Колико дуго се сме гладовати?

[ego]

Колико дуго се сме гладовати?

Гордана Пејовић је пре пет година издржала сто дана гладовања како би се ослободила три миома на материци. Осим миома, Гордана је излечила и друге "бољке" које су је пре тога мучиле и усвојила гладовање као начин чишћења организма које се спроводи једном годишње и обезбеђује добро здравље.

Код гладовања на води, припрема се састоји у постепеном смањивању уноса хране током недеље која претходи гладовању. Последња четири дана препоручује се само воће, воћни сокови и чајеви. Затим се прелази само на воду у трајању од недељу дана до три недеље. Право гладовање почиње тек после трећег дана. Прва три дана гладовања избацују се течност и стара столица. Организам тек после тога прелази на режим гладовања и почиње да црпи ("једе") унутрашње резерве. За то време је веома важно да се особа која гладује свакодневно клистира, зато што се у дебелом цреву скупљају сви токсини из организма, па је клистирање обавезно чак и кад постоји спонтано пражњење столице да не би дошло до тровања организма. У све ово се, на личном примеру, уверила Гордана Пејовић, која се пре пет година ослободила три миома на материци.

Миоми и депресија

Пре пет година, Гордана Пејовић је запала у кризу, била је веома депресивна и имала је 120 килограма. Почела је да добија нека чудна крварења, па јој је, када је отишла код гинеколога, речено да има три миома. У то време је била алергична на пеницилин, све врсте антибиотика, на ујед осе и на анестезију. Када је дошла кући од лекара, поуздано је знала да се неће оперисати. Доста је знала о алтернативној медицини и разматрала је разне врсте гладовања. На крају се определила за гладовање на води. Није се много припремала. Одлучила је и почела. Првих дана, обично између трећег и седмог дана, јавља се криза глади. Код Гордане је криза трајала четири дана и после тога више је постала "равнодушна" према храни.

У првој фази гладовања избацује се велика количина старе столице, као и гомила отрова који се луче путем урина и зноја. Кожа јако мирише на зној и потребно је туширати се бар два пута дневно. Јављају се наслаге на језику које личе на брашно и могу се скидати четкицом за зубе. То је знак да је чишћење почело да даје своје резултате.

Током гладовања пада крвни притисак и против тога би се требало борити шетњом и разним активностима. Не сме се седети код куће, већ се мора живети нормално и бити активан. Разне фазе расположења и енергије се смењују, требало их поштовати и не би их се требало плашити.

Свих сто дана гладовања Гордана је ишла на посао, кувала, спремала и понашала се најнормалније.

Организам је веома штедљив и он прво почиње да једе све болесне ћелије (туморе, цисте, миоме...), затим једе масне наслаге и тек на крају мишиће и виталне органе, што је, наравно, опасно. Али, до те фазе мора да прође много времена.

Оптимално гладовање за човека нормалне конституције износи 21 дан и није ни у ком погледу опасно, а може да донесе многе добробити.

Мање килограма за боље расположење

У почетку је слабљење ишло веома брзо: у првих четрдесет дана, Гордана је губила килограм до два дневно. После тога је било периода кад није слабила ни килограм, после чега би опет дошло до наглог слабљења. Једна од последица гладовања је и прилично снижена телесна температура, па је особи која гладује стално хладно. Због тога би можда требало започети са гладовањем у пролеће или лето, али је Гордана стицајем околности почела у фебруару. Било јој је хладно, али је тај проблем решавала топлим туширањем и утопљавањем и редовно је ишла у шетње, без обзира на хладно време. Психичко стање је после десетак дана почело да се поправља. Прво што је Гордана приметила била је бистрина мисли. Одједном је почела да гледа на ствари из другог угла и добила је нове идеје.

На почетку гладовања се све болести помало врате. Гордани се десило да се једног дана пробудила сва у печатима који су јако личили на ујед осе, на који је пре тога била алергична. После два сата печати су се повукли. Испливавале су и неке друге болести које је раније имала, наравно, у много мањем облику. Симптоми би се појавили, трајали неко време и ишчезли. У младости јој је ауто прешао преко леве ноге и у време гладовања нога се поново "упалила", као да је повреда свежа, али се после седам дана потпуно регенерисала, то јест изгубио се плави подлив који је постојао.

Бурно нестајање миома

С обзиром да је имала три тумора, Гордана је током гладовања имала седам крварења, од тога два изузетно обилна у трајању од по три сата, од којих се уплашила. Звала је свог пријатеља - натуролога - да га пита шта јој се то дешава и шта да ради. Он ју је смирио, рекавши да је све у реду, да би само требало да прати шта се даље дешава. Тако је и било - тегобе су спонтано нестале.

У почетку гладовања постоје тегобе које могу бити непријатне, али, како време одмиче, ствари се мењају набоље. На крају гладовања, Гордана је ушла у фазу спавања од свега пет сати дневно (у време депресије јој се стално спавало) и то квалитетних пет сати. Квалитет сна јој се побољшао и до данас остао такав.

Када организам почиње да се ослобађа болести, спонтано се враћа и осећај глади. Око деведесетог дана, Гордана је почела да осећа глад. Наравно, у међувремену је видно ослабила и постала витка, а изгубиле су се и неке ситне тегобе на које пре тога није ни обраћала пажњу (повукло се масно ткиво на руци величине зрна грашка, повукли су се попуцали капилари на бутинама, диоптрија се са плус четири смањила на један и по, почела је да јој се враћа природна боја косе).

Повратак у нормалну исхрану трајао је око месец дана. Први оброк је био сок од свеже поморанџе и првих недељу дана је пила само сокове од свежег воћа. Затим је постепено додавала друге намирнице. "У почетку човек ни не може много да поједе", присећа се Гордана. "Мој први оброк је била непуна чаша сока од поморанџе и мислила сам да сам се најела. Прекидање гладовање је веома важно, баш као и само гладовање и то се мора нагласити људима који гладују, како не би направили неку крупну грешку која се може одразити на здравље".

На контролу код гинеколога Гордана је отишла када је сасвим завршила са гладовањем, јер ниједног тренутка није посумњала да неће успети да се излечи. Од миома више није било ни трага, остала су само три ожиљка.

[ego]

Излечила три тумора гладовањем

Београђанка Гордана Пејовић подвргла се необичној руској методи лечења, која јој је спасила живот

Сваке године на измаку зиме педесетогодишња Београђанка Гордана Пејовић гладује. Како сама признаје, некада само четири недеље, а некада читавих 100 дана буквално ништа не једе. Тако, тврди, чисти организам, лечи га од нагомиланих отровних материја, али и јача свест да може да издржи немогуће...

За многе, њена мисија у којој је гладовањем требало излечити три тумора на материци, била је готово немогућа. Скептици чак тврде да Гордана лаже. Међутим, упућенији у овај вид алтернативног лечења све више га одобравају и пропагирају. На договорени разговор одлазимо до њеног стана, где је затичемо у више него изврсном расположењу. Ко би рекао да тренутно већ трећу недељу гладује!?

- Све полази из главе - каже наша домаћица и додаје да је најбитније да човек схвати шта и због чега нешто ради.

- Вегетаријанац сам од четврте године. Месо сам престала да једем у почетку јер ми се није допао укус, а после, када сам спознала свет око себе, и због његовог штетног дејства на организам.

Гордана је и своју кћерку, која сада има 17 година, научила да буде вегетаријанац и то од самог рођења. Она је имала пример своје мајке која је из готово немогуће ситуације извукла живу главу. И надаље ће, каже, ићи њеним стопама.

Живот на води

Пре четири године Гордана је открила да на материци има чак три тумора. Будући да је алергична на анестезију, пеницилин, на све могуће лекове који отклањају болове, није знала шта јој је чинити. Лекари су јој предлагали да сачека, па ако тумори почну да расту, саветовали су операцију уз локалну анестезију. Као дете, због пеницилина је преживела клиничку смрт. Још један експеримент са ињекцијама, по њеном мишљењу, био је незамислив.

- Са гладовањем сам се први пут срела пре 30 година. У неком часопису прочитала сам колумну једног руског лекара који је тада рекао да уздржавање од хране прочишћава организам, крв, плућа... Из његовог текста схватила сам да у гладовању организам прво поједе све што је у њему болесно, после прелази на масне наслаге, мишиће, па тек онда нерве. Да би стигао до нервног система, човеку просечне тежине, потребно је 200 дана. Пре тога човек лепо може да функционише на залихама које има. Ја сам тада имала 120 килограма и у договору са натурологом Георгијем Назаровим одредила сам 100 дана терапије.

У гладовање је Гордана кренула без било какве припреме. Како каже, имала је јак мотив и била сигурна да ће се једино тако излечити.

- Очајнички сам желела да будем здрава. Дете ми је било мало и стално ми се вртело по глави

коме ћу је оставити. Са Назаровим сам се око свега договарала и он ми је био велика подршка. Супруг је разумео моју потребу да живим и борим се, али није до краја разумео шта ја то радим.

Наша саговорница каже да је много књига прочитала на тему гладовања, али да је неке неопходне информације добила тек од Руса Назарова.

- Између осталог, да свакодневно морам да се клистирам и да пијем минимум л ,5 литар воде. Изненађивало ме је што сам, и поред клистирања, столицу имала редовно пуних месец и по, што је јако битно да би отрови напуштали организам, и да кроз крвоток не би поново циркулисали. Сада када гладујем, по познатој руској методи, замрзавам и пијем одмрзнуту воду из градског водовода. Данас, када ми досади укус воде, попијем благи чај од нане или мајчине душице, наравно без шећера и меда.

Беспрекорна крвна слика

Гордана, каже, не жели да нас убеђује у исправност своје идеје, али додаје да је поглед на њену фотографију из породичног албума довољна препорука "неверним Томама".

- Много сам се знојила, и мокраћа ми је интензивно мирисала. Из дана у дан на језику се сакупљала бела наслага, нешто као брашно. Буквално сам прстом могла да је скидам. Мој лекар Назаров, рекао ми је да је то "брашно" отровно и да мора пажљиво да се отклони. Када су нестали ови симптоми, не

стали су и сви отрови из организма.

Наша домаћица тврди да је глад осећала једино у првој недељи апстиненције од хране. После седмог

дана потпуно је престала да мисли на оброке . Глад се после тога први пут јавила 95. дана. Рекла је то Назарову, а он је једино прокоментарисао да мора да настави још неколико дана, како би припремио програм изласка из гладовања.

- Првог дана попила сам само једну чашу сока од цеђене поморанџе. Сутрадан сам повећала на литар сока. Трећег дана појела сам поморанџу и пола јабуке. Наредних недељу дана јела сам само воће. После сам прешла прокувани интегрални пиринач, али искључиво у малим количинама. У нормалну исхрану улазила сам читавих месец дана.

Питамо је да ли је за све то време одлазила код лекара и да ли је контролисала крв.

- У принципу, увек сам имала осредњу крвну слику, али тада је била апсолутно беспрекорна. Повећало ми се гвожђе, имала сам 4.800.000 црвених крвних зрнаца што никада пре тога није био случај. Све је са мном било у најбољем реду. Тумор сам први пут исконтролисала код гинеколога месец дана пошто сам престала да гладујем. Остала су три ожиљка на материци и лекар није могао да верује. Питао ме је да ли сам се оперисала ласером у Паризу, на клиници која је једина у Европи радила такве подухвате.

Гинеколог Гордани није веровао. Из ординације ју је испратио са неколико штурих реченица:

- Добро, можда ћу у Вашу причу некада и поверовати, али сада је то просто немогуће. Признајте да сте још нешто узимали.

Бег од саботера

Неким људима из Горданине непосредне околине било је још невероватније то што је она одлично функционисала. Свакодневно је одлазила на посао, до продавнице, кувала ручак, чистила кућу. Од 100 дана гладовања лежала је само 10, и то зато што јој се много спавало.

- Није то била класична потреба за сном, већ буквално морање. Дешавало ми се да заспим у аутобусу или на кухињској столици. Све је то нормално стање у којем организам избацује отрове, а тако успављује мозак и сва чула - прича Гордана и наставља:

-И сами сте сведоци да станујем на петом спрату зграде која нема лифт. Како мислите да сам се свакодневно пела и силазила!? Имала сам и пса кога сам три пута дневно шетала... Док сам спремала јело за укућане никад га нисам пробала. Кћерка и супруг стално су ми се смејали јер је храна била прекисела или преслана.

И поред богатог искуства, Гордана ником не препоручује гладовање без надзора лекара. Када се она упуштала у ову неизвесну авантуру у Београду се тиме бавио једино натуролог Назаров. Сада у Србији има много више Руса који се тиме баве.

- Током гладовања вратили су ми се сви симптоми ранијих болести. Пошто сам алергична на убод осе, једног јутра пробудила сам се сва у печатима и са отеченом лимфном жлездом. Назаров ме је посаветовао да легнем и попијем мало више воде него што ми треба. Умирио ме је реченицом да ће то проћи брзо и прошло је - за мање од два сата. Као дете имала сам проблема и са крајницима. Док сам гладовала недељу дана ме је болело грло као да имам најтежу ангину, а нигде гноја. У раној младости аутомобил ми је прешао преко ноге. Током гладовања заболела ме је и нога, и почела да модри на исти начин као пре толико година.

Гордана тврди да је за све време само једном посумњала у свој "пројекат". Прокрварила је толико да није могла да устане из кревета. Мислила је да то неће преживети.

- Када уђете у неки, за наше услове чудан пројекат, добро је да имате човека од поверења, са којим ћете моћи о томе да причате. Битно је и да се оградите од неких људи који би вам евентуално загорчавали живот. Различита мишљења од вашег само би вас додатно збуњивала. Зато увек треба да се клоните људи који ће вас саботирати.

Нисам престала да пушим

Постоје разне школе гладовања, каже наша саговорница. Она је изабрала најрадикалнији, међутим препоручује и следеће режиме апстиненције:

- Никада се не мора гладовати у континуитету 100 дана. Може и две недеље, како би се наредних месец дана било на режиму макробиотичке или вегетаријанске исхране. Гладовање нема ефекта ако се не изводи бар седам дана, па се онда тај број мултиплицира, обично до 42 дана. Може се гладовати и једном месечно по седам дана, а у међувремену треба јести искључиво воће, поврће и житарице. Што се тиче порока, ја никако нисам могла до краја да оставим цигарете. Прве две недеље гладовања пушила сам паклу и по. Посте 14 дана потреба за дуваном смањила се на две цигарете дневно, али то је био максимум моје "жртве".

Кожа се последња враћа у нормалу

Како прича Гордана Пејовић, све је више пацијената који спас траже управо у саветима алтернативаца:

- У почетку је све било много сложеније. Пријатељице су сумњате у мене и говориле ми како су забринуте да нисам ушла у неку секту. Данас се и саме подрвргавају кури гладовања. Добро је за здравље, али и линију. Код скидања масних наслага најтеже је са кожом која се и последња враћа у нормалу. Мојој набораној кожи требало је годину дана да се врати на своје место. Но никада не треба падати у очајање, човек увек мора бити стрпљив.

објављено у часопису "Магично биље", а преузето из Недељног Телеграфа

[Justin Waters]

Да ли је ово истина? Мислим да није. :bla:

[Jadranka1]

Ovde kod nas je jedna covek na vodi bio 40 dana i preziveo,iz druge ruke sam cula,od koleginice koja se sa njima druzi.Da li je istina ovo gore napisano,stvarno ne znam,zvuci mi nemoguce...

Mene pre tri dana nesto spopalo,neki virus,valjda,36 sati mi se ni voda nije pila,nista jela nisam,jer sam pre toga sve povracala.Kad sam ustala,bilo mi je strasno,dehidrirala sam mnogo,malo dete imam,nisam mogla da ga prihvatim u ruke,osecaj gadan...Ne bih se tome podvrgavala slobodnom voljom, simptomi su mi bili kao sto je gore receno,hladnoca,a napolju preo 30,tresla sam se,znojila,a povisene temperature nije bilo.Znam da bolest koja me snasla i odluka ove zene nisu iste,ali to je stvarno drastican korak.

[ego]

Зашто тако мислиш? Пре неколико година сам прочитала чланак о њој у Недељном телеграфу, објавили су и њене фотографије. Било је у још неколико часописа. Зашто би сви ти новинари измишљали тако живописну причу? Нутрициониста који је пратио је такође кратко навео њен случај на својим интернет странама: http://www.georgijnazarov.com/rezultati/

Иначе, тако дуго је могла да издржи само због великог вишка килограма.

[Justin Waters]

Зашто тако мислиш? Пре неколико година сам прочитала чланак о њој у Недељном телеграфу, објавили су и њене фотографије. Било је у још неколико часописа. Зашто би сви ти новинари измишљали тако живописну причу? Нутрициониста који је пратио је такође кратко навео њен случај на својим интернет странама: http://www.georgijnazarov.com/rezultati/

Иначе, тако дуго је могла да издржи само због великог вишка килограма.

Па жута штампа ко жута штампа, како би живела ако не од сензација. А јел знаш за оног индијца што "никад" не једе и не пије него само црпи сунчеву енергију, као соларна плоча и тако наводно живи већ 30 година?

[SveCovek]

Ovde kod nas je jedna covek na vodi bio 40 dana i preziveo,iz druge ruke sam cula,od koleginice koja se sa njima druzi.Da li je istina ovo gore napisano,stvarno ne znam,zvuci mi nemoguce...

I vladika Nikolaj Velimirovic isto, i bez vode dugo

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Kalist/Kalist01.htm

[ego]

Он је уникатан пример и зато је изван конкуренције.  facenew22222222

За разлику од њега, сви остали мршају кад не једу. Ако је жена имала двапут већу тежину од нормалне и ослободила се вишка, нису нарушени никакви природни закони.

[SveCovek]

Он је уникатан пример

Pa i nije

http://www.b92.net/info/komentari.php?yyyy=2010&mm=04&dd=29&nav_id=427746

[ego]

Факири су изван конкуренције, посматрамо остале смртнике.

[ego]

Захваљујући раду руског академика Јурија Сергејевича Николајева, професора и доктора медицине, Министарство здравља СССР је педесетих година прошлог века усвојило гладовање као званичан метод лечења. У Русији су овим поступком лечене десетине хиљада болесника у оквиру званичног система здравствене заштите и социјално осигурање је покривало процедуре у трајању до 21 дана, мада су оне по потреби биле и дуже.

Лечебное голодание в Ростове на Дону

Навешћу поједина практична искуства из руских клиника, описана у књизи “Гладовање ради здравља” Ј. С. Николајева и Е. И. Нилова.

[ego]

Некако код улаза у клинику срете ме болничарка и рече: “Тамо вас чекају два дебељка, два брата, допутовали су са оцем.” Помислих – три дебељка. Али када сам ушао у предворје клинике, одмах спазих два млада човека невероватних размера, а иза њихових огромних леђа – малог, мршавог човека.

“Добро ће бити” – помислих – значи гојазност није наследна, није генетички условљена.

Али, авај, ипак је био још један дебељко.

“Мајка им је јако дебела, ето, и родила је грдобе” – прича сићушан човек погледајући на своје слонолике синове с некаквим страхом.

Како смо сазнали, постојао је и четврти дебељко – бака. Даље се губи траг.

Браћа Т. били су стварно људи феноменалне дебљине: старији, који је имао 22 године, тежио је 211 килограма, млађи – 16 година – 174 килограма. Да бисмо их измерили, морали смо употребити житну вагу, јер медицинска не би могла издржати такво оптерећење. Браћа су били инвалиди 2. групе због гојазности.

Дуго смо се њима бавили, применили смо 9 кура растерећујуће-дијетне прекидане терапије. Резултат: старији брат скинуо је 86 килограма, а млађи – 70.

На доласку, оба су се брата налазила у стању психичке потиштености, захватала их је све јача апатија, тромост, тупост, главобоља, понекад раздражљивост. Након лечења, сви су се ти симптоми изгубили, браћа су постала весела, живахна, друштвена.

Цитат

[ego]

Једнога дана уђоше ми у кабинет две уплакане жене. “Ја сам као прокажена, сви су људи као људи, и болести су им људске, а ја – погледајте ме, може ли се живети са оваквим лицем?” – хистерично завика једна од њих.

Помислих – опет случај дисморфофобије (манија физичког недостатка). Али девојка размота шал, који је скривао готово цело њено лице, скиде рукавице и схватих о чему је реч – кожно обољење. Машенка П. је имала свега 17 година. Она би била врло задовољна собом кад не би било тих тамноцрвених набубрелих гнојних чирева и краста од ранијих упала, које јој покривају лице и руке.

“А свраб! Не могу га више трпети! Распаметићу се!” Чеше своје лице и руке и даље горко плаче. Плаче и мати, која је с њом дошла, причајући како се развијала болест: “У почетку мали осип, помислили смо дијатеза, појела нешто што јој не одговара, то се код деце често дешава. Затим се број чирева увећавао, сада су прекрили цело тело. Лечење медикаментима у почетку је мало помогло, а затим је бивало све горе и горе. Маша је завршила 10. разред, морала је напустити учење, не излази из куће, и овамо сам је довела с тешком муком.”

Умирио сам девојку: “Ми ћемо Вам помоћи, обавезно ћемо Вам помоћи. Кожне се болести добро лече гладовањем.”

По правилу, ми не примамо кожне болеснике, али ја сам узео грех на своју душу – сместио сам Машу у изоловану просторију и прихватио се лечења. Овде се управо радило о оном случају када је соматско обољење претило да пређе у психичко, то се није смело дозволити.

Већ за 10-12 дана гладовања уверио сам се да се обољење полако губи: смирује се упала, красте су се почеле полако чистити. Међутим, потпун успех постигли смо тек после поновљене куре гладовања. Ту смо појаву констатовали и у другим случајевима – болест се од прве не предаје лечењу, потребно је обично два или три пута поновити куру терапијског гладовања током једне или две године.

Сада је наше искуство у лечењу кожних обољења предано у поуздане руке. У кожним клиникама института “Патрис Лумумба” и Првог медицинског института под руководством професора Р. С. Бабајанца формирана су специјална одељења за лечење кожних обољења гладовањем. Посао тамо иде изврсно. То је и разумљиво: терапијско гладовање изазива дубоку трансформацију метаболизма и самим тим даје постојан терапијски учинак.

Цитат

[ego]

Болесник Б. је дошао са дијагнозом: шизофренија, хипохондрична форма. Болесник се жали на: главобољу, осећај празнине у глави, лупање срца, њихање у грудима и грлу, осећај одсутности леве половине грудног коша заједно са срцем и руком, не ради му желудац, осећај топлине или хладноће у ногама, општу слабост. Понекад би се појавио осећај да не хода на ногама, него да ноге пливају по ваздуху испред њега – у то време болесник не би могао ходати, већ би тражио да га носе. Понекад би му се појавила неодољива жеља да лаје као пас.

У таквом стању болесник се налазио три године у психијатријској болници, где је неуспешно искушавао све видове психијатријске терапије, после чега је био примљен на клинику за терапијско гладовање.

Болесник је гладовао 29 дана. Дванаестог дана рехабилитацијског раздобља отпустили смо га кући на његову молбу и молбу његове мајке. Код куће је Б. наставио рехабилитацијску дијету, излазио је у шетње, клизао је. Стање се све више побољшавало, није се више жалио ни на шта. Осећао се здрав.

Каније је Б. наставио студије на правном факултету. Завршивши га, запослио се у једном од министарстава као референт. Ради тамо већ 20 година. Има велики ауторитет међу сарадницима, бави се друштвеним радом. Ожењен је. Сретан је у обитељском животу. Ни једном није био на стационарном лечењу. Истина, код Б.-а се понекад јавља немир. Многи тврде да то није тако лоше: нема самозадовољства, равнодушности. Кад га понекад узнемири хипохондрија, Б. се зна борити сам, од времена до времена проводећи одмерено гладовање. Сваке године путује на одмор, придржава се прописане му дијете: алкохол, пушење – потпуно су искључени из његовог живота. Б. се стално консултује са лекарем који га је лечио. И ми видимо како рад, здрави односи у породици, на радном месту, хигијенски услови живота, дијетни режим и самосавлађивање болесника представљају добре помоћнике лекару – психијатру.  

Цитат

[Сефора]

Мој тата је издржао 40 дана, а ја сам 3 дана :cheesy:

Наиме, веома је битна припрема за ...