Aва Јустин Поповић

[suza]

Мислим да је Св.Јустин довољно о латинима рекао сам...

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ “О заједничкој молитви за јединство”

Његовом Преосвештенству Господину Јовану Епископу Шабачковаљевском, Шабац

13/26. новембра 1974

+++

за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Ваше Преосвештенство, Свети Владико,

У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве “на проучење и мишљење” налазе се три папира које је Свети Синод добио од “Бискупске конференције Југославије” из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и “програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975″ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или “грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975″ (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову “грађу” (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског “Тајништва за јединство кршћана”, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено “свим члановима БКЈ”, - дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба “користити то градиво” у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба “послати кратак извештај” (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој “браћи у бискупском реду” (које он поздравља “екуменским поздравом у Христу”!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над “одјељеном браћом”.

Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СП Цркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова “грађа” или “програм” о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај “програм заједничких молитава” припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм “послали свим католичким бискупима у Југославији”. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује “предлог или савет” у вези споменутих молитава.

Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета.

Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац “молитве за јединство кршћана 1975″ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи:

1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему

је “јединство Цркве”, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто “предлог” него управо “програм” (како се вели у заглављу), тј. став о “јединству Цркве”, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и “заједничку молитву”. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај “програм” или став (са својом теоријом о “подели Цркве”, о многим “удовима Цркве”, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем “плану сједињења цијелог човечанства”, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се “прилагођује” том Божјем “плану” и “краљевству”, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај “програм” већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској “сурадњи” и екуменској “заједничкој молитви”?

2) У другом делу овога програма наводе се “библијска питања” која се имају читати “кроз дане молитвене осмине” (18-25, сјечањ-новембар 1975).

Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове.

3) Трећи део поменутог текста претставља “програм богослужења”, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких “екуменских богослужења”. То су, ни више ни мање:

а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, - да ли “у Духу и Истини” (Јн.4,24) не каже се);

б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и због Истине, такође се не каже);

в) јединство у речи (тј. у проповеди, - али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?);

г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их уопште не признајемо?)

Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената - “шутња”, “дијалог”, “исповијест вјере” (које?), “екуменске прошње”, “благослов” (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.

I

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”.[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: “не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов”. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ” латинска јерес”. А колико је од тада нових догамата папа измислио и “непогрешиво” одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4]

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду “Светског савета цркава” донели одлуку: “да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава” (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже “органско” учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени “организам”, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само “делови” (”органски” међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо “органски део” јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо “уди Христови”. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз “органско” сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на “екуменске заједничке молитве”, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - ” вера Истине”; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - “љубав Истине” (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста

13/26 новембар 1974.

Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама

Вашег Преосвештенства и светих Отаца

Светог Архијерејског Синода

недостојни Архимандрит Јустин

nemam vremena ovo procitati sada ,skoro sam negdje  dal ovdje procitala sto se tice  tog problema  o molitvama  da se ni privatno nesmije pomoliti sa drugima isto od  svetog justina, nekako nigdje nestoji  nista napisano o recimo u kuci obitelji ako ima razliciti religija  ,zar su to otpadnici ili bilo sta samo ako se opredjelili za neku drugu religiju  sto ih ispunjava , to nekako  i o tome nigdje nema i zar mora se  mrznja i osude mati onda  mjesto zajednicke molitve 

[Александар Милојков]

добро, ајде да решимо и ту дилему:

шта значи реч АНАТЕМА и кад и зашто се употребљава?

Anatema je crkveno prokletstvo. Znam da ga je RKC bacila na Stefana Dušana Silnog.

A kada se crkva razdvojila u jedanaestom veku obe crkve su bacile prokletstva na ovu drugu.

Obe strane su poništile te kletve tj. rekle da ne važe ja mislim oko 1965.

Недавно сам слушао +Атанасија Јевтића који нам је објаснио да анатема не значи прокелетсво већ одлучење (искључење) из Цркве.

[Аурор]

добро, ајде да решимо и ту дилему:

шта значи реч АНАТЕМА и кад и зашто се употребљава?

Anatema je crkveno prokletstvo. Znam da ga je RKC bacila na Stefana Dušana Silnog.

A kada se crkva razdvojila u jedanaestom veku obe crkve su bacile prokletstva na ovu drugu.

Obe strane su poništile te kletve tj. rekle da ne važe ja mislim oko 1965.

Недавно сам слушао +Атанасија Јевтића који нам је објаснио да анатема не значи прокелетсво већ одлучење (искључење) из Цркве.

8086.gif

[kajaa]

(Wikepedija.. mada donje ne drzim mnogo,jer nije uvjek istinita)

Анатема (грч. ανάθεμα, старогрчки ανάθημα, у буквалном преводу „посветити“ или „посвећено“) је, у данашњем значењу, клетва или проклетство.

У античкој Грчкој анатемом се називала жртва боговима, односно што је посвећено боговима. У употреби православне цркве, анатема значи да се онај, који је примио анатему, издваја из заједнице верника и предаје на милост или суд божији (види црквена казна); од тог тренутка црква више није одговорна за ту особу, већ анатемисана персона има сама да одговара пред Богом. Анатема је у православној цркви равна искључењу (екскомуникацији) у римокатоличкој цркви.

Семитски корен од ког је постало старозаветни хēрем, анатема, значи „ставити на страну“, „забранити употребу нечега у непосвећене сврхе“. Ово битно означава посвећење Богу.

Анатема (грч. ανάθεμα, старогрчки ανάθημα, у буквалном преводу „посветити“ или „посвећено“) је, у данашњем значењу, клетва или проклетство.

У античкој Грчкој анатемом се називала жртва боговима, односно што је посвећено боговима. У употреби православне цркве, анатема значи да се онај, који је примио анатему, издваја из заједнице верника и предаје на милост или суд божији (види црквена казна); од тог тренутка црква више није одговорна за ту особу, већ анатемисана персона има сама да одговара пред Богом. Анатема је у православној цркви равна искључењу (екскомуникацији) у римокатоличкој цркви.

Семитски корен од ког је постало старозаветни хēрем, анатема, значи „ставити на страну“, „забранити употребу нечега у непосвећене сврхе“. Ово битно означава посвећење Богу.

S,katolickog foruma..

Svaka ekskomunikacija završavala je "prokletstvom" - riječima "ANATEMA SIT". Ipak, nije isto ekskomunicirati nekoga iz Crkve ili na nekoga baciti Anatemu. Ovo drugo je mnogo teži čin jer ima pretenziju utjecati na vječnu sreću onoga na koga se anatema baca!

[pezza]

добро, ајде да решимо и ту дилему:

шта значи реч АНАТЕМА и кад и зашто се употребљава?

Anatema je crkveno prokletstvo. Znam da ga je RKC bacila na Stefana Dušana Silnog.

A kada se crkva razdvojila u jedanaestom veku obe crkve su bacile prokletstva na ovu drugu.

Obe strane su poništile te kletve tj. rekle da ne važe ja mislim oko 1965.

Нема ту никакве "клетве и бацања проклетства на неког" у озбиљној варијанти анатемисања.

У историји Цркве је било свега и свачега, па и покушаја да се политика жестоко меша у црквене ствари и да их инструментализује за своје потребе. Отуда и такви смешни примери које си навео.

Поготово не треба схватити то "бацање проклетства" у неком магијском смислу. Анатемисање је нешто сасвим друго, али свакако ту има и проклетства, само што оно означава муку и пакао одвојености од Бога.

Анатема је (саборна) црквено-правна констатација да је нека појава страна бићу Цркве. А пошто ниједна појава у Цркви не бива а да није уипостазирана у некој личности, то се онда анатемишу и људи који су носиоци тих појава. Ти људи су претходно већ фактички иступили из Цркве својом вољом и својим делањем, а Црква потом то само констатује црквено-правно и прописује начине повратка у случају покајања (дакле, опет је ту слободна воља да се буде у заједници са Црквом и кроз њу са Богом).

Значи, анатема подразумева одвајање од Цркве и она је у ствари баш то, а Свети Оци Халкидонског сабора управо и дефинишу анатему као "ништа друго него одвајање од Бога".

У питању је 8. седница 4. Васељенског Сабора.

[suza]

Nisam bas dobro skuzila o kakvom prokletstvu ovdje govorite..ali evo sa stranice(katolici)  ;

O PROKLETSTVU

Prokletstvo je kad npr. neki čovjek toliko nekog drugog čovjeka mrzi i onda riječima izrazi tu mržnju u nekakvom obliku prokletstva. Tog trenutka on recimo kaže neku ružnu stvar za nekoga i za čitav njegov rod ili ne znam što. To se obično događa na selima, ali ima toga i u gradovima, gdje se ljudi svađaju radi imanja, zemlje, radi ne znam čega. Meni ne može prokletstvo ništa. Onom čovjeku koji želi ljubiti i koji ljubi, koji je otvoren Bogu nikakvo zlo ne može ništa.

Kada prokletstvo ima utjecaj na čovjeka? Tada kada je taj sam čovjek u srcu otvoren za prokletstvo. Drugim riječima, ovaj je izrekao prokletstvo, a ja sam ga primio, jer skoro pa sam ga i ja izrekao. Dakle, tama se lijepi na tamu i ne možemo reći da, ako me netko prokleo da je to jače od ljubavi Božje. To je nemoguće! Job, za njega su rekli, da je ono sve što mu je Bog dopustio, sve one kušnje koje su mu se dogodile i srušile kuću i nastradala djeca i obolio i žena mu kaže “Prokuni Boga”, i on uza sve to kaže “Bog dao, Bog oduzeo”. Možemo li reći da je u životu tog čovjeka bilo prokletstvo na djelu? Ne! Bog kuša čovjeka, Bog dopušta kušnje da ga teše, da ga izgrađuje, da ga odljepljuje od ovoga svijeta, jer nismo od ovoga svijeta. U tom vidu ja gledam i prokletstvo.

Svako zlo uzimam koje mi dođe u životu, svaka teškoća u životu kao način da se izgrađujem, kao način da upoznajem život u svoj njegovoj veličini. To je čitava paleta od lijepih do ružnih stvari. Kako bi čovjek znao što je zdravlje ako ne zna što je bolest. Da li bismo ga uopće cijenili? Ne, mnogi počnu cijeniti zdravlje tek kad obole. I tu vidim veliku ulogu. Sotona je glup. On uopće ne zna da ga Bog koristi za mnoge pod navodnike “dobre stvari”. I on je u službi Boga. Ne može on bez Boga ništa. I boji ga se.

Kada prokletstvo ima utjecaj na čovjeka? Tada kada je taj sam čovjek u srcu otvoren za prokletstvo. Drugim riječima, ovaj je izrekao prokletstvo, a ja sam ga primio, jer skoro pa sam ga i ja izrekao. Dakle, tama se lijepi na tamu i ne možemo reći da, ako me netko prokleo da je to jače od ljubavi Božje. To je nemoguće! ovo jako interesantno  napisa  draga kajo,to tama na tamu nisam  bas  sa tim slozna,ali je pitanje uvijek ko kako ljubav Boziju  zamislja ,dal isto ima to neku povezanost ,samo najmanji  koje  ili tako nekako neznam tacno zavisi ali naj vise je kod najmanjeg uvijek onda  kad  se tako suoci  sa tim takozvanim proklestvom u opisu ,licno nazivam  tako nesto drugacije, ali nije vazno,jel samo reci da nemoze  nista protiv ljubavi Bozije malo isto je ti nisi jaci od mene  ,egom povezano sopstvenim,najmanji je  najveci uvijek zato sto u njemu ako je ljubav Bozija istinita trebalo bi da ta ljubav bas nevidljiva je i djeluje kako Bog sam zna, kako ne ljudi i teorija  ,ma sta znam valjda mir  i sve to sto  treba da bude u jednima i drugima  jaca,jel ako je u jednom  samo odbrana i ljubav se Bozija zove  onda ostaje samo tako jel se  teorijom  samo siri nemoze biti ako pobjedi nekoga sa tim,jel  ispunjenje nije pobjeda nikoga tako zamisljam kadbi bila  stvarna hriscanka da to tako nekako, al izbrblja      777bakisin :cheesy: 0110_hahaha

[kajaa]

Nisam bas dobro skuzila o kakvom prokletstvu ovdje govorite..ali evo sa stranice(katolici)  ;

Draga Suzana...Iskreno receno,ja bas nisam sigurna da li je danas sve prokletstvo sto se prokletstvom naziva,pa cak i ne vjerujem u njega..No,narod prica svasta..Ja,osobno skoro nista ne cujem u crkvi na propovjedima svecenika..o takvom prokletstu...

Predhodni post nisam ja pisala i nisu moje rijeci,nego je copi/paste sa stranice katolici...

A,cesto cujem da ljudi i bolest zovu "prokletstvom"

[suza]

nekako da ta rijec bas sam  razmisljalja ima dosta znacenja  na razlicitim      pojavama ,recimo prokletstvo isto neki kazu cula sam ako nije neko iskren kazu kao proklet ili ako  neko ispodmucan  isto kazu koje prokletstvo  sve u svemu  nekako ima neki lonac  i svi u tom loncu na ovoj zemlji  se okrecu u njemu  ma o cemu se radilo  niko neizlazi iz lonca  vec virkaju svi  facenew22222222 29dz8zk 0102_laugh 0102_laugh smej.gif smej.gif smej.gif smej.gif ,nemoj  zamjeriti    ,nikad nisam ozbiljna  previse zato smijeh

[Guest свештеник Иван]

Било би лепо да се преведе на српски, многи од нас не знају француски.

[Guest]

[Guest]

Било би лепо када би неко могао да дода Житије у овој теми и нешто друго што је корисно?!

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]