Старословенска и старосрпска митологија.

[Božena]

Gdje su stari Sloveni odlazili nakon smrti?

I

09. MARTA 2018

NIKOLAJ ŠEVČENKO

 

 

Russia Beyond 

 

Ne znamo zasigurno, ali mislili su da će morati prijeći mističnu 'smrdljivu rijeku' i čekati reinkarnaciju u paralelnom svijetu.

Šta se dešava kada čovek umre? Potraga za zagrobnim životom zbunila je svaku generaciju svake vjere na Zemlji, a drevna plemena koja su živjela na teritoriji moderne Rusije imala su svoje odgovore na ova vječna pitanja ljudskog postojanja.

'smrdljiva rijeka'

Stari Sloveni su vjerovali da je svijet mrtvih bio zaštićen od svijeta ljudi mističnom rijekom zvanom Smorodina . Ova manje poznata verzija rijeke Stiks je također formirala granicu između Zemlje i Podzemlja u slovenskom konceptu zagrobnog života.

Umjesto Kharona, skelara koji prenosi duše pokojnika preko Stiksa, stari Sloveni nisu imali pomoćnika koji bi ih vodio i morali su se oslanjati na druga sredstva kako bi pronašli put do Podzemlja.

Stari Sloveni su svoje pokojnike kremirali tek u sumrak. Zalazeće sunce, vjerovali su, putuje u Podzemlje, a duša mrtvih će slijediti njegov trag i stići na odredište, a da ne skrene pogrešno i ne izgubi se.

Stari Sloveni su vjerovali da rijeka Smorodina ispušta jak smrad koji je ljudima bio odbojan. Otuda i naziv rijeke, što znači 'smrad' ( smrad ).

Jedini način na koji je duša mogla preći reku bio je preko mističnog mosta, Kalinov most . Stari Sloveni su mislili da most sija od vrućine jer je i 'smrdljiva reka' gorela od vatre. Da bi zakomplikovao prolaz sa Zemlje u podzemni svet, Kalinov most je bio mesto gde je živela strašna zver Čudo-Judo .

Paralelni svetovi i reinkarnacije

Iako je prolaz u Podzemlje plašio stare Slovene raznim opasnostima, njihova slika o njemu kao celini bila je iznenađujuće benigna.

Saplemenici su vjerovali da mrtvi napuštaju ljudsku dimenziju samo da bi se vratili u budućnosti, iako u tijelu druge osobe.

Sloveni su svijet ljudi zvali Yav (u prevodu 'vidljiva stvarnost'), koji su smatrali materijalnim svijetom, dimenzijom u kojoj ljudi postoje zajedno sa svime što ih okružuje.

Kada je čovjek umro, vjerovalo se da će njegova duša napustiti Yav' i otputovati u paralelni podzemni svijet poznat kao Nav' . Za razliku od kršćanske tradicije, stari Sloveni nisu pravili razliku između raja i pakla, te su svoje pokojnike ispraćali u Nav' (u prevodu 'mrtav'), jedino mjesto gdje je duša pokojnika mogla otići i gdje su boravila i druga stvorenja.

Posljednja komponenta ove posebne slike svemira bila je poznata kao Prav' . Stari Sloveni su vjerovali da je to dimenzija koju zauzimaju bogovi. Izvanredni ljudi su takođe imali priliku da uđu u Prav' , iako bi smrtniku bilo potrebno da živi posebno pravednim životom.

Dok kršćani nemaju načina da pobjegnu iz pakla ili napuste raj, stari Sloveni nisu voljeli da se ograničavaju u jednu određenu dimenziju, bilo da je to Yav' , Nav' ili Prav' . Vjerovali su da će duše mrtvih na kraju naći put nazad na Zemlju u tijelu potomka ili životinje.

Prelazak u podzemni svet nije uvek bio lak put za stare Slovene. Imali su i svog đavola

 

 

[Božena]

Baba Jaga

 

Ko je Baba Jaga, opaka veštica zbog koje je Vasilisa Prekrasna neplanirano usmrtila svoju porodicu?

Baba Jaga se najčešće prikazuje ili kao jedna starica ili kao tri stare sestre, mršave, gvozdenih zuba i noseva toliko dugih da njima dodiruju plafon dok spavaju...

Dvosmislena koliko i odvratna, Baba Jaga je anomalija – u isto vreme oličenje majke prirode i zlobnice koja uživa da proždire one koji ne uspeju da izvrše njene zadatke. Iako je poreklo njenog imena nejasno kao što je i njena svrha, veruje se da je baba nešto nalik na „staricu“ ili „baku“, dok o jagi postoje sukobljene teorije značenja, od „zmije“ do „opake“. Kako bilo da bilo, čak i samo ime Baba Jage naglašava čudnovatost njene ličnosti, što je čini zanimljivim likom za odgonetanje, piše Ancient Origins.

Baba Jaga se najčešće prikazuje ili kao jedna starica ili kao tri stare sestre, mršave, gvozdenih zuba i noseva toliko dugih da njima dodiruju plafon dok spavaju, prenosi Laguna.

Baba Jaga je uobičajeno naslikana kako jaše na avanu pre nego na metli, dok joj tučak služi kao pomoć pri letenju ali i kao čarobni štapić. Priče o njoj se često odvijaju u njenoj kolibi, duboko u šumi, postavljenoj na magične pileće noge, sa glavom petla na vrhu. Legenda kaže da je koliba okružena ogradom od ljudskih kostiju.

Unutar kolibe, junaci je često susreću nagnutu nad kuhinjsku pećnicu, koja je i sama ogromna, proteže se od jedne strane kolibe do druge, čime se suptilno naglašavaju njena veličina i magična moć. Pećnica je još jedan uobičajeni detalj u pričama o Baba Jagi, jer je kazna za neuspeh u određenim zadacima biti skuvan i pojeden. Međutim, uprkos velikom apetitu, Baba Jaga je uvek prikazana kao mršava i koščata.

Dobročinitelj ili zlikovac?
Iz karakterizacije Baba Jage proizlazi mnogo nesigurnosti koje se vezuju za nju. Ona varira između dobročinioca i zlikovca, pomažući herojima slovenskih mitova ili ih ometajući. Iako izgleda da nikoga ne dira neizazvana – takoreći, dok osoba barem ne dođe do vrata njene kolibe – deluje da nema mnogo morala. Bez obzira na to, šta god da obeća junaku, koji treba da ispuni njene zadatke, to obećanje će ona i održati.

Mnoge od poznatih priča u kojima se pominje Baba Jage ne tiču se direktno nje, već junaka koji nailaze na nju.

 

Vasilisa Prekrasna
U priči „Vasilisa Prekrasna“, Vasilisa je poput Pepeljuge: ona ima magičnu lutku, majka joj je umrla, a otac se ponovo oženio užasnom ženom sa podjednako neprijatnim ćerkama. Kada Vasilisin otac ode na put, nova maćeha proda kuću i preseli se sa tri devojke u kolibu u šumi, tražeći od ćerki da izvršavaju nemoguće zadatke uz svetlost sveće. Kada Vasilisa izađe iz kuće po zahtevu posestara da nađe još svetla, ona susreće Baba Jagu, koja pred Vasilisu stavlja brojne teške poslove u zamenu za vatru koju će da odnese u kuću. Uz pomoć lutke, Vasilisa završi sve zadatke i dobija vatru u fenjeru od lobanje, a on sagori njenu užasnu porodicu kada se vrati kući. Naravno, Vasilisina priča ima srećan kraj, ona se udaje za ruskog cara, ali je u njenoj priči najintrigantnija uloga Baba Jage.

Baba Jaga predstavlja prepreku za Vasilisu, kao i njenog spasioca, jer se bez njenog fenjera Vasilisa nikada ne bi oslobodila svoje okrutne porodice. Međutim, način na koji je Baba Jaga oslobađa je užasan, i otkriva je kao nemoralnu, opasnu ženu. Za razliku od vilinske kume u originalnoj priči o Pepeljugi, Baba Jaga više liči na okrutnu maćehu koja dozvoljava ćerki da sebi seče stopalo da bi stalo u staklenu cipelicu. Baba Jaga ide u krajnost da bi oslobodila Vasilisu, izazivajući tri bolne smrti – i uzrokujući Vasilisi mnogo tuge pre nego što joj dozvoli da napusti kolibu – umesto da samo pomogne Vasilisi da pobegne od svoje nove porodice.

 

Baba Jaga kao Majka Zemlja
Baba Jaga se takođe predstavlja kao lik Majke Zemlje, utičući na prirodni svet preko svoje tri sluge, čemu Vasilisa svedoči. Vasilisa dva puta vidi tri jahača – prvog belog, drugog crvenog, a trećeg crnog. Kada upita ko su oni bili, Baba Jaga odgovara da su to Dan, Sunce i Noć, koje ona kontroliše, od kojih je svako njen sluga. U ovom primeru, čitalac može da uvidi kolika je Baba Jagina moć, ponovo potvrđujući da je mogla da se na mnogo nežniji način reši Vasilisine porodice, ali je izabrala da to ne uradi.

 

Baba Jaga i sirota deca
Još jedna priča o Baba Jagi uključuje sirotu decu, koja su takođe žrtve okrutne maćehe.

U priči, decu pošalju kod Baba Jage da ih se reši, ali ona uspevaju da pobegnu iz veštičine kolibe uz pomoć svih životinja, biljaka i predmeta koje Baba Jaga zapostavlja. Crni mačor im pomaže da isplaniraju beg jer ga ona hrane kada veštica to ne uradi, živica preseca put Baba Jagi jer je nikada ne uređuje, a čak i drveće u šumi pokušava da joj se ispreči na putu zbog sličnog zapostavljanja. Stoga se deca vraćaju kući u jednom komadu, a Baba Jaga odustaje od svoje potrage kada joj postane preteška. I ova priča ima srećan kraj: otac štiti svoju decu i izbacuje maćehu, a Baba Jaga ponovo postavlja prepreke. Možda drugačije ne bi ni gnjavila decu, da joj ona prva nisu dosađivala.

Iako se smatra da ona može da predstavlja i božanstvo poput Majke Prirode, u ovoj priči se prirodni svet okreće protiv nje, jer ona izaziva njegovu patnju. Ovo je još jedan dokaz zašto je teško svrstati Baba Jagu u jednu kategoriju i zašto ona potpada pod mnoge.

Zbog neuhvatljive prirode njenog karaktera, Baba Jaga ostaje intrigantni mitološki lik, čija se uloga i značenje i dalje spominju i istražuju. Ona dodaje misteriju i nesigurnost u svaku priču koje je deo, jer čitalac do njenog poslednjeg poteza nije siguran da li su njene namere zle ili dobre. Iako je ova dilema da li je ona dobra ili zla samo jedno od mnogih razmatranja, postavlja osnov za njenu analizu kroz slovensku književnost.

(Telegraf.rs)

[Božena]

На српску митологију гледам као и на сваку другу, као на прошлост и нема народа који нема своју прошлост тј. митологију.

[Božena]

Проф.Ђ.Јанковић је протеран са факултета јер је говорио о историји пре  Немањића.

[Božena]

О проф. Јанковићу би требало посебна тема.

[Božena]

 

РАДГОСТ

 

 

Бог Радгост је заслужан за то што су наши суседи давно уочили да је душа Словена широка. Иако је, у поређењу са другим боговима, Радгост имао сужена задужења, његов култ је био нашироко поштован. Можда је управо зато представљан са две главе – као заштитник гостопримства – где је једном главом бдео над домаћином а другом над гостом.

БОГ РАДГОСТ – симбол гостопримства

У храмовима, његов кип је изрезбарен тако да није остављао простора за недоумицу у вези понашања домаћина према госту. Фигура птице на рамену бога Радгоста, представљала је заправо радосну најаву доласка госта. На кипу бога Радгоста представљено је све оно што је госта очекивало у домаћиновој кући. То су били хлеб и посудица са сољу. Тиме се и данас у домовима Срба дочекују гости. Надаље, фигуре домаћих животиња, вепра, медведа, лабуда и грожђа сведоче о томе да се госту није смело ускратити ништа са домаћинове трпезе или оставе. Најважнија алатка у сваком домаћинству је секира тако да се због тога управо она налази у десној руци бога Радгоста.
Од природних појава Радгост је везан само за ветар а од духовних појава везује се за такозваног кућног духа. – Коњаника Домовоја. Посвећене су му заиста многобројне амајлије израђиване од племенитих метала, драгог камења и дрвета. Симболи Радгоста били су: зелени коњ, вепар, медвед и орах

Бог Радгост славио се у време летње равнодневице а, осим храмова, култна места бога Радгоста били су огњиште и кућни праг. Код Срба, кућни праг се изузетно поштује до данашњег дана. Чак се и невеста преко њега преноси, а сваком намернику који праг прекорачи, гарантује се сигурност и поштовање у дому домаћина.
Радгост у хришћанству
У хришћанству, функције бога Радгоста пренете су на Светог Андрију и, делимично, на свету Тројицу. Без обзира на христијанизацију паганских Словена (Срба), много тога је остало уврежено у веровањима и обичајима. Ти обичаји су се одржали до данашњег дана. У многим традиционалним домаћинствима у Србији, и данас се гост дочекује хлебом и сољу. Одбијање хлеба се сматра више него непристојним гестом, изразом непоштовања према домаћину и кући у којој је гост примљен. Такође, када гост одбија током оброка хлеб у домаћиновој кући, треба да га пре остављања пољуби, како га неби заувек оставио.
Примера пренесених веровања уподобљених хришћанству је свакако још много

[Božena]

https://rs.russiabeyond.com/arts/95038-ruska-vestica-baba-jaga

[Božena]

 

[Božena]

 

 

[Božena]

Stribog - slika Viere Šinalove.

[Božena]

МОКОША

9. цветањ (мај) празнује се као Мокошин дан. То је завршетак вишедневних светковина, посвећених овој богињи, које увек почињу у петак пре Мокошиног дана. Празник богиње Мокоше је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.

Мокош или Мокоша је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Мокоша је богиња која уз суђаје може одређивати судбину људи. 

У „Несторовој хроници“ спомиње се кип богиње Мокоше који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокоша је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоше на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.

Богиња Мокоша представљана је на више начина: као висока жена бујних груди и расплетене косе, као жена велике главе и дугих руку или једноставно као старија жена. Слично Живи, Мокоша помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокошу као заштитницу преља. 
Некада су жене у воду бацале кудељу (влакна конопље), називале су је „мокрица“ и то је представљало жртву Мокоши. Овај обичај углавном је био везан за празник Мокоше Јесење јер је то период бербе конопље.

Новија истраживања указују да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокоша се повезује и са земљом, поготово са мокром влажном земљом. Постоји пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом. Лоше је и чупати траву, јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса. Знамо да Мокоша има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, ова Мокошина делатност протеже се и на неком вишем, космичком, плану. Она тада постаје делатност богиње која може да одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота.

Пре стотинак година веровало се да Мокоша обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. 
Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима и народним веровањима, позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокошом и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокошу је било толико јако да се одржало и после примања хришћанства поготово кроз лик хришћанске светитељке Параскеве (у нашем народу познатије као света Петка). Параскева ни на који начин није повезана са обичајима око Мокошиног дана. Рођена је на обали Мраморног мора (данашња Турска), док је највећи део живота провела у врелој Јорданској пустињи. Мокошин дан је петак, што је још једна сличност са светитељком која је преузела атрибуте старе словенске богиње. 
Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Да је култ Мокоше дуго био присутан код Словена говори проповед светог Григорија из 14. века: „И данас се у удаљеним местима моле проклетом Перуну, Хорсу, Мокоши и Вилу“.

Верује се да је, уз Сварога, Мокоша заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана са „белом пчелом“ - женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокошом повезује се овца, а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.

 

*Аутор"Старославци"

[Милошшш]

I dalje se bakćeš sa ovim demonima. 

[Božena]

Немој тако ..