. Deca su – odraz naseg drustva, na njih utice ulica, kultura. Kada devojcice od 12-14 godina kazu: “A mi smo oce Novu godinu tako dobro proslavile”. – “A gde ste bile?” – “Bile smo na trgu, tamo su nas posluzili pivom!” I sta da kazes na takve izjave?

Neko je prisao Crkvi, ocrkovio se, a neko nije. Da li su ona postala poslusnija? – Ne. Idile naravno ne moze biti. Cak se u odredjenoj porodici dobar rezultat postize samo ako se neposredno bavite samo jednim detetom. A u slucaju punog internata, kada vaspitace treba najpre ocrkoviti – tesko je formirati neke moralne vrednosti kod dece, kako bi visoki ideal postao za njih imperativ, i upravljao njihovim zivotom. “Slatko” vise mami. Kada ona u velikom broju zaraze jedno drugo, onda je tesko odrzati kontrolu. Ali to je u slucaju grupe. Jer se u pedagogiji ne sme tako govoriti: ako uspete da sacuvate i jednog coveka – slava Bogu. Tako i mi: zao nam je svih, a borimo se za sve. Nadamo se naravno da Bozije delo nije bez rezultata i da ce se oni kad-tad projaviti.

- Kako deca ucestvuju u crkvenom zivotu?

- U Crkvi se jednom nedeljno odrzava ispovest. Deca se ne pricescuju tako cesto: subotom i nedeljom su deca razmestena po kucama, a u toku nedelje ne mozemo da sluzimo zbog toga sto ona idu u skolu. Ali ih mi pozivamo u Crkvu, i trudimo se da se bar 2-3 puta mesecno priceste. Cesto se ispovedaju – ranije su dolazili svake nedelje. I naravno neprekidno razgovaramo sa njima.

- Da li vasi parihijani pomazu deci-sirocicima?

- Mi parohijanima u propovedima pricamo o problemima decijeg doma. Zato sto to nije stvar samo svestenika i njihovih supruga, vec se trudimo da privucemo i omladinu iz nase Crkve. Neke porodice uzimaju decu kod sebe u toku leta, a neke spremaju poklone. Deca obavezno nastupaju pred nasim parohijanima za praznike. Zeleli bi nravno i vise od toga – da parohija bude kao duhovna porodica. Deca pravilno odrastaju tada kada rastu u patrijarhalnoj porodici, gde vide babu, prababu, tatu, mamu, odnos majke prema svojoj majci, pa i sami pocinju tako da se ponasaju.

- Kazete da mnogi uzimaju decu za vreme raspusta. Da li to ne traumira decu kada su ona potom prinudjena da se ponovo vrate u deciji dom?

- Ima dece koja zele negde da idu u toku leta. Ona sama pitaju: “Da li mozemo da dodjemo kod vas?” Tako se i desava da neka odlaze u porodice. Ona zive s nama nasim nacinom zivota – idu s nama u prirodu, na poklonicka putovanja.

Da li im je tesko da se vrate? Naravno da im je tesko, jer naprimer devojcice kod nas u zajednici ne idu u pantalonama ili u kratkim suknjama. One vrlo brzo pocinju zajedno sa matuskom da sebi siju duge suknje. Zatim kada se vrate u internat moraju da pretrpe podsmehe, jer ih nazivaju i monahinjama i bogomoljkama. Ne mogu svi da izdrze jer su deca nekada veoma surova. Ali se mi trudimo da ih nekako pripremamo, govoreci im o tome da za Hrista treba postradati, jer ako Ga ljubis – ne izdaj Ga, cak iako te ismevaju. Ako ti izdas svoju majku ili oca, onda tebe ne treba da postuju, i ti neces postovati druga, koji te moze izdati samo zato sto su mu se podsmevali.

- Rekli ste da omladina iz Crkve dolazi kod dece u internat. A u cemu jos ucestvuju mladi parohijani?

- Posecuju bolesnike. Posle posete bolesnika, shvatas da posetiti, porazgovarati i otici je isto sto i napustiti coveka. Ali ne treba prekidati… Zato smo se obratili omladini iz nase parohije s predlogom da obidju neke bolesnike. Bila je jedna devojka, Carstvo joj Nebesko, koja je posle nesrece dugo bolovala, lezala, i dve devojke su je jednom nedeljno posecivale, a zatim su se tako sprijateljile, da kada smo je opevali one su plakale kao za rodjenim i bliskim covekom. Tako da ona nije otisla u nevolji i sama, vec je primila i Svete Tajne. I takvih slucajeva ima mnogo. Kazemo: evo bolesnika, ako mozes – otidji. I covek pocinje da odlazi, pokazuje neku brigu, i naravno nastaje prijateljstvo. To je opsti princip duhovne porodice, kada je potrebno sve vise ukljucivati se u tu porodicu.

Pored nas se nalazi i skola za decu-invalide: neka od njih ne govore, a neka su nepokretna. I pored svega ona se takodje spremaju za nas dolazak, spremaju i zdravice- takvo opstenje je mozda retko ali postoji onoliko koliko se za to ima snage. Trudimo se da na praznike dovedemo u Crkvu i decu na stakama.

Trudimo se da vise angazujemo omladinu u raznim poslovima. Kako pesnik Roman kaze “besmislene su reci o dobroti, ko nije odmakao dalje od reci”. Naravno treba preci sa reci na dela. To je veoma korisno, i veoma menja dusu ljudi, koji pocinju da uzimaju odgovornost bez ikakvog interesa – ne zato sto mozes nesto da dobijes i ne zato sto si duzan, vec prosto Hrista radi.

- A koliko su aktuelni problemi omladinskog huliganstva, alkoholizma, narkomanije?

- Veoma su aktuelni. Ali ne samo u nasem regionu vec i svuda. Zbog toga vec nekoilko godina postoji drustvo treznosti pri Crkvi, i jednom nedeljno sluzimo moleban sa akatistom pred ikonom Majke Bozije “Casa koja se ne ispija”, a posle njega drzimo besedu i propoved. Ljudi vole te akatiste: neko se moli za svoje zabludele bliznje, neko se sam izvlaci iz neprilika. Desavaju se isceljenja, obracenja, ali je to tesko statisticki proceniti – borimo se za svaku dusu.

- Kada je poceo vas kontakt sa kolnijama? Vi tamo ne odrzavate samo decije spektakle za vreme praznika?

- Mi vec osam godina odlazimo u musku koloniju, a sest u zensku. Kada sam prvi put tu dosao, rekao sam: “Mogu li da porazgovaram sa ljudima?” Vojnici su vojnici – oni su okupili zatvorenike po naredjenju. Dva sata sam razgovarao sa njima i svidelo im se. Tako i nadalje cinimo, odlazimo u odrede, razgovaramo sa pojedincima. Zatim su nam dozvolili da napravimo Crkvu od biblioteke. Necu govoriti u ciframa, ali ima dece medju bivsim zatvorenicima, koja su sad vec u parohiji. Ima veoma snaznih dusa, koje jednom odstupivsi ne postaju “zecevi”, ne prihvataju taj nacin zivota, i postaju zaista verujuci. Ti koji su na slobodi, pisu nam ponekad iz drugih gradova, a neki su poceli prema zivotu da se odnose drugacije.

Pozvali su nas i u zensku koloniju, posto su uvideli kako je sve u muskoj organizovano: “Da li je moguce da tako bude i u zenskoj?” Naravno malo toga uspevamo jer je rad tamo – nezapoceti kraj. Ali mi odlazimo, trudimo se da tamo budemo tri puta nedeljno, i da sluzimo Bozanstvenu Liturgiju. Nedeljom 30 ljudi dolazi u nedeljnu skolu. Sta im je potrebno u prvom redu? Potrebna je neka osoba koja bi dolazila kod njih, a vazne su i knjige i molitvenici – mi sve to postepeno nabavljamo, delimo. Ali najvaznije je da s njima neko razgovara.

- Danas postoji jos jedna teska bolest, koju je nemoguce ne primetiti – a to je SPID, VIC-infekcija. Da li Crkva moze nesto da pomogne takvim ljudima?

- Mislim da ne treba posebno izdvajati ovu vrstu bolesti. Ovde treba pre svega govoriti o narkomaniji, jer se VIC-infekcija malo razlikuje mozda od drugih vrsta teskih bolesti. Prvi put sam u VIC-odeljenju bio jednom u zenskoj koloniji. Naravno, njima je veoma tesko. U bolnickoj sobi sede simpaticne devojke – bilo ih je cetiri. Kada sam dosao kod njih, medicinske sestre su na mene gledale kao na nekog dinosaurusa: “Sta ti oce ovde radis!?” Medicinsko osoblje se cak bojalo da ide tamo!

Sada je naravno sve drugacije: sada se VIC-inficirane osobe nalaze svuda oko nas. Kako im mi pomazemo? Istina, mi to radimo nepravilno u poredjenju sa svestenicima, lekarima, koji se zaista ozbiljno time bave, pisu knjige. Mi prosto razgovaramo sa ljudima. Ako nam uspe da malo pokrenemo coveka na odgovornost za svoj zivot, na odgovornost pred Bogom za sve, to je onda najveca pomoc. Naravno, potrebna je i drustvena adaptacija, zato sto neki kazu: “Oce, gde cu ja stici? Kome sam ja potrebna?” Ona sa svojih 20-22 godine ima iza sebe vec i kradje, VIC, narkotike. Neki od njih kazu: “Oce, ne verujte nam da smo mi bivsi narkomani, jer bivsih narkomana nema”. Ali oni tako govore zbog svoje slabosti, a u stvari mislim da postoje i bivsi narkomani, i bivsi bolesnici: “Po veri vasoj neka vam bude” (Mt.9, 29). Njima treba malo uliti vere, prosto im prici i ispricati kako ti sam volis i kako ti verujes.

- Vi radite sa raznom omladinom, pa samim tim i sa studentima permskog vojnog instituta. Ima li neke specificnosti u radu sa njima?

- Ja ne vidim razlike. Odlazio sam dve godine u Permski institut, razgovarao sa studentima, prvenstveno devojkama, i sa predavacima – nema nikakve razlike. U samoj vojnoj ustanovi naravno postoje specificnosti, ali ja mislim da me vojnici ne bi slusali ako bih s njima razgovarao samo o vojnim temama. Mladom coveku je interesantnije da sazna o tome kako da zivi, a oficiri ce ga nauciti kako treba da sluzi u armiji. Razgovaramo sa mladima koji pohadjaju prvi kurs. Naravno, ako odmah pocnete da govorite o veri u Boga, mislim da ce mnogi zaspati i da nece slusati. Zato se trudim da pre svega govorim o takvim pojmovima kojima su oni jos romanticarski ispunjeni, slava Bogu: cast, plemenitost, hrabrost, podvig. Ali o svemu tome pricam sa pravoslavne tacke gledista.

Uopsteno govoreci s njima se moze o svemu razgovarati. Ako im se govori njihovim jezikom, a ne suvim bogoslovskim, onda osecas da mogu da te slusaju. Naprimer, desilo se tako da smo sa devojkama u pedagoskom institutu razgovarali o filmovima, koji su tada bili interesantni – o “Titaniku”, o shvatanju ljudskog duha, zbog cega je ovaj covek lep ili nije lep, o tome da kada je covek slobodan u duhu, i nije stegnut drustvenim okvirima, on moze da pruzi poletno osecanje i drugome. To ni u kom slucaju nije ugodjaj jer nema takvog zadatka. Ali to nije ni razgovor specijalno o Pravoslavlju, to je pravoslavni razgovor o coveku i njegovom mestu u zivotu.

Necu zaboraviti kako je prosle godine nacelnik prvog kursa, stariji porucnik, razgovarao sa pukovnikom, a zatim mi je pukovnik rekao da mu je taj stariji porucnik priznao: “Ja se secam tog svestenika, on je kod nas dolazio na prvi kurs. Ja sam od tada promenio predstavu o podvigu, i o tome sta je to ljudski podvig”. I evo taj covek je zavrsio institut i ostao je tu da sluzi kao oficir. I neko zrnce je ostalo u ljudskom srcu.

Pored toga, svake godine dolazi komisija, vojnici iz drugih instituta, naucnici, koji drze ispite. Mi se tradicionalno okupljamo sa njima – ceo visi oficirski sastav – i putujemo u manastir na Belu Goru. Jedno takvo putovanje zauvek ostaje zapamceno.

-Kako ste uspeli da otvorite Crkvu u gradskoj psihijatrijskoj bolnici?

- Nije bilo problema sa otvaranjem – dosli smo, prosli po odeljenjima, razgovarali, a zatim odlucili da izgradimo domacu Crkvu. Tako je nastao domski hram posvecen sv.Mariji Magdaleni. Ali postoje probelmi druge prirode: vecina lekara su duboko neverujuci i cak ni ne prihvataju veru. S njima naravno zelimo da imamo prisnije odnose. Dolazimo jednom nedeljno, sluzimo Liturgiju. Mislim da je sama blagodat mogucnosti pricescivanja – nesto najvaznije sto je potrebno bolesnicima. Ali naravno, potrebni su i razgovori, zato sto postoje razna odeljenja, sa razlicitim stepenom patoloskih problema. Cesto srecemo obolele ljude koji su bili u sektama, lecili se kod ekstrasensa…Postoji i odeljenje za neuroze, na kome su smesteni odredjeni ljudi. Kada sam bio mladji i kada je bilo vise vremena, jednom nedeljno sam odlazio u to odeljenje i prosto razgovarao. Uzroci neuroza su cesto – prosto odsustvo duhovne kulture, odsustvo vere. Zato je za to potreban svestenik, za koga je pozeljno da ima specijalno obrazovanje.

- Kako uspevate da spojite sve te razlicite delatnosti?

- Odmah cu da kazem – nista ne uspevam. Ja prosto pokusavam da nesto radim, jer je nemoguce to ne raditi, i ako mi danas to ne budemo radili, toga uopste nece biti. Crkva je duzna da brine o svima veoma ozbiljno, a za to su potrebni pastiri. U nasem hramu tek sto se zavrsila sluzba – obican radni dan je. Ali koliko ima omladine! Tri mladica me cekaju – sad cu sa njima da porazgovaram, zato sto je pet minuta malo, a potreban je ozbiljan razgovor. Slicna situacija je i u drugim zatvorima, decjim domovima, bolnicama – moze se tamo otici i ne izlaziti odande, ali ako neko to i uradi na kraju ce reci: “Nista i nije uradjeno”.

Kada je vladika Atanasije prvi put dosao u nas hram, mi smo ga posebno ocekivali: vladika je – Hristov lik, sta ce nam on reci? I on je rekao da se treba moliti prema recima Gospodnjim: “Zetve je mnogo a poslenika malo. Molite se dakle Gospodu od zetve da izvede poslenike na zetvu Svoju” (Mt. 9, 37-38; Lk.10, 2). Zasto je on to tako rekao? Ocigledno je to bio poziv nama da ne sedimo. Imamo veliku nadu u omladinu koja se danas aktivno ukljucuje.

- Kakvi su vam odnosi sa administracijom u regionu?

- Nasa administracija podrzava inicijative, ali nicim ne moze da pomogne. Ne zabranjuju da se ide u skole. U stvari, ako ne idete onda vas ni ne pustaju, a ako idete – ne zabranjuju, i nema vise nista da se kaze. Sve zavisi od toga s kojim ciljem ides.

- Koliko je velika vasa parohija? I sta joj nedostaje?

- Mi u svom hramu osecamo deficit duhovnistva. Ako je ranije bilo znacajno manje ljudi, i to su uglavnom bile babe, koje su vec imale iskustvo u crkvenom zivotu, ja sam vise slusao i plakao zajedno sa njima, onda sada dolazi mnogo inteligencije, dolaze rukovodioci firmi, studenti, lekari, pedagozi. S njima treba mnogo razgovarati, mnogo toga pruziti, pre nego sto ih bilo sta upitate. Ranije je bilo mnogo onih koji su samo “svracali”: dolazili su intelektualci da razgledaju, i da se raspitaju – kao u muzeju. Danas se moze reci sa velikim zadovoljstvom da ljudi idu ozbiljno da se trude, ozbiljno da rade. Zato je nama jos veca odgovornost: dati, nahraniti, i za to su potrebne biblioteke, prorpovedi, besede. S nekim ljudima se prosto dogovaramo uvece (jedna stvar je ispovest, a druga – duhovni razgovor). Mi vec skoro ne mozemo sve da postignemo, nema nas dovoljno… Zato vladika trenutno preduzima napore da bi se otvorio duhovni institut, kako bi duhovnistvo bilo iz lokalnog mesta.

Pokusavamo vise da se obracamo omladini, jer covek sa 16-17 godina jos moze da pise sastave na temu “U cemu je smisao zivota?”, a sa 30 on na tu temu uopste skoro ni ne razmislja. U hram dolazi mnogo neocrkovljenih ljudi radi opela, i zato imamo nepisano pravilo: posle svakog takvog bogosluzenja se odrzava propoved. Stojeci pred grobom, moguce je veoma duboko i ozbiljno reci ljudima o smislu postojanja, i postaviti ih pred drugu realnost.

- Koliko su za vas ozbiljni materijalni problemi?

- Ozbiljni su, ali ne toliko da bi zaklonili sve druge, i tako nekako s nadom u Boga i zivis. Nastojatelj naravno mora da se bavi trazenjem sredstava: grede, metal, drvo – sve je to takodje prisutno jer treba dalje graditi. Prvih godina nismo imali nikakve plate, ni nikakve cene u hramovima, i Gospod je nase maloverje sve vreme ukrepljivao cudesnim projavama. Naprimer, trebalo je 300 rubalja za svece za sluzbu, a nismo imali ni kopejku. Samo sam se pomolio iz duse – bukvalno dolazi covek, i daje koverat u kome je 300 rubalja. Takvih slucajeva je bilo veoma mnogo, posle cega sam govorio: “Gospode oprosti”. Gospod daje kada je to potrebno.


Razgovarala Svetlana Uljanova

http://miloserdie.ru/index.php?ss=2&s=15&id=442

[o.Gavrilo]

ŠTA PAROHIJU ČINI ZAJEDNICOM

Iskustvo pastira i parohijana

Mnogi mladi nastojatelji se žale da ne mogu da formiraju zajednicu na svojim parohijama. A šta je to zajednica? Šta parohiju čini zajednicom? Na ova i druga pitanja u vezi sa tim pokušao je da pronadje odgovore djakon Fjodor Kotrelev.

Ljubav

«Izvinite, da li u vašoj crkvi postoji zajednica?» Oči moje sagovornice, starice vernice jedne od crkava u centru Moskve, su delovale uplašeno, i moje pitanje kao da ju je dovelo u pometnju. «Ne, ne, - konačno je odgovorila, - mi nemamo nikakvu zajednicu!»

Slična reakcija se često može videti u razgovoru sa savremenim pravoslavnim ljudima. Verovatno je to povezano s tim što savremeni čovek teško može sebi da predstavi suštinu tog pojma – zajednice. U jednoj od moskovskih crkava su mi na pitanje o zajednici rekli direktno: «Mi ovde nemamo sektu, već parohiju: dobru, prijateljsku parohiju».

A šta je to – zajednica? Sama reč zajednica, potiče od reči «zajedničko». To jest zajednica pretpostavlja postojanje nekih veza, koje objedinjuju ljude u grupu. «Čini mi se, - kaže protojerej Aleksandar Iljašenko, nastojatelj moskovske crkve Svemilostivog Spasitelja na Novoslobodski, - da je pravoslavna zajednica velika porodica, koja okuplja ljude u odredjenoj crkvi, gde se ljudi medjusobno poznaju, gde su ljudi medjusobno jedni drugima dragi, mole se jedni za druge i dobro im je zajedno».

Osnivač prve hrišćanske zajednice je bio Sam Hristos, Koji je zapovedio Svojim učenicima da prebivaju u jedinstvu i ljubavi. Na slici: mozaik crkve Sant-Apolinare Nuovo u Raveni (Italija), VI vek

Vratimo se sada na tren starici koja se uplašila od mog pitanja o zajednici. Nastavivši razgovor sa njom, saznao sam da iako kod njih «nema nikakve» zajednice, mnogi ljudi opšte medjusobno van crkve i imaju neka zajednička interesovanja. «A pretpostavimo ako se neko od parohijana razboli, dospe u bolnicu, da li će parohija učestvovati u njegovoj sudbini?» - upitao sam. «Naravno!» - odgovorila je starica. – Kod nas na parohiji postoji malo sestrinstvo – nekoliko žena koje su uvek tu da pomognu svim našim parohijanima, posebno starijim i samim. One ne samo da same posećuju bolesne u bolnicama, već mole i druge parohijane da to cine». U mnogim pravoslavnim crkvama postoje takve inicijativne grupe parohijana, koje ne daju mira svima ostalima, u najboljem smislu te reči.  Tako su mi odgovarali u skoro svim moskovskim parohijama u kojima sam sprovodio anketu. Negde parohijani pomažu ljudima sa mnogo dece – naprimer u svojstvu dadilja; negde prodavačica sveća bez problema može da imenuje sve starije parohijane – jer parohijani neprekidno kontaktiraju s njima. Interesantno, možda se zajednicom zove to kada njeni članovi imaju pravo da očekuju brigu o sebi od drugih članova? «Ovde, kao i u porodici, briga ne treba da bude samo obaveza, već i savesnost, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. –«Zahtevati» - je previše oštra reč, jer treba da izgradjujemo svoje odnose tako da sami želimo da pomognemo onome kome je naša pomoć potrebna. Kako je rekao apostol Pavle, «Ljubav ...ne traži svoje» (1Kor. 13, 5). Ali naravno, nastojatelj može da se obrati parohijanima, s pozivom da pomognu onome kome je pomoć potrebna».

S tim, da se u zajednici ne sme ni od koga ništa zahtevati, slaže se i nastojatelj moskovske crkve sv. Apostola Petra i Pavla u Jasenjevu (podvorje Optina pustinje) iguman Melhisedek (Artjuhin): «Ne sme se ni u kom slučaju počinjati najavom zahteva! I misliti da članovi zajednice treba da imaju neke obaveze, - to je iluzija. Samo mi sveštenici imamo svoje obaveze i dužnosti. Mi smo dužni da brišemo suze, da gladimo po glavi i razrešavamo porodične probleme. A čim zamoliš nekoga da nešto uradi za parohiju – to je odmah napor! Ali ne zato što su ljudi takvi, već zato što ne treba počinjati od toga! U početku treba sejati, a potom ćeš jednom požnjeti. U početku treba pokazati svoju ljubav prema parohiji, pozabaviti se sa parohijanima, a potom polako reći: «Deco, hram treba da se obnovi» ili «Treba pomoći to i to». Ali neka u početku ljudi vide da si ti pre svega pastir. Mi mnogo i često govorimo o ljubavi, ali je to uvek imajući ljubav prema sebi. A ona treba da bude uzajamna! I tada se već može reći zajednici: «Treba nešto učiniti za crkvu. A ako ne možeš da uradiš nešto, onda ostavi kopejku, da sveštenik ne bi išao po organizacijama pružajući ruku, već da bi se bavio duhovnim životom, čitao knjige i molio se».

Delo

Postoji još jedan veoma važan faktor, koji grupu ljudi čini zajednicom. To je zajedničko delo. «Mi idemo zajedno sa našim sveštenicima u dečiji dom i u bolnicu», - pričaju vernici crkve Svih Svetih u Sokolnikah. «Skupljamo i šaljemo stvari u zatvor», - kažu u crkvi Voznesenja u Gorohovom polju. «Mi hranimo beskućnike na Jaroslavskoj železničkoj stanici», - kažu vernici Pokrovske crkve u Krasnom Selu. «Mi imamo sestrinstvo». «Mi svake nedelje posećujemo bolnice». «Mi imamo ozbiljnu nedeljnu školu sa nekoliko desetina predavača». I tako dalje, ima mnogo varijanti. I nema crkve, u svakom slučaju u Moskvi, čiji vernici ne bi ništa radili u slobodno vreme van Bogosluženja. «Kod nas se naprimer desilo tako, - priča otac Melhisedek (Artjuhin) da deo naših vernika učestvuje na službi u domu staraca i u dečijem domu. Takve stvari veoma dobro ukrepljuju zajednicu, obrazuje se njen temelj. Ali ovde treba napomenuti da se tu radi samo o jednom delu vernika jer ne mogu svi da učestvuju u takvom služenju. Naše sestrinstvo broji četrdeset ljudi, a parohija je mnogo veća! Ali mnogi ne mogu da putuju radi socijalnog služenja radnim danima, a mi odlazimo četvrtkom. Na osnovu ovoga se može zaključiti: zajednicu ukrepljuje još nešto. I uveren sam da je to u prvom redu crkva, Bogosluženja». «Naravno, - slaže se protojerej Aleksandar Iljašenko, - centar zajednice treba da bude Bogosluženje, Pričešće Svetim Hristovim Tajnama iz jedne Čaše. I tada će to biti zajednica, to jest postojaće duhovno jedinstvo, čiji centar je Sam Hristos. Ljudi se okupljaju radi Hrista i služe ljudima u Crkvi Hrista radi».

Otac Melhisedek: “Uložili smo mnogo napora da bismo razvili kod ljudi ljubav prema Crkvi, da bi oni shvatili da su subota i nedelja – naš život. Kao što smo govorili i često na propovedi ponavljali jedno te isto pouke oca Jovana Kronštatskog, koji kaže da sunce sija i kiša pada samo radi jednog – da bi rasla pšenica za hleb i bilo vina, jer je Liturgija – osovina sveta, kojoj je sve podredjeno. Jer kada čovek ulazi u život parohije, onda treba tako urediti da parohija postane njegov rodni dom, da bi se on kao grana privio ka lozi. I tu se misli da se privije uz crkvu. A dešava se da ljudi trče samo za propovedima, za nekim pokukama, za ispovešću. I dešava se da ako je sveštenik na službenom putu, ili se razboleo da se ceo život zaustavlja. A ako se čovek privio uz crkvu, onda se život ne zaustavlja. Ali kako to uraditi?”

Pastir

Sveti Oci zovu Hrista Pastironačalnikom, to jest načelnikom nad pastirima. Kakvu ulogu u životu zajednice igra sveštenik? “Nas nekoliko desetina ljudi smo svojevremeno došli u ovu crkvu prateći našeg sveštenika, - rekla je ta ista uplašena starica. – Danas osnovu naše zajednice čine njegova duhovna čeda. Svi ga veoma volimo i razgovaramo s njim i van crkve”. U svakoj crkvi treba da postoji autoritet koji sve objedinjuje. Za hrišćansku zajednicu je prirodno da taj autoritet ne bude mirjanin, već sveštenik. Ali u ovome se krije i velika opasnost. Otac Aleksandar Iljašenko smatra da “sveštenik ni u kom slučaju ne sme da dopusti da vernici dolaze k njemu, k svešteniku, k čoveku. To je najveći poraz! Ljudi treba da streme ka Bogu! U grčkom jeziku reč “anti” označava ne samo “protiv”, već i “umesto”. Antihrist je onaj koji dolazi umesto Hrista. Tako pastir rizikuje da se stavi u poziciju onoga koji je umesto Hrista i ne sme ni u kom slučaju da stane na taj put prelesti”. Kako znati kuda vodiš svoja čeda: ka Hristu ili ka sebi samom? Jedino sredstvo da se pastir obezbedi od ovog iskušenja je po mišljenju oca Aleksandra da se moli Gospodu da mu On da smirenje: “Smirenje je mir sa Bogom. Ako je na duši mir, tada će i život biti tih i koristan za okolinu”. Ako pastirom rukovodi gordost, sujeta, želja da se sam ispolji, i privuče pažnju k sebi, da postigne neke impozantne rezultate, tada i život zajednice može da udje u ćorsokak i donese stradanja njenim članovima, pošto u odsustvu pastira njihov “život može da se zaustavi”, kako je primetio otac Melhisedek (Artjuhin).

“Sveštenik treba mnogo vremena da posveti parohijanima, - uveren je otac Melhisedek. – Pre svega, smatram da treba redovno da razgovara sa parohijanima. Kod nas se naprimer svake nedelje organizuju razgovori za odrasle jer se na propovedi od deset-petnaest minuta ne može sve reći. A ovako ljudi mogu da postave pitanje svešteniku direktno, i ne samo lično već u prisustvu ostalih. Jer ima pitanja koja neko ne može da formuliše i postavi a neko drugi pak može. I još postoji gomila folklora, “sarafanskih” predanja, koja moraju da se razveju. Eto tako se kroz razgovore formirala i formira naša parohija”.

Medjutim razgovori sa parohijanima nisu jedini način formiranja zajednice. Po mišljenju oca Melhisedeka, “ljude na parohiji predivno sjedinjuju zajednička poklonička putovanja. U početku lagana: u Lavru, u Optinu, u Divjejevo, a potom i daljnja: na Valaam, na Solovke, u Kijev, u Počajev, …U vreme takvih putovanja vidiš ljude u njihovom svakodnevnom životu: dan tamo, dan nazad. Gledaš kako se ponašaju, ko pere sudje, ko deli, ko se prvi trudi da ugosti. I čak i sa kratkog putovanja vraćamo se sa osećajem da dugo poznajemo jedni druge. Nijedno drugo vreme u crkvi, pa čak ni ispovest ne može da zameni to vreme! Sve to i pomaže ljudima koji ulaze u parohiju, u zajednicu da zavole crkvu, da zavole Bogosluženje – jer odlazimo iz crkve i vraćamo se u crkvu. Kao kući!”

Danas se pravoslavne zajednice okupljaju uglavnom oko opitnog pastira. Na slici: zajednica crkve Tri Jerarha na Kuliškama sa svojim duhovnikom protojerejom Vladislavom Svešnikovim

A ja ne želim!

Mnogi vernici moskovskih hramova pričaju kako im je dobro i prijatno na parohijama gde sve znaju, gde su im svi rodjeni i bliski. Ali postoji takodje veliki broj ljudi, pravoslavnih, ocrkovljenih, veoma blagočestivih, kod kojih se ili ne pojavljuje želja da se uključe u život parohije, ili direktno ne žele neki zajednički život. «Zbog čega se obavezno posle službe treba nečim baviti, negde ići zajedno i nešto raditi? Meni je i tako dobro u crkvi, ja hoću da dodjem u crkvu, pomolim se i idem kući. Prijatelje i tako imam, a crkva nije neki klub!» - kažu oni. «To je naravno individulano, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. – Postoje ljudi koji nisu društveni i njima je iz nekog razloga tako bolje. Ali najčešće se dešava da se u korenu takvog stava nalazi neki greh: sujeta, gordost, uvredljivost, nesposobnost da se praštaju uvrede. Jer kada razgovaramo sa nekim onda su neki konflikti naravno neizbežni. Svi smo mi grešni i svesno ili nesvesno jedni druge razdražujemo. I ako je čoveku teško da se pomiri sa takvim problemima, onda se on trudi da izbegava razgovore». Naravno, s vremena na vreme se mogu sresti ljudi koji su toliko udubljeni u sebe, pogruženi u svoj duhovni rad, da im je teško da prihvate aktivno učešće u životu parohije. Ali budimo iskreni: takvi ljudi se retko sreću u savremenim crkvama.

Zajednica treba da bude otvorena

Moj prijatelj mi je pričao kako je počeo da odlazi u jednu od moskovskih crkava u centru: “Dodjem prvi put. Vidim svi se medjusobno poznaju, pozdravljaju. A na mene gledaju kao na javnog stranca. Jednom sam nekoga nešto pitao, a on mi je jedva kroz zube nešto procedio, tobože šta pitam kao da sam ne znam? A ja stvarno nisam znao. Nisu me gostorpimljivo primili”. Potom je taj čovek ostao u toj crkvi, upoznao se sa nekim, ali se do dan-danas seća tog prvog puta. “Da, tako se nažalost često dešava na našim parohijama. To govori o takvoj samodovoljnosti, o nepostojanju želje ili nesposobnosti da se nešto podeli sa drugima, - smatra otac Aleksandar Iljašenko. – Mi unutar zajednice dobijamo nešto jedni od drugih, ali dolazi novi čovek, kome treba nešto pružiti, možda samo malo, jednu sekundu pažnje, osmeh. Njemu prosto treba pomoći da udje u zajednicu i da pronadje svoje mesto. I tada se ljudi često pokazuju nedovoljno darežljivim, duhovno škrti, jer ne žele da podele to što su naučili”. Ali pravde radi treba primetiti da se u mnogim hramovima dešava i nešto sasvim drugo: novajlija se srdačno dočekuje, sami započinju razgovor posle službe, upoznaju se. Aktivni vernik jedne od moskovskih crkava mi je pričao da se u njihovoj malobrojnoj parohiji može uočiti svaki novi član: “Ako je došao samo jednom može se desiti da je samo svratio A ako je došao drugi, treći put, onda mu se nešto svidelo kod nas ili radi blizu, pa mu odgovara. Kada dodje treći, četrvti put tada već mi sami prilazimo da se upoznamo”. Pre svega, sam pastir, nastojatelj hrama treba da se brine o tome da se zajednica ne zatvara u samu sebe, već da bude otvorena, sposobna da prima nove članove”, - uveren je protojerej Aleksandar Iljašenko. Treba se svim silama truditi da se ne odbije čovek koji dolazi u crkvu, dodaje iguman Melhisedek (Artjuhin), i čuvati se brzih zaključaka o onima koji samo svraćaju. “Desilo se to letos, - priča otac Melhisedek. – Izašao sam iz oltara, i gledam u centralnom delu crkve je stajala jedna žena. Njen izgled je bio neodgovarajući: nije imala suknju, a gore majica sa izrezom. Strašno! Ja sam kao monah razmišljao: “Šta da radim? Treba da prodjem nekako pored nje!”. Izašao sam iz oltara trudeći se da je ne gledam, i pokušavajući da protrčim. A ona me je zaustavila: “Oče došla sam kod vas”. – Imate li neko pitanje? A ona je počela da plače i rekla: “Oče moja ćerka se juće bacila kroz prozor šta da radim?”. Porazgovarao sam s njom, a posle razgovora sam joj rekao: “Znate kada sledeći put dodjete u crkvu ne zaboravite da se obučete”. Ona se posle toga toliko izvinjavala! Pokazalo se da je skrahana tugom došla u crkvu u onome u čemu je išla po stanu, i shvatila je u čemu je tek posle mojih reči! Posle sam nekoliko puta ispričao na parohiji ovaj slučaj: “Zamislite ako bi neko od vas prišao i rekao: u čemu si došla?! A čovek je došao skrhan tugom! I zato ne sudite!”. Otac Melhisedek je uveren da dežurni u hramu treba da budu veoma delikatni ljudi: “I sveće treba da prodaju vaspitani, najobrazovaniji i najbolji ljudi. Čovek koji prodaje sveće je lice parohije i ima ogromnu ulogu!”

Parohija=zajednica

Čitalac će bez muke primetiti da se u našem rasudjivanju reči “parohija” i “zajednica” upotrebljavaju podjednako često, i da mogu da zamene jedna drugu. Može se izvesti ovakav zaključak: svaka savremena parohija, osim sasvim mladih, nedavno formiranih, može da se nazove zajednicom. Odista: gde god da odeš svuda su parohijani bave nekim zajedničkim poslom. Svuda je jezgro parohije obrazovano oko sveštenika – najčešće nastojatelja. Svuda naravno i u različitom stepenu pomažu jedni druge i brinu se o slabima. Što se tiče ljubavi ona se naravno ne može meriti. Ali se zato može biti čvrsto ubedjen u Hristove reči: “Gde su dvoje ili troje sabrani u Ime Moje tamo sam i Ja medju njima” (Mt. 18, 20). A ako je Hristos posredi tu je i ljubav,a ako je tu ljubav, tu je i zajednica.

Medjutim tvrdjenje da je “svaka parohija- zajednica” ne znači da je svaki parohijan član te iste zajednice. U svakoj crkvi ima ljudi koji redovno tokom mnogih godina dolaze na službe, ali ne znaju kako se zove žena koja prodaje sveće ili ljudi koji se mole pored njih. Dešava se da je aktivnih parohijana u bukvalnom smislu “dvoje ili troje”. Ali to uopšte ne govori o tome da u tim hramovima nema zajednice. Ona postoji, ali je mala. I nastojatelj treba da radi na tome da uz pomoć članova zajednice učini tako da što je moguće više parohijana postanu takodje članovi zajednice.

preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=44&section=10014&article=799
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

[o.Gavrilo]

U MANASTIRU LEPAVINI PROSLAVLJENA MANASTIRSKA SLAVA -
PRAZNIK VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5115_33-liturgija%20pocetak.jpg&size=500

BESEDA NJEGOVOG VISOKOPREOSVEŠTENSTVA MITROPOLITA ZAGREBAČKO-LJUBLJANSKOG I CELE ITALIJE GOSPODIN JOVANA U MANASTIRU LEPAVINA I ZA TRPEZOM LJUBAVI (AGAPE)<<< KLIKNI

U manastiru Lepavini je 4. decembra 2010. svečano proslavljena manastirska slava, praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Svetu arhijerejsku liturgiju služio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Gospodin Jovan, uz sasluženje arhimandrita Gavrila (Vučkovića), nastojatelja manastira, protojereja Dušana Nikolića iz Braničevske eparhije, jereja Milana Pajkanović iz Zvorničko-tuzlanske eparhije, jereja Branislava Todorovića, paroha u Grubišnom Polju, jereja Save Kosojevića, paroha u Mariboru, jereja Ljubiše Miodragovića, paroha u Narti, jereja Radovana Dimitrića, paroha u Koprivnici, jereja Dalibora Petkovića, paroha u Stupovači, jereja Berislava Savića iz Timočke eparhije, i đakona Uglješe Pilingera iz Varaždina te Branimira Jokića i Milana Jovanovića iz Zagreba.

   U prazničnoj besedi, izgovorenoj u hramu preispunjenom hodočasnicima, Visokopreosvećeni Mitropolit Jovan je naglasio da je uvođenje Presvete Bogorodice kao male devojčice Marije u Svetinju nad Svetinjama bio izuzetni događaj i veliki znak Božijeg plana o čovjekovom spasenju. „Praznik Vavedenja Presvete Bogorodice nas uvodi u doček velikog praznika Roždestva Hristovog, Ovaploćenja Sina Božjeg, Spasitelja i Iskupitelja našeg. Kao što smo čuli, danas se u Apostolu govori o starozavetnoj skiniji, o starozavetnom hramu, o svetim sasudima koji su imali posebno određenje i simboliku. To se odnosilo na Presvetu Bogorodicu, taj čisti hram Duha Svetoga. A na Blagovesti je arhangel Gavrilo objasnio taj čudesni događaj Ovaploćenja Sina Božijeg: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji (Lk 1,35), biće najsvetije Čedo Božije, Spasitelj i Iskupitelj naš, koji je došao da nam podari najveći dar – da postanemo deca Božija! Dakle, da kroz ličnost Presvete Bogorodice i Ovaploćenje Sina Božijeg postanemo i mi dostojni večnoga života. To je cilj i smisao našeg života i u tome se sastoji celokupna tajna života ovoga sveta i našeg večnog postojanja.  …Ako hoćemo da budemo istinski i pravi hrišćani, onda nam je Presveta Bogorodica najčistiji i najveći primer kako treba da služimo Bogu. Sa strahom Božijim i verom i istinom da služimo i onda ćemo biti dostojna deca Božija.“

   Posle besede G. Mitropolita, vernici su prišli da se pričeste Svetim Tajnama, Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista. U miru i prazničnoj radosti pričestilo se, iz tri putira, oko pet stotina vernika. Na kraju Božanstvene Liturgije - koju je mnogo poklonika pratilo na oštroj hladnoći, izvan zidova hrama, sa pobožnošću i molitvenim stajanjem kao da se nalaze u crkvi -  Visokopreosvećeni Mitropolit je sa sveštenicima osveštao koljivo i prerezao slavske kolače.

   Bratstvo i manastirski saradnici su za sve hodočasnike, njih blizu hiljadu, pripremili trpezu ljubavi. Među njima je u manastirskoj trpezariji kao uvaženi gost bio i ambasador Republike Srbije u Hrvatskoj gosp. Stanimir Vukićević.

O svojim utiscima gosp. Vukićević je kasnije u manastirskoj knjizi gostiju napisao: „Sa velikim zadovoljstvom i ushićenjem bio sam gost na slavi Sveto Vavedenje u manastiru Lepavini. Sva moje prethodna saznanja o ovom prelepom Božjem hramu skromna su u odnosu na ono što sam ovde video i zadesio. Na hiljade vernika iz svih krajeva govori o poštovanju prema manastiru i igumanu Gavrilu. Tradicija vere očuvala je naš narod u svim kriznim vremenima. Svakako da ću o manastiru i gostoprimstvu bratstva poneti najlepše uspomene i preneti ih svim mojim saradnicima i ljudima dobre volje.“

Osim reči zahvalnosti o. Gavrilu, bratstvu i svim satrudnicima na ugošćenju, G. Mitropolit je za svečarskom trpezom pozdravio gosp. Vukićevića: „Ove godine se posebno radujemo što je sa nama i gospodin ambasador Republike Srbije, kao i naši mladi sveštenici“, obrativši se i vernicima: „Bila je to lepa liturgija nas trinaest služaščih uz vaše prisustvo. Veliki broj vernika koji su se ispovedili i pričestili daje bogatstvo ovom našem molitvenom slavlju… Sve vas srdačno pozdravljam, sada i ostali gosti koji nisu mogli da uđu očekuju da im ustupimo mesto da se i oni pogoste. Hvala vam da ste došli, da ste nas vašim prisustvom obogatili i ohrabrili… Prošla su teška vremena koja su se tragično odrazila na naš narod i Crkvu, ali Bogu se molimo da bude mira. Dolazi nam Božić, porodični praznik, praznik mira i ljubavi, pa da nas Bog blagoslovi da živimo dalje u miru.“

Sledećeg dana, 5. decembra, kada Crkva slavi spomen sv. apostola Filimona, Apfije i Arhipa te sv. mučenice Kikilije, Svetu Liturgiju u manastiru Lepavini odslužili su arhimandrit Gavrilo i jerej Milomir Gvojić, paroh u Bjelovaru, uz sasluženje jerođakona Vasilija (Srbljana).

Prethodnog dana je proslavljeno Vavedenje Presvete Bogorodice, njeno uvođenje kao trogodišnje devojčice u Jerusalimski hram i Svetinju nad svetinjama, pa je veroučitelj Slavomir Gvojić doveo grupu svojih đaka iz Velikog Poganca da se pričeste. Po crkvenoj tradiciji, Vavedenje je praznik kada se „u prvom redu deca pričešćuju“, pa se tako ovim pričešćivanjem dece u manastiru Lepavini nastavilo praznovanje Bogorodičinog praznika u Njenoj lepavinskoj gradini.

POGLEDAJTE   GALERIJU   FOTOGRAFIJA
( klikni )

U manastiru Lepavina 4. decembra 2010 godine

[Guest о. Агапије]

Срећна Вам слава о. Гаврило !!!!(са малим закашњешем )

Видимо да је било лепо код Вас на слави, много народа, владика ....

:bla: