Богословска мисао Еп. Игњатија и неспоразуми око тога

[w.a.mozart]

elizabeta,mozes li da objasnis zbog cega mislis da dalja rasprava vodi u besmrtnost duse?ja to ne vidim,pa zato  confused

[marija]

Оно што о.Угрин очекује од нас је управо реакција, дакле реакција о тексту а не о његовој( о.Угрина )личности

klapklap ( свиђа ми се овај  confused)

[Elizabeta]

Evo ovo sam kopipejstovala sa Besmrtnost duse - test logike a tu su jos i Dejan, Aleksandar i svi sa svojim komentarima zato i kazala sam da se rasprava tamo vodi, evo delica:

Svakako, Aleksandre, zato sam tekst i postavio ovde. ''Nasao'' sam ga na fejsbuku gde, Bog zna kako, verujuc narod mase ovim redovima nazivajuci vladiku jeretikom a u sustini ni ne zeleci da proniknu u kontekst recenog. Ovim tekstom i zelim da izazovem reakciju, da penem malo ljude iz inertnog stanja razmisljanja koji i dovodi do ''kacenja'' ovakvih i slicnih tekstova na mesta koja im nisu namenjena, pred ljude kojima tematika nije bliska a sve radi niskih i perfidnih udaraca, ko zna cime motivisanih, na ljude koji cine stubove Crkve danas. Zato i zelim da na mestu na kojem je ova tematika ljudima bliska i na kojem ima ljudi koji mogu ove reci pravilno interpretirati/pojasniti, ovaj isecak razjasnimo, skidajuci skramu predrasuda sa ociju ljudi, prenuvsi ih, kako sam gore i napisao, iz inertnog ''zdravo za gotovo'' nacina razmisljanja koji nije drugo do odskocna daska predrasudama i osudjivanju. Kao svestenik SPC-a smatram za svoju duznost da svog vladiku, kao i ustrojstvo Crkve koje on izrazava, uzmem u zastitu i da njegove reci, kao njegov student, pravilno iznesem. Logicno, tu racunam i na vas Aleksandre, kao i na sve urednike ovog foruma jer mislim da niko od nas ne moze ravnodusno posmatrati kako se lik jednog vladike na fejsbuku kalja i unizava pogrdnim nazivom JERETIK!!!

Mir Vam - Ugrin

Shvatate li sada Mocarte?

[w.a.mozart]

stvarno se izvinjavam ali ne-da li bi mi navela recenicu iz koje se to vidi  confused

[Elizabeta]

Aha, sada sam tek shvatila Mocarte! Mislila sam na rubriku Besmrtnost duse - test logike  confused

[Elizabeta]

Ne da rasprava vodi ka drugoj raspravi o besmrtnosti duse nego sa se rasprava o ovom tekstu vodi na temi Besmrtnost duse - test logike! Shvatate li sada? confused

[Tanja]

Jednom prilikom sam ovaj citat vec iskoristila(doduse na drugom mestu), ali mislim da mozda nece biti lose da ga ponovim:

" Ako je spasenje u Hristu jedini cilj naseg zivota, sve sto cinimo postaje Liturgija"- reci su Arhimandrita Sofronija. Mislim da je ovom kratkom recenicom sve objasnjeno. Da je ova recenica vodilja u razmisljanju, mnoge teme ne bi bilo ni potrebe otvarati, niti mnogo sta objasnjavati.

Ako svoje svedocenje Radosti ogranicimo samo na zapovesti(a to je nemoguce) cime cemo pozivati? Ako u nasem oku ne vide mrvu Radosti da li ce ikada pozeleti da dodju, vide? Ovo i ne treba da bude poziv samo studentima to je vise poziv svima nama. Svako u svojim okolnostima, na svoj nacin, u svom okruzenju. I kasirka i student(samo da ne zapali zito!)... Molim da mi neko ko zaista misli da je vladika ovde ista rekao sto ne stoji, objasni. Ne vidim nista sto je tema u bilo kom negativnom smislu. Meni je ovo vise poziv.

[Guest Светлана]

Е па сад, Тања. Прочитај поново, а обавезно последњу реченицу.

[Tanja]

Ne bih se bas upustala u tumacenje izrecenog, ali ponovicu, zaista smatram da je to poziv. Poziv da se i sami preispitamo, pre svega mislim o nasem nacinu u nasem vremenu. Primetila sam da kada neko citira mitropolita Zizulasa, to izaziva negativne reakcije. Nadam se da gresim, ali imam utisak da se pored zelje da se zanemari tekst a tumaci licnost koja je tekst napisala, povrsno donosimo zakljucke. Nisam i dalje shvatila gde je greska, jer mozda i ja pogresno mislim da su sveti vec ostavili pecat i uvek se ponovo pitam hocemo li ga mi ostaviti? Zato, iako je isecak iz predavanja, ja ga dozivljavam kao poziv. I to poziv autoriteta, vladike. Mozda i licno kao poziv sebi, hocu li ostaviti pecat, svoj licni u svom vremenu u svojim okolnostima,sobom.

[w.a.mozart]

Ne da rasprava vodi ka drugoj raspravi o besmrtnosti duse nego sa se rasprava o ovom tekstu vodi na temi Besmrtnost duse - test logike! Shvatate li sada? 319.gif

aha,sad je jasno-hvala na strpljenju  319.gif

[ribar]

Samo polako sestre i braco,uskoro ce se nas Otac Ugrin pojaviti i reci nam sta je pisac hteo da kaze.Nema veze sto se o ovom vodi debata na dve ili pet tema mada ja zaista nisam ispratio taj dijalog ,jer su sve teme veoma slicne pa ne znam koju bih pre citao.Ako njemu to ne smeta sto bi nama,sto se mene tice moze i na osam ako svestenik tako misli da treba. 319.gif

[marija]

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО

ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ

ИГЊАТИЈЕ (МИДИЋ)

Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ пожаревачко-браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду спада у данас најистакнутије православне богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије, учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. г. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду 1969. г. и исту завршио 1974. године са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар, интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са "школском" и "академском" теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност... По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. г. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао "путевима Отаца" и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално. "специјалистичко" знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је "Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику", коју је успешно одбранио 1987. г. на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику "Теолошки погледи". Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.

Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на редовном заседању Архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске епархије говоре да се са његовим доласком "догађа нешто ново". Осећају да је он "први" само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке овога епископа.

Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да "плане", али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.

[marija]

Његови радови и мисао су ослобођени сувишне "цитатологије", непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не "интерпретира" друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име "научности" постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном "канибализму" и теолошком "сикретизму". Епископ Игнатије прихвата "ризик" и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не "цитира" Оце, али се зато труди да буде на "путевима Отаца", да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.

Теологија је за њега "хлеб живота". Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је "академска" и "кабинетска" теологија редуковала на "формуле" и "дефиниције", имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.

др Радован Биговић

(преузето из предговора књиге "Сећање на будућност")

http://www.spcportal.org/index.php?pg=686〈=sr

[marija]

ne samo na Fejsbuku on ej tema po celom netu i to " čuveno predavanje"

[ribar]

Pa znaci samo je kod nas falilo posto nema gde da se procita   319.gif,

ali reci ce nam se  319.gif