Aва Јустин Поповић

[Guest Izida]

Pa,ne znam sto to rade u Beogradu,kad pevaju u Moskvi. 319.gif

[Милица]

ови код нас можда имају бољи хор  319.gif

п.с. Опростите за скретање са теме.

[deda]

Цуре, скрећете са теме    319.gif

[Милан]

ЦРКВА ЈЕ МОЋНИЈА ОД НЕБА, А ТИ СИ У ЦРКВИ

Преподобни Јустин Ћелијски

Богочовек је Црква. Црква је Богочовек. То је једина свеистина. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свим световима небоземним. Јер једино Он као Богочовечанска Личност, која је уједно и Црква, божански и човечански савршено решава све вековне проблеме човековог духа, и свемилостиво и премудро руководи човека својим богочовечанским путем у чаробне небеске светове. При свему томе, човек осећа себе као свету и милу тајну Божију, којој се и Ангели Божији радују и диве.

У богочовечанској вери Христовој ништа није »по човеку«, већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: »Саборна Црква је православно и спасоносно исповедање вере«. Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: »Онај који верује не по Предању Саборне Цркве... неверник је«.

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Саборне Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанином.

Црква широм целог света, имајући чврст поредак од Апостола, остаје при једном и истом учењу. Апопстоли и њихови ученици учинили су онако како проповеда Црква и постали су савршени. Који су ван Цркве, ван истине су.

Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном човекољубљу Његовом, постаје наше људско. Црква као Тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Светим Духом. Све и сва у Цркви бива и збива се од Оца кроз Сина у Духу Светом.

У Цркви држи и сједињује сваког члана у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве — Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовим и рећи да су они под Христовом управом (Свети Василије Велики). Цркву напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и то преко својих небеских и земаљских верника: ангела и људи. Свети Григорије Богослов изјављује: »Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверима, урвинама и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама. За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа«. Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица истине.

У човечанским световима насупрот паклу стоји Црква Христова која богочовечанским силама својим разара грех, смрт, пакао и самог ђавола стварајући рај. А све то чини дајући људима Господа Христа, Јединог Човекољубца, који и јесте једини рај за људско биће у свим световима. Нема ништа моћније од Цркве. Црква је моћнија од неба; »небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи«. Које речи? — »Сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати«. Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео Тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба. Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Сва Црква стоји и постоји на Богочовеку Христу: од Њега је све, у Њему је све, кроз Њега је све. Стога, ко у Цркву гледа, тај у самога Христа гледа, Који умножавањем спасаваних сазидава и узрастава Себе Самога. У састав Цркве улази сва творевина: у њој се приправља ново небо, припрема се нова земља, изграђује се нови боголики човек.

Не одвајај се од Цркве — спасења нема ван Цркве!

У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборноме, богочовечанском животу Цркве, по мери своје добре воље, оплемењене и освећене светим Тајнама и светим врлинама. У Цркви Христовој сви смо међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једног Тела, богочовечанског Тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима.

Када је Христос био узнесен на Крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изађе крв и вода, и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи о томе када говори: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Крв Он назива Духом. Ми се рађамо водом Крштења, а хранимо се Крвљу.

Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве, нада је твоја Црква, твоје спасење Црква, твоје уточиште Црква.

Црква као богочовечански организам и стога као Богочовечанска организација представља и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио својим; све Његово, по неизмерном човекољубљу Своме, Он је учинио нашим, у Цркви.

Богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Цркви. Да бисмо, вели Свети Златоуст, не само љубављу него и самом стварношћу постали удови, живи органски делови Тела Христова, треба нам се причешћивати тим Телом. А то бива преко хране (=Свето Причешће) коју нам је Господ даровао да би изразио Своју велику љубав према нама. Господ Христос да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав према нама, дао је онима који желе не само да Га виде, него и да га опипају, и једу, и зубима се дотичу Тела Његова, и сједињују са Њим, и засићују Њим сваку жељу. А од ове трпезе (=Светог Причешћа) треба да одлазимо као лавови дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи о нашој Глави и о љубави коју је показао према нама.

Ова Крв кад се достојно прима уклања и далеко одгони демона, а дозива ангеле и Господара ангела. Та Крв проливена на Крсту омила је сву васељену. Та је Крв спасење душа наших. Њоме се душа умива, њоме се украшује, њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини душу чистијом од злата. Та се Крв пролила и учинила небо доступним за нас. Та је Крв драгоценост васељене: њоме је Христос купио Цркву. Христос нас је купио Крвљу и украсио Крвљу. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима, Архангелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Они бивају обучени у самога Цара. У свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос и нигде не постоји само делић Његов. У свакој души је један и исти Христос.

Када приступаш страшној Чаши (Причешћа) приступај тако као да пијеш из самога Ребра Распетога христа!

У Цркви сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек »са свим светима« са свим члановима Цркве, постепено испуњујући себе »сваком пуноћом Божијом«, освеврлинујући себе кроз свете Тајне. Спасења нема ван спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог — Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовесник благовести: Спасење је у Христу! Христос је у дому Божијем — Цркви, која је по свој васељени.

++++++++++++++++++++++++++++++++

»У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ја претрпео за вас... Шта сте ви претрпели за мене? - Шта ћу на ово рећи ја неокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви, грешни, безакони, на што ћу ја указати?... Поштеди Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди Човекољубче!

Свети Јефрем Сирин

Извор: "Светосавско слово", бр. 17, децембар 2001.

[Guest Izida]

   

                                         

Justin Popović (1894-1979) je bio arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.

Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.

U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.

Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.

Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.

Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovanu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili bogoslovi su 1916. nazad povučeni u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi Religija i filosofija Dostojevskog, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetoga Sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.

U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti Sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“. Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji sv. Isaka Sirijskog i sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi.

U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo ga je Sveti Sinod odlučio postaviti za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije izabiran ili predlagan za episkopa. Posle toga je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sv. vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetotačke literature.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva.

Otac Justin Popović

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

O samome životu oca Justina u Ćelijama, ima se mnogo reći. Stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović - lelićki paroh, avvini učenici i ostali poštovaoci...

Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen - na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.

Književno-bogoslovski rad

Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.

Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Prvi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata.

Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika.

Značajnija dela:

Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923),

Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932),

Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940),

Svetosavlje kao filosofija života (1953),

Filosofske urvine (Minhen, 1957),

Žitija svetih, 1-12 (1972-1977),

Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974),

Put bogopoznanja (1987).

Duhovnik manastira Ćelije

Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome Sećanju na oca Justina.

Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit Amfilohije Radović, episkopi Atanasije Jevtić, Artemije Radosavljević i bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku.

Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Neki poštuju Justina Popovića kao svetitelja, iako još nije zvanično kanonizovan. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih.

Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“.

[Guest Izida]

         

[Guest Izida]

                                 

Na slici je u sredini otac Justin Popović, levo je budući episkop raško-prizrenski Artemije Radoslavljević, a desno budući mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović. Snimak je nastao krajem 70-ih godina 20. veka u Ćelijama.

[мирођија]

Ако бих смела да додам постоје и фотографије са Атанасијен Јевтићем у друштву,и он је био Авин ученик.То овако за нас који мање знамо,али трудимо се колико можемо Богу хвала.Све вас волим. 0205_whistling

[Милан]

СВЕТИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.

[Милан]

СВЕТИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.

[Милан]

СВЕТИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.

[konstantin]

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

[konstantin]

[konstantin]

besede ave justina

[deda]

Не знам да ли је неко приметио, али постоје иконе где је свети Јустин осликан у мантији. А ево и пар постова изнад имамо једну такву плус у руци држи Житија светих. Баш ме занима ко је аутор таквих икона и мислим да је посреди велика грешка. Мора да се зна шта се слика на икона јер знамо шта икона изображава.

Дакле, пошто је ава Јустин био свештенослужитељ, треба да се слика у свештеничким одеждама и са Јеванђељем у руци и никако другачије.