O FANATIZMU, RELIGIOZNOJ PARANOJI I RELIGIOZNOJ HISTERIJI

[Дејан]

Људска реч је средство општења и самоизражавања. Али у нашем лексикону постоје речи које више не носе строго одређену смисаону тежину и пре затамњују него што осветљују суштину ствари. Неке од њих су постале етикете и надимци, које људи покушавају да прилепе онима који се не слажу са неким мишљењем или са нечијом позицијом. Једна од таквих речи чији смисао људи недовољно јасно схватају јесте данас толико модерна реч "фанатизам".

Често човека који је чврст у својим убеђењима називају фанатиком само зато што има чврсту позицију погледа на свет коју не жели и из моралних разлога не може да мења. Сетимо се времена када су фанатицима називани сви религиозни људи уопште, када су верујучег човека називали мрачником и фанатиком, и саму веру у Бога желели да представе као последицу незнања, фанатизма или пак лицемерја. И данас, у наше време, реч фанатизам поново почиње да се употребљава зато да би се у извесном степену оцрнио и дискредитовао човек који има своја убеђења и не може да их мења као рукавице или као што камелеон мења своју боју у зависности од околине. Због тога треба да размотримо шта је фанатизам, а шта је принципијелност.

Ја фанатизам схватам као духовну гордост, оријентисаност на самог себе, убеђеност не у истину, већ искључиво у исправност сопственог религиског мњења. Фанатизам је мањак или чак одсуство љубави према другим људима, фанатизам је убеђење као одређена поза, уз одсуство жеље да се схвати други човек. Фанатизам је непробојни оклоп кроз који човек није способан да види било шта друго, фанатизам је лажна вера. Кредо фанатика-припадника такве лажне вере је: "Моје мишљење је једино и увек исправно".

Што се тиче убеђености и принципијелности - то је нешто сасвим друго. Човек који има своја верска убеђења, који може да их објасни и одбрани, који је у стању да одговори на питање зашто су управо она постала истина и живот за њега, јесте принципијелан, али не и фанатичан. Он уме да укаже на саму суштину, саму основу својих убеђења. Не мењати своја убеђења, не колебати се у њима, не трампећи истину за корист, односно прагматизам - то упоште не значи бити фанатик. Лично сматрам да се у својој даљој перспективи појмови "истина" и "корист" стапају. Истина не носи у себи унутрашњу противречност и онај ко је исповеда никада се неће обрукати, онај ко се у њу узда никада неће погрешити, неће се преварити. А човек који истину мења за тренутну корист никада неће достићи узвишене циљеве и резултате.

Тренутна корист која се остварује зарад одступања од сопствених убеђења после неког времена може да се претвори у трагедију. Ова ефемерна корист ће бити минирална и разрушена самим потенцијалом лажи и противуречности који се у њој налазе, јер свака лаж има центрипетални смер. Свака лаж у себи садржи елементе трулежи и распада. А истина је целовита и нетрулежна.

О ФАНАТИЗМУ

Aрхимандрит Рафаил Карелин

[napoleon bonaparta]

Video sam da je bilo slicnih tema (ali nisam uspeo da nadjem odgoor), pa se izvinjavam sto otvaram opet temu.

Ja se molim najvise zbog strahopostovanja. Molim se zbog griže savesti. 90% mojih licemernih molitava su upucenje ljudima koji su u bilo kakvih mukama. Strah me tera da se non stop molim za njih. Ne kazem da je to lose, ali mi je veoma mucno. Jednostavno neprijatno mi je.

Ne mogu da shvaitm da li se treba moliti RADI SEBE ILI RADI BOGA? Ako se molimo radi sebe, zasto onda postoje pravila? Onda se treba moliti po potrebi?

Da li je greh ako se ne molis? Meni je vera postala da ponavljam molitve kao papagaj, a da nista n e delam. Ne mogu da se odviknem toga. Navike me crvsto drze i ne pustaju.

Da uprostim moje pitanje je da li se molim zbog sebe ili zbog verske obaveze? Meni licno odgovara najvise jedna kratka molitva ujutru i uvece, ali jednsotavno strah i griza savest me ne psutaju da tako postpuam.

ps. Izvinjavma se sto sam otvorio vec četvrtu temu veceras, ali dobio sam neku volju za promenama, pa rekoh da iskoristim euforiju.

[kron]

Covek postaje Hriscanski fanatik iz 3 razloga,iz ljubavi prema Bogu,zeljom za carstvom nebeskim,ili redi oprosta grehova.

Sad ti vidi de se tu nalazis

[Sherlock H.]

Treba da se molis ne iz strahopostostovanja, grize savesti, obaveze itd, vec zato sto HOCES.

A molitva je radi tebe, posto je Bog tebi potreban a ne ti njemu.

Ako se molimo radi sebe, zasto onda postoje pravila? Onda se treba moliti po potrebi?

"Istite najpre carstvo nebesko..."

Za time uvek imas potrebe pa se treba uvek i moliti.

Da li je greh ako se ne molis?

Jeste.

Da uprostim moje pitanje je da li se molim zbog sebe ili zbog verske obaveze?

Zbog sebe.

Meni licno odgovara najvise jedna kratka molitva ujutru i uvece, ali jednsotavno strah i griza savest me ne psutaju da tako postpuam.

Prevazidji strah i radi kako ti odgovara. Ne pokusavaj da budes nesto sto nisi, tj. da se ponasas kao da si monah. Predaj se Bogu onakav kakav jesi, iskreno i sa svescu o svojim slabostima.

[NAUM]

Ovo ,sto i cu da napisem je samo moje skromno zapazanje,nikako sud!Naime,ovde i pravimo osnovnu gresku.Kod Gospoda,ne postoji rec MORAM .vec samo ZELIM. Ako se neko moli,radi ispunjavanja neke obaveze,normalno je da se gubi sustinska sadrzina molitve,a to je dodir srca.Ako molitva ne dotakne srce ,onda je samo forma,bez sadrzine.Pokazivati Gospodu nasu ljubav,a ne ziveti na taj nacin po Njegovim zakonima,je besmisleno,jer On vidi sve.Zato se javlja dosada u molitvi.Bez iskrene zelje za molitvom,mozda je i bolje tog trena se ne moliti,jer se skrnavi iskrena molitva.Ali,samo smo obicna,gresna bica,i zato nam jedino preostaje da se trudimo,a koliko cemo da uspemo,Gospod ce nam reci ,kada bude taj trenutak dosao.Oprostite meni neukom i gresnom!!

[Давор73]

Хммм....Моја су искуства следећа: највећи сам напредак остваривао онда када сам себе буквално терао на нешто...небитно да ли је то мало дужа молитва,неки други ,,подвиг" ,исправљање себе и сл.Дакле кад се нисам руководио девизом :Ја сам такав какав сам ,па шта ћу сад"..Тврдим ти да је заиста долазила благодат и благослов после извесног времена труда и ломљења самога себе.Сад,то је мој лични опит,каже се да је Бог-Бог Аврама ,Исака и Јакова тј. да ће са сваким човеком поступити на другачији, Њему својствен начин јер се сви као људи и разликујемо,то нас и чини личностима.Али бих ти другарски препоручио да нађеш неког свештеника од поверења па му дозволиш да те упозна мало боље,и онда ако ти каже да радиш склекове а баталиш молитву,ти тако уради али надодај још сам себи џак цемента на леђа.. :cheesy2:

П.С.У свакој шали има мало шале,а остало је истина!

[Dimitrije]

Video sam da je bilo slicnih tema (ali nisam uspeo da nadjem odgoor), pa se izvinjavam sto otvaram opet temu.

Ja se molim najvise zbog strahopostovanja. Molim se zbog griže savesti. 90% mojih licemernih molitava su upucenje ljudima koji su u bilo kakvih mukama. Strah me tera da se non stop molim za njih. Ne kazem da je to lose, ali mi je veoma mucno. Jednostavno neprijatno mi je.

Ne mogu da shvaitm da li se treba moliti RADI SEBE ILI RADI BOGA? Ako se molimo radi sebe, zasto onda postoje pravila? Onda se treba moliti po potrebi?

Da li je greh ako se ne molis? Meni je vera postala da ponavljam molitve kao papagaj, a da nista n e delam. Ne mogu da se odviknem toga. Navike me crvsto drze i ne pustaju.

Da uprostim moje pitanje je da li se molim zbog sebe ili zbog verske obaveze? Meni licno odgovara najvise jedna kratka molitva ujutru i uvece, ali jednsotavno strah i griza savest me ne psutaju da tako postpuam.

ps. Izvinjavma se sto sam otvorio vec četvrtu temu veceras, ali dobio sam neku volju za promenama, pa rekoh da iskoristim euforiju.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi31.htm

Ovde ti je jako lepo,temeljno i kategorički napisano šta je molitva, i kakva ona treba da bude. Članak je sjajan.

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

 

Питао сам једном неког човека: "Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?" Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: "На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то." Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. "Пази" рекох му,"ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде" Не бацајмо се камењем на људе... у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него... други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром "слову закона", а "слово закона убија". Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи "ја" него "помисао ми каже" или "Оци кажу", односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_9656.html

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

[zlata]

Da imam priliku tako bih jako zagrlila upokojeno oca Pajsija..od sreće i ljubavi prema njegovog pogledu na svet...pored njega bih samo divila i osećala sigurno..

[gavrosaurus]

Но, поразмислимо и о овоме:

 

 

Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! (Отк. 3; 15)

Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. (Отк. 3; 16)

[zlata]

Но, поразмислимо и о овоме:

 

 

Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! (Отк. 3; 15)

Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. (Отк. 3; 16)

Da treba izgarati do kraja, uvek...jer jedino je na kraju smeh sa Bogom krajevi su olakšanja prevelikog bola...samo su ljudi spremni na toneeeeeeee dilema dok ne dođu do kraja...koji je radost

[ПЧЕЛИЦА]

Овај текст ме подсјети на једну тему са овог форума, нешто о укоравању у Цркви...

 

Ова строгост о којој отац Пајсије говори, тешко да зрачи добром намјером и наравно да не само што неће имати своју сврху, може имати контраефекат: Удаљивање од свих вјерујућих гајећи предрасуде, као и од Цркве и самог Бога! Нема ту дилеме, све што радиш ради из љубави према ближњем, а не из самољубља. Ако је суштина твог укора да покажеш како си у праву и колико си побожан, онда извор те приче није љубав...

[Guest JelenaLela]

Ali mene su tako mnogo puta nazvali fanatikom da sam ja prosto zavolela tu reč u ovom kontekstu

samo tuga je što ljudi ne shvataju da je moj tzv. fanatizam, mrva od onoga što bi se moglo ili pak trebalo...

Ali eto svaki put kada mi kažu da sam fanatik i preterujem ja se tako slatko iskezim i zahvalim (tj. volela bih da mogu uvek tako da reagujem umesto što pokušavam da im objasnim)

Mada odavno mi to niko nije rekao što znači da su otišli moji revniteljski dani  

[zlata]

ja nisam u očima drugih fanatik, već ludak...što je još gore..dva puta sam hospitalizovana jer me obuzela ljubav prema Hristu, prevelika...iiii nema veze,bitno je da je On sa mnom i blagodat,sve ostalo je nebitno...sigurana sam da se Hristos pojavi završio bi u ludari...ali šta će čovek...

[Дејан]

Ja sam se navikao da ljudi govore da sam nenormalan...