Колико дуго се сме гладовати?

[sqny]

http://desmond.yfrog.com/Himg843/scaled.php?tn=0&server=843&filename=theories.jpg&xsize=640&ysize=640

[ego]

Мој тата је издржао 40 дана, а ја сам 3 дана 0442_feel

Наиме, веома је битна припрема за ...

За то је била потребна храброст, исто као и добра припрема. Ја никад нисам покушала дуже од једног дана, али знам људе који су исто издржали 40.

[ego]

Стигао нам је гост на клинику. Болесник С. допутовао је из Мурманска на путу у Сочи. Иде у санаторијум. Одлично изгледа: уредан, енергичан, прича о раду на рибарском броду, помало се хвали.

А када је отишао, сећали смо се морнара на болесничком кревету. Жалио се на фикс идеје и на неодољиву жељу да извали нешто недопуштено, страшно или срамотно. Привлаче га понори, отворени прозори, висина. “Бацити се” – али зна да то неће учинити. Или се тихо прикрасти, ударити какво беспомоћно биће: дете, старца, болесника. Иде улицом, путује аутобусом, седи у клубу – очи једнако траже жртву: ударити, истући, удавити. И опет зна да то неће урадити. Али је то осећање мучно.

“Горе је од осећања глади” – рекао нам је С. четвртог дана гладовања. “Сада ми се једе и то је добро, зато што су се изгубиле болесне мисли, као да су пропале у земљу.”

Лечење гладовањем код сличних болесника даје изузетно добар резултат, али он се показује обично тек у процесу рехабилитације или чак 2-3 месеца након завршетка лечења, када долази до потпуног (чак и више од тога) обнављања не само тежине, већ и свих функција централног нервног система.

Цитат

[ego]

Ево болесника К.-а, 41 година, возач, инвалид 3. групе. Обољење су непосредно изазвали тешки конфликтни односи на радном месту и код куће. Постао је лоше расположен, мрачан, раздражљив, слабо је спавао ноћу. Једнога дана, у узбуђењу, осетио је гушење. Задисао се, зароптао, поцрвенео у лицу, чинило му се да умире.

К. се јако уплашио сетивши се да му је брат умро у 22. години од бронхијалне астме.

Од те године К. је живео под теретом тога страха. Гушење се поче јављати и при узбуђењу и без икаквог повода, све јаче и све чешће.Обратио нам се због све тежег астено-депресивног стања.

Сећам се, седи он преда мном намргођен, мрачан, једва одговарајући на моја питања, само одмахује: “Са мном је свршено, и тако ћу умрети, астма ће ме угушити.”

Издржао је код нас куру лечења у трајању од 30 дана. Првих дана имао је неколико напада, а у рехабилитацијском раздобљу напади се више нису понављали. Нису се појављивали ни после отпуштања из болнице. Човек оживе: успоставило се нормално, мирно расположење, ишчезао страх, изгубила се раздражљиввост. И конфликти који су изгледали неотклоњиви, некако нестадоше сами од себе.

Цитат

[ego]

А. је са своје 64 године изгледао скоро као 80-годишњак, сав се некако смотао, изгрбио, мучен тешким нападима гушења. Када би му мало лакнуло, он би хропћући почео причати нашироко о својој болести. “Напада ме, проклетница, посебно у пролеће, када треба радити. Ја у врту, а она на мене, гуши ли гуши, свалим се право на леју и ваљам се. Ево ме мучи већ више од 10 година, боље да умрем, ма колико ме лечили – ништа не помаже.”

У почетку лечења имао је свакодневне нападе астме, морали смо их смиривати медикаментима. Од петог дана гладовања напади су се изгубили и укинули смо лекове. Напади се нису појављивали ни у рехабилитацијском раздобљу. Болесник је отпуштен у задовољавајућем стању. Подаци које смо добили након годину дана говоре да није било напада астме. Сада А. у домаћим условима примењује краткорочна гладовања.

Цитат

[ego]

@sqny

Добро, сви се ми некад по мало 'забагујемо'. 0442_feel

[ego]

Христос, Господ наш упутио нас је да се молитвом и постом можемо ослободити наших болести и недуга. Ми смо неповерљиви и заборављамо његове речи.

[ego]

Међу нашим пацијентима је било око 100 болесника који су боловали од чира на желудцу и дванаестопалачном цреву. Могло би се навести много примера тока ове болести, али ја бих се ограничио само на једну чињеницу, истина, врло инструктивну.

Код свих болесника пре лечења рентген је откривао удубљење на слузници желудца или дванаестопалачног црева, условљено постојањем чира. Рентгенски налаз након лечења у свим случајевима је показао да се “ниша” изгубила, тј. да је болесник практично оздравио.

Лечење гладовањем болесници су по правилу подносили лако, болови у желудцу обично би се губили 3. - 5. дана гладовања. Болесници би се 15. - 25. дана престали жалити на невоље које су повезане са чиром.

Могу се остварити позитивни резултати чак и у случају доста старих обољења. Имали смо једног болесника с 52 године. Ц. је боловао од чира на дванаестопалачном цреву читавих 13 година. Шест година заредом лечио се у санаторијумима, али би болест, као и раније, рецидивирала. Последње године боловао је 120 дана, од тога 90 у стационару. За 15 дана терапијског гладовања чир је потпуно зарастао. Прошле су већ две године, а болест се не обнавља.

Од свих чираша који су се лечили на нашој клиници само се код тројице појавио рецидив обољења након 1-3 године.

Наше искуство показује да велики утицај на даљи ток болести има пушење, употреба алкохолних пића, непоштовање дијетне рутине у исхрани, конфликтне ситуације у животу и на радном месту. Све то углавном и условљава рецидиве.

Цитат

[ego]

Како је диајбетес обољење живчане и ендокрине природе, разумљиво је да би лечење одмереним гладовањем морало и овде давати позитивне резултате. Зато страни аутори дијабетес укључују међу болести које се успешно лече гладовањем.

Међутим, ми се ретко срећемо с тим обољењем у пракси нашег одељења. Оних неколико случајева које смо имали нису били теже природе – болесници нису користили инсулин.

Током лечења одмереним гладовањем смањио се садржај шећера у крви. За време рехабилитације он се, истина, поново повећавао, али није прелазио много преко нормалне вредности. Опште стање болесника постајало је неупоредиво боље, пролазили би немоћ, свраб, жеђ, губио би се повећани апетит.

У једном случају почетног дијабетеса обољење се потпуно изгубило после 10 дана терапијског гладовања, нема рецидива, ево, већ више од 15 година.

И поново се радујем – наша је метода успешно примењена при лечењу дијабетеса у тешком облику, са гангреном стопала. Те податке наводи лекар Г. Саркисјан с клинике ендокриних обољења града Јеревана. После двократне куре гладовања сви дијабетички показатељи (шећер у мокраћи и крви и др.) нагло су се побољшали, гангренозна упала је потпуно нестала, отпала је нужност ампутације ноге, болесник је почео слободно ходати.

Цитат

[ego]

Болесница К. има 26 година. Дијагноза: астено–депресивно станје, инфективни неспецифични деформирајући полиартритис. Тегобе: постојани тешки болови у зглобовима шаке, лактова и скочним зглобовима; раздражљивост, несаница, јака немоћ, ограничена покретљивост, деформација зглобова. Обољење је трајало око 3 године. Болесница се раније два пута подвргавала курама медикаментозног лечења у стационарима, али 4-5 дана након престанка примања инекција поново би се, с новом снагом, јављали болови у зглобовима.

Невелика раста, мршава, бледа до цијанозности, с изразом туге на лицу, могла би послужити као персонификација несреће, како је приказују уметници. Она је и била таква по свом психичком стању – ништа јој се није милило у животу. И све то у 26. години! Такви случајеви су заиста за жаљење.

Подухватили смо се да је лечимо гладовањем, премда смо се плашили – болесница је и тако слабо ухрањена, како ће поднети гладовање? Ево динамике њеног стања:

1. дан гладовања: жали се на болове у зглобовима, расположење непостојано, раздражљива је, готово целу ноћ није спавала.

4. дан гладовања: болови у зглобовима су се смањили, изгубила је 2,5 килограма, већи део времена проводи у кревету, раздражљива је, сан је лош.

10. дан гладовања: болови су се знатно смањили, радо шета без ичије помоћи. Расположење се побољшало, суделује у радној терапији, ноћу је спавала 6-7 сати.

25. дан гладовања – последњи: изгубила је 9 килограма. Расположење је добро, побољшала се покретљивост зглобова, болови су нестали: болесница шета, скоро и не храмље, сан добар.

При крају рехабилитацијског раздобља стање се још више побољшало, нема болова, леукоцитоза се смањила, СЕ се смањила до норме. Болесница је отпуштена и почела је радити.

Катамнеза након шест месеци: болесница редовно ради, терапијски учинак се одржава на нивоу који је постигнут пре отпуштања из болнице.

Цитат

[Сефора]

Мој тата је издржао 40 дана, а ја сам 3 дана

Наиме, веома је битна припрема за ...

За то је била потребна храброст, исто као и добра припрема. Ја никад нисам покушала дуже од једног дана, али знам људе који су исто издржали 40.

човек може да издржи без хране од 100 - 120 дана.

и тако ... заборавила сам да Ти напишем да је он то урадио 3 пута

а без воде ... мислим да се може 10 дана !?

[kirios1]

ne znam, svaka im cast, verujem da je korisno, divim se volji svih tih koji gladuju svesno, ko bi rekao da ih ima toliko; uglavnom, ja za 20 minuta otvaram frizider

[ego]

Мислим да зависи од тежине колико може да се издржи. Ако је неко витак, сумњам да би могао баш толико дуго да поднесе. Рецимо, појава глади или губитак 20-25% тежине су знаци да се не иде даље.

и тако ... заборавила сам да Ти напишем да је он то урадио 3 пута

Свака част, то није било лако. Вероватно је добро деловало, чим је пожелео да понови.

Изгледа да породично имате јаку вољу. 

ne znam, svaka im cast, verujem da je korisno, divim se volji svih tih koji gladuju svesno, ko bi rekao da ih ima toliko; uglavnom, ja za 20 minuta otvaram frizider 4chsmu1

После првих неколико дана се сасвим изгуби осећај глади, тако да није баш тако страшно, барем што се тога тиче. И немој јести тако касно, навићи ћеш се. 

И врло је битно да се све добро припреми, иначе је опасно.

[ego]

Болесник Б., 44 године, писац. Дијагноза: хронична алкохолна халуциноза, последица мождане трауме, алкохолни хепатитис. У почетку се жалио на несаницу, шум у ушима, слушне обмане: као да чује музику, мајчин, сестрин глас. Редовно се опија 7 - 10 дана.

Како је настала ова погибељна навика?

Б. прича: “Прву сам чашицу попио када ми је било око 20 година, раније ми се није дешавалу, није ме привлачило. Навикао сам се пити на фронту: пио сам дневно по 200 грама – тамо  је то било нормално. Након демобилизације се нисам могао ослободити те навике. Пио бих по 2 – 3 пута недељно. Нисам осећао  никакве промене у памћењу, ни у здравственом стању. Сви мушкарци пију, па и ја. Тако је било до 33. године. Пре 11 година појавили су се непријатни знаци: престао сам спавати, мучила ме је несаница, погоршавало ми се памћење, понекад бих постајао раздражљив, за све бих оптуживао жену, али сам се често уверавао да сам само ја крив. Од тих мисли ми је било тешко и почео сам пити још чешће и више. Редовно опијање би трајало по 14 – 16 дана, пио сам по пола литра вотке дневно...”

Постепено су паузе између пијанчења постајале све ређе и ређе. У стању мамурлука хватали су га грчеви, при чему би губио свест. Појавио се алкохолни делиријум: болесник би видео милионе инсеката, чуо песме и музику.

Након амбулантног медикаментозног лечења, визуелне обмане су се изгубиле, а слушне халуцинације су и даље мучиле болесника током шест година. Премда није пио годину и по дана, ипак се није могао смирити, и даље га је мучила несаница и пратиле сличне обмане. Све му је то сметало у раду, ни средства за успављивање нису помогла. Да би заспао, почео је пити увече вотку.

Б. је смештен на психијатријску клинику, где га је Николајева почека лечити гладовањем. Првих се дана наставио жалити на несаницу и на сличне обмане: с леве стране чује музику, женске гласове, који певају и дају му савете, често понављају његове мисли, штите га, воде са њим пријатељске разговоре; с десне стране – груби гласови, мушки, који га прекоревају, грде, разговарају међу собом, прете му. Од “гласова” не може никуд побећи, они га прате, појачавају се у буци, не смањују се у тишини.

Лечење гладовањем трајало је 14 дана и дало је брзо позитиван учинак. Већ трећег дана појавио се сан, болесник је спавао без успављујућих средстава. “Гласови” су се почели утишавати и 11. дана су нестали и потпуно отишли.

Цело раздобље гладовања Б. је издржао лако и 14. дана осећао се одлично; “Као да нисам ни боловао” – тако је он оценио своје стање. Дошло је до позитивних промена, не само у психичком стању, већ и у подручју соматике: четрнаестог дана гладовања јетра болесника била је нормална, док је пре лечења била увећана за два прста; побољшао се и електрокардиограм. Након спровођења дијетне прехране болеснику се потпуно повратило здравље, ни на шта се више није жалио. Провера је извршена након две године: Б. не пије, нема слушних ни визуелних халуцинација, постао је способан за рад.

Цитат

[ego]

Лечење одмереним гладовањем других двају пацијената, која су боловала од алкохолне халуцинозе, дало је, такође позитиван резултат. Међутим, код четвртог пацијента постигнуто је само привремено побољшање.

То је био стругар, човек од 40 година. Дијагноза: хронична алкохолна халуциноза, хипертонија првог степена, емфизем плућа.

Имао је тешко детињство: конфликти због очевог пијанчења. Сам болесник је почео помало пити од 16. године. Након служења војног рока, сваку је плату “заливао” чашицом - “друкчије није ишло, сви су тако радили”. Затим је пао са степеништа у пијаном стању, разбио главу, али је остао при свести. Појавила се главобоља, губитак апетита, мука, дрхтање руку. Пио је два пута месечно по седам дана. Није радио више од две седмице у месецу. Разуме се, кући је доносио мало новца. Поновила се историја његовог детињства: свађе, раздор, псовке – све као код  његових родитеља, само што је сада он сам постао пијани отац, а несретни дечак – његов син. У пијаном стању био је груб, тукао би се, лако се узбуђивао, доводили су га у полицију у просторију за трежњење. Парничио се. Затим болница: није му пружила олакшање, није веровао да ће се одрећи пића. Чим је отпуштен из болнице, отишао је да ту радост обележи којом чашицом. Правдао се тиме што га не прима жена. Пио је по цео литар дневно, и поновила су се дуга пијанчења, изостајања са посла, несаница, потиштеност...

Ево записа који је састављен делимично према његовим речима у тренуцима када је био при чистој свести, делимично према речима његових ближњих.

У овом запису многи ће препознати себе, али не долазе сви до тог стања које је искусио болесник К.

Једном му је неко гласно рекао: “Не пиј!” Он се осврнуо – никога нема. Глас је био јасан, ауторитативан. Поновио је још једном: “Не пиј!” и одједном, ужурбано, прекидајући један другог, зачуше се многи гласови: “Не пиј, убићемо те.” Слушао је то запрепашћано, бојећи се да подигне главу са јастука. Чинило му се да му је све то неко приредио (“сигурно жена”). Наравно, знао је да постоје “гласови”, али “не тако, никако не тако” – чинило му се. Сакрио је главу под јастук. Постала је још јаснија свака реч, чак и интонација.

“Крив је, крив је” – викао је неко у његовој глави. И сва му је глава бучала од тог викања. Однекуд иза зида одговарао је други глас, промукао, туђ, не “из главе”, него однекуд са супротне стране, који га је штитио: “Зар он не схвата! Не схвата човек!”, “Једног дана ће се обесити. Обесити се! Стварно, он ће се и обесити! Сад, чујте.”

К. је сео на кревет. Глава као звоно. Али чудно, кроз препирање и вику гласова он је осетио тишину у соби, тишину под прозорима, затим кораке на степеницама, куцање на врата. Затим су “гласови” уверљиво запевали и пијано загаламили. Истрчао је из собе, полио главу водом, попио валеријанске капи. Синула му је мисао: “Ја сам полудео.” И требало је само да помисли, па да та мисао постане предмет расправе међу гласовима: “Полудео!”, “Стварно полудео!”, “Како да не полудиш поред такве жене?”, “Сам пијаница је крив, вотка га је довела у болницу, већ довела!”

И одједном миран глас: “Јеси ли навио сат?” - “Какав сат?” - “Пијаница је продао сат, пропио је сат!”

Није пио неколико дана, али је ишао као пијан, Ноћу није могао спавати, једнако је слушао “гласове”. Затим се поново пропио, сам се почео мешати у тај  “разговор” и свађати се са “гласовима”. Одговарали су му истом мером, постало је неподношљиво. Почео се лечити амбулантно. Није пио седам месеци, седам месеци гласови нису одустајали, нису га остављали; затим је дошао у болницу.

Лечен је, као и прва тројица, одмереним гладовањем. Гладовао је 12 дана. Почео је спавати, психичко стање се побољшало, “гласови” су постали тиши, мирољубивији, понекад нешто шапућу, готово и не сметају, али ипак не остављају болесника сасвим на миру. Потпуно се оздрављење није могло постићи.

Подаци након годину дана: по изласку из болнице болесник је почео радити. Код куће су га пазили. Скандала није било. Односи са женом су се поправили, али “гласови” су и даље ту: били су тихи, шапутали су нешто неразговетно, али нису више били тако опасни. Но то није дуго потрајало. Крештаве и оштре ноте убациле су се у пригушени тон гласова, опет су зазвучале претње у глави. Поново је К. постао недруштвен, мрачан. Мучила га је жеља да попије по “коју чашицу”. И поново лежање у болницама...

Нажалост, нису поновљене куре терапијског гладовања, међутим, саасвим је вероватно да би се уз понављање кура 1 – 2 пута постигли добри резултати – болесник би оздравио: свака кура повећава реактивност организма, његове отпорне снаге, осигурава неопходан одмор нервног система.

Искуство у лечењу четири болесника, разуме се, безначајно је мало, али пружају ли наду постигнути резултати? У сваком случају. Треба наставити рад на том подручју.  

Цитат