Старословенска и старосрпска митологија.

[Баба]

СРПСКА МИТОЛОГИЈА

УВОД У СЛОВЕНСКУ И СРПСКУ МИТОЛОГИЈУ

"Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. Индус то показује у џиновским грађевинама својих храмова, Персијанац у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима"

Штур 1853

Митологија и поезија, обичаји и фолклор иду заједно. Управо стога се и словенске митологије морају посматрати у најнепосреднијој вези са осталим духовним формама које је изнедрио један народ, односно шира социјална група.каква је била старословенска пре него што се разделила.

Са Прасловенима који живе у бронзаном добу у II миленијуму пре нове ере, почиње епоха великих сеоба словенских народа који су тада још увек говорили заједничким или општим прасловенским језиком. У томе времену створен је првобитни прасловенски систем богова, чије почетке назиремо већ у III миленијуму када се народ бавио земљорадњом. Реч је о времену када су се појавила и прва женска божанстава. Словенско многобоштво се, дакле, везује за епоху земљорадње или за доба првобитног земљорадничког монотеизма.

Древна српска култура дели судбину опште словенске културе, у чијој се дубљој позадини налази знатно старији, заједнички индоевропски културни супстрат: аријска традиција. О томе о каквој је традицији реч и ко су Аријци, само најкраће. На санскритском arya значи "племенит". Аријци су моћна група индоевропских народа која се преко Иранске висоравни раширила по северној Индији током прве половине II миленијума пре наше ере. "Око 1500. пре н.е. дошло је до поделе досељених Аријаца, који су живели неколико векова на територији данашњег Ирана, и до сеобе једне од тих група на исток, у Индију, преко Авганистана".

Један од најзначајнијих верских и филозофских списа аријског народа је Риг веда која је написана у Ирану. Према Риг веди, Аријци су "војнички народ, организован по племенима и подељен на класе [...]. Поезија коју су стварали свештеници, а која заправо сачињава Риг веду, преношена је искључиво усмено из генерације у генерацију" (ЕЖР, 1990: 51). Од тих Аријаца воде порекло и народи које називамо индо-европским, међу којима су и Словени.

Доласком на Балкан, да ли баш у VI веку нове ере (?), српски народ улази у сложене односе (акултурационе) са културама староседелаца, и у томе са византијском, која је, са своје стране, баштинила наслеђе хеленске цивилизације. Чињеница да су српска племена освојила централни простор полуострва, указује да је и сама српска култура повратно и снажно деловала на своје суседе и староседеоце. За српску духовну матрицу од значаја је да су њени древни митско-магијски узори жилаво опстајали, борећи се каткада са примамљивим и савременијим идејним обрасцима. У томе позитивном конзерватизму видимо рад архетипске имагинације по којој су Срби, "приморани" каткад да у свој духовни корпус укључе стране културне елементе, веома често прихватали само спољашњу форму страног модела а да су при том очували сопствену унутрашњу смисаоност своје духовне форме.

Постепеним напретком културе и историјским развојем, сеобама, народи су се мешали, утицали једни на друге. Долазило је тако и до сједињавања делова култура, обичаја и језика; каткада политичка моћ једне јаке заједнице привлачила је или пак гурала слабије суседе у једну нацију и државу. Из тога се и може разумети чињеница, на коју је Фрејзер упозорио, да би "присаједињени народи саставили заједно своје богове, као и своје дијалекте" (Фрејзер, 1,1992: 227). Наиме, стара божанства, која су њихови преци заједно обожавали пре растурања, постајала су сада знатно прерушена захваљујући здруженом дејству језичких и верских размимоилажења, као и због накнадних особености које је сваки народ стекао од почетка великих сеоба.

Једно од најзначајнијих питања за разумевање древне српске религије јесте њен однос према хришћанству. Код бројних индоевропских народа који су примили хришћанство, ова вера се уопште могла одржати захваљујући прилагођавању традиционалним културама сваког посебног народа, чије је паганске елементе и веровања. култ предака и култ природе, успела да прими у себе и асимилује, да јој утисне хришћанску боју. Уосталом, како је приметио пољски историчар религије Ловмјањски, "одвикавање народа од старе паганске праксе, посебно од магије, представљало је изузетно тежак задатак, који црква никада до краја није остварила" (Ловмј., 1996: 193). Остаје стога и даље актуално питање: није ли се овим међусобним утицајем хришћанске и старе незнабожачке вере Словена изродило нешто треће, својеврсно "похришћањено незнабоштво", које је дубоко проткано древним обичајима и култовима. односно боговима првобитне вере Словена? У прилог овој тези је и став да су облици и садржаји традиционалног словенског погледа на свет "по природи конзервативни, а истовремено одликују се толеранцијом у погледу вероисповести, која олакшава пасивну рецепцију позајмица, које су у првом реду узимане из хришћанства" (Ловмј., 1996: 63).

У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи".

За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57).

Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.

Нема никакве сумње да је човек првобитно био везан за природу. Он је, психолошки гледано. био окренут Другом, Спољашњем или Објекту - "ишао је ван себе", да би временом дошло до заокрета: поглед се враћа "самосвести", самом Субјекту, Човеку или Духу. У складу са овим социјалним и психолошким основама развоја човекове духовности, и саме првобитне религијске представе носиле су космогонијску црту, биле су везане за Природу и Космос, за њихове култове. да би временом те исте идеје - као архетипови колективне имгагинације, попримиле духовну, антрополошку садржајност и интерпретацију. Навешћу овде само две наше питалице које пружају могућан одговор на овај проблем. На питање шта је то: "Пуно поље оваца, међу њима рогат чобанин" - као одговор следи: "месец и звезде". Или: "Пун тор златорудих оваца, међу њима чобан-баша у млатне хаљине" - при чему следи исти одговор: "месец и звезде" (СНЗ, 1877: 128). Дакле, чак и хришћанска представа о Христу као добром пастиру, скинута је са космогонијских висина, са Неба у Socium, да би према истом архетипском принципу наставила ефикасно да греје машту верника, али сада "нове религиозности". Дакле, и древне космогонијске култне представе, као и рафинирана монотеистичка идеја хришћанства заснивају се на истим психолошким механизмима обликовања представа. Раног човека, и не само њега, узбуђује представа сувереног кретања Месеца кроз непрегледно мноштво звезда. Звезде мирују, са повременим "искакањем" - репатице, док их "чобан" (Месец) само привремено напушта да би им се поновно вратио. Изврсна архетипска подлога, на коју је налегла и простонародна и "хришћанска" имагинација.

У овом Уводу, у коме покушавам да реконструишем и прикажем древну српску веру, желим да скренем пажњу на чињеницу да постоје два српска митолошка пантеона: а) старији - у којем преовлађује митолошко наслеђе из заједничке словенске празавичајности, утолико и преостаци хтоничне религиозности - божанства која следе из везаности за земљу и доњи свет, и б) новији, млађи, или аутентично српски религијски систем обликован у форми "Јастребачког пантеона", који своју митолошку садржајност преузима из ликова националне самосвести, као заокружене форме која је израсла на аутохтоном и продуктивно освојеном српском историјском реалитету. Најпре, у првом делу Увода говорићу о старијем пантеону.

Дакле, митологеми српске религије једним делом су истоветни са општесловенском матрицом. У том смислу је индикативан став Јана де Фриса да је човек према природним феноменима свагда имао исти став и, следствено, постављао иста питања, долазећи тако до истоветних одговора на њих. Религијске представе два народа, словенског и немачког на пример, који су досегли истоветан ступањ развоја, увек су начелно идентичне, само је потребно да се овај идентитет раскрије и схвати испод површинских разлика форми ијезика (Vries, 1961: 291).

Овде је, међутим, потребно учинити једну ограду. Поједини, па и новији митолози природе, међу њима пре свих Зике, Хизинг, Еренрајх, Штукен и Фробениус, праве методолошку грешку када претпостављају код свих група светских народа истоветну психичку структуру, а то значи и постојање код свих народа а приори исте тенденције ка природно митском начину мишљења. Они при томе не уважавају значајну улогу друштвених фактора, односно чињеницу да је човечанство диференцирано на културне групе, што је у бити довело до изградње различитих митолошких система. Управо стога се данас може сасвим јасно уочити како поједине групације народа уопште немају никакав смисао за митско обликовање, на пример, астралних догађања; други народи, пак, поседују управо такав смисао у наглашеној мери, као што, опет, трећи народи у средиште свога митолошког занимања стављају месец, а четврти искључиво сунце. Из тога је и рођена социолошки оправдана претпоставка да матријархатске културе претпостављају лунарну митологију, док је патријархатским културама својствен соларни мит (Vries, 1961: 331).

Када је реч о карактеру првобитне словенске религије данас су у игри углавном две основне концепције; старија према којој је реч о "соларној митологији", и коју бране Брикнер, Васмер, Пизани, Лер-Сплавински и Петацони, док другу доктрину о превасходно "лунарном" и "хтонском карактеру" заступају Евел Гаспарини, Лубор Нидерле, Мирча Елијаде, а од српских митолога Веселин Чајкановић. Као аргумент за ову другу тезу узима се чињеница да је термин "сунце" у словенским језицима средњег рода а у балтичким језицима чак женског, док је "месец" и у словенским и балтичким језицима именица мушког рода. И на простору Евроазије и Северне Америке сунце је женско биће и јавља се као месечева сестра. Уосталом, и Мирча Елијаде, како ћемо видети, сматра да је и у древним античким митологијама, грчкој и римској, сунце играло споредну улогу. Међутим, у традицијама народа Медитерана и Блиског Истока јавља се култ Сунца, у лику мушког божанства које се жени Месецом. Међутим, за потврду новије тезе да је Месец божанство мушког рода наводим бар две индикативне песме из Вукове збирке: Женидба сјајног Мјесеца и Опет женидба Мјесечева, при чему Месечева сестра, звезда Даница, жени брата.

"Фалила се звијезда Даница:

'Оженићу сјајнога Мјесеца,

испросићу муњу од облака'";

"Радује се звијезда Даница:

жени брата сјајнога Мјесеца".

Свакако, постоје и песме у којима се и Сунце, поред Месеца, појављује у улози младожење: Сунце и Мјесец просе дјевојку, свеједно што ће, на крају просидбе - у којој руку "младе" траже и Сунце и Месец, браћа дати своју сестру Месецу стога што "се Мјесец промењује" (Караџић, I, 1969: 230, 229).

Једном речи, преовладало је схватање да је код старих Словена веома уважаван култ Месеца, посебно младог Месеца, од кога зависи берићет у пољу. Када се погледају бадњидански обредни хлебови, нарочито у источној Србији, где су прежици лунарне митологије и данас још живо присутни, запазиће се како преовладава лунарна симболика изражена у тзв. "српастим фигурама" хлебова. "По вјеровању Јужних Словена, Мјесец помаже у лијечењу, у бајању и гатању, а посебно се вјерује у његово благотворно дјеловање на усјеве. У Македонији и југоисточној Србији забиљежено је народно вјеровање да жене врачарице, зване мјесечарке скидају Мјесец с неба, претварају га у краву и помузу" (Кулишић, 1979: 115).

Каква је била еволуција религијских идеја код Срба? Српски митолошки систем, супротно древно хеленском. изграђивао се у доба сеоба и досељавања на Балкан, у време наглог покрштавања, односно пријема хришћанства, али и, убрзо потом, стварања услова за српску државност. Древни српски духовни систем, у својој основи анимистички (анимизам – веровање у душе и духове, слободне од тела), заустављен је у свом развоју на ступњу хтоничних представа и натуризма, на коме се веровало у демоне, душе и духове, безлична и полуљудска бића, која су настањивала целокупну природу, шуме, мора и реке, најзад, у коме се обожавају: вук и пас, црни петао, змија и коњ, храст и извори вода, камен и раскршћа. Веровање у светске силе. или анимистичка и тотемистичка вера нашег народа, временски гледано, није стигла код свих слојева народа да се уздигне до облика божанстава у чисто људском обличју, већ је сачувала бројне елементе териоморфизма или зооморфизма, што ће рећи да се богови каткада показују у животињском обличју.

Додуше, из аријско-словенске прошлости сачуван је појам "врховног, јединственог Бога". Међутим, да би био изграђен чисто српски, национални систем митологије са соларним божанством у основи, српска народна духовност морала је, поврх у себи аријско-словенских основа, да у своме специфичном историјском развоју, који ће пратити државно конституисање, изгради и своје особене религијске представе, које су примерене само њеном националном бићу. Због тога ваља казати следеће: иако ћемо се у тзв. древном српском пантеону сусрести са митолошким ликовима попут Тројана и Триглава, Сварога и Велеса, Перуна и Световида, Прове и Подзвижда, Бабе и Мокоше, Деване, Ладе и Лете, сви ови ликови нису до краја добили јасно, национално заокружење, народносну пунину, мада су њихови трагови видљиви.

Иако су Срби потенцијално и архетипски носили заједнички верски основ древних Аријаца и Протословена, да би, међутим, створили митолошки систем богова као "своју" персонификовану верзију божанстава - као "српску", дакле, ни као аријску, ни општесловенску, таква митологија у националном кључу захтевала је специфичан социјални контекст, наиме, да сам народ прође кроз посебно историјско оспољење, а то значи да ону "општу", заједничку архетипску основу која је била знатним делом анационална, етнички бесадржајна, конкретизује сада сопственим историјским ликовима.

Такви се услови стварају доласком Срба на Балкан. Убрзо по пријему хришћанства запажа се, међутим, закочење у том развоју који би, иначе, природно водио ка пирамидалном заокружењу српског митолошког пантеона. Уколико се претпостави да би дно или базу такве религијске пирамиде чинио хтонизам, а њен врх, као крајњи циљ означавао Јастребачки Пантеон - изнад кога се тек пружа област монистичке религиозности, из тога би се могло закључити како се у развоју српске духовности "народна свест", без претходне, довршене митолошке карике пребрзо запутила у трансцендентне висине хришћанског једнобоштва, за чији пуни доживљај и духовни досег није извршена претходна припрема нити изграђен онај важан слој колективне свести, као неопходна посредујућа етапа ка монотеизму.

Сретен Петровић

[Баба]

SVAROG

Svarog je, prema ruskim legendama, bog vatre i neba, stvoritelj svega na nebu i zemlji, prvo božanstvo Sunca kod Slavena.

Korijen svar- indoeuropski Sunce+ nastavak og (čert-og=dvorana, brl-og, vrtl-og). Prema tome Svarog znači mjesto Sunca, nebo, personificirano znači i samog boga neba, boga Sunca.

Prema nekim povjesničarima on ima dva sina: Dažbog ili Dabog bog sunca (prema Ipatskim kronikama, pod 1114.god.) i Svarožić. Svarog je povezivan sa nebom, kovanjem željeza i vatrom. Uspoređuju ga sa grčkim Uranom i Hefestom (božjim kovačem). Prema ruskoj legendi Svarog je iskovao sunce i postavio ga na nebo.

Kod Baltičkih Slavena značajno je obožavanje Svarožića- Radgosta. Titmar navodi da u Radgostovom hramu, kod Redarijana, između mnoštva idola bogova postoji i jedan pod imenom Zuarasici- Svarožić (bog vatre i domaćeg ognjišta) kojeg narod najviše štuje. Njemu su pridonošene žrtve- muškarci i domaće životinje. U hramu su uz idole čuvane i zastave koje su se iz svetišta iznosile samo u slučaju ratnog pohoda. Tada su ih nosili pješaci.Svarožić na glavi ima klobuk protiv žege, u desnoj ruci rog obilatosti, o lijevome boku mač, kojim je sjekao zloduha, jureći na svome konju. ]

SVETOVID,SUVID,SVANTEVID,SVANTOVIT,SVENTOVIT,ZVANTEVITH

Svetovid, Swiatowit, Sutvid, Vid je povezivan je sa ratovima i proricanjem. Opisivan je kao četveroglavi bog čije su dvije glave gledale naprijed, a dvije natrag. Ovako udruženih glava, on može obuhvatiti pogledom sve strane svijeta (Svevid). Njegov konj bijele boje čuvan je u njegovom hramu i o njemu su se brinuli svećenici. Vjerovalo se je da Svantovid ratuje protiv neprijatelja jašući na ovom konju. Isti konj služio je i za gatanje. O Svantevidu su ovisili uspjesi ratnih pohoda, trgovačkih putovanja, bogatstvo žetve. U isto vrijeme on je držao jedan luk ili mač, kao simbol rata, i rog za piće. Svantevidu su prinošene životinjske žrtve. Baltički Slaveni su ga prihvaćali kao prvog ili najvišeg boga. Vjeruje se da je dolaskom kršćanstva Svantevid i dalje ostao u slavenskom narodu kroz lik svetog Vida.

U rijeci Zbrucz (pritoka Dnjepra) kod Husiatina na međi prema Podolji, 1848. god. pronađen je 2.70 metara visok kameni stup sa izrađenim reljefnim ukrasima (slike sa strane). Poljski arheolozi iz Krakova pretpostavljaju da je to kip staroslavenskog boga Swiatowita. Taj četverouglasti stup prikazuje:

1. na vrhu lik četveroglavog boga Swiatowita sa šeširom na glavi i rogom obilja u ruci, obučen je u dugu haljinu, a o pojasu mu visi dugi mač, uz njega je konj,

2. u sredini se nalazi lik žene, najvjerojatnije božansvo povezano sa plodnošću

3. u podnožju je lik boga koji podignutim rukama podupire svijet.

Ovaj kameni idol poznat je pod imenom Zbruczski idol, a likovi isklesani na njemu najvjerojatnije simboliziraju:

1. gornji (duhovni) svijet prikazan kroz lik četveroglavog božanstva (najvjerojatnije Svantevida)

2. zemaljski (ljudski) svijet kojeg simbolizira lik žene

3. donji svijet (pakao) prikazan kroz lik božanstva koje rukama podupire gornje svijetove .

PERUN - GOSPODAR OBLAKA I GROMA

Bog grmljavine i groma kao Thor u Germana, Zeus keraunos u Grka, Juppiter Fulgur u Rimljana. Povezju ga i s likom sv. Ilije. Bog Perun često je prikazivan kao ljudsko biće sa srebrnom glavom i zlatnim brkovima (glava drvenog idola u Kijevu). Najmoćniji slavenski bog. Njemu se molio u trebištima i svetim šumama, posebno pod drvetom hrasta. To je bog groma i bure, onaj koji udara, tuče (korijen per - naporna misao, silan udarac). Kod Južnih Slavena koji imaju svoje porijeklo u kultu Peruna postojali su obredi prizivanja kiše (V.Ilić,"Mistika i kultura"). On u rukama drži ognjeni kamen, sličan gromu, jer riječ perun kod Rusa i Poljaka znači grom.

Stari Slaveni su vjerovali da grmljavina nastaje kada siloviti Perun izleti iz svojih dvora u kočiji. Vjerovalo se je da se pojavljuje u proljeće kako bi donio kišu, učinio zemlju plodnom, otjerao oblake i donio sunčevu svjetlost. On ispaljuje svoje munje na Velesa tj. šalje kišu na Zemlju te time donosi plodnost. Perunovo magično oružje su strijele (munje). Povezivan je sa indijskim bogom Parjanyom, bogom vremena, groma i oluje kojeg Rig-Veda spominje kao onog oko kojeg vjetrovi pušu, gromovi pucaju. Parjanya svojim kolima punima vode oblijeće, grmi i svojim sjemenom oplođuje zemlju.

Perun nije samo donosioc plodnosti, on je i ratničko božanstvo kojemu su prinašane biljne i životinjske žrtve i donošen ratni plijen. Vjerovalo se da je on taj koji uništava neprijateljske zemlje tučom. Uz njegov kult vezani su i obredi prizivanja kiša. U Bugarskoj i Makedonij je do prve polovice 12. st. postojao običaj prizivanja kiše među seljacima. Centralni lik u tom obredu je mlada djevojka zvana Perperuna čije ime je očito povezano sa Perunovim imenom. Folklor sjeverne grčke također ima sličan obred sa djevojkom Perperunom, Albanci imaju Pirpirunu, Rumunji Perperonu. U mitologiji Albanaca postoji bog groma Perěndi za kojeg se smatra da je preuzet iz mitologije Južnih Slavena.

Prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi pozivalo bi se ime boga Peruna i Volosa- boga stada (Chroniqe dite de Nestor). Povezuju ga s biljkom perunikom koja se zove i bogiša (božja biljka). 980. godine Vladimir Veliki je stvorio za njega dva kultna središta, jedno u Kijevu, a drugo u Novgorodu. U njegovom hramu u Novgorodu gorjela je i noću i danju vatra naložena od hrastovog drva. Ako se je nepažnjom slugu vatra ugasila svi bi odmah bili osuđivani na smrt. Kada je 988. godine Vladimir pokršten idola su bacili u rijeku Dnjepar, a lug za žrtvovanje uništili. Prema Saxu Grammaticusu, Bog Porenutius je bio poštovan u Arkoni, na otoku Rugenu.

VELES-VOLOS-VOLOH

Slavenski bog stada, zemaljsko božanstvo vezano za vode i nizine. Obožavanje Velesa najduže se zadržalo kod balkanskih i karpatskih Slavena. Češki autor Tradleček (XV st.) spominje demona Velesa "vrag- Veles- zmaj". Perun i zmajoliki Veles su sukobljeni. Uzroci sukoba su Velesova krađa životinja, ljudi i žena gromovnika. Veles se skriva i pretvara u razne životinje i ljude. Perun prilikom tog dvoboja baca munje, razbija stijene. Rezultat te bitke su kiša i plodovi prirode. Uz kult Velesa vezane su maškare i vučari (oponašanje vukova). U folkloru slavenskih naroda zabilježen je običaj vezanja klasja u kojem glavnu ulogu ima žena koja veže klasje. Za tu ženu se u nekim krajevima govorilo da veže Velesovu bradu dok se u drugim krajevima govorilo da veže Perunovu bradu. U narodu je bilo rašireno vjerovanje da je tim činom žetva zaštićena od demona. Od tuda je i nastao izraz "puna šaka brade". Obožavanje Velesa najduže se održalo kod balkanskih i karpatskih Slavena. Nakon primanja kršćanstva, Veles je povezivan s kršćanskim svecima Vlahom i Blažom koji su zaštitnici stada i grla

ROD

Rod je predstavljao vrhovno božanstvo zemljoradnje. Bio je bog koji je stvorio svijet i život: stvorio je čovjeka, osnovao obitelj i udružio naciju. To je bog plodnosti i svjetlosti. Usko je povezan sa obožavanjem predaka. Njegova žena je Rožanica ("ona koja daje život"). Kod Slavena su postojale svečanosti koje su pratile rođenje i na kojima su se pozivale Rožanice i Rod. Rožanice su bile uz čovjeka pri rođenju i prilikom određivanja njegove sudbine. U to vrijeme je poligamija bila uobičajena među slavenskim narodima pa se smatra da je možda imao i više žena. Nalazimo: Sudnice, Suđenice, Sojenice, Sudički kod Hrvata, Čeha, Slovenaca, Sreću kod Srba, Dolju (sudbina) kod Rusa, Urisnicu ili Orisnicu kod Bugara

MOKOŠ

Povezivana je sa prirodnim ženskim poslovima posebno predenjem. Žensko božanstvo, boginja plodnost, zaštitnica žena. Zvana je Mati-Syra-Zemlya što bi u prijevodu predstavljalo plodnu Majku Zemlju. Ona striže ovce i prede vunu. Luta maskirana kao žena i posjećuje kuće obavljajući kućne poslove. Noću se ostavlja pramen vune kao ponuda Mokoši. Smatra se da je ona u početku imala ulogu kućnog duha. Mokoš je tamna kao što je i cna plodna zemlja. Po nekim slavenskim legendama ona je žena boga Svaroga. Na njen nagovor, Svarog je odlučio stvoriti na zemlji biće koje će izgledom biti kao on. Udahnuo je život jednom hrastu iz kojeg je nastao prvi čovjek, Mokoš je udahnula život drugom čovjeku i nastala je prva žena. Njen kip u hramovima je u sjedećem položaju kao i Svarogov. Na njemu su rezbareni razni predmeti iz domaćinsta i likovi žena. Njoj u čast prali su se kipovi i drugi idoli u vodi.

DABOG-DAJBOG

Dabog je Svarogov sin, prema ruskoj legendi on je Perunov sin, on je bog- sunce, gospodar zemlje. To je bog rata, plodan bog, bog koji daje bogatstvo, bog vratar podzemnog svijeta, bog dragih metala, bog rudnika. U legendama često se pojavljuje u obliku hromog vuka (vukovi- inkarnacija duša) ili kao hromi Daba. Pojavom kršćanstva pretvoren je u Sotonu. U nekim legendama Dabog je gospodar zemlje, protivnik božji, "car na zemlji". U nekim mitovima se, kao njegova, družica spominje Dajbaba ili Baba. Drevni idol Daboga stajao je na brdu u Kijevu, zajedno s idolima Peruna, Horsa, Striboga, Semargla i Mokoši.

TRIGLAV, TROGLAV

Troglavi bog ratnik. Za njegov kult, kao i za Sventovitov, značajan je hram sa crnim konjem. Njegova tri lica su predstavljala nebo, zemlju i podzemni svijet. Kroničar Ebbo je ostavio zapis o ovome božanstvu. Prema njemu, svećenici tog idola tvrde da Triglav ima tri glave jer vlada trima kraljevstvima: nebom, zemljom i paklom, a povez mu je preko očiju jer ne želi gledati grijehe ljudi. Smatralo se da njegove oči imaju veliku moć pa su na kipovima oči na sve tri glave bile pokrivene. Ime boga Triglava sačuvano je u imenima najviših planina i planinskih vrhova (Troglav vrh na Dinari, Triglav najviši planinski masiv u Sloveniji). Prikazivali su ga kao troglavog idola. Pomeranski Slaveni su u Szczecinu imali hrast s izvorom pod njim koji je bio posvećen bogu Triglavu. Naime, Pomerani su potpuno napustili štovanje u obliku trojstva, a uspostavljen je kult bog Triglava. Pomeranima je Triglav predstavljao Peruna, Potrimbu i Pokola. U Sczcecinu su Vendi podigli velebni Triglavov hram u koji su dolazili ljudi iz svih slavenskih zemalja pokloniti se Triglavu.

U povodu arheološkog istraživanja starih gradina u okolici Knina, u odlomku Ždrapanj, koji leži ispod Bribirske gredine, pronađeni su razni predmeti iz predkršćanskog doba Slavena, kao i posuđe u koje se stavljala hrana i piće za mrtvace. Pored ostalog, tamo je u gomili ruševnog kamenja kraj brežuljka koji se i danas zove SUVID, pronađen i kameni kip sa tri glave. Taj nalaz podsjeća na staro vjerovanje Slavena i troglavo božanstvo Triglava. Ovu pretpostavku potkrepljuje još to, što se nedaleko ovog lokaliteta uzdiže Troglav, najviši vrh Dinarskog velegorja. Do otkrića Troglavljeva kipa došlo je nakon dugogodišnjih istraživanja, koja su vršena od 1889.god. po Hrvatskom starinarskom društvu u Kninu. Tamo su nađeni i drugi ostaci srednjovjekovnih spomenika iz doba hrvatskih narodnih vladara. (Franjo Ledić, "Mitologija Slavena")

BABA JAGA

Čarobnica koja živi u šumi, u kolibi postavljenoj na kokošje noge. Ograda od ljudskih kosti i lubanja okružuje kolibu. Umjesto brave postavila je vilice oštrih zuba, kao ključ joj služi ljudska ruka. Baba Jaga proždire ljude. Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slijepa ili slabog vida.

BANIK

Duh iz istočnoslavenske mitologije. Boravi u prostorijama namijenjenim kupanju. Postojalo je vjerovanje da poslije svake tri grupe kupača i sam Banik pristupa kupanju i u tome ga nitko ne smije uznemiravati. Zato su kupači Baniku ostavljali malo vode. Mogao je predskazati budućnost. Često su ga posjećivali demoni šuma i vrazi.

CRNOBOG (CRNI BOG) ZLEBOG, ČERNOBOG

Crnobog (Zernebogh, Zlebog, Černobog, Crni bog) božanstvo koje je donosilo nesreću, zli bog, bog tame. O njemu je zapise ostavio kroničar Helmold. Helmold bilježi da Slaveni vjeruju da sve što je dobro dolazi od dobrog boga, a zlo od zlog (slavenski dualizam). Pa je prema nekim mitolozima u skladu s tim postojao i Bjelobog iako ga Helmold nigdje ne spominje. Bjelobog (Svjetlobog, Bilbog, Juterboh, Jutrobog, Bjelun) je vjerojatnije upotrebljavan kao jedan od epiteta nekom od visokih božanstava svjetlosti.

DANICA

Svijetla božica sutona. Drevni Slaveni smatrali su je u zaštitnicom ljudskog sna. Prvo svjetlosno tijelo što se pojavljuje na večernjem nebu je Večernja zvijezda ili Večernjača- Danica. Njeno je mjesto na zapadu gdje se večernja vrata rasklapaju po mrkloj noći. Planeta Venera je u našem narodu poznata pod imenom Danica ili Večernjica. Vidi se samo navečer poslije zalaza Sunca ili samo u zoru poslije izlaza Sunca zato ju onda zovemo Zora. Danica je Sunčeva i Zorina sestra. (F.Ledić "Mitologija Slavena")

DOMOVOJ

Kućni duh u mitologiji Istočnih Slavena. Domovoj je nastao od riječi dom. Bio je malo božanstvo i duh kuće. Često je nazivan djed ili gospodar kuće, Domovik, Djeduška, Starik, Khoromozitel. U srednjovjekovnoj Poljskoj zvali su ih i ubozi (priča iz 15.st). U legendama se pojavljuje u liku malog dlakavog starca, ponekad ima rep i rogove. Mogao je uzeti lik mačke, psa, krave, a rijeđe u zmije i žabe. Brine se o blagodati kuće, posebno o stoci što ga povezuje s bogom Velesom. Često se u kući mogao čuti Domovojev glas koji je zvučao kao jecaj, inače je bio blag i umirijuć. Opasno je bilo da ga ukućani vide. Raznim znakovima nagovještava nedaće i smrt. Njegova družica Domovika boravi u podrumu. Legenda o porijeklu Domovoja: dok je stvoritelj (Svarog) stvarao nebo i zemlju, jedan dio anđela pobunio se. On je pobunjenike prognao na zemlju, tu su se udomačili i postali kućna božanstva Domovoji.

DZIDZILELYA,DŽIZDILELIJA

Boginja poljskog panteona, ona koja mazi djecu- božanstvo koje bdije nad djetinjstvom.

HORS, HORZ

Istočnoslavensko božanstvo za koje se pretpostavlja da je forimirano pod utjecajima sa juga. Hors, kao i Dažbog, je božanstvo sunca. Njegov drveni idol se je nalazio u Kijevu uz idole Peruna, Dažboga, Striboga, Semargla i Mokoši. Etimologija imena boga Horsa nije određena, no možemo sa sigurnošću ustvrditi da Hors nije slavenska riječ. Horsovo ime dovodi se u vezu sa egipatskom riječju horz-hor (označavala jutarnje Sunce), perzijskom Khores i jevrejskim Cheres (phelvi khorsed) koje označava Sunce. U epu "slovo u polku Igorevu" spominje se Hors. Knez Vsevolod je bježao, prije nego su pijetlovi zapjevali, od Kijeva do Tmutorakana i presijecao put velikom Horsu. Prema tome, knez je stigao u Tmutorakan prije Sunčeva izlaska.

JARILO

Personifikacija proljeća. Bog proljetne vegetacije i plodnosti. U jednoj priči on je sin Daboga i Lade. Na Ladinu zapovijed on otvara vrata neba i silazi na Zemlju donoseći proljeće, vraća se na nebo na kraju ljeta. Jarilo je mladić izuzetne ljepote, nosi krunu napravljenu od poljskog cvijeća i svežanj klasja u rukama. Postoji sličnost između bjeloruskog narodnog običaja Jarila i hrvatskog Jurjeva. Uspomena na Jarila sačuvana je u bjeloruskim proljetnim obredima u kojima je glavni lik, djevojka odjevena u bijelo sa cvijećem u kosi, jahala na bijelom konju. U Bjelorusiji je puk Jarila predstavljao kao mladog čovjeka sa bijelim plaštem koji jaši na bijelom konju, a na glavi mu je vijenac proljetnog poljskog cvijeća. U desnoj ruci drži čovječju glavu, a u lijevici mu je klasje. Dio pjesme pjevane u ovom bjeloruskom običaju:

"Vukao se Jarilo

Po svemu svijetu,

Polju je žito rodio,

Ljudima djecu plodio

A kuda on nogom,

Tamo žito kopom,

A kuda on pogleda,

Tamo klas dozrijeva."

JAROVIT-JAREVID- GEROVIT-GEROVID

Božansto zapadnoslavenskog panteona. Jarovit je uspoređivan s Marsom, bog rata, srdžbe, jarosti. Smatran je i božanstvom plodnosti. Korijen jar u Jarovitovom imenu znači nasilan. U Jarovitovom hramu u Wolgastu čuvao se štit koji su iznosili svaki put kad su molili za pobjedu u borbi. Štit je bio neobično velik i obložen zlatnim pločicama. Prolazeći kroz Wolgast, Oton Bamberški uočio je da narod slavi boga Gerovida noseći njegov idol ptpuno pokriven zastavama.

KIKIMORA

Istočnoslavenski zao kućni duh koji se pojavljuje u liku malene žene. Kikimora se brine o domaćim životinjama. Neprijateljski je raspoložena prema muškarcima, a noću uznemirava djecu.

KUPALO

Povezana je sa slavljenjem ljetnih solsticija u noći između 23. i 24. lipnja. Božanstvo uroda, obilja i veselja. U narodu su izrađivali i lutku (nazivanu Kupalo) od slame ili drveta, odjevenu u žensku odjeću koja je u svečanoj povorci donošena do rijeke i bacana u vodu ili u vatru. U tom običaju važnu ulogu ima kupanje, skakanje preko krijesa, pletenje ivanjskog cvijeća i bacanje cvijeća u vodu. Vjerovalo se da je ovo jedina noć u godini u kojoj paprat cvijeta i da taj cvijet ima magičnu moć. On tada može uništiti demone, podariti uspjeh ili veliko bogatstvo.

LEŠIJ, LESOVIK, LESOVOJ, LEŠAK, LESNIK, LEŠI

Šumski duh, gospodar šuma i zvijeri. Pastir čije stado čine jeleni, košute, zečevi, koje čuvaju vukovi ili risovi. Obrazi su mu plavi, oči zelene, brada duga i zelena. Ponekad se ogrne u krzno, a neke legende ga prikazuju sa rogovima i kopitima. Lijeva cipela mu je uvijek na desnoj nozi, kožuh zakopčava na pogrešnoj strani. On nema sjenu, krv mu je plava.

više o Lesniku

LADA

Božica proljeća, ljubavi i ljepote. Živi u drugom svijetu zvanom Irij do proljeća kada se budi noseći sa sobom proljeće. U jednom ruskom mitu udana je za Daboga.

NIA-NYA

Boginja poljskog panteona koji je rekonstruiran na temelju podataka iz djela Jana Dlugosza "Povijest Poljske" gdje je spomenuta kao boginja smrti o čemu se može zaključiti na osnovi korijena riječi- u ruskom "navy" znači smrt.

MORANA, MORENA, MARŽANA, MARANA, MORA

Ime Morane je u vezi praindijske riječi "mara" što znači silom umrijeti. Naziv "morena" označuje strahotne sniježne lavine i ledenjake. Morana je boginja smrti i zime, pojavljuje se u raznim obličjima. Najčešći je lik lijepe djevojke crne kose i izuzetno bijele puti sa vučjim očnjacima i kandžama na rukama. Mnogi tumače da je njen drugi lik onaj Babe Ruge (Baba Jaga, Baba Zima), ružne stare vještice. Stari Slaveni su vjerovali da sve zimske nepogode, studen, snijeg, led i smrt dolaze od Morane, te su je prozvali boginjom smrti ljudskog, životinjskog i biljnog svijeta. U nekim slavenskim narodima postojao je običaj spaljivanja Morane ili Babe Ruge u znak da je zimska opasnost prošla. U Dalmaciji i Sloveniji taj se običaj i danas održava u obliku povorke maškara s lutkom Morane na čelu, koju se spaljuje u prisustvu mnoštva naroda. Moranina lutka je korištena u ritualima vezanim za umiranje i uskrsnuće u prirodi ili u dozivanju kiše.

Kod Istočnih Slavena, Morana je boginja plodnosti, zaštitnica žena i ženskih poslova posebno predenja. Njen drveni idol postavio je knez Vladimir na brdu u Kijevu pored idola Peruna i ostalih bogova. Na sjeveru Rusije nazivaju ju i Mokuša i u legendama ju prikazuju kao ženu velike glave i dugih noktiju. Njen kult je, sudeći prema toponimima, bio raširen i kod Zapadnih Slavena.

PODAGA- Malo je podataka o ovom božanstvu. Neki proučavatelji slavenske mitologije predlažu da je moguće povezivanje Podage i Pogode. Poljski povjesničar Dlugosz spominje boginju temperature koju narod zove Pogoda.

POKOLA

Zloduh podzemlja. U početku stari Slaveni štovali su pored raznih starih božanstava i posebno božansko trojstvo u sastavu boga Peruna, Potrimbe i Pokola. Ovo trojstvo štovali su pod starim dubovima u koje bi urezali likove navedenih bogova trojstva, a pred njima bi bili postavljeni žrtvenici na kojima su se polagale žrtve bogovima.

PORENUTA- je imao četiri lica, a peto na grudima.

POREVIT- POREVID- bog ljeta. Imao je petoglavog idola i prikazivan je bez oružja.

POTRIMBA ili TREBUN

Donosioc plodnosti. U početku stari Slaveni štovali su pored raznih starih božanstava i posebno božansko trojstvo u sastavu boga Peruna, Potrimbe i Pokola. Kultna mjesta ovim božanstvima nalazila su se pod granatim starim dubovima ili u ograđenom svetom gaju.

PRIPEGALA

Božanstvo koje je povezivano s orgijama. Ovaj bog spominje se u jednoj pastirskoj poslanici iz 1108.g. u kojoj o Slavenima piše slijedeće: "Oni su poplavili našu zemlju. Kršćanima sijeku glave, pa ih prinose na žrtve. Njihovi fanatici tj. svećenici, govore na njihovim gozbama: "Naš Pripegala hoće te žrtve".

PROVEN

Helmold spominje boga Provena i Provea. Moguće je da je Helmold imena tih bogova krivo čuo ili zapisao jer oni imaju istu ulogu kao Perun. Bog Proven koji je bio štovan u mjestu Oldenburg imao je lug svetih hrastova ograđen drvenom ogradom. Tu je knez provodio pravdu među svojim podanicima.Bog koji je povezan sa postojanjem hrasta i šuma.

RUEVIT

Sedmoglavi bog onožavan kod Zapadnih Slavena. Bio je jedan od bogova rata. Obožavan na otoku Rugenu. Ruđevid je imao osam mačeva, sedam oko pasa, a osmi je držao u ruci.

(više o Vodanu u srpskim legendama)

VOLOSKA

Božica kućnog ognjišta.

ZORA

Svijetla božica jutarnjeg svanuća, mira i sloge, jutarnja zvijezda, zaštitnica jutarnjeg rada. Ona daje Suncu snagu. Na izmaku noći, prije nego dan osvane ponovno se pojavljuje zvjezdana božica na istočnom nebeskom svodu (dok se Danica pojavljuje na zapadnom). Planeta Venera je u našem narodu poznata pod imenom Danica ili Večernjica. Vidi se samo navečer poslije zalaza Sunca ili samo u zoru poslije izlaza Sunca zato ju onda zovemo Zora. Zora je Sunčeva i Daničina sestra. (Franjo Ledić)

ŽIVA, DZIEWA

Boginja Baltičkih Slavena. Ona poklanja život,plodnost dugovječnost. Uspoređivana je sa bogom Rodom kod Istočnih Slavena.

Preuzeto sa http://www.heathenfolk.net/forums/view_ ... orum_id=81

[Mиљан Танић]

Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена".

Како су други народи који су имали многобожачке култове прешли на хришћанство без оваквих супституција?

[Mиљан Танић]

Kako nismo imali kultove?

I zar po tome ne bi trebalo da oni imaju slavu, a ne mi?

[Mиљан Танић]

Nek po tvojim merilima ispadnem glup, ali ja ne razumem šta pokušavaš da kažeš.

[Mиљан Танић]

Ja bih te zaista zamolio, da jednom za promenu daješ jasne odgovore, a ne ovako kriptične.

Ja pitam zato što me zanima i zato što ne znam, jer da znam, ne bih pitao. Ako imaš jasan odgovor, daj ga.

A ne znam u kojoj meri su Lužički Srbi (među kojima sam živeo jedno vreme, i koji se u Nemačkoj zovu Sorbi, a kažu da im je jezik mešavina srpskog i češkog, odnosno srpskog i poljskog, zavisno kojim od njihova dva govore) i Srbi bili deo istog naroda - jedino ako "narod" nazivamo sve tadašnje Slovene.

[Mиљан Танић]

Sve je to lepo i fino - ali kojoj struji istoričara verovati?

[Mиљан Танић]

Eh sad, "naučnoj istoriji". Pa i jedni i drugi su "naučnici" i tvrde da su u pravu... i iznose svoje dokaze...

[Драган]

То је политичка историја наметнута на Берлинском конгресу.

[Mиљан Танић]

То је политичка историја наметнута на Берлинском конгресу.

Šta tačno?

[Aquilius Cratus]

То је политичка историја наметнута на Берлинском конгресу.

Isto kao i sa kreacionizmom za tu alternativnu istoriju je problematicno to sto nema dokaza.

[Mиљан Танић]

Šta je sad ovde "alternativna", a šta prava istorija?

Učenje da su Srbi baš sloveni i da su imali sve te slovenske bogove, ili ovo što Dragi priča?

[Aquilius Cratus]

Ima "alternativaca" koji tvrde da su Srbi zapravo neki Kinzi. Odnosno neki azijatski royal blood potomci.

[Mиљан Танић]

Opet mi nisi odgovorio 

Al' mi nešto govori da se ovo što Dragi priča smatra alternativnom istorijom.

[Драган]

Срби су Словени то језик сведочи. Од Берлинског конгреса се учи о сеобама Словена, а Шиптари су по тој теорији као Илири што им даје историско право на ову територију.